Жељко Которанин: Литургијско и молитвено општење са неправославнима (III)

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 1996, БРОЈ 1 (13), СТРАНЕ 74-80

б) Јудејци

Канон и јудејце сврстава међу неправославне. Али, ако је потреба издвајања јеретика, и толико много одредби о њима, узрокована потребом да се оштро раздвоји једино истинита Црква од свих организација и учења, који у божанску лепоту Христопознања и Христоисповедања, унесоше лаж, повредивши жртву и благост јединога Бога да би у своје злоумље и пропаст одвукли што више људи, то је потреба издвајања јудејаца узрокована тиме што они, иако примише и закон и обећање искупљења, баш својим по телу пророцима не повероваше и одбацише Исуса Христа, те тако оставши у области и сјени смрти, и даље тврде да имају Богопознање, а немају га, јер одбацивши Сина, не познаше ни Светога Духа. Јудејци кажу да је Господ Исус Христос „лажа“ (в. Матеј 27. 63.). Како говоре о истом обећању коме се и ми надамо, а негирају Христа, који је извор благодати истог обећања, то је Црква морала да се огради од тога.

„Ми имамо жртвеник од којега немају права да једу они који служе скинији.“ (Јевр. 13. 10.)

Служба скинији јесте служба сјени и слици небеских ствари, које су праслика за садашње време, које је испунио Христос, Првосвештеник будућих добара, који је прошао кроз савршенију скинију, нерукотворену, тј. не од ове творевине (в. Јевр. 9. 9. и 11.). Сада пошто је Христос својом жртвом увео нову Скинију (тј. Цркву) у свет, и тиме у њој и само у њој оставио спасоносне благодати, које једино могу очистити савјест од мртвих дела (Јевр. 9. 14.) путем којих призвани примају обећано вечно наследство (Јевр. 9. 15), скинија јудејаца је прошла.

„Овим Дух Свети показује да још није отворен пут у Светињу, докле год прва скинија стоји…“ (Јевр. 9. 8.)

Сама скинија, као део Божијег поступања са својим народом, као део прошли, који је самим Богом превазиђен, ужива наше поштовање, али не и службу. Јер док год служимо тој скинији, затворен нам је пут у истинску Светињу, нити имамо права евхаристијскога општења. Прва скинија јесте достојна поштовања као сен и слика небеских ствари, али докле год служимо тој слици нисмо спремни за Евхаристију. О односу нашег поштовања и неслужења скинији говоре Оци Трулскога Сабора у 82. канону:

„… Али, колико поштујемо древне слике и сјени, које су Цркви предане, као знакови и знамења истине, првенство ипак дајемо благодати и истини, признавајући исту испуњењем закона…“

Дакле, закон на коме је стара скинија и стара служба почивала, испуњен је истином и благодаћу у Цркви. Ми сада служимо испуњеном закону у Цркви новом службом, које је Христос Првосвештеник. Ако бисмо допустили општење у новој служби Христовој онима који служе старој скинији и старом службом, повредили бисмо испуњени закон, и одбацили Христа и Његову жртву. Између нас и јудејаца постоји непремостиви зид. Зид, који је делио палу природу, и Богочовечанско заједништво.

О томе зиду постоје и законски изражена сведочанства.

„Епископ, или презвитер, или ђакон, који буде светковао свети дан Пасхе прије прољетне равнодневнице заједно са јудејима, нека се свргне.“ (7. канон Ап.)

Канон полази од забране евхаристијског општења православних са јудејима, коју је забрану изрекао Апостол (Јевр. 13. 10.). Како јудеји немају у својим „службама“ Божанску Евхаристију, то је иста забрана примењива само у храму православноме. Но, ако јудеји немају Евхаристију, и следствено томе, православни се не могу причестити у синагоги јудејској, али зато јудеји празнују (служе) пасху, под чиме они разумевају само успомену на Божански-чудесан, Бого-пропућени излаз из историјскога ропства у Египту. Бог је установио народу Израиља да празнује свагда ову пасху, да би се сећао да му тек предстоји Бого-пропућени излаз из ропства греху за смрт, у живот вечни. Васкрс је управо тај излаз Христо-отворен, и када ми славимо Свети Васкрс, Свети Дан Пасхе, ми не заборављамо, нити презиремо пасху, излаз из египатског ропства, која је слика Светога Васкрса, него славећи Свети Васкрс, ми празнујемо и слику његову. Али, ако тим начином, придајући првенство благодати и истини, поштујемо што је Цркви предано као старе слике и знамења истине, ми се чувамо да не оскврнимо Свети Васкрс општећи и мешајући га са празновањем пасхе од стране јудеја, јер они презиру оно што је првенствено, и што је воља Bожија: излаз из ропства греху Пасхом Христа. А како и они, и ми православни користимо назив – „пасха“, то Црква забрањује славити Васкрс кад јевреји празнују своју пасху. Заједничко слављење, без обзира на разлике, било би за православне општење у Богопрезрењу јудеја. Овај канон (7.) забрањује славити Свети Васкрс пре пролетне равнодневнице, и у дане у које јудеји празнују своју пасху. Јудејска пасха најчешће се празнује пре пролетне равнодневице, и то је разлог што канон забрањује да се Свети Васкрс слави пре пролетне равнодневнице. То се види и из друге одредбе, наиме, да је забрањено славити Свети Дан Пасхе заједно са јудејима. Равнодневница пролећна се узима као календарска гаранција, али ако би неке године ипак дошло до тога да покретан 14. дан месеца нисана падне по реченој равнодневници у време када би православни славили Свети Васкрс, тада се по одлуци I Вас. Саб. у складу са овим каноном (и на потврду истога) слављење Светога Васкрса има одложити за недељу дана.

Црква овим 7. каноном не исказује само забрану саслуживања у празновању Пасхе са јудејима. Она забрањује у исто време, истим поводом (али са различитим духовним садржајем) славити са јудејима!

Забрану сваке Богослужбене заједнице православних и јудеја ми налазимо у одредби 38. канона Лаодикијскога Сабора (потврђену 11. каноном Трулскога Сабора):

„Пријесне хљебове јудеја не треба примати, нити опћити у њиховом нечастију.“

Пријесне хљебове јудеја не треба примати, тј. не смеју се узимати, и јести. Јер, ти хлебови нису Свето Тело Христово, већ слика Његова, која док стоји, док јој се служи, док се од ње једе, тим људима нема уласка у Светињу, у Свету Евхаристију. Такође не треба, тј. не сме се општити у јудејском нечастију[5] тј. у њиховим службама и молитвама. Реч „не треба“ значи „не сме“! Канон (11) оштро санкционише супротно поступање, свргнућем клирика, и одлучењем световњака, што јасно наводи да се реч „не треба“ не може схватити као препорука.

„Клирик, или световњак, који пође у синагогу јудеја или јеретика да се моли, нека буде свргнут, или одлучен.“ (64. канон Ап.)

„Епископ, или презвитер, или ђакон, или други из именика клирика, који буде постио са јудејима, или празновао с њима, или примао од њих гозбе, као прјесне хљебове или што слично, нека се свргне, а ако је свијетовњак, нека се одлучи.“ (70. канон Ап.)

Свако заједништво – молитвено, постно, празнично, пасхално, и свако друго, јесте забрањено. Али не само то.

Већ календарско одвајање Светог Васкрса и пасхе јудејске, указује на још нешто више осим забране пасхалнога општења.

Наиме, ако се поштује забрана Богослужбеногога општења православних са јудејима, зашто је потребно још и одлагати слављење Светога Васкрса? Одговор је двојак. Тиме што одлаже слављење Светога Васкрса, ако у тај дан јудеји празнују пасху, Црква исповеднички показује величину и дубину разлике између јудејске затворености у поштовању неиспуњенога закона, који све затвара у грех, и прослављања Христа, који је закон испунио и дао нам благодат на благодат да будемо живи. Но, није све у томе. Црква још жели забраном да се у исто време, истим поводом (али са различитим духовним садржајем), служи кад то чине и јудеји, да спречи мешање празничних, религијских осећања православних и јудеја! Тиме Црква опет показује што и рекосмо. Мешање религијских осећања до кога долази при истовременоме празновању или служењу, доводи до снисходљивог гледања православних на „служење“ јудеја (упор. са Валсамоновим тумачењем 45. канон Ап.). Постоје још неки канони у том правцу, као нпр. 37. канон Лаодикијскога Сабора:

„Празничне дарове, које шаљу јудеји или јеретици, не треба примати, нити заједно с њима празновати.“

Реч „не треба“ у овом канону такође значи „не сме“, што се види из 70. канона Ап. који кажњава примање гозби као нпр. пријесне хљебове, или што слично. У овом (37) канону се под празничним даровима не подразумевају у првоме реду пасхални пријесни хљебови, јер о њима говори наредни (38) канон истога, Лаодикијскога Сабора – Празнички дарови овде јесу гозбе (мимо „служења“), али и било шта слично што јудеји, или јеретици[6] из свог празничног расположења (религијскопразничног) по обичају дарују једни другима, па и изван своје заједнице. То овај канон подводи под 70. канон Ап. који забрањује празновање са јудејима, примање гозби, или што слично, чиме је канон забранио не само Богослужбено празновање са јудејима, него свако празновање православних са јудејима јудејских религиозних празника. Из раније реченог треба разумети да је такође забрањено празновати са јудејима празнике Хришћанске.

Канон (37) каже да се не сме са јудејима заједно празновати. Ово се не односи искључиво на Богослужбену страну празновања. О тој страни такође говори 38. канон Лаодикијскога Сабора, који забрањује општење с јудејима у „њиховом нечастију“ тј. „службама“. Да би се до краја разумео смисао одредбе о заједничком празновању, морамоту одредбу довести у однос са првом одредбом истога (37) канона, на који однос упућује и сами канон речју „нити“. Наиме, ако под празничним даровима разумемо било шта што јудеји дарују по обичају и расположењу својих празника, то је онда јасно да канон забрањује свако, ма и најмање саосећање са празновањем јудеја, па чак ако је оно изражено и кроз примање дарова.

Канони још забрањују следовање обичајима јудеја, који нису потврђени Црквом, нпр. уздржавање од рада суботом (29. канон Лаод. Саб.), паљење свећа или приношење уља у синагогу јудеја (71. канон Ап.), примати лечење од јудеја или купање с њима на икоји начин у купатилиштима (11. канон Трул. Саб.). Ипак, анализа истих одредби не би нам дала ништа ново.

Углавном, забрањено је свако Богослужбено општење православних са јудејима, служење православних истовремено с јудејима истим поводом, следовање јудејским обичајима, саосећање са јудејским религијским празновањем… Речју, свако општење с јудејима је забрањено. Ова забрана јесте зид о коме смо говорили, само изражен на законски начин.

Морамо ставити једну напомену. Јудеје канони помињу и пишу малим словом. Одавде јасно произилази да Црква под тим никако не подразумева Јеврејску нацију, него само вероисповедање. Црква је народу Јеврејскоме указала највећу љубав тиме што је установила Јерусалимску Патријаршију као аутокефалну цркву, у свему равноправну, равночасну са свим осталим аутокефалним Црквама. Јеврејском народу, кога Црква не сматра проклетим, као и свим осталим народима остаје могућност приласка Цркви, а овој остаје обавеза да на сваки начин и у свако доба проповеда Јеврејском народу Истину не би ли се обратио. Зид и забрана о којој смо већ говорили односе се на општење са јудејском вером, службом и заједницом.

(наставиће се)

—————————————————————-
[5] Означавајући јудејско богослужење речју „нечастије“ канон упућује  на то да је јудејска религија демонизована (прим. аут.)

[6] Овај канон се односи како на јудеје тако и на јеретике, што још показује да празнични дарови нису искључиво везани за пасху (прим. аут.)