Званични став Епархије рашко-призренске у егзилу, по питању разбојничког тзв. „Критског сабора“

На тему тзв. „Критског сабора“ хорепископ новобрдско-панонски Г.Г. Максим одржао је предавање на Сабору епископа, хорепископâ и настојатељâ, Епархије рашко-призренске у егзилу, Српске православне цркве, у манастиру светог Јустина Ћелијског у Барајеву, 25. новембра 2016. године. Том приликом су сви присутни једнодушно прихватили наведено предавање као заједнички и званични став читаве Епархије по питању разбојничког тзв. сабора на Криту.

О екуменистичком Критском „сабору“

Главни удар савремене екуменистичке јереси и њених следбеника усмерен је на православно учење о Цркви, тј. на православну еклисиологију. Такав удар превасходно нарушава православну сабороност као једну од суштинских својстава Цркве, тј. њено јединство у Христу, кроз јединство у православној вери.

Следбеници екуменистичке јереси то чине на два начина:

Прво – неправославним тумачењем речи Светог Писма из првосвештеничке молитве Спаситеља Христа: „да сви једно буду“(Јн 17, 21), при чему следбеници екуменистичке јереси – екуменисти, тумаче ове речи као позив на уједињење свих тзв. хришћана, тј. православних хришћана са свим данас постојећим јеретицима, без претходно упућеног позива да принесу покајање и одступе од својих јереси. На овај начин нико, никада међу светим оцима није тумачио овај светописамски цитат.

Друго – бирократским схватањем и деспотском применом власти црквене јерархије заражене овом јереси, кроз непастирско, противсаборно, наметање самовоље њих као појединаца (у виду њихових личних екуменистичких тежњи, опредељења и ставова).

Када се споје ова два принципа екуменистичког деловања против Цркве и вере православне настају догађаји попут тзв. „Критског сабора“. На самом почетку истичемо да се у контексту Критског окупљања у наведеном предавању реч „сабор“ користи искључиво као технички термин (terminus technicus), те углавном са наводницима,  јер је ову реч, у њеном целосном православном садржају и суштини немогуће ставити поред Критског заседања. Толико је контраверзи, недоследности, несаборности, неправославности, недобронамерности и неозбиљности у организацији и одржавању овог „сабора“, да је потребна читава једна, па и томови књига, како би се навели, анализирали, рашчланили и појаснили сви недостаци овог догађаја. Тешко је наћи почетак и крај једног мора јереси, лажног учења, обмана и одступања од вере, у које је попут „живог блата“, Критски „сабор“ завео своје учеснике и заводи све оне који наивно прихвате издајничке одлуке истог.

Као прво, пада у очи претенциозно најављивање овог догађаја као „свеправославни сабор“, чак „васељенски сабор“, да би при самом почетку овог сусрета та еуфорија, због непотпуног одазива представника помесних цркавâ, почела да јењава, а после сабора се она потпуно угасила. Тако да је од помпезног „свеправославног“ и „васељенског“ сабора остао само овај „Критски“. Понашање учесникâ Критског зборишта, из ове временске перспективе показује да сви они желе да се тај „сабор“ што пре заборави, као један неуспели покушај подметања екуменистичке јереси и још неуспелији труд надобудног цариградског патријарха Вартоломоје у наметању своје папистичке власти. Очито да постоји жеља критских организатора да се заборави промашена организација овог скупа, али свакако не и одлуке потурене и протурене на њему.

Ако су сви припремни сусрети и конференције од родоских 1961, до женевских 2016. године, биле пропућивање пута екуменистичкој јереси, а јесу, онда је екуменистички „Критски сабор“ печат таквог недела патријарахâ и епископâ који робују и служе екуменистичкој обмани.

Свој православни предањски став о Критском заседању, наша Епархија је изнела у овогодишњој Саборској посланици, на Црквено-народном, молитвеном сабору у Лозници код Чачка.

Те је прилика да се подсетимо реченог о томе, у кратким цртама:

• 1. Критско окупљање је врхунац вишедеценијског наметања екуменистичког курса свој црквеној пуноти, од стране екумениста-појединаца, који су узузрпирали власт у Цркви међу патријарсима, епископима и свештенством:
• 2. Екуменизам је ново средство подјармљивања православних под богопротивну унију са Ватиканом;
• 3. Таква екуменистичка унија са Ватиканом је само први корак ка глобалистичкој изградњи Новог светског поретка и у њему синкретистичког обједињавања свих религија у једну, на челу које ће бити „човек безакоња и син погибли“(Сол 2, 3);
• 4. Сви усвојени документи на досадашњим припремним заседањима, од правилника рада тзв. сабора, до тема и закључака, су у богословско-терминолошком смислу двосмислени, али у самој суштини и садржини недвосмислено екуменистички;
• 5. Теме овог заседања и начин изгласавања одлукâ одступају од предања светих васељенских и помесних сабора Цркве, тј. не баве се очувањем чистоте вере православне, већ је директно нарушавају, а право гласа додељено је само предстојатељима помесних цркавâ, а не свим епископима, како налаже напред поменуто свештено предање црквеног саборовања;
• 6. Сви који не буду прихватали одлуке Критског заседња унапред су осуђени као расколници, а што је још скандалозније – чак и као јеретици (од стране кипарског архиепископа Хризостома) и унапред им је запрећено неканонским мерама рашчињавања, изопштавања и санкционисања.

Све што је пре окупљања на Криту наведено у Лозничкој саборској посланици на жалост догодило се на самом делу.

Сам ток Критског сусрета одсликавао је у пастирском и богословском смислу неозбиљан однос организатора из Цариградске, и других патријаршијâ, како према православним догматима и светом предању у целости, тако и према самом приступу тако озбиљном догађају, какав је требао бити овај сабор у покушају. Наведена неозбиљност организатора према сабору, одражава њихов неозбиљан однос према Богу, Цркви и верном народу. Услед технолошког развоја и брзог ширења информација организатори су морали бити свесни којом брзином ће у јавност отићи вест да је главна финансијска подршка за организацију Критског скупа, стигла из САД, као и да су сам догађај обезбеђивале њихове обавештајне структуре[1]. Наведено јасно показује ко стоји иза критске издаје православља.

Сам тзв. сабор био је покушај формалног озваничења свега што је деценијама, упорно наметао јерархијски врх Цариградске патријаршије, тај епицентар ширења екуменистичке јереси унутар православне Цркве, уз пристанак и помоћ својих фанариотско-екуменистичких адептâ и покорних служитељâ, из редова других помесних цркавâ.

За време свог светог живота преподобни Јустин Ћелијски је са разлогом оштро, образложено и светоотачки утемељено критиковао и осуђивао[2] ове припремне конференције и заседања, те на њима предлагане теме, закључке и начине рада. Но, о његов отачки и вапајни глас организатори истих су се оглушили, јер ни она предаборска окупљања одржавана после његовог блаженог упокојења нису изменила садржај, дух и нарав припреманих и усвајаних тема и разрађених текстова и тако непромењени заокружени су и запечаћени Критским „сабором“.

Зато покушаје појединих епископа, попут митрополита Јеротеја Влахоса, да овај екуменистички догађај на Криту преусмере ка православном курсу, сматрамо за добру намеру али нереалну, наивну до мере неозбиљности. Свеукупна вишедеценијска припрема догађаја на Криту јасно је указивала на његов апослутно екуменистички, либерални, новотарски и реформаторски карактер. Из тог разлога је потпуно нереална, и неозбиљна свака замисао да ће такво екуменистичко збориште, један или пар православних епископâ, моћи да преусмере ка светоотачком духу и исходу. Очито је да поједини пастири у Јеладској цркви и шире, који себе сматрају православнима и некуменистима, или немају јасну представу какво је зло јерес екуменизма и њени носиоци и каква су они претња за Цркву, или, пак, немају искрену намеру и храброст, да се са тим злом носе на адекватан, тј. светоотачки и исповеднички начин.[3]

Да је догађај на Криту био само формално прихватање до тада већ састављених и донетих одлука у Шамбезију и раније, уз мање-више филолошко дорађивање, без озбиљне богословске анализе и преиспитивања током Критског заседња (што је суштина сваког православног саборовања) најочитије, сведочи непримерена рекација патријарха александријског Теодора Другог, на напред поменуте критике предложених докумената, а која је била пропраћена аплаузом присутних. Овај патријарх је на своју срамоту и на срамоту организатора „сабора“ рекао: „Учесници Сабора нису студенти да се уче теологији“[4]. Очито је да учесници овог „сабора“ као свој циљ и средство нису узимали у обзир теологију, већ политику или економију и то у смислу испуњавања глобалистичких циљева, зацртаних им од стране њихових финансијера, користећи Критско окупљање као средство за достизање истих. Ипак, не можемо порећи да је александријски Патријарх упркос неозбиљности своје изјаве био донекле у праву, јер током заседања на Криту заиста  није било теологије, барем не православне. На сваку критику предложених докумената председавајући на овом сусрету, цариградски патријарх Вартоломеј, одговарао је упирући поглед на екуменистичко-реформаторског идеолога и патрона савременог екуменизма митрополита Јована Зизјуласа, идеолошког аутора критских докумената, који је само гордо избегавао одговор, презирући критике и критичаре његових јеретичких ставова. Овај детаљ у понашању Вартоломеја цариградског говори много, јер показује да је скуп на Криту само покушај наметања Цркви, путем злоупотребе црквене саборске традиције, духовно болесног, западњачког, евхаристијско-екуменистичког и епископоцентрично-папистичког, више философско-егзистенциjалног и софистичког, него богословског, но у сваком случају јеретичког учења контраверзног цариградског, титуларног митрополита Јована пергамског.

Учествовање у Критским дешавањима отказале су Московска, Грузијска и Бугарска патријаршија. У разлоге и искреност оваквог поступка Московске и Грузијске патријаршије основано сумњамо.

Разлози због којих представници Московске патријаршије  нису учествовали на Критским сусретима нису догматског карактера, већ техничког и организационог. О томе сведочи и чињеница да су њени представници у Шабезију на предаброској конференцији 2016. године, већ потписали по суштинском садржају исте спорне документе, прихваћене на Критском „сабору“.

Грузијска патријаршија је својим наступима на предаборским заседањима и неучествовањем на Критском скупу, са јасно наведеним догматским разлозима, у пар званичних саопштења, дала велику наду да ће се барем један православни патријарх одважити да одлучно устане против екуменистичке јереси, чији смо тријумф видели на Криту. Међутим, све наде су нестале када је патријарх Илија Други пре пар недеља лично примио римског папу, уводио га у православни храм, са њим палио свеће и молио се. Очито, да је давнашњи екуменистички ангажман овог патријарха[5] оставио на њега дубоке последице и да је његово искрено покајање за учествовање у екуменистичком покрету изостало, или, ако га је било, оно је пријемом римског папе погажено.

Бугарска патријашија својим неучествовањем и не прихватањем Критског окупљања улива некакву наду, но њу великом брзином нагриза време у којем екуменистичка издаја вере траје у Цркви, док Бугарска патријаршија ћути. Но на свако њихово (и других помесних цркава или појединаца) евентулано писано обраћање против Критског заседања и одлука на њему донетих, екуменисти ће се презриво и гордо смејати, добронамерни али наивни ће се тешити лажном надом и аплаудирати  лепо изреченим православним ставовима, сматрајући да ће то решити узнапредовали проблем јереси екуменизма у Цркви. Но правих резултата у свему томе неће бити, јер  јер ће актуелност и ефекат таквог „исповедање вере“ проћи за недељу-две дана, тј. неће бити никаквог ефекта, док ће екуменисти-предстојатељи и епископи наставити својим утабаним унијатским путем ка Ватикану и осталим јеретицима, екуменистички перфидно разарајући Цркву изнутра. Свако писање у овом драматичном моменту за Цркву је за времена, кратког је даха и бесплодно тј. нема одговарајући резултат и ефекат на поодмакли стадијум оболелости црквене јерерхије овом јереси, једини корак и потез који траје док се проблем екуменизма не реши, и који ће донети резутате је прекид литургијско-административног општења (сходно 15. канону Двократног цариградског сабора) са екуменистима, све док се не покају од своје јереси. Но, у свом званичном саопштењу Бугарска патријашија у закључку истиче да остаје у општењу са предстојатељима екуменистима, који на Криту званично потписаше јерес, односно Бугари истичу да немају никакву намеру да прекидају општење са екстремним екуменистима, почев од Вартоломеја цариградског па редом свих осталих екумениста. Чиме је ова патријашрија практично обеснажила и обесмислила свој иступ против Критског заседања и неправославних одлука донетих на њему.

Формално-канонски гледано, Критски „сабор“ је неуспео, али се опасност крије управо у чињеници да је организаторима сабора – екуменистима, само формално-полупарламентарно и привидно-саборно „усвајање“ екуменизма, као главног курса свих помесних цркавâ, било потребно, те како би екуменизам био амнестиран и приказан не као јерес, што он јесте, већ као „дубоко православни“ покрет. Тако ће „машући“ екуменистичким одлукама Критског скупа екуменисти сада још бестидније и растерећеније наставити своје екуменистичко ангажовање и свој дијалог лажне љубави.

Но, чак и да непредањски начин организације „сабора“ и гласања на Криту ставимо на страну, треба да буде јасно следеће: све и да је на Критском заседању испоштован сав канонски и предањски modus operandi, односно црквено-саборска процедура организовања, рада, гласања и вођења таквог скупа, чак и да су све помесне цркве и сви епископи присуствовали и гласали на њему, сама чињеница да су на Криту потписане неправославне одлуке, тај „сабор“ чини разбојничким и јеретичким збориштем, а никако сабором.

Овом приликом нема простора нити времена за детаљну теолошку анализу спорних докумената потписаних на Криту, зато ћемо само сажето набројати крупније догматски неисправне тврдње (од којих су неке напред наведене из Лозничке саборске посланице) дате углавном у најспорнијем међу наведеним критским актима, који се зове: Однос Православне Цркве са остатком хришћанског света,[6] али и у другим актима са Критског скупа:

1. Ограничавањем броја присутних епископа и принципом гласања само предстојатељâ помесних цркавâ, нарушен је предањски принцип учествовања што више епископа и давање права гласа свима;
2. Релативизована је догматски прецизна дефиницијa појма хришћана и хришћанског света[7], јер хришћани и хришћанство не постоје без Христа, тј. ван православне вере и православне Цркве Христове;
3. Критско сабрање не следује светим васељенским саборима у смислу анатемисања јереси и утврђивања и очувања вере православне, већ напротив, екуменизам – екуменистички јеретички покрет и чланство у Светском савету цркава[8], озакоњује и потврђује као исправан[9], заступајући став да је Црква раздељена и разграната (по принципу екуменистичке Теорије грана) и да мора кроз екуменистички дијалог трагати за сопственим јединством;
4. Изнет је неправославан став да саборност Цркве не извире из вере православне, већ да очување вере православне извире из саборности по аутоматизму, тиме се саборност Цркве схвата као датост по себи, и вештачки се одваја од своје догматске основе, а то је истинита вера православна,[10];
5. Створена је велика забунао томе шта је Црква и ко су Њени прави чланови, меша  се идентитет Цркве са јеретичким заједницама[11] признањем црквеног идентитета јересима и тиме се негира да је Православна Црква, Једна и једина Црква Христова, Црква спасења;
6. Овај документ промовише постотачку, несветоотачку, новотарску и јеретичку „евхаристијску теологију“ митрополита Јована Зизјуласа, која представља богословско-фолософски, јеретички основ, утемељење и оправдање екуменистичкој јереси и покрету, као и његовим унијатским циљевима;
7. Предсаборска документа су се чувала у тајности и крила од црквене пуноће православних;
8. Допушта се мешовити брак, тј. православних са неправославнима;

Из помпезног најављивања Критског сабрања у Београдској патријаршији, дошло се до потпуног ћутања и непомињања истог. Превод и објава званичних саопштења са „сабора“ су месец и више дана каснила, а на њему потписани документи, у којима се јасно види издаја вере православне, у Београдској патријашрији никада нису преведени на српски језик и објављени у целости. Ово свакако са намером да се прикрије сама критска издаја вере, коју су потписали српски патријарх и епископи екуменисти. Када критски документи буду преведени и дати на увид српској православној јавности свима ће насупрот патријархове издаје вере на Криту бити још очигледнији и потпуно јасан православни и исповеднички став владике Артемија, као и оправданост његове борбе и начина борбе, против јереси екуменизма.[12]

Наведена дешавања сама по себи говоре да је Критски догађај лов у мутном.

Битно је још напоменути недозрелост домаћих, српских епископа-екумениста и новотараца, са чије стране је на баналан начин, током Критских сусрета, извршен и покушај „саборног“ наметања литругијских реформи, које увелико нарушавају молитвено и литургијско јединство у Српској православној цркви, и које су утабале пут  још страшнијем нарушавању догматског јединства, путем екуменистичке јереси.

Критски тзв. сабор и његове екуменистичке, кривоверне одлуке једино су срдачно и неприкривено презентоване римокатолицима, изузев пар маргиналних предавања о њему у Српској православној цркви. Тако су поред епископа Цариградске патријаршије и српски епископи, међу којима Андреј бечко-швајцарски, одлазили у званичне визите римокатоличким бискупима, како би им пренели резултате Критског окупљања, из перспективе екумениста, свакако врло успешне. Тим приликама су се епископи екуменисти заправо хвалили пред римокатолицима, како је Критски „сабор“ велико „достигнуће“, односно „православни“ пандан модернистичког „Другог ватиканског концила“[13], показујући својој „западној браћи“ како не заостају за њима у црквеном модернизму, већ држе корак са Ватиканом, који је јеретичким мењањем хришћанске вере савремну Европу расхристовио и у духовно-моралном смислу вратио у еру паганизма.

Шта још рећи за Критски скуп, на коме се председавајући Вартоломеј поуздао у молитве римског папе, када је у једном од почетних обраћања скупу, рекао: „Његова Светост Папа се јуче током уобичајене и подневне молитве помолио за успех нашег рада… и изражавамо му због тога нашу дубоку захвалност.“?[14]

Очигледно да је тзв. Критски сабор Ватикану донео радост, а охрабрење, полетност и својеврсно олакшање само епископима екуменистима. То све показује да Критско сабрање екумениста као формално-саборска верификација екуменистичке јереси и оправдање екуменизма, представља покушај његових учесника да на примитиван начин копирају Ватикан у модернизму и јереси, као и да прибаве својеврсну „саборну дозволу“ Цркве, да надаље „мирне савести“ наставе у правцу њене екуменистичке разградње. Наравно, то је тако у њиховој замисли, док у реалности никаква форма сабора, лишена православне садржине, не може бити названа сабором, нити икакве формално-саборне и парламентарно-саборске одлуке могу дати оправдање или дозволу епископима да газе православне догмате, издају веру и намећу Цркви јерес. Црквена историја нам потврђује, уверава нас и охрабрује да то није пошло за руком мноштву јеретика пре екумениста, који су у своје време, на својим лажним саборима покушавали исто. Таква нечасна намера, ако Бог да, неће поћи за руком ни јеретицима екуменистима.

Овај тзв. сабор на Криту јесте и биће једна велика мрља у историји Православне цркве, и на неком у истину православном сабору, ако да Бог, биће анатемисан, скупа са екуменистичком јереси и тиме придодат подужем списку разбојничких и јеретичких „саборâ“, а учесници овог догађаја биће означени као издајници вере православне, осим ако се не покају док времена има, јер су документи потписани на Криту срамна издаја православља. На ову издају патријарси и епископи православне Цркве ћуте, будући да је добар део њих учествовао у томе, уз пар немуштих изузетака који се у својој борби задржавају само на писању, говорењу, али не и конкретном делању. Зато у погледу очувања вере православне и наша нада нема право ни у кога, до у Бога и у своје руке.

Дана 25. новембра 2016. године, у светом манастиру светог Јустина Ћелисјког у Барајеву, Сабору епископа, хорепископâ и настојатељâ Епархије рашко-призренске у егзилу,

хорепископ новобрдски и панонски

+Максим

—————————————————————————
[1] „Московски аналитички центар „Катехон“, позивајући се на своје изворе, објавио је да америчке и британске обавештајне службе покушавају да утичу на одлуке Сабора на Криту. Према тим наводима, они користе агенте који имају утицаја на Цариградску патријаршију са циљем да подрију ауторитет Руске православне цркве, промовишу екуменске трендове и црквено „новачење“ који слабе православље. – Једна од кључних фигура у томе је Александар Карлуцос, члан управног одбора Сабора. Друга важна личност, која је одговорна за везу између критског Сабора и америчких обавештајних служби је Алекс Рондос. Он је Специјални представник ЕУ за Рог Африке, блиско повезан са хијерархијом Цариградске патријаршије, обавештајним службама Сједињених држава и Велике Британије и глобалистичким НВО – пише у тексту објављеном на сајту „Катехона“. У њему се наводи и да је Рондос био вођа „обојених револуција“, да је помогао оснивање НВО „Канвас“ у Београду, и да је подржавао идеју давања независности Косову.“ (http://www.politika.rs/scc/clanak/357749/Sabor-se-nada-da-ce-zakljucke-sa-Krita-prihvatiti-i-cetiri-odsutne-crkve)

[2] Погледати његов предложак Светом архијерејском сабору СПЦ: Поводом сазива „Великог Сабора Православне Цркве“ (http://prepodobnijustin.blogspot.rs/2011/05/blog-post.html#more)

[3] Видимо да је такав принцип „бирократске коректности“ и послушности по сваку цену према црквеној јерархији у јереси огрезлој и учествовањем у њеним саборима, потпуно бесплодан, не даје никакве резултате, већ само компромитује оне који путем таквог „бирократског пуританизма“  покушавају да бране веру православну. Бранити веру на неправославном скупу, какав се догодио на Криту, који је организован деценијама са јасном намером да формално-правно легализује екуменистичку јерес, представља малодушно умиривање савести оних епископа, свесних издаје вере у Цркви, али неспособних да се тој издаји супротставе канонским и предањским средствима, одважно и храбро.

[4] https://pravoslavljepzv.wordpress.com/2016/06/22/%d0%bf%d1%80%d0%b2%d0%b8-%d0%b4%d0%b0%d0%bd%d0%b8-%d1%81%d0%b0%d0%b1%d0%be%d1%80%d0%b0-%d0%bd%d0%b0-%d0%ba%d1%80%d0%b8%d1%82%d1%83-%d0%b1%d0%be%d1%98%d0%b8%d0%bc-%d1%81%d0%b5-%d0%b4%d0%b0%d0%bd%d0%b0/

[5] „Од 1978. до 1983. г. Патријарх Илија је био један од председника Светског савета цркава…“

(http://www.spc.rs/sr/gruzijski_patrijarh_ilija_ii_napunio_83_godine_zhivota)

[6] Наведени документ Однос Православне Цркве са остатком хришћанског света у преводу на руски језик и сви цитати из њега, дати у фуснотама у даљем тексту, преузети су са сајта: http://www.pravmir.ru/otnosheniya-pravoslavnoy-tserkvi-s-ostalnyim-hristianskim-mirom/

[7] „Православна Црква, будући да је Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, у дубокој црквеној самосвести чврсто верује да заузима главно место у промовисању хришћанског јединства у савременом свету…“, Однос Православне Цркве са остатком хришћанског света.

[8] „Верна својој еклисиологији, индентитету своје унутрашње структуре, и учењу древне Цркве седам васељенских сабора, Православна Црква организoвано учествује у раду Светског савета цркава…“, Однос Православне Цркве са остатком хришћанског света.

[9] „Савремени билатерални теолошки дијалози, које води Православна Црква, као и њено учешће у покрету за обнову јединства хришћана, темељи се на основу њене православне самосвести и духа васељенскости, а усмерени су на трагање за изгубљеним јединством свих хришћана… Заједничка је за Православну Цркву свест о потреби да се води међухришћански теолошки дијалог, и зато она сматра, да он мора да се спроводи као сведочанство свету делима међусбоног разумевања и љубави…“, Однос Православне Цркве са остатком хришћанског света

[10] „Као што сведочи сав живот Православне Цркве, очување истините вере православне могуће је само захваљујући саборном уређењу, које од давнива представља главни и највиши критеријум Цркве по питањима вере и канонског поретка…“, Однос Православне Цркве са остатком хришћанског света.

[11] „Православна Црква признаје историјски назив других инославних хришћанских цркава и деноминација који  нису у заједници с њом…“,  Однос Православне Цркве са остатком хришћанског света.

[12] Наведено прикривање критских докумената у Београдској патријаршији још показује да патријарх Иринеј и српски епископи екуменисти одавно немају искрен однос према српском православном народу, јер када би га имали, морали би пред Богом и људима признати да су издали веру православну, признали паписте и остале јеретике за Цркву и тиме се одрекли Христа и светога Саве.

[13] Који представља почетак екстремног реформисања и екуменистичког престројавања у Ватикану.

[14] https://pravoslavljepzv.wordpress.com/2016/06/22/%d0%bf%d1%80%d0%b2%d0%b8-%d0%b4%d0%b0%d0%bd%d0%b8-%d1%81%d0%b0%d0%b1%d0%be%d1%80%d0%b0-%d0%bd%d0%b0-%d0%ba%d1%80%d0%b8%d1%82%d1%83-%d0%b1%d0%be%d1%98%d0%b8%d0%bc-%d1%81%d0%b5-%d0%b4%d0%b0%d0%bd%d0%b0/