Заупокојена Литургија и опело блаженопочившем Епископу рашко-призренском у егзилу Артемију

26 новембра, 2020

У понедељак, 23. новембра 2020. године, у капели манастира Нова Никеја у Лелићу, где је од упокојења Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија почивало његово тело, служена је Света заупокојена Литургија. Литургију је служио Његово Преосвештенство Хорепископ старорашки и лознички Г.Г. Николај уз саслужење Његовог Преосвештенства Хорепископа липљанског и ужичког Г.Г. Ксенофонта, архимандрита Варнаве (Димитријевића), протосинђела Дамјана (Ковачевића), јерођакона Дионисија (Морачанина) и јерођакона Георгија (Радојичића). Молитвено учешће су узели Преосвећени Хорепископи Максим и Наум, свештенство, монаштво из свих манастира епархије и преко хиљаду верника из свих крајева Србије и дијаспоре. Сви они нису жалили труда да из удаљених места, у хладном јесењем дану, дођу у Лелић свом духовном оцу и епископу, да се опросте са њим и последњи пут целивају његову десницу, ону десницу која је многе манастире изградила, у заштиту истине и правде Божије много писала и многе сиромахе помиловала и обдарила. Река светосаваца се све до опела сливала ка маленој капели Никејских Отаца, задужбини блаженопочившег Владике Артемија. За певницом су појали монаси из неколико манастира епархије.

Након Литургије Владика Николај је одржао мали помен а потом и веома надахнуту архипастирску беседу. У својој беседи владика је говорио о трудовима пастира доброг:

„Као што Ава Јустин Ћелијски, духовник његов каже: „Шта су апостоли? Слуге Цркве.” И Владика је био истински слуга Цркве, истински слуга Пресвете Тројице, смирени кротки, али у својој личности спојио је кротост јагњета и снагу и одлучност лавовску кад је било потребно да се брани вера православна, кад је требало да се ревнује за Свето предање, за Свето Јеванђеље. Био је прави лав и учио нас је примером истинскога богоугоднога живота.

Велику је снагу духовну имао. То смо осећали. Свака његова реч била је на месту, свака његова реч допирала је до срдаца наших. Када смо се овако окупљали када је он беседио он је говорио: „Ево ја и деца коју ми даде Бог“. Ево, Аво и деца твоја и народ овај православни, српски који ти даде Бог. Истински си Богу служио, много си се трудио, много шта претрпео, баш онако како си нас учио, то си прво испунио, па онда и нама саветовао. Имала је снагу свака реч и сваки поступак, све је било поучно, све је било у духу Православља, све је било светоапостолско, светоотачко, светопредањско. Пример тај, живота твога монашкога и светоотачкога, епископскога је нама пример, нама поука. Трудили смо се да те не ожалостимо овде на земљи, трудићемо се и сада да ништа не чинимо оно што ти ниси волео, што није Богу угодно, што ти ниси волео да ми чинимо”, нагласио је владика.

Тачно у подне почело је служење опела у порти манастира. Опело је служио Преосвећени Хорепископ Николај уз саслужење Преосвећених Хорепископа Максима, Наума и Ксенофонта, бројног свештенства и монаштва епархије. Поред монаштва епархије и већег броја верника молитвено учешће су узеле и монахиње из манастира Ћелије предвођене игуманијом Гликеријом, којима је Владика Артемије 16 година био духовник.

На опелу се веома надахнутом архипастирском беседом присутнима обратио Владика Максим. Поред осталог Владика је рекао:

„Сабрали смо се данас, духовно осиротели, у ово Божје село Лелић, да се молитвено опростимо од нашег најдражег и вољеног, духовног пастира и Владике Артемија. Верујемо да само Бог зна са коликом синовском тугом су испуњена наша срца, због представљења нашег духовног оца и наставника нашег спасења. Као што нам је немогуће да речима изразимо оно што у срцу сада осећамо, још нам је теже да у овој опроштајној речи, са нашим вољеним духовним оцем и Владиком, обухватимо свеукупни његов живот, проткан огромним трудом и ревношћу у његовом служењу Богу и роду. Зар може муцави људски језик да искаже сву ту свету и светлу тајну личности оног побожног лелићког дечака, пониклог из благочестиве породице, из овог светородног лелићког села, који је прерасто у духовног горостаса, толико великог и снажног, да придржи заљуљани брод наше Цркве и нашег народа, на бури савременог безбоштва? Једино је Срцезналцу Богу, пред Киме нема ничег сакривеног, позната сва тајна горостасне личности нашег вољеног пастира и духовног оца Артемија. А нама је познато да је ишао оним јеванђелским путем, који је утабан страдањима и трпљењем Христа ради, којим су прошли и до Раја дошли, сви светитељи Божји. Носио је смирено и трпељиво наше косовско распеће и гоглоту кроз коју пролази наша Црква и народ данас. Служити Богу, а не времену, јесте завет светоотачки, али и главни животни мото Владике Артемија. Нема тог непријатеља Бога и Цркве у Србији и шире, коме владика Артемије није изашао на биљегу, суочио се са њим, по цену ма којих страдања”.

На опелу се кратком речју присутнима обратила и игуманија манастира Ћелије – Гликерија рекавши:

„Ми смо потомци истог духовног оца Јустина, који је живео како је говорио. Зато смо ми изнад свега, служимо Богу, Светом Сави и оцу Јустину и ма где били ми смо православци, светосавци и јустиновци. Ћелије никад нису напустиле Владику Артемија, ја сам га посећивала и у Шишатовцу и овде у Лелићу. Преко покојног Владике Милутина Синоду предала захтев са 15.000 потписа да се процес обнови и Владики врати достојанство“, рекла је мати Гликерија опраштајући се од Владике Артемија”.

У једном тренутку јато птица почело је да кружи изнад места сахране, те су сви присутни упрли поглед у небо питајући се да ли је то нека симболика или случајност. Бог ће знати.

После завршеног опела ковчег са земним остацима блаженопочившег Владике Артемија је рукама његових монаха литијски пренето до гробног места где ће чекати други долазак Христов. Поред гробног места су се од свог духовног оца и Владике опростили Милоје Стевановић ктитор манастира Светог Николаја у Лозници код Чачка и Јована Баљошевић из Ораховца испред косовскометохијских Срба.

„Драги Владико, при нашем потоњем сусрету, ономад, на неколко дана пред твоје пресељење у вечност, овде у Лелићу, кад дођох са нашим пријатељима – Србима из Америке – рекао си: „Благодарим Богу за све, али велику захвалност дугујем мојим прогонитељима. Да њих није било моја мањинска реч би била прегласана и угушена. Захваљујући њима ми имамо преко 40 катакомбних светиња у којима се чува светосавско семе које ће род родити и већ га рађа.” На крају твоје, те потоње, предивне беседе, понови речи Св. Јована Златоуста говорећи: „СЛАВА БОГУ ЗА СВЕ!”

Ваистину, оче наш, учитељу наш и свети Владико наш: СЛАВА БОГУ ЗА СВЕ!”, рекао је у беседи брат Милоје.

Сестра Јована је донела земљу са Косова и Метохије „како би ублажила сузу владике Артемија коју је пустио за КиМ кад су га са њега прогнали“. Са болом у души је нагласила да „наш народ који је изгубио у многоме нит која га повезује са Светим Савом, није био у стању да препозна и разуме узвишену светосавску мисао коју је Владика Артемије проносио и да је сва прилика да ће и он доживети судбину многих знаменитих Срба, који су за живота били нападани и оклеветани а тек након своје смрти доживели признање.“ Поручила је да је „одласком Владике Артемија утихнуо мајчински глас СПЦ” и прочитала телеграм Мери Марте Волш из Ирске, бившег службеника УН администрације на КиМ у коме истиче да јој је била част што је „упознала човека који је много пропатио ради истине и хришћанских вредности”.

Потом је тело блаженопочившег Владике Артемија предато мајци земљи да га чува до свеопштег васкрсења. Најпре су епископи на ковчег бацили донету земљу са Косова и Метохије а потом и сви верни по грумен лелићке земље уз појање победничке химне „ХРИСТОС ВАСКРСЕ ИЗ МРТВИХ, СМРЋУ СМРТ УНИШТИ, И СВИМА У ГРОБОВИМА ЖИВОТ ДАРОВА”.

Уследила је трпеза љубави на којој се присутнима најпре обратио Владика Ксенофонт рекавши:

„Чули смо, браћо и сестре данас тако много лијепих, дивних и бираних ријечи,упућених нашем Владики. Свакако, нису таквом човјеку као што је Владика потребне наше похвале. Али, дужност нам је, јер нас и свети апостол Павле упозорава и говори нам: „Сјећајте се старјешина ваших, гледајући на крај живота њиховог, угледајући се на вјеру њихову“. Заиста, угледали смо се на вјеру Владике Артемија, као што је рекао и Владика Николај, као што је у бесједи рекао и Владика Максим, као што је и брат Милоје поменуо и… некако је сам епицентар њихових бесједа и њихових сјећања на Владику Артемија управо била та вјера његова, вјера непоколебљива, вјера чиста, вјера православна, вјера која спасава. А то је оно што нам је дужност, свакога од нас, као хришћана да исправно и правилно вјерујемо, да своју вјеру исповиједамо и потврђујемо, ако је потребно, како је Владика често поучавао нас, и говорио за живота свога, и својом мученичком крвљу. И ево, није дословно пролио мученичку крв за вјеру, али је мученички трпио и живио и носио сваки онај крст који му је Господ додијелио, који му је Господ дао, сваку ону муку коју му је допустио. И да не кажемо само од непријатеља његових, и од клеветника његових и лажне браће његове, а понекад и неких од нас који су се испоставили као лажна дјеца, мада дјеца не могу бити лажна, дјеца једном кад се породе твоја су. Али је питање којим путем та твоја дјеца послије иду”.

Присутнима се бираним речима обратио и Драган Велић из Грачанице, дугогодишњи сарадник Владике Артемија на Косову и Метохији. Он је, поред осталог, рекао:

„У правом тренутку 1999. године у порти манастира Грачанице стао је пред српски народ, бодрећи га да остане и опстане на својој земљи, у својим домовима. Народ још увек памти тај говор, јер народ је волео свог Владику. Српска Православна Црква, односно епархија рашко-призренска и СНВ Косова и Метохије су тада били једини представници и заштитници српског народа на Косову и Метохији. Владика је, поред ауторитета који је имао у СПЦ стекао ауторитет и код значајних политичких личности у Србији и у иностранству, пре свега својим принципијалним ставом и борбеним радом на очувању Косова и Метохије у оквиру Републике Србије. Овакав рад и оданост у очувању свете српске земље нажалост многима није одговарао, како онима у међународној заједници који су се борили за независно Косово, тако и оним у држави Србији којима је једино било битно очување власти. Међутим, и поред великих напада који су кренули са свих страна на овог доброг духовног пастира и мудрог вођу српског народа у годинама великог страдања он је умео да се ухвати у коштац са највећим светским моћницима и да 2006. године својим радом на лобирању у САД зада озбиљан ударац борцима за независно Косово.”

Кондаком „Са Светима упокој”, отпеваним на крају трпезе љубави, окончан је молитвени испраћај у Небеску Србију нашег пастира доброг, чедољубивог оца и епископа, Владике Артемија.

Нека Господ душу његову настани тамо где блиста Светлост лица Божијег, где нема прогона, бола, туге, суза и уздисања, но где је живот бесконачни.

Вечан му спомен и Царство Небеско!

Инфо служба

Репортажа: Заупокојена Литургија и опело Његовом Преосвештенству ЕРП у егзилу Артемију