Жељко Которанин: Литургијско и молитвено општење са неправославнима (I)

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 1996, БРОЈ 1 (13), СТРАНЕ 35-42

Ко су неправославни? Одговор на ово питање не може се дати уколико се претходно не да одговор на питање: – Ко су православни. Заиста, ко су православни?

Православни нити постоје, нити се могу схватити, изван Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Јер су они њен живи организам. Стога нема ни Цркве без православних. Црква коју би сачињавали неки други људи, а не православни, не би била та Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. Била би то псевдоцрква, о којој ће бити речи мало доцније, при разматрању питања, – ко су неправославни.

Овакву везу православних и њихове Цркве речито су изразили Свети Оци Јерусалимскога Сабора 1672. године: „Без епископа не може не само бити него ни назвати се ни црква црквом, ни хришћанин хришћанином…“ Без епископа хришћанин није хришћанин а ни црква није Црква, и обратно. Епископ је, кажу даље исти Оци, „жива слика Бога на земљи, и по освештавајућој сили Духа Светога он је преобилни извор свију тајана Васељенске Цркве кроз које се спасење добија“. Епископ је, личност која може да одреди и Цркву и хришћанина (- православца), боље него све досада познате дефиниције. Али тек уз један услов: да је постављен на законит начин од законитих епископа. Ово стога, да би био „преизобилни извор свију тајана Васељенске Цркве кроз које се спасење добија“ он мора бити „нашљедник апостолски, који је рукоположењем и призвањем Духа Светога добио по нашљедству даровану му од Бога власт, да везује и дријеши…“, по исказу истих Отаца. Ово наследство (мање је прецизан термин прејемство) Божије власти га и чини епископом, и доследно, то исто наследство чини православне православним.

Православни су окупљени у заједницу око овог наследства, тј. око свога епископа. Окренути епископу, као извору свих тајни кроз које се спасавају, православни имају заједницу са њим, а путем дарова које од њега добијају, они имају заједницу међу собом.

„Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница крви Христове? Хљеб који ломимо није ли заједница тијела Христова? Јер је један хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо.“ (I Кор. 16. и 17.)

Ово заједничарење са епископом и међу собом, заједничарење у Телу и Крви, ми зовемо литургијском заједницом. Православни су они који једини имају заједницу са својим епископом у Телу и Крви Христа Бога. То су дакле они који имају преко епископа, не само заједницу између себе, него, што је важније, имају заједницу и са самим Христом и Оцем и Светим Духом.

Ова јединствена заједница чини православне и светима и саборнима. Православни су свети и саборни. Они се преко свога епископа сабирају у шире групе православних, окупљених око својих епископа, и то управо оних који су призвањем Светога Духа и рукоположењем предали од Бога наслеђену власт њиховом епископу. Сви они заједно зову се православни, верни народ једне и једине помесне Цркве. Преко епископског сабора своје помесне Цркве, православни се сабирају у јединствену Васељенску заједницу православних, која се пројављује кроз Васељенски сабор.[1]

Православни су, дакле, васељенског карактера. То значи да они у својој заједници надилазе све разлике као нпр. социјалне, расне, националне и др. Но то истовремено значи да православни изван своје заједнице, према свету, а због света, постављају чврсту и свету ограду у виду онога чиме они и јесу православни – наслеђена вера, и наслеђени канони. Приликом рукоположења и призвања Светога Духа, епископ не наслеђује само Божанску власт, или благодат. Он наслеђује и веру Божију. И то не веру академску, него живу и животворну.

„Али вам напомињем, браћо, јеванђеље које вам проповиједах, које и примисте, у коме и стојите, кроз које се и спасавате, ако држите онако како вам проповиједах…“ (I Кор. 15.1. и 2.)

„Јер вам најприје предадох што и примих, да Христос умрије за гријехе наше по Писму…“ (1 Кор. 15. 3.)

Апостол напомиње веру (јеванђеље) коју је предао епископима и народу Коринта, а ови у њој стоје, тј. њом живе, и њу чувају, и њу предају наследницима, да је таква вера спасоносна, али само док је држе онаквом какву је наследише. И то не због тога што је примише од Павла. Јер, ко је Павле? „Зар се Христос раздијели? Да се Павле не разапе за вас“ (I Кор. 1. 13.). Вера је спасоносна не стога што је Павле проповеда, него стога што ју је он наследио од самога Христа.

Све што епископ наслеђује је у пуноћи једно, и православне чини јединственим, али вера је по преимућству прва.

„Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Матеј 28. 19.)

Вера је први додир и први услов за приопштавање спасоносних дарова. Стога је епископ по преимућству проповедник и бранитељ вере, дакле, оне наслеђене, која је и њему била услов за епископство, оне Божије вере, јединствене за све православне.

„… Треба при томе да такови од митрополита марљиво испитан буде, да ли има готов и способан дух, да размишљено, а не тек површно чита света правила, и свето Евангелије, и књигу божанственог Апостола, и све божанствено Писмо; да ли ће он поступати по Божијим заповиједима, и да ли ће учити повјерени му народ. Јер суштину наше јерархије састављају богопредане ријечи, то јест, право познавање божанствених Књига, као што је велики Дионисије казао…“ (VII Вас. Саб. 2. канон)

Познавање божанствених књига (канона и Писма) јесте суштина епископства, а тиме и православних. Зато су православни они који имају заједницу вере, догматско јединство, и заједницу Божијих заповести, тј. канона (в. Православно исповедање I део 72. одговор), коју зовемо канонско јединство. Ово двоје извиру из литургије али и испуњавају у извесном смислу ту литургијску заједницу. Нема Божије литургијске заједнице православних без вере коју они на свакој литургији исповедају, нити може бити те литургијске заједнице ако епископ има неку своју, не од Бога наслеђену веру. Ако је такав епископ нарушио наслеђену веру, што је суштина епископства, нарушио је и наслеђену власт и више није епископ.

„… Јер они, који се одјељују од опћења са својим предстојником због какве јереси, која је од светих сабора, или Отаца осуђена, то јест, кад он јавно проповједа јерес и открито њој у цркви учи, такови… ће напротив бити заслужни части, која православнима пристоји. Јер они нијесу осудили епископе, него назови-епископе и назови-учитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве него напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздијељења.“ (15. канон IX Пом. Сабора)

Назови-учитељ је истовремено и назови-епископ. Зато је сваке части достојан онај ко прекине заједничарење са таквим епископом. Јер се у личности назови-епископа човек може одредити само као назови-православан!

Ако измењена вера уништава епископско достојанство онога човека – јеретика, и чини немогућом литургијску заједницу којој би он био предстојник, и доводи у питање православност оних који с њиме заједничаре, тада је очигледно да и када се било ко ко припада литургијској заједници истинскога епископа окрене против вере коју епископ проповеда онако како ју је примио од Отаца, тај више не може бити православан, нити бити у заједници са православним епископом.

„Не може се допуштати јеретицима, који остају упорни у јереси, да улазе у дом Божији.“ (6. канон Лаод. Саб.)

„С јеретицима или расколницима не треба се заједно молити.“ (33. канон Лаод. Саб.)

Одступање од једине спасоносне вере јесте и одступање од једине спасоносне истинске литургијске заједнице.

Стога Црква предаје анатеми (одлучењу од литургијске и сваке црквене заједнице, педагошки, али и суштински речено – проклетству) све јеретике:

„… одбацујемо пак, и предајемо анатеми све оне, које су они (Свети Оци) одбацили и анатеми предали, као непријатеље истине и као такове, који су узалудно бјеснили противу Бога и који су неправду хтјели да на висину подигну…“ (1. канон Трул. Саб.)

Јединствени и Васељенски карактер православних у заједници Крви и Тела Христа огледа се у њиховој јединственој вери. А њихова љубав према Богу одражава се уз остало и чувањем те вере. Зато 1. канон Трулскога Сабора јеретике назива: „непријатељима истнне“, онима који „бјесне против Бога“, и онима који „хоће да неправду на висину подигну“!

Суштину епископства (в. 2. канон VII Вас. Саб.) чине богопредане речи, тј. право познавање божанствених књига. Међу ове Књиге спадају и канонске одредбе Светих Отаца. Стога се од будућега епископа тражи „да има готов и способан дух, да размишљено а не тек површно чита света правила (- каноне), и свето Евангелије…“ (2. канон VII Вас. Саб.). Очигледно је да свештени канони заузимају исто поштовање као и догматска определења – ороси. Ово стога што канони представљају законе Божије, који су доношени надахнућем Светога Духа, да би се на законски начин осујетили немири самовласних људи, и сачувало литургијско јединство православних у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Тиме је ово јединство добило и свој видљиви израз у канонском јединству.

Чување канона представља чување саме Цркве. Слично као што чување вере чува Цркву. Ово стога што су у суштини канони на законски језик преведена вера Божија. Стога је држање канона спасоносно.

Канонско јединство православних значи да све Цркве морају да признају и чувају једне и исте каноне, и то до последњег.

„… И нико не смије гореспоменута правила мијењати или укидати, или осим изложених правила имати друга, која су под лажним насловима измишљена од њеких, који су истином хтјели да тргују. Ако се освједочи, да је ко покушао новим замјенити или уништити које од горенаведених правила, такав ће подлећи епитимији, коју наређује оно правило, противу кога се је огријешио…“ (2. канон Трул. Саб.)

Ипак се напуштање једног канона не мора схватити као напуштање канонског јединства Цркве. Споменута одредба то сведочи, јер не налаже свргнуће и одлучење од Цркве за починиоце, као што то налажу канони који санкционишу раскол.

Раскол представља одступање од канонског јединства у тој мери, да се по догматима, које запуштени канони законским изразом штите, може закључити да је учињено отцепљење од Цркве, тј. од њене гране наслеђивања власти и благодати Божије. Шта подразумевамо под граном наслеђивања власти и благодати Божије?

Господ Исус Христос који нам је предао наслеђе власти и благодати Оца Светим Духом, учинио је то сабраним апостолима (в. Јован 20. 21. – 23. и Дјела 2.1. – 4.). Сва предана пуноћа власти и благодати налази се стога у Васељенском Сабору, као изразу Васељенске Цркве. Али у пословима од интереса за само једну помесну аутокефалну Цркву, као саборном делу Васељенске Цркве, актом о Настанку те аутокефалне Цркве, њеном Сабору епископа је предата пуноћа власти и благодати Божије (в. 18. канон Карт. Саб.). И даље, у пословима од интереса за сваку поједину Епископију, као саборном делу аутокефалне Цркве, (в. 34. канон Ап.) предата је самим рукоположењем њеног епископа и призвањем Светога Духа власт и благодат Божија.

Видимо пут и начин наслеђивања власти и благодати Божије. Истим путем, само у обрнутом смеру креће се саборност православних, омогућена управо непрекинутим и законитим и истинитим наслеђивањем власти и благодати Божије. Као што је, дакле, сабирање у Крви и Телу Христа литургично, тако је и наслеђивање власти и благодати Божије литургично.

Али, многи обузети безумљем самосилништва, помислише да могу сами по себи засновати своје наслеђе, и мимо литургијског начина стећи литургијски пут, и своје властољубље прогласити за Божије наслеђе. Но, они су заправо отпали од њега. Зато они не могу бити носиоци саборности, јер немајући учешћа у божанском наслеђу нису извори благодати. То се зове раскол. Суштина раскола је двострука. Он представља отпадање од гране наслеђивања власти и благодати Божије. Али настанак у једном сабору (Епископији нпр.) парацрквене власти (тзв. пара-олтара), што само пзгледа као расцеп Цркве (два центра власти, истински и пара-центар, у једном сабору). Но, немогуће је разделити, расколити Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву. Од ње се може само отпасти.

„Презвитер, који презријевши свога епископа, посебни збор сабере и други олтар подигне, а не може окривити епископа у чему противу благочастија и правде нека се свргне као властољубац; јер је самосилник. Исто тако и остали клирици, и колико их уз њега стане; свјетовњаци пак нека се одлуче. Али све ово нека буде, послије прве и друге и треће опомене од стране епископа.“ (31. канон Ап.)

Како се код раскола не ради о лажном учењу о Богу, него о самосилништву, које је себи нашло повода у неким мишљењима различитим од мишљења оних који јесу православни, а која се мишљења не чине неизгладљива (в. 1. канон Василија Великога), раскол се често не сматра јересју, него само канонским раскидом са јединством Цркве. Али ово устаљено гледиште нема оправдања. Свети Василије Велики у 1. канону прави разлику између јереси, раскола и незаконитог збора, али само у случају примања у Цркву оних који су „крштени“ од истих отпадника. И 33. канон Лаодикијскога Сабора као да прави разлику између јереси и раскола, али је та разлика само појавна, о чему сведочи и иста наредба – забрана молитвене заједнице.

Немогуће је повредити канонско јединство, а не повредити догматско јединство Цркве. Стога 6. канон II Васељенског Сабора одређује:

„… Јеретицима ми сматрамо колико оне, који су одавна из Цркве искључени били, толико и оне, који су били послије од нас анатемизирани; осим тих и оне, који се причињају да праву вјеру исповиједају, а међутијем у раскол пријеђоше и завјере склапају противу наших канонички постављених епископа…“

Раскол и завера против канонички постављених епископа јесте јерес и јесте раскид са догматским јединством Цркве. Како то?

За расколнике се каже у одредби канона да се они „причињају да праву вјеру исповиједају, а међутијем у раскол пријеђоше“. Сами чин преласка у раскол показује да расколници не верују у многе еклисиолошке догмате, а најпре у онај о Једној и литургијској Цркви. Расколници су еклисиолошки јеретици![2]

Сада смо у прилици да одговоримо на питање ко су православни.

Православни су људи окупљени у заједницу око истинскога епископа, који има наслеђе власти и благодати Бога, којом се благодаћу спасавају и изван те благодати нема на земљи другог спасења, нити се изван истинских епископа може наћи други извор ове јединствене благодати. Заједница око истинског епископа јесте заједннца у Крви и Телу Христа, која је изражена, запечаћена и чувана наслеђеном и спасоносном, једином, Божијом вером и канонима.

 

(наставиће се)

————————————————————————–

[1] Васељенски сабор овде схватамо као догматско и канонско јединство православних епископа које литургијски постоји и изван заседања сабора, а сам сабор јесте пројава овог јединства. (прим. аут.).

[2] Ипак се расколници не лишавају аутоматски и одмах благодати него се настоји да се спор изглади; о чему сведочи и 31. канон Ап. који захтева пре свргнућа трократно позивање у заједницу православних.