Жељко Которанин: Захтев за заштиту Уставног поретка РС од аката и деловања СПЦ

ЗАХТЕВ ЗА ЗАШТИТУ УСТАВНОГ ПОРЕТКА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ОД АКАТА
И ДЕЛОВАЊА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Жељко Жугић Которанин, Министарству вера уручено 02. јула 2010. године

Чланом 10. ст. 1. Закона о верским заједницама Српска Православна Црква је призната као Традиционална Црква. Чланом 11. истог Закона њој је признат контунуитет правног субјективитета стеченим Актима 1836. и 1929. године. Чланом 18. ст. 2. истог Закона она је ослобођена поступка регистрације. На основу члана 6. ст. 1. истог Закона она је равноправна пред законом са дргим црквама и верским заједницама.

Оваквим својим статусом Српска Православна Црква (даље СПЦ) је стекла Законом одређене слободе и права према Републици Србији, али и обавезе према истој.

Тако је СПЦ чланом 6. Закона о верским заједницама одређена као – независна од државе, слободна и аутономна у одређивању свог верског идентитета, и да има право да самостално уређује и спроводи свој поредак и организацију, те да самостално обавља своје унутрашње и јавне послове. Овим је у Закону дефинисана општа аутономија СПЦ према Републици Србији.

Чланом 7. Закона о верским заједницама одређена је аутономна регулатива коју ужива СПЦ, Наиме, држава не може ометати примену аутономних прописа СПЦ. Такође, држава пружа одговарајућу помоћ СПЦ на њен захтев у извршењу правоснажних пресуда њених надлежних органа, у складу са законима Републике Србије.

Закон о верским заједницама члановима 24. 26. и 27. обезбеђује заштиту имовине СПЦ. Чланом 28. уређује сарадњу државе и СПЦ. Чланом 29. одређује социјална права свештеника СПЦ. Чланом 30. предвиђа пореске олакшице за СПЦ. Члановима 31. – 44. штити и унапређује разноврсне делатноси СПЦ. Наведена права СПЦ ужива равноправно са другим црквама и верским заједницама уписаним у Регистар цркава и верских заједница.

Аутономија, коју СПЦ ужива, није апсолутна. Република Србија, дарујући СПЦ слободе и права својим Уставом и Законом, не може дозволити истој толику аутономију регулативе која би угрозила слободе и права грађана, међу њима и чланова СПЦ, гарантована истим Уставом РС, законима и ратификованим међународним актима. Ова аутономија је ограничена из истих разлога из којих је ограничена и верска слобода. Закон о верским заједницама чланом 3. ст. 1. одређује да верска слобода може бити ограничена само прописима Устава РС, закона и ратификованих међународних аката, који су нужни у демократском друштву ради заштите јавне безбедности, морала, и заштите слобода и права других. Готово идентичну одредбу садржи и члан 20. ст. 4. по којој Министарство вера доноси Решење којим одбија регистрацију верске организације ако су њени циљеви, учење, обреди, или деловање супротни Уставу и јавном поретку или угрожавају живот, здравље, слободу и права других… Став 5. истог члана прописује да се при одлучивању о регистрацији узимају у обзир одлуке Европског суда за људска права, као и управне и судске одлуке у погледу регистрације одређене верске организације у једној или више држава чланица Европске Уније.

Није одлучивање о регистрацији верске организације једино место где се проверава уставна, законска и међународноправна подобност њених циљева, учења, обреда и деловања. И након уписа у Регистар, црква или верска заједница може бити избрисана из истога, сагласно члану 22. ст. 2. Закона о верским заједницама, ако (накнадно) наступе разлози због којих се одбија упис у Регистар.

Другим речима, цркве или верске заједнице сво време морају неговати своју подобност Уставу РС. законима и међународноправним актима, кроз поштовање од њих загарантованих права и слобода, јавног поретка и безбедности и уопште стандарда демократског друштва. Министарство вера у Влади Републике Србије надлежно је да у свако доба преиспита поменуту подобност сагласно 22. и 23. члану Закона о верским заједницама.

Српска Православна Црква свој поредак нормативно уређује углавном Свештеним Канонима, Уставом СПЦ и Правилима. Сходно правима на самостално уређивање и спровођење свог поретка из члана 6. Закона о верским заједницама, СПЦ је дужна да свој нормативни поредак спроводи на одговарајући начин, не повређујући Уставом РС, законима и међународноправним актима загарантована права и слободе грађана. Тек тако члан 7. истог Закона, који прописује регулативну аутономију СПЦ има смисла, нарочито у вези члана 3. истог Закона, који одерђује ограничење верских слобода. Јер, није могуће тражити заштиту од закона, а исти изигравати. Старо је начело, Fraudas omnia corumpit.

Република Србија се не може мешати у спровођење нормативног поретка СПЦ, али она истовремено не може пружати заштиту истој СПЦ, уколико ова својим актима и деловањем грађанима Републике Србије, па било то и својим члановима, ускраћује загарантована грађанска права и слободе.

Својим деловањем и актима СПЦ

КРШИ ЗАГАРАНТОВАНА ГРАЂАНСКА ПРАВА И СЛОБОДЕ

истовремено кршећи свој нормативни поредак.

 

Пример овоме је случај умировљеног епископа Рашко-Призренскога г. Артемија Радосављевића. Исти пример није усамљен у пракси СПЦ, али је илустративан будући да се ради о носиоцу највишег црквеног чина – епископског. Како ово Министарство није надлежно у ствари кршења нормативног поретка СПЦ, пример би требало ограничитити на кршења загарантованих грађанских права и слобода. Ипак, због карактера случаја, мора се навести и нормативни поредак СПЦ.

 

ПОВРЕДА ПРАВА ИЗ ДОМЕНА СУЂЕЊА

Свети архијерејски Синод СПЦ (даље Синод) је по Уставу СПЦ, члан 70. тач. 35. под б) прва инстанца у суђењу канонских кривица архијереја. Свети архијерејски Сабор СПЦ (даље Сабор) је по Уставу СПЦ, члан 69. тач. 27. под Б) друга и последња судска инстанца за све предмете о којима је Синод судио у првој инстанци.

Ово је нормативни поредак стварне надлежности органа у суђењу канонских кривица, односно преступа архијереја СПЦ.

У случају епископа г. Артемија Радосављевића СПЦ је повредила права и слободе грађана загарантована Уставом РС, чланови 32. и 33. као и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, члан 6. из Рима 1950. године, а која се сврставају у групу права на правично суђење.

Дана 11. фебруара 2010. године Синод је у Београду донео Одлуку бр. 131, само дан након што је Комисија Синода у манастиру Грачаница извршила проверу материјално-финансијског пословања Епархије Рашко-Призренске, тада у власти епископа г. Артемија Радосављевића, и истога саслушала у вези извршавања одлука Сабора.

Фотокопију одлуке Синода бр. 131. од 11. фебруара 2010. године прилажем као Прилог бр. 1.

Синод исту одлуку исказом заснива на 74. канону Ап. и члану 70. тач. 20. и 35. под б. Устава СПЦ. Другим речима, на наводно извршеној обавези трикратног и несумњивог позивања окривљеног архијереја као основ суђењу у одсуству, као и на својој Уставној позицији као суда у првој инстанци за канонске преступе архијереја и органа коме архијереји подносе извештај о свом раду ради надзора. Ово односној одлуци даје судски карактер.

Синод није уопште позвао епископа г. Артемија Радосављевића на седницу 11. фебруара 2010. године, а посебно не на начин који прописује 74. канон Ап. на који се позива, тако да није било основа за суђење у одсуству.

Иста седница је заиста одржана у тајности. Епископ г. Артемије Радосављевић је био позван на другу седницу Синода одржану 13. фебруара 2010. године када му је уручена поменута одлука бр. 131.

Овим су прекршена права епископа г. Артемија Радосављевића на суђење у присуству, на саслушање, на одбрану, и на изношење доказа, загарантована Уставом РС, члан 33. ст. 4. и 5.

Епископу г. Артемију Радосављевићу није омогућен увид у извештај Синодске Комисије, ни у друге доказе, који су иницирали доношење Одлуке бр. 131. од 11 фебруара 2010. године. Он се није могао одредити према њима.

Овим је епископу г. Артемију Радосављевићу повређено право да буде обавештен о доказима прикупљеним против њега, које је загарантовано Уставом РС, члан 33. ст. 1.

Да епископ г. Артемије Радосављевић није био обавештен о седници Синода од 11. фебруара 2010. године, нити позван на њу, нити да му је омогућен увид у извештај Синодске Комисије или у друге доказе, индиректно али јасно се види из Акта који је писао 12. фебруара 2010. године и који је предао Синоду 13. фебруара 2010. године.

Фотокопију акта епископа г. Артемија Радосављевића од 12. фебруара 2010. године прилажем као Прилог бр. 2.

Одлука Синода бр. 131. од 11. фебруара 2010. године сама по себи сведочи о кршењу права епископа г. Артемија Радосављевића на правично суђење загарантовано Уставом РС, члан 32. ст. 1. као и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода из Рима 1950. године, члан 6. ст. 1. под којим се између осталог разуме да свако има право да независан, непристрасан, и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Синод је као Уставом СПЦ установљен суд јединственом Одлуком бр. 131 од 11. фебруара 2010. године

1. покренуо поступак утврђивања канонске одговорности епископа г. Артемија Радосављевића због седам побројаних разлога,

2. разрешио га управљања епархијом Рашко-Призренском до одлуке Сабора,

3. задужио га да изврши примопредају исте епархије са администратором,

4. и одређује његово боравиште и нови статус.

Дакле, Синод је самоиницијативно, што је противно и канонима, покренуо судски поступак пред самим собом. У себи је објединио функције тужиоца и судије. Тиме је престао да буде непристрасан суд.

Истим актом, и на основу истих седам разлога, Синод је донео и првостепену пресуду. Окривљеног епископа г. Артемија Радосављевића разрешио је управљања епархијом. И не само пресуду него и извршни налог. Окривљени-осуђени је дужан да изврши примопредају епархије…

Синод овим показује не само своју пристрасност, него и неправичност поступка. Суђења у процесном смислу није било. Покретање судског поступка је обједињено са доношењем и спровођењем пресуде. И таква пресуда, каква је, извршена је пре своје правоснажности. Пре потврде Сабора као другостепеног суда.

Са материјалне стране гледано, пресуда је незаконита унутар нормативног поретка СПЦ. Противна је 19. канону Картагенског сабора који налаже да епископ све до коначне осуде мора бити у пуној власти. Противна је 111. члану Устава СПЦ по коме епископа може Сабор са управе уклонити само по канонској осуди, или га разрешити по доказаној немоћи, или по установљеном престанку једног од услова из члана 104, као и на основу оправдане молбе за пензију. Дакле, Синод није надлежан да уклања епископа од управе епархијом.

Двостепеност поступка подразумева да другостепени суд, у овом случају Сабор, преиспитује одлуку првостепеног суда, у овом случају Синода, или по жалби, или као у овом случају, по службеној дужности. Није стога јасно, зашто је Синод у истом предмету против епископа г. Артемија Радосављевића, у коме је већ донео првостепену одлуку, осетио потребу да 22. априла 2010. године одлуком бр. 511 пред другостепеним судом – Сабором потврђује и подиже оптужницу против истога. Синод поново у себи обједињује две неспојиве функције, тужиоца и судије. И потврђује своју ранију пристрасност и неправичност у поступку.

Сабор у седници од 4. маја 2010. године доноси Одлуку АСбр. 66/зап. 161 о епископу г. Артемију Радосављевићу, не позивајући се на своју функцију из члана 69. тач. 27. под Б Устава СПЦ, као другостепеног суда у предметима о којима је Синод судио у првој инстанци, него на члан 69. тач. 29. Устава СПЦ, тј. на друга своја права која има, а која у истом члану 69. Устава СПЦ нису побројана. Дакле, иста Одлука није другостепена пресуда о правима и обавезама епископа г. Артемија Радосвљевића, и о основаности оптужби које су покренуле поступак против њега. Том одлуком он се трајно разрешава управе епархијом Рашко-Призренском без утврђене канонске кривице. То је противно члану 111. Устава СПЦ по коме Сабор може епископа уклонити са управе само по канонској осуди, која је изостала, или разрешити услед доказане немоћи, што није случај у овом предмету, или на основу оправдане молбе за пензију, које није било. Дакле, епископу г. Артемију Радосављевићу је ванправним актом унутар нормативног поретка СПЦ одузета управа епархијом Рашко-Призренском.

Али, тиме му је уједно повређено право да законом установљен суд расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка против њега, као и о оптужбама против њега, загарантовано Уставом РС, члан 32. ст. 1. и Европском конвецијом за заштиту људских права и основних слобода, из Рима 1950. године, члан 6. ст. 1. Другачије речено, то је право да законити суд кроз правично суђење одлучи о правима и обавезама, али и о кривици или невиности. Можемо рећи да ово право јесте и право на утврђивање невиности. Све је то ускраћено епископу г. Артемију Радосављевићу. Уместо Уставом РС, члан 34. ст. 3. загарантоване презумпције невиности, он носи жиг кривице. Недоказане.

О Одлуци Сабора од 4. маја 2010. године АСбр. 66/зап. 161 прилажем фотокопију обавештења Синода о истој Одлуци од 20. маја 2010. године бр. 592/зап. 420, као Прилог бр. 3.

 

ПРАВА НА СЛОБОДУ КРЕТАЊА И НАСТАЊИВАЊА

Право на слободу кретања, загарантовано Уставом РС, члан 39. ст. 1. 2. и 3. у уској је вези са правом на настањивање, загарантовано Уставом РС, члан 39. ст. 1. и 2. као и са правом на слободу и безбедност, које је загарантовано Уставом РС, члан 27. ст. 1. 2. 3. и 4. као и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, из Рима 1950. године. Члан 5. ст. 1. 2. 3. 4. и 5.

Право на слободу кретања и настањивања омогућава свакоме да се слободно креће и слободно настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати. Оно се може ограничити само законом, у случају неопходности, и то из таксативно набројаних разлога.

1. ради вођења кривичног поступка,

2. ради заштите јавног реда и мира,

3. ради спречавања ширења заразних болести,

4. и ради одбране Републике Србије.

Видети Устав РС, члан 39. ст. 1. и 2.

Право на слободу и безбедност подразумева личну слободу и безбедност, и гарантује се свакоме. Лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су утврђени законом. Видети Устав РС, члан 27. ст. 1.

Свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу, ако је лишење било незаконито. Казну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд. Видети Устав РС, члан 27. ст. 3. и 4.

Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода из Рима 1950. године, члан 5. садржи све одредбе готово као и Устав РС, члан 27, што је и разумљиво обзиром на међунардне обавезе Републике Србије према људским правима и слободама. Разлика је у томе што Конвенција своје одредбе детаљније излаже. Суштинских разлика нема.

Дакле, ограничења права на слободу кретања и настањивања, као и лишавања права на слободу и безбедност, јесу допуштена само у наведеним случајевима, и у поступку законом одређеном. Дакле, Цркве или верске заједнице, према томе, не могу својим члановима, или другима, иста права и слободе ограничавати или их истих лишавати.

Управо СПЦ својим деловањем и актима ограничава право на слободу кретања и настањивања загарантовано свакоме Уставом Републике Србије. Такође, СПЦ лишава појединце права на слободу и безбедност загарантовано Уставом Републике Србије и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода из Рима 1950. године.

Епископу г. Артемију Радосављевићу је од 13. фебруара 2010. године, тј. од доласка Администратора у епархију Рашко-Призренску, било без икаквог правног основа ограничено право кретања у области исте епархије, и у истој је био противуставно лишен слободе и безбедности.

Наиме, он није имао право да напусти место свог привременог боравка у манастиру Грачаници без дозволе Администратора. Ова надлежност Администратора није базирана на Уставу СПЦ, него на Одлуци Синода коју немам. Ово Министарство исту Одлуку може затражити од Синода. Ипак, поседујем Акт Администратора бр. службени 32 од 4. марта 2010. године, у коме он службено пише епископу Артемију Радосављевићу, у другом пасусу–

‘’Сматрам да немам надлежности над Твојим кретањима изван ове епархије’’.

Фотокопију Акта Администратора бр. службени 32 од 4. марта 2010. године прилажем као Прилог бр. 4.

Епископ г. Артемије Радосављевић у истом времену није могао ни посете примати без дозволе Администратора. Ова власт није утемељена на Уставу СПЦ, нити на одлуци Синода, него на Администраторовом схватању своје управне надлежности. Индиректан доказ овога пружа Акт епископа г. Артемија Радосављевића од 19. фебруара 2010. године Бр. 05, којим он подноси на одобрење распоред доласка монаха, своје духовне деце, на исповест, управо Администратору. И то пошто је овај одбио да му дозволи одлазак у њихове манастире, какав је иначе стари обичај. Наведена ограничења и лишења права нису била у интересу безбедности епископа г. Артемија Радосављевића.

Дакле, епископ г. Артемије Радосављевић је био у противправној изолацији, лишен слободе кретања, и личне слободе и безбедности, док год се налазио у области епархије Рашко-Призренске, а која није ограничена само на Косово и Метохију, већ се простире и на Рашку област Републике Србије. Овим му је СПЦ повредила право на слободу кретања загарантовано Уставом РС, члан 39. ст. 1. и 2. као и право на слободу и безбедност загарантовано Уставом РС, члан 27. ст. 1. 3. и 4. и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода из Рима 1950. године, члан 5. у целини.

Фотокопију Акта епископа г. Артемија Радосављевића Бр. 05 од 19. фебруара 2010. године прилажем као Прилог бр. 5.

Устав РС, члан 39. ст. 1. гарантује да свако има право да се слободно настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати. Ова слобода обухвата могућност слободног избора места настањивања на целој територији Републике Србије. Ограничење права слободног настањивања је прописано заједнички и за право на слободу кретања, а одређује га 2. став 39. члана Устава РС, што сам раније навео. Дакле, СПЦ не сме да ограничава ово право својим члановима или другима.

Међутим, Сабор СПЦ 5. маја 2010. године доноси Одлуку АСброј 179 којом епископу г. Артемију Радосављевићу ограничава право на слободу настањивања тиме што његов избор места даљег сталног боравка ограничава на она места која не смеју да буду на подручју епархије Рашко – Призренске, а тиме ни на делу Републике Србије.

Фотокопију Одлуке АСброј 179 од 5. маја 2010. године прилажем као Прилог бр. 6.

Овим Актом Сабор је прекршио сопствену Одлуку АСброј 37/зап. 99 од 19. маја 2003. године, којом се одређује да епископ може, тј. има слободу, одредити један од манастира своје епархије за своје посебно пребивалиште над којим ће у својству настојатеља доживотно управљати. Одлука се односи на право пензионисаних епископа, да слободно могу одредити манастир своје епархије за своје ’посебно доживотно пребивалиште’. Наведени термин се разликује од назива епархијски двор, или резиденција, који припада само активним епархијским архијерејима. Ова одлука има општи карактер, и правни је извор у СПЦ.

Фотокопију Одлуке Сабора АСброј 37/зап. 99 од 19. маја 2003. године прилажем као Прилог бр. 7.

Епископу г. Артемију Радосављевићу умировљеном Рашко-Призренском није признато ово припадајуће му право. Њему је Одлуком Сабора АСброј 179 од 5. маја 2010. године изричито забрањено да се настани по својој жељи у манастиру Рашко-Призренске епархије. Његов став о томе се види из његовог обраћања Синоду од 17. маја 2010. године, у коме он истиче да није у могућности да жељеним за своје настањивање назове ма које место изван области епархије Рашко-Призренске. Ипак, он са осећајем изгнаника, у нужди, изјављује само своју спремност да пође у манастир епархије Сремске. Дакле, он је протеран из своје епархије. Тиме је протеран и са дела територије Републике Србије. Тиме му је противуставно ограничено право на слободу настањивања загарантовано Уставом РС, члан 39. у целини. За подсетити је, да је епископ г. Артемије Радосављевић држављанин Републике Србије, чију би заштиту требало да ужива.

Обраћање епископа г. Артемија Синоду од 17. маја 2010. године прилажем као Прилог бр. 8.

Неспојиво је овакво систематско кршење људских права и слобода загарантованих Уставом РС и међународноправних аката од стране СПЦ са поимањем места исте у нашем друштву, како то дефинише Закон о верским заједницама, члан 11. ст. 2. који наглашава да Српска Православна Црква има изузетну историјску, државотворну и цивилизацијску улогу у обликовању, очувању и развијању идентитета српскога народа.

 

Због свега реченог

ЗАХТЕВАМ

да ово Министарство предузме све нужне радње из своје надлежности, како би СПЦ

1. поштовала уставни поредак Републике Србије и људска права и слободе загарантоване Уставом РС и међународноправним актима, и

2. отклонила штетне последице произашле из кршења истих.

 

У Београду подносилац захтева

2. јула 2010. године Жељко Жугић с.р.

Београд