Жељко Которанин: Литургијско и молитвено општење са неправославнима (IV)

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 1996, БРОЈ 1 (13), СТРАНЕ 80-89

в) Јелини

Под јелинима 14. канон IV Васељенског Сабора подразумева све друге религије које не припадају јудео-хришћанској традицији. Шта то значи? Значи да те религије у својим вероисповедањима не поседују ону наду на спасење коју поседују и којој се надају религије засноване на пророцима Христовим, пророцима кроз које је говорио Свети Дух. Како је таквим религијама страно поимање Распетог Бога, и обоженог човека, то је Цркви било незамисливо да православни опште молитвено или литургијски са јелинима. Јер, „какав дијел има вијерни са невјерником“ (II Кор. 6. 15.)! Заиста, какав дијел имају у молитви православни и незнабошци? Како је тим религијама у потпуности страна и сама представа о истинском Богу у Тројици, то Црква кроз каноне за исте поред назива „јелини“ користи и назив „незнабошци“.

Непостојање канона који би директно говорио о молитвеној заједници православних са јелинима, не значи да је та заједница допуштена, или богоугодна. Промишљу Светог Духа, Свети Оци су нам оставили траг, путоказ, за одређивање према идеји, коју подржавају данас и неки од, још у своме трону, митрополита и епископа, да је религија без обзира шта се сматра Богом један универзални простор, који надахњује Христом и мухамеданце док нпр. читају Куран, па у том смислу заједничка православно-незнабожачка молитва, или друго (зашто не и литургијско) религијско заједништво, мора бити Христоугодно. Ова идеја је инструментализована кроз „Парламент светских религија“ – у коме учествују представници Светих аутокефалних Цркава…

Да ли је религија (испољавање религиозности човековог бића), без обзира на порекло, или квалитет вере, „један универзални простор“, у коме дела спасоносна енергија Светог Духа, као нека врста задовољења човекове религиозности? Да ли је у „светским религијама“ (изузимајући Цркву православних) делотворан Свети Дух, или демон, као што смо видели да Свети Оци нађоше демонско порекло у јересима? Уколико је темељ јелинских религија демонски, то онда можемо бити сигурни да у тим религијама нема Светог Духа, а тиме и да не постоји никакав „један универзални простор“, него два универзална простора: Христова Црква, и демонска обмана.

Како се ми на Балкану сусрећемо са мухамеданством, погледајмо шта о тој религији и Курану кажу Свети Оци у Великом Требнику; за обраћенике Цркви припадника (одраслих) „сараценског то јест турског зловерног безбожја“ тражи се да се „у свему одрекне богопротивне турске вере и целокупног њиховог нечистог умовања“ и да их прокуне, „да се одрекне Мухамеда… као ђаволског, а не Божијег слуге, и лажног пророка“, да се одрекне свих Мухамедових присталица као лажних учитеља и да их прокуне као „богопротивне ђаволске слуге“. Посебно се тражи одрицање „од целог богохулног писања проклетог Мухамеда, које се зове Ал Куран, и свих учења и законских одредби, предања и хула његових“. (Вел. Требник стр. 399-401)

Мухамеданство се назива зловерним безбожјем, богопротивном вером и нечастивим умовањем, одакле се види његово порекло. Мухамед се назива ђаволским слугом и лажним пророком. Куран се назива богохулним писањем проклетог Мухамеда. За имаме се каже да су лажни учитељи и богопротивне ђаволске слуге.

После овог конкретног и нама актуелног примера, да не бисмо сваку религију посебно истраживали, погледајмо шта о незнабожачким религијама уопштено кажу Свети Оци у свештеним канонима:

„Не треба празновати заједно са незнабошцима, нити општити у њиховом безбожију.“ (39. канон Лаод. Саб.)

Празници незнабожаца, и њихови култови су – безбожни! Нема ту Светога Духа, па тиме ни било чега светога. Канон забрањује (реч „не треба“ довешћемо у везу са 7. каноном Анк. Саб.) празновање заједно са незнабошцима у њиховим безбожним религијама и култовима, баш стога што су безбожни, тј. демонски.

Да нема Светога Духа у незнабожачким религијама, и да не постоји „један универзални простор“ пандуховности, те да се речи Апостола Павла о немању ничег заједничког између верника и неверника имају и данас држати, нека послужи мала анализа канона, који се односе на религијско заједничарење православних и незнабожаца.

Забрањено је (в. 39. канон Лаод. Саб.) празновати са незнабошцима, и још више је забрањено општење са незнабошцима, тј. узимање учешћа у њиховим култовима, или што би се данас рекло, у њиховим „службама“. Погледајмо конкретније израз ове забране у одредби 7. канона Анкирског Сабора: „У погледу оних, који су гозбу држали на незнабожачки празник на мјесту одређеном за незнабожце, али су своја посебна јела донијели и јели, установљује се, да буду примљени, пошто двије године буду припадали: да ли ће се пак одмах моћи примити и са причешћем, о томе је епископу да просуди, исто као што је његово да испита и сав живот сваког појединога.“

Канон одређује у погледу оних лица која су одлучена од Цркве начин њиховог кајања и примања у евхаристијску заједницу. Они су били одлучени јер су из страха од гоњења ишли на празновање незнабожачких празника, при чему нису јели јела оскврњена култним радњама, него су јели своја јела понета од куће. Та лица нису сасвим својевољно празновали заједно са незнабошцима, већ из страха. Та лица нису учествовала у култним радњама, нити су јела од хране жртвоване тзв. боговима. Она су само притворно празновала. С каквим расположењем? То канон оставља епископу да просуди. Али само, макар и притворно, празновање је узрок одлучењу од литургијске заједнице. Отуда реч „не треба“ из канона (39) има значење – „не сме“!

Они, који су и празновали и учествовали у култовима и јели јела са жртвеника, који су дакле имали пуно општење са незнабошцима, канон овако прима:

„У погледу оних, који су принуђени били да жртву идолима принесу, пак су уз то пред идолима и гозбу држали, установљује се, да такови, пошто су, покрај свега тога што су принуђено доведени били, ипак веселим лицем пошли и обукли свечанију одјећу и без затезања пристали на спремљену гозбу, имају годину дана слушати, три године припадати за тијем двије године бити у опћењу само молитве и тек тада довршити кајање.“ (4. канон Анк. Саб.)

Разлика је приметна! Како између лица постоји разлика у степену општења, расположења, добровољности, и накнадног понашања, то постоји још доста канона, који о тим варијантама одређују. Свештено лице, ако би учествовало у, данашњим речима речено, незнабожачким „службама“, било би остало без службе (в. 1. и 2. канон Анкирскога Сабора). Уколико би то учинило без присиле и без накнадно исказане ревности, било би свргнуто.

„Христјанин, који принесе уља у храм незнабожаца, или у синагогу јудеја, на празнике њихове, или свијеће запали, нека се одлучи.“ (71. канон Ап.)

Канон говори о световњацима (што се види и по санкцији, али и по употребљеном изразу „Христјанин“), који би принели уља у религиозна места незнабожаца или јудеја, или би палили свеће у тим местима. И за тај вид општења у безбожију незнабожаца (или јудеја), следи одлучење. Уколико би то урадио свештеник, појмимо да би се у зависности од околности применио један од канона Анкирскога Сабора.

О томе колико Црква и у самим местима религиозности, храмовима незнабожаца, види нечастивост, и безбожност, говори 84. канон Картагенскога Сабора:

„О томе да се морају уништити остаци идола. – Исто се тако установљује, да се од најславнијих царева замоли, да буду коначно истријебљени сви остаци идолопоклонства, и то не само у киповима, него у ма каквим било мјестима, дубравама или стаблима.“

Оци упућују молбу цару да истреби идолопоклонство, и то тако, што ће уништити кипове идола, али не само тиме, него и сама таква места која служе култу и окупљању незнабожаца. Да се под овим местима подразумевају храмови сведочи 58. канон истога Сабора:

„… па нека издаду налог (цареви), да се идоли униште, и нека заповиједе, да се сваким начином разруше њихови храмови…“

Храмови, као и кипови, и остало, служе демонском безбожју својеумних религија и њихових култова. Зато Црква не може да отрпи постојање истих, јер својом обманом наводе људе да остану далеко од спасења, које је у Цркви, и гурају их у пропаст. Но, историјски гледано, ове одредбе (све које смо прегледали о незнабошцима) се односе на паганске, идолопоклоничке религије. Да ли те одредбе важе и у погледу данас актуелних религија?

Оно што све незнабожачке религије спаја јесте иста духовна суштина. Исто безбожно демонослужење, исто својеумно порекло, исто место мучења у које одводе своје припаднике. А то је и био мотив забране општења православних и незнабожаца, па и реченој молби цару. Канони инсистирају на разорењу храмова. И то као да се јасно врши раздвајање кипова идола, од храмова. Канон то раздваја речима: „и то не само у киповима, него у ма каквом било мјесту“ (84); или: „нека издаду налог, да се и идоли униште, и нека заповиједе, да се сваким начином разруше њихови храмови“(58). Храмови су стецишта људи – незнабожаца. У њима се проповеда лаж, изводе ритуали и остало. Издвајање тих стецишта, својствених и данашњим незнабожачким религијама, од самих кипова идола, указује да све одредбе, које су Свети Оци донели у погледу паганских религија, имају важност и у погледу данашњих незнабожачких религија.

У овоме светлу се може појмити зашто канони изреком не кажу да је забрањена молитва заједничка – православних и незнабожаца. Канони не могу назвати молитвом оне речи, које упућују незнабошци неком божанству. Јер, тога божанства нема, бар као божанства. Тиме ни те речи нису молитве. Оне су баш оно што канон и каже – безбожије. Код јеретика и јудеја, бар постоји тај Бог, коме се обраћају, па иако је Његов лик нарушен, Црква може да њихове речи, барем споља, назове молитва –

Сада је јасно куда води нпр. међурелигијско, укључујући и православне, мољење Оче Наш. Који Оче, који са мухамеданцима нпр.?

 

ЗАКЉУЧАК

 

Започевши овај рад, мислили смо да одредимо појам православних, и појам неправославних, па да тек потом испитамо могућност литургијског или молитвеног општења те две категорије. И следећи у раду свештено наслеђе Богопреданих списа, у одређивању појмова православних и неправославних, заправо смо у потпуности исцрпили основну тему рада – литургијско и молитвено општење православних и неправославних. Немогућност таквог општења (што смо видели), ма и на најнижем степену, јесте чињеница, која је уграђена у појмове православних и неправославних. И та чињеница није нека небитна појмовна ознака, већ битна, раздељујућа. Она није, као што смо испитали, произвољна, већ проистиче из саме суштине вере, и њеног односа према благодати светих тајни, и Божије промисли о људима.

Упркос томе, велики је број епископа, који управљају и најчаснијим престолима најсветијих Цркава, који речју и делом исповедају екуменизам.

Апостол Павле у одређеном смислу пита: „Какав дијел има вјерни са невјерником“. Изгледа да му сада стиже афирмативан одговор: „Дијел вјерних и невјерника јесте – екуменизам“.

Екуменизам је, двоскок у пропаст. Први корак је Хришћанство као јединство у плурализму конфесија на основу компромиса. Други корак је „потпуна спознаја“ Бога кроз плурализам духовности свих религија. Пропаст је заправо – област вечних мука.

Првим кораком већ увелико ходимо. Пуноправни и равноправни смо члан (сада подразумевамо нашу Српску Православну Цркву, премда се то односи и на друге, осим Свете Јерусалимске Патријаршије) Светског Савета Цркава. Са којим се ми то „црквама“ савезујемо види се из пописа чланица[1]. Какав је циљ тога савезивања види се из усвојених и препоручених „Теза“ из Канбере. Сличне по духу јесу потписане тачке из Ламберта са римокатоличким јеретицима. А у истом компромисном духу теку уједињавајући договори са монофизитима. Сасвим је ретка јерес са којом „православни“ екуменисти неће да се савезују. Ипак, постоји група са којом они опште искључиво путем истих оних канона, које су погазили савезујући се са јеретицима. То су противекуменисти. Али, да се испуни Писмо које каже: „Устаће брат на брата…“

Овај, први корак се означава као еклисиолошка јерес. Мислимо да се ова јерес XX века више приближава антиеклисиолошкој идеологији. Јер се у свакој јереси налази чврста убеђеност (да не кажемо вера) да је ексклузивна истина положена управо у њихов темељ. Екуменизам, напротив, напушта ову убеђеност, и прихвата дијаметрално супротан став, да су сва (или скоро сва) веровања довољно истинита. Компромис, који је, по њима, у стању да обухвати сва веровања у једно, заправо јесте убеђење екуменизма, и како компромис није верска категорија, то ни екуменизам и није јерес, него је идеологија, међу чије категорије спада компромис. Екуменизам је антиеклисиолошки јер уништава Цркву. Релативизује веру, која је темељ Цркве. А потом растаче границе Цркве уводећи је у општење са јеретицима. Све то значи одвајање православних од наслеђа Божијег, којим стојимо и јесмо у нади и имену живих.

Екуменизам још зову свејерес. То стога што је он у стању да рехабилитује (скоро) све јереси. Да богоугодне исповедничке жртве, којима се дивимо, прикаже непотребним. Ако се мешамо (општимо) са свим јересима, зар тада нисмо и ми свејеретици, гори од сваке јереси појединачно?!

Други корак је у припреми. Примери молитвеног општења православних са припадницима нехришћанских религија могу се пронаћи и код нас, али не у толико спектакуларној форми као у нпр. Асизију или Канбери. Ипак, овај корак, завршни чин екуменизма, који представља „апостасију за мир“, зависи од успешности првог корака. Ако се екуменизам саплете на првом, неће ни дочекати други корак.

Није цело решење у иступању Цркве из Светског Савета Цркава, али се тај чин подразумева. Мора се засећи дубље. До сржи проблема, до осуде екумениста као јеретика. Сви који их тако осуђују у праву су, али Црква, која једина на Земљи има право да идентификује и осуди јерес, та Црква ћути. Зашто? Зато што је екуменизам користећи тешке историјске околности православног света напредовао и узео велики број епископа за своје присталице, а још већи број је паралисао. У том стању сазивање одржавање истинског Васељенског Сабора није могуће. То нам сведочи рад Међуправославних припремних комисија. Али екуменизам има своју Ахилову пету.

Васељенски Сабор није нужан да би се екуменизам осудио. Свети Оци ранијих Сабора су осудили све тачке, од којих смо неке у овом раду истакли, у којима се екуменизам испољава, и на којима почива. Стога је нужно и довољно, да Свети Архијерејски Сабори сваке помесне Цркве Божије, следећи Свете Саборе Светих Отаца и њихове одредбе, донесе осуду целовитог екуменског јеретичког учења и делања. У виду многих канона већ су осуђени сви делови целине екуменизма. Није потребан Васељенски Сабор да би се те безаконе честице саставиле у целину. Зар је могуће да је целина законита, ако су јој састојци безакони?

У овом смислу је занимљиво погледати текст „Анатеме против екуменизма“ донет од Руске Заграничне Цркве:

„Онима који Цркву Христову нападају мудровањем да је она подељена на такозване гране које се разликују учењем и начином живота, и онима који тврде да Црква не постоји на видљив начин, него ће настати у будућности кад се све гране или секте или чак религије уједине у једно тело, и онима који не разликују истинско свештенство и тајне Цркве од јеретичких, него веле да су крштење и причешће јеретика довољни за њихово спасење, и онима који опште са горепоменутим јеретицима, или помажу или бране њихову нову јерес екуменизма под изговором братске љубави или као пут сједињења одељених Хришћана: АНАТЕМА!“ (в. Orthodox life, 1983. године)

Сваки Свети Архијерејски Сабор аутокефалне Цркве има „сву пуноћу власти“ (18. канон Карт. Саб.) црквене, и може да осуди јерес, и без Васељенскога Сабора, и да граматом упозна остале Сестринске Цркве са својом одлуком. Овоме се прибегава када у дотичном новом учењу није ништа спорно да се ради о јереси.

Док Црква овим начином не осуди екуменисте као јеретике, не можемо отказивати послушност епископима позивом на 15. канон IX Пом. Саб. јер исти захтева ранију осуду јереси од стране Светих Отаца. Ми такву осуду још немамо! Али имамо осуду сваког појединог екуменског акта и можемо тужити и тражити осуду починиоца у складу са канонима. Тако да нисмо баш потпуно беспомоћни.

Уколико Црква остане без осуде екуменизма, уколико епископи одбију да примене каноне и свргну екуменисте, неће православље ишчезнути. Бар не док је катакомби. Али пре силаска у катакомбе оптужимо за сваки екуменски акт, њима за сведочанство. Тек, ако и то остане узалудно имамо право да се уз благослов оних епископа, који православно мисле уклонимо од збора злих људи у катакомбе.

Морамо и овде учинити напомену. Живимо поред људи других вера. Упућени смо на њих, а и они на нас. Не требамо их избегавати. Они требају да виде наша света дела и да се тиме привучени обрате истини. Не требамо их стога ни саблажњавати нашим злим делима, јер је то оно ради чега ће похулити на истину. Црква не сматра обичан добросуседски живот са иноверним нечасним. Јер то може бити пут њиховог обраћења. Ово је најсажетије исказао Свети Максим Исповедник:

„Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу – Боже сачувај! – него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божија саберу у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити добро свима људима, и свима бити све како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави када неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде“ (Епистол XII. П. Г. т. 91. цол. 465 Ц).

Љубав свакоме, веру и Цркву само онима који је хоће, неокрњену!

———————————————–

[1]  Према званичном годишњаку Светског савета цркава за 1995. г. ова организација броји 324 чланица („цркава“). Највише је разних, регионално организованих, протенстантских деноминација (евангелистичко-лутеранских, презбитеријанских, баптистичких, реформистичких, методистичких, менонитских, моравичких…), али чланству припадају и старокатолици, монофизити, пентикосталци, ремонстранти, валдежани као и неке веома „егзатичне“ „цркве“: Афричка црква Светог Духа, Афричка израелска црква, Црква Исуса Христа на Земљи, Црква Господа Аладура, Заједница Христових ученика, Заједница светлости и религиозно друштво пријатеља.