Жељко Которанин: Може ли чланство Цркве у Светском савету „цркава“ бити замрзнуто

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 2000, БРОЈ 1-2 (29-30), СТРАНЕ 35-40

У принципу, замрзнути чланство у некој организацији значи прекинути све активности у истој, али не иступити из њеног збора, што имплицира признавање дотичне организације. До замрзавања чланства долази најчешће услед жеље да се организација принуди на уступак (дакле, као тактички потез). Наравно, могуће је и да сама организација замрзне чланство једне (или више), своје чланице из неслагања са делатношћу исте. Замрзавање чланства може претходити иступању из односног чланства, у ком случају се конфликт чланице и организације испољава као непремостив, а претходно замрзавање као много више од тактичког потеза.

Све речено важи и за могуће замрзавање чланства Цркве у Светском Савету „Цркава“.

Солунским закључцима из 1998. године (усвојеним од Сабора Српске Цркве) чланство Помесних Цркава у ССЦ је у извесној мери акционо сужено, у том смислу да представници истих до испуњења услова (приступање реорганизацији ССЦ) неће учествовати у молитвеним и другим заједничким богослужбеним манифестацијама са осталим чланицама Савета (одн. са јеретицима) на Скупштини ССЦ, и да неће учествовати у одлучивању, тј. у гласању осим када се ради о Православнима, и ако се међу представницима постигне договор о гласању.

Поменути закључци нису одлука о замрзавању чланства у ССЦ, али би теоретски могли бити корак у том правцу. Ипак, морамо изнети наше уверење да постојећи конфликт, по схватању нажалост преовлађујућих и водећих личности међу Православнима, није такве тежине да би узроковао право замрзавање чланства, или иступање из ССЦ. Уверење је настало из чињенице да, према тексту закључака, неучествовање у молитвеним и другим заједничким богослужбеним манифестацијама са јеретицима, јесте ограничено на Скупштину Савета, и временски до испуњења услова. Неучествовање, дакле, у реченим заједничким молитвеним и другим богослужбеним манифестацијама, овде није надахнуто сазнањем да су исте скверне, мрске Богу и да су јеретичке по суштини, о чему смо већ писали у више наврата. Како иначе да схватимо такве активности митрополита Јована Павловића у Риму по одлуци Синода Српске Цркве. Таквих екуменистичких деловања представника наше јерархије било је много од Солунских закључака до данас. То сведочи да се конфликт Православних и ССЦ не види као догматски и канонски неприхватљив однос Православних и јеретика, те да се конфликт налази у сфери одлучивања у ССЦ, али да ни ту није пресудан, што се види по томе, да су Православни дали своје представнике у радна тела ССЦ.

Допустимо да нисмо у праву, да Православно крило ССЦ замрзне у пуном смислу своје чланство у том Савету, и да прекине све активности (нарочито молитвено-богослужбено општење са јеретицима) у истоме. Да ли би такав однос замрзнутог, али ипак чланства Помесних Цркава у ССЦ био еклисиолошки прихватљив?

Треба имати у свести чињеницу, да већ самим чланством у ССЦ, Црква заузима однос, боље рећи има општење са јеретицима, којим јасно сведочи да признаје екуменистички Светски Савет „Цркава“. То је супротно темељу Предања које и примисмо, у коме и стојимо, кроз које се и спасавамо, ако га држимо онако како нам се предаде (упор. I Кор. 15. 1.2.).

„…мора бити предана анатеми свака јерес…“ (1. канон II Вас. Саб.) Свака јерес јесте свако искривљено, тј. лажно учење вере. Анатемисати сваку јерес – то значи изобличити свако лажно учење и извргнути га из Цркве да са њом нема ништа заједничко.
„Али ако вам и ми или анђео с неба јави јеванђеље друкчије него што вам ми јависмо, анатема да буде! Као што смо већ рекли, и сада опет велим, ако вам неко јави јеванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде! (Гал. 1.8.9.)

Као што је Господ један, тако је и вјера једна (в. Ефес. 4.5.). Ни апостол, ни анђео с неба, ни ма који проповједник, није изнад вјере да може да је мења. Као што се анатемише свако учење јеретичко, тако се анатемише и сваки онај који јавља, тј. шири лажно учење. Нема јереси без јеретика! Због тога – анатемише се и јеретичка организација и сваки њен члан. А последице су:
„…А ако који не чува и не прима све споменуте догмате благочастија, не мисли и не проповиједа тако, него хоће да их пориче, нека буде анатема… и из именика христијанскога, као туђин, нека буде искључен и избачен…“ (1. канон Трул. Саб.)

Свако ко не чува, тј, не брани веру Православну и не прима је, шта више, не мисли и не проповеда, односно не исповеда Православље, нека буде анатема. А то значи – нека буде из именика христијанског искључен, јер се више не може ни сматрати Христовим: и још из Сабора и друштва оних који Христа љубе, нека буде као туђин избачен. Оци, очито је, јеретике сматрају невјерницима.

Суштина анатеме јесте у исључењу дотичних из броја оних, који се спасавају, тј. из Цркве. „Шта је друго анатема, него да се такав ђаволу предаје и да му нема већ никаква спасења, и да је туђ са свијем Христу“, пита се у хомилији против аномеја, у потврдном смислу, Свети Јован Златоусти.

„Ко не љуби Господа Исуса Христа, да буде анатема,“ (I Кор. 16.22.)
„Шта је анатема? Чуј њега истога шта говори: – ко не љуби Господа нашега Исуса Христа, нека је анатема; то јест, нека се одлучи од заједнице и нека је туђ свима. Јер, као што оно што је Богу посвећено, не смије од никога рукама бити такнуто, нити се ико томе смије приближити, тако исто и онај, који је од Цркве одлучен, – мора бити далек од свију, који су Цркви вијерни, нити се ико усуђује њему приступити, грозећи се чак од његова додира.“ (Свети Јован Златоусти, 16 хомилија на посланицу Павла Римљанима, Homel. XVI in Ep. ad Romanos)

Искључење из Цркве и отуђење од Христа, јеретику, као анатемисаном, доноси још и то, да је туђин свим члановима Цркве. Не само у молитвеној и богослужбеној заједници, него и у свакидашњем животу. Такав мора бити далек од свију верника, и њему не сме нико приступити, грозећи се чак и од његова додира!

О истоме свети Атанасије Велики пише:
„Одлучите га од Цркве и од вијерних, и нека је удаљен од народа сваки онај, који не вјерује.“ (Athanas, de parabolis Scripturae, quest. CV)
Дакле, са јеретицима се не сме имати никакав однос! Забрањено је са њима чак јести и обичну храну. У каноничком одговору светог Теодора Студита монаху Методију стоји следеће:

„9. питање: Презвитере, који су један пут или два пута јели заједно са јеретицима, а нијесу били у црквеном опћењу са њима, нити су се потписали за јерес, да ли треба допустити заједничкој трпези и појању светих песама?
Одговор: Овдје треба видјети да ли су свештеници они, који су јели, чинили то са јеретичким свештеницима или свјетовњацима, и да ли опет са онима, који су правилно вјеровали, али који нијесу били у црквеном опћењу са јеретицима; а свакако већи је пријеступ за свештена лица. У осталом, и једне и друге треба примити послије приличне епитимије, и допустити их у заједницу јела и молитава“.

Светитељ преступом сматра јести заједно са јеретицима, чак и без црквеног општења са њима. Тежина тог преступа зависи од тога, ко је јео – правоверни свештеник или мирјанин, те са ким је јео, са јеретичким свештеником или мирјанином.

Сваки однос, а не само црквени, са јеретицима и њиховим организацијама јесте мрзост Богу. Анатема на сваку јерес, на сваку јеретичку организацију, на свакога јеретика; – то значи: нужно, сваковрсно и потпуно удаљавање православних од јереси, јеретичких организација и јеретика!

Поштовање анатеме на сваку јерес обезбеђује Цркви аутентичност.

Постоје, међутим, случајеви када се у примени анатеме на сваку јерес може и треба учинити диспензација, а да се сама анатема и дакле, аутентичност Цркве не наруши.
Тако, уколико неко има родитеља јеретика, тај се не сме грозити и туђити тог свог родитеља. „Поштуј оца својега и матер; ово је прва заповијест с обећањем: да ти добро буде, и да дуго поживиш на земљи.“ (Ефес. 6. 2. 3.). Слично је и ако ко има дете залутало у какву јерес и секту. „И ви оцеви, не раздражујте децу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој.“ (Ефес. 6.4.). Добрим поступањем можда ће деца придобити родитеље, и родитељи децу за Православље.

Исто, нити муж жене, нити жена мужа, не треба да се грози или туђи у мешовитом браку, особито ако је склопљен у складу са 72. каноном Трулскога Сабора. „Јер шта знаш, жено, можда ћеш спасити мужа? Или шта знаш, мужу, можда ћеш спасити жену.“ (I Кор. 7.16.)

Јеретици не могу присуствовати Литургији „осим ако обећају да ће се покајати, и да ће оставити јерес“ (9. канон Тим. Ал.). Присуствовање богослужењу условљено је обећањем јеретика да ће оставити јерес у покајању своме. И уопште, кад год се опази да јеретик није утврђен у јереси и духу противљења, треба с њим поступати сношљиво и благо, јер можда ће се обратити Цркви и сам анатемисати сваку јерес, почевши од оне, од које се обраћа (в. 66. канон Карт. Саб. и 7. канон II Вас. Саб.).

Сви примери попуштања у примени анатеме на сваку јерес оправдани су могућношћу и то реалном – а не апстрактном, да ће се јеретик у покајању од јереси обратити Цркви. Ако то није изгледно, анатема на сваку јерес се мора применити у пуној мери. „Не може се допуштати јеретицима, који остају упорни у јереси, да улазе у Дом Божији“ (6. канон Лаодик. Саб.). Ово треба упоредити са 9. каноном Тим. Ал.

Ваља знати, да и када се благоразумно попушта у примени, попушта се само у односу према човеку јеретику. Наиме, и тада анатема на сваку јерес остаје у свом пуном значају у погледу самог лажног учења и у погледу јеретичких организација. Црква не може попуштања ради признати лажно учење, или јеретичку организацију са њеним назови тајнама, и њеним назови свештенством, учитељима, телима и поглаварима.

Чланство Цркве у Светском Савету „Цркава“, у тој свејеретичкој организацији, макар и замрзнуто, макар и у статусу посматрача, значи признање тога Савета и уважавање јеретика који остају упорни у јереси идући све даље и даље у лаж. А шта то значи, него да Црква уважава и јереси, све јереси тога Савета. Чланство, макар и замрзнуто, Цркве у јеретичком ССЦ нарушава анатему на све јереси!

И тако, без анатеме на све јереси, постала су без дејства сва она многобројна правила Цркве, која осуђују молитвену и литургијску заједницу са јеретицима. Уједно, неосуђено у Цркви пролазе изјаве цариградског партијарха Вартоломеја и других епископа Цариградске патријаршије о „два плућна крила“, о „сестринској Римској цркви“, о исповедницима вере и Светим Оцима као о жртвама „старе лукаве змије“. Овоме следују сличне изјаве многих других архијереја, међу којима и оних из Српске цркве.
Свејерес екуменизма није могла ући у Цркву, док прво није уклоњена анатема на све јереси. А она је уклоњена под изговором да се попушта у строгој примени канона ради сведочења истине, како би се јеретици обратили.

Свети Оци, када су признавали крштење из јеретичких организација да би олакшали обраћање јеретика Цркви управо су се трудили да истакну анатему на сваку јерес.
„Који се из јереси обраћају у православље и к броју оних, који се из јеретика спасавају, примамо по слиједећем обреду и обичају: Аријане, и Македонијане, и Саватијане, и … примамо пошто представе од себе писмено и анатемишу сваку јерес, која друкчије учи, него што учи Света Божија, католичанска и апостолска Црква, знаменовавши их, то јест помазавши им најприје светим миром чело, очи, ноздрве, уста и уши, и док их знаменујемо, кажемо: Печат дара Духа Светога…“ (7. канон II Вас. Саб.).

Није признато крштење у оквиру ових и других још јеретичких организација, него оних људи, „који се из јереси обраћају у православље и к броју оних, који се из јеретика (јеретичких организација) спасавају“. И ти људи који се обраћају морају најпре сами писмено анатемисати сваку јерес. У томе покајању јесте оправдање попуштања, тј. признавања крштења из јеретика.

Заједничарење Цркви јеретика у организацији ССЦ нема оправдање. Организационо заједничарење води признању и уважавању јеретика. Зато они и јесу глуви за ставове православних у ССЦ, што је и констатовано Солунским закључцима.

Питамо се, какав акт покајања јеретика је понукао Православне, да се понадају обраћању јеретика? Да ли су јеретици обећали да ће оставити јерес? Или су можда они писмено анатемисали сваку јерес? Зашто их је Црква прећутно, а понекад и мање прећутно, признала?
После овог искуства, Црква мора напустити чланство у свејеретичком ССЦ, и јасно предати анатеми сваку јерес.
„Не упрежите се у исти јарам с невјерницима; јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има свијетлост с тамом?“ (II Кор. 6. 14.).