Наречење и хиротонија хорепископа хвостанског и барајевског Г.Г. Наума

Ако се наш спољашњи човек и распада,
ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан (2.кор.4:16)

Ове речи Свети апостол Павле је упутио хришћанима као утеху и охрабрење у њиховим страдањима Христа ради. Прави хришћани знају ту јеванђелску тајну да спољашње и пролазно трпи и пропада док се унутрашње и вечно обнавља и васкрсава. Како се то распада спољашњи човек а како и чиме се унутрашњи обнавља? Апостол одговара у истој посланици: „Свачим смо угњетавани, али не потиштени; збуњивани али не очајни; прогоњени али нисмо остављени; оборени али не погубљени“ (2.кор.4:8). Оно што помаже хришћанима да све ово претрпе је благодат Божија, али не само да претрпе него и да уједно доживе унутрашњи преображај на боље.

То што важи за хришћане као појединце, односи се и на нашу прогнану Епархију у целини и на читаву Цркву. Што нас више руже, вређају и клеветају, она све више расте и напредује. Гле, није ли то истинско мерило Цркве од самог њеног оснивања – што је више гоњена више се развијала и расла. И данас, после шест година у прогонству, не престају клевете, вређања, оптужбе, суђења и одбацивања наше Епархије, чиме се наш спољашњи човек (тј. положај и углед Епархије у овоме свету) распада. Ипак, унутрашњи живот наше Епархије се обнавља из дана у дан, како физички, кроз бројне и обимне неимарске подухвате, тако и духовни кроз изграђивање живе Цркве (монашења, рукополагања итд.).

Најновији светопедесетнички догађај хиротоније хорепископа Наума у Барајеву најбоље сведочи о томе. Заиста, лепшу најаву и увод у велики празник рођења Цркве –Духовдан, нисмо могли да добијемо.

Обзиром да се због прогона наша Епархија а тиме и наша помесна Црква, налази у ванредном стању, ми у овој ситуацији настојимо на поштовању и држању светих канона и целокупног отачког Предања. У овим специфичним условима а ради успешног управљања својом огромном тј. територијално неограниченом епархијом, наш надлежни архијереј Артемије је прибегао канонском и предањском решењу, постављањем својих помоћника – хорепископа. Осим овога, постављање додатних хорепископа је израз дубоке бриге и старања за очување Цркве Божије, која је веома угрожена изнутра од лажних пастира који проповедају и намећу лажно, екуменистичко хришћанство, без Христа.

Ретке су стручне и смеле војсковође које се упуштају у специфичне и тешке војне операције за спас своје војске и народа. Један од њих је био наш чувени Војвода Живојин Мишић који је рекао: „Ко сме, тај може, ко не зна за страх, тај иде напред“. Ова крилатица не важи само за војску, него и за многе друге области живота и рада.

Слично важи када је у питању спасавање критичних болесника. Ретки су стручни, смели и искусни доктори или професори који могу да изврше специфичне и посебно захтевне операције. Ретки су али их увек има, јер нас човекољубиви Бог не оставља без таквих неопходних стручњака.

Када Господ тако промишља и брине о нама људима за оно што нам је потребно у стварима овога пролазног века, колико ће тек да брине о својој невести – Цркви и њеној припреми за живот будућега века! Дакле дао је Бог и данас као што је дао и јуче а даће и до краја света, своје стручне, верне и смерне слуге који су неопходни у живом организму Цркве. Попут великих Светих Отаца који су у своје време и смели и хтели да уђу у борбу или операцију за очување Цркве тј. праве вере, тако и данас Др. Артемије врши докторски сложену, смелу, захтевну и хируршки прецизну операцију спасавања тешко угроженог Православља од разорне јереси екуменизма. Најновија хиротонија владике Наума иде томе у прилог. Нема много оних који су способни и смели за тако нешто, јер свака операција, а нарочито специфична и несвакидашња, подразумева и одређену дозу ризика. Зато наш Владика ходи канонски пажљиво и светоотачки мудро, корак по корак ка томе великом циљу. Наравно да човек не спасава Цркву већ Бог Који је прорекао да је ни врата адова неће надвладати, али Он то чини кроз своју војујућу Цркву на земљи и кроз своје храбре и бескомпромисне борце. И данас као и раније Бог зна коме ће поверити тај најсветији задатак и послушање. Тако је било кроз читаву црквену историју, те су зато у заблуди они који неразумно препуштају ову борбу Богу, док се они извлаче у страну и тако уместо учесника постају посматрачи, уместо бораца – страшљивци. Очигледно је да је Владика Артемије изабрани и неопходни архијерејски сасуд кроз који делује Бог и молитве Светога Саве и небеске Србије, јер он верно и чврсто чува светосавску веру и Предање. Као што је јасно свакоме ко има бистро црквено око, да је гнев Божији и Светога Саве на онима који уводе јерес екуменизма у православну веру, кваре светосавско наслеђе и Предање, прогоне Владику Артемија и заводе српски народ у пропаст.

Речено је у Светом Писму: „Свако дрво се по роду своме познаје“ (Лк. 4:44). Владика Артемије је принео много добрих духовних плодова (монаха, монахиња, свештеномонаха, свештеника, епископа и свакако најсветији плод – Светог преподобномученика Харитона косовског)[1] и по том еванђелском критеријуму он се препознаје, као што нас учи Реч Божија: „По плодовима њиховим познаћете их (Мт.7:16). Он се тога удостојио пре свега због своје послушности и оданости Богу, Цркви, свом духовном оцу и Светим Оцима и њиховом Предању. На тој основној хришћанској врлини он је утемељио и изградио своје монаштво. Један од тих зрелих плодова је и новохиротонисани хорепископ Наум. И он је постао то што јесте јер је примио тај живи светоотачки наук од свога Старца и оваплотио га у свом монашком животу. Таква здрава духовност се преноси као Божији благослов на једини законити начин од оца на послушног сина. Благослов Божији наслеђују само послушни, било у манастиру, било у свету. Не паметни, мудри и начитани, лепи, здрави или богати, већ само послушни, који се одричу своје воље ради примања и извршавања свете воље Божије. Очигледно је да се послушни и смирени владика Наум напрегнуто трудио и удостојио да задобије благослов и молитве свога Старца, што је најважније и највредније ради плодоносног монашког живота. Они који не задобију благослов свога духовног оца, немају ни благослов Божији и тако остају неблагословени и јалови, попут оне јеванђелске проклете и сасушене смокве.

Хорепископ Наум је започео свој монашки живот и подвиг у манастиру Црна Река, у коме се извежбао у свим монашким врлинама, на тешком и великом монашком попришту, а понајвише у горепоменутој мајци свих врлина – послушности! Имао је од кога да научи и на кога да се угледа, под духовним руковођењем свога Старца Артемија и пред сјајним монашким примером игумана црноречког Николаја и своје љубљене братије. Он је напредовао како у врлинама, тако и у стицању црквених чинова, све до овог највишег – епископа Цркве Христове.

У суботу 11. јуна у манастиру Преподобног Јустина Ћелијског извршено је наречење Архимандрита Наума за хорепископа хвостанског и барајевског, коме су присуствовали сви чланови Епархијског савета и верни народ.

Сутрадан у недељу 12. јуна, одслужена је света архијерејска Литургија којом је началствовао његово преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г.Г. Артемије уз саслуживање хорепископа старорашког и лозничког Г.Г. Николаја, хорепископа новобрдског и панонског Г.Г. Максима, новохиротонисаног хорепископа хвостанског и барајевског Г.Г. Наума, 13 свештеномонаха и јереја и 4 јерођакона. Литургији је присуствовало око 800 верника. На Литургији је извршен чин хиротоније хорепископа Наума, што је верни народ пропратио срдачним и громогласним узвицима аксиос! и достојан!
На крају свете Литургије сабранима се обратио хорепископ Наум својом приступном беседом у којој је истакао да је данас главно борити се за веру светосавску која је угрожена од свејереси екуменизма.

 

Приступна беседа хорепископа хвостанског и барајевског Г.Г. Наума

 

Ваша Преосвештенства, часни и преподобни оци, преподобне матере, драга браћо и сестре,
Нека је благословен Бог који чини ствари велике и неиспитиве, дивне, којима нема броја (Јов. 5. 9). Нека је благословен Бог који је богат у милости (Еф. 2, 4). Благослови душо моја Господа, и све што је у мени свето име Његово (Пс. 102, 1).

Овако данас кличе сваки делић мога бића благосиљајући Бога и благодарећи Богу што је мене недостојног, најмањег међу браћом својом, узвео у епископско достојанство, у највиши степен служења у Цркви Божијој.
Данас се нада мном догодила чудесна тајна Педесетнице: полагањем архијерејских руку на мене недостојног, предата ми је благодат апостолског прејемства, која лечи и надопуњује сваку немоћ. Слава и хвала Троједином Богу на Његовом неисказаном дару, на узвишеном епископском чину.

Данас, из светих руку свог духовног оца, епископа Артемија, послушно примам велики дар – жезал епископскога служења, са пуном свешћу да га из руку Пастироначалника Христа примам. Са њим примам и духовну власт поучавања, богослужења и управљања, примам службу одговорнију од анђелске, службу од које нема теже ни на небу ни на земљи, примам своје најтеже и најсветије послушање, свој највећи крст, сву своју наду полажући на Господа и Пречисту Матер Његову.

Благодарим свом духовном оцу, Преосвећеном владици Артемију, возљубеној и уваженој браћи, архијерејима Николају и Максиму и осталим члановима Епархијског савета епархије рашко-призренске у егзилу, на указаном поверењу и избору за хорепископа хвостанског и барајевског. Велика ми је част и радост носити титулу „хвостански“ по епархији хвостанској (касније митрополији) коју је основао Свети Сава са седиштем у манастиру Успенија Пресвете Богородице (Мале Студенице), недалеко од Пећи, и то као шесту од тадашњих седам српских епископија. Трудићу се, уз Божију помоћ, да указану част и поверење оправдам.

Моје ново послушање, послушање архипастира Цркве Божије, од врха до дна је богочовечанско: обухвата све божанско и све човечанско. Архипастирска служба је голготска жртва, апостолска служба, крстоношење. Њоме се епископ уздиже на висину сарадника Божјег, на Божјој њиви, Божјој грађевини (Уп. 1. Кор. 3, 9). Зато нема веће службе и веће части за човека од службе епископске.

Дубоко сам свестан да се од архипастира Цркве Божије тражи да стаду буде правило вере и образац кротости, духовни отац који тугује тугом своје деце, страда њиховим страдањима, радује се њиховим радостима, да буде лекар који не повлађује болестима своје духовне деце, него да их мудро лечи, слично Врховном Пастиру Христу чијом се раном излечисмо (Ис. 53, 5).

Он, епископ, својим речима и примером врлинског живота, као громким трубама, мора опомињати и усмеравати на прави пут поверену му паству. Мора бити предводник пастве у одбрани Светог Православља, и апостол вечних еванђелских вредности. Мора бити углед у побожности, богољубљу, братољубљу и осталим еванђелским врлинама. Дужан је да брани нејаке, обраћа залутале, да буде сила Божија онима који верују (Уп. Рим. 1, 16), мудрост Божија која умудрује на спасење (Уп. 2. Тим. 3, 15), мати која болује са децом својом докле Христово обличје не постане у њима (Уп. Гал. 4, 19).

Епископ нема личног живота, – сав треба да се преда припреми људских душа за Царство Небеско. Да буде спреман да поднесе сва искушења ради Истине Христове па и саму смрт, – да пије чашу Христову и да се крсти његовим крштењем (Уп. Мк. 10, 39). Својим духовним оком мора да мотри на целу Цркву Христову, јер у Цркви нема ни Грка, ни Јевреја, варвара и скита (Кол. 3, 11) него су сви подједнако вољена деца небескога Оца. Једном речју, архипастир Христов мора да служи Богу свим срцем и свом душом а народу Христом Господом.

Свестан сам своје недостојности. Свестан сам да нисам дорастао узвишеној епископској служби ни по ком основу. Свестан сам да у мени не постоји ништа од горе реченог, али сам такође свестан, да бих непослушањем свом духовном оцу, одбијањем епископског чина, погазио завет дат Богу на монашењу, пред Анђелима и људима, и тако себе одвојио од Господа. Не дај Господе благи! Само због светог послушања и потребе Цркве у овом претешком тренутку, у јеку борбе са јересју екуменизма, не због части и власти, прихватам узвишену архипастирску службу, одричући се многожељеног монашког мира и тиховања, због којих сам 1999. године и ступио у свету црноречку пустињу, под окриље Светог Петра Коришког, далеко од многометежног и сујетног света. При томе сву своју наду полажем у Бога, који ми је уточиште и сила, помоћник који се у невољама брзо налази (Пс. 45, 1). Крепим се истином да се сила Божија у немоћи показује потпуно (2. Кор. 12, 9). При томе ми у ушима једнако одзвањају речи Господње Светом Апостолу Петру који је погрешио, али се и кајао: „Ако ме љубиш, паси јагањце моје, паси овце моје“ (Јв. 21, 15-18).

Још се уздам у молитвено заступништво Пресвете Владарке моје Богородице, мог анђела чувара, мог Крсног имена Светог Василија Великог, мог небеског заступника Преподобног Наума Охридског, Светога Симеона и Саве, Преподобног Петра Коришког, Светог Кнеза Лазара, Светог Николаја Жичког, Преподобног Јустина Ћелијског, Светог Преподобномученика Харитона косовског и осталих угодника из рода нашег, који угодише Богу и задобише славу и слободу пред Господом.

Уздам се и у молитве свог духовног оца епископа Артемија, уважене браће архијереја Николаја и Максима, богољубивог монаштва епархије у прогонству, сабраће своје, као и у ваше молитве, чеда моја духовна.

Екуменизам је данас највећи убица српских душа. Он је богохулство, непријатељство против Бога, лаж, прикривено одбацивање хришћанства, смртни грех који човека чини отуђеним од Бога. Знајући све то, сву своју снагу, чеда духовна, усмеримо на борбу за чистоту вере, борбу против свејереси екуменизма. Бранимо веру јер вера брани нас. То је наша света дужност. То је најбољи израз наше љубави према Богу и људима. То је и основа програма мог архијерејског рада, то је и моја прва архипастирска поука вама, својој духовној деци, за коју ћу одговарати пред Богом.

Болна је чињеница да је смртоносна болест екуменизма захватила све помесне Православне Цркве. Више деценија се ова зараза лукаво шири по телу Цркве Божје од стране оних који имају власт у Цркви, од самих црквених архипастира. Круна свих њихових активности ће бити „Свеправославни Сабор“, заказан за 16. јун ове године на Криту. Овај сабор има задатак да обезбеди црквени „легитимитет“ јереси екуменизма, тј. да стави печат на „смртовницу“ Православља.

Запрепашћује чињеница да се баш на рођендан Цркве, на Духовдан, спрема распеће Цркве на Криту, као некада распеће Господа Христа на Голготи и то преко самих архипастира Цркве, што је апокалиптично језива реалност. Запрепашћује и датум овогодишњег Духовдана, шеснаести дан шестог месеца у шеснаестој години трећег миленијума (по старом календару). Да ли ми то полако улазимо у апокалиптични период света или се ради само о случајностима, нека свако за себе просуди. Једно је сигурно – Цркву Христову на земљи чекају тешки дани, слични онима у првим вековима хришћанства када се крв мученика потоцима лила. У то нас уверава претеча прогона Цркве Божије у Васељени – прогонство Христовог архипастира Владике Артемија и његовог монаштва, прогон епархије рашко-призренске у егзилу, коју је сам Бог подарио српском народу у ово претешко време, молитвама Светих Симеона и Саве, Светог Николаја Жичког, Светог Јустина Ћелијског и осталих угодника Божијих из Небеске Србије.

Да нема прогона не би било ни ове катакомбе, ни других наших катакомби, не би било ни ове хиротоније, ни ранијих хиротонија. Прогон је заиста почео, и ми првопрогоњени смо дужни да благодаримо Богу на Његовом бесценом дару, што је и нас недостојне удостојио не само да верујемо у Њега, него и да страдамо за Њега, по речима светог апостола Павла (Фил. 1, 29). Видите ли да су бесцена блага Праве Вере и страдања за веру нераздвојни? Видите ли да, када се човеку или народу у једну руку положи дар Праве Вере у другу му се истовремено даје и дар страдање за веру? Видите ли да је страдање за веру печат изабраности сваког хришћанина и сваког хришћанског народа? Њиме нас је Господ обележио као своје слуге. Зато не одбацујмо страдање за веру, не одбацујмо свој крст. Одбацимо ли свој крст, одбацили смо, полугом гордости, себе од Господа, као појединци и као народ. Не дај благи Господе!

Угледајмо се у својим страдањима на безбројне мученике и исповеднике Праве Вере који радосно пролише крв за Господа, искусише поруге и шибања, окове и тамнице, камењем побијени, престругани, измучени (Јев. 11, 37). И ми, као и они, одбацимо свако бреме греха и грех који нас лако заводи, и са стрпљењем и смиреном молитвом хитајмо у подвиг који нам предстоји, гледајући на Исуса, Начелника и Савршитеља вере, који уместо предстојеће му радости претрпи Крст, не мареће за срамоту, и седе са десне стране Престола Божијег. Помислимо, дакле, на Господа, који је од грешника поднео такво противљење против себе, да не малакшемо и не клону душе наше (Јевр. 12, 1-3) и свагда имајмо на уму речи Божије да Цркву Божију, сазидану на камену Праве Вере, врата пакла неће надвладати (Мт. 16, 18).

Намере екумениста и глобалиста заиста неће успети. То је једино сигурно, данас, под небеским сводом. Човек снује а Бог одлучује. То нам јасно сведоче богоопромислитељно зачеће и развој Епархије рашко-призренске у егзилу, која данас има 30 катакомби широм Србије и света, четири епископа, бројно монаштво, свештенство и верни народ. Видите ли благослов Божји, видите ли како Бог ни из чега ствара нешто велико и свето а због делатног исповедништва, видите ли да је за благослов Божији и Његову помоћ потребна не само пука реч него и дело, тј. жртва.

Заиста, без жртве нема ничег великог. Богословска реч одбране вере, добра је, али, ако није праћена делатном борбом и жртвом остаје мртво слово на папиру, пуцање у празно. Ђаво се осмехује на богослове неспремне на жртву! Али када је ђаво рањен, канонским ограђивањем, тј. прекидом општења са архипастиром екуменистом, по 15. правилу Прво-другог цариградског сабора, што је владика Артемије са својим монаштво учинио, онда нечастиви дрхти и покреће сву своју војску и све механизме, од неканонских одлука Сабора до медија, да би Христовог војника разоружао и уништио. При томе жртва задобија дубоке ране од оштрих канџи ђаволских. То добро знамо ми који их на телу свом носимо. Слава и хвала Богу на његовом благодатном дару, слава и хвала Богу што и ми са апостолом Павлом можемо рећи: „Ја ране Господа Исуса на телу својему носим“ (Гал. 6, 17).

Наш крстоносни народ српски данас преживљава тешке дане. Велики број Срба одступио је од светосавског пута, многобројну нашу браћу је ђаво преварио, живе уловио да врше вољу његову (2 Тим. 2, 26). Многи су путем Каиновим пошли и у превару Валаамове плате упали (Јд. 11). Једне је ђаво упецао удицом свејереси екуменизма а друге удицама славољубља, среброљубља и сластољубља. Пред нама је ужасан призор: на ђавољим удицама, изнад понора пакла, висе многе српске душе. При таквом призору ни најкаменије срце не може да буде равнодушно. Још мање може злурадо да каже: „Што виси нека отпадне“. Наша је света дужност данас, да се Богу помолимо за нашу једнокрвну браћу широм васељене, да их Господ избави од замки ђавољих а нама да подари такву љубав да са апостолом Павлом можемо рећи: Истину говорим у Христу, не лажем, то ми сведочи савест моја Духом Светим, дa ми је врло жао и срце ме моје боли без престанка; јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по телу (Рим. 9, 13). Или да са светим пророком Мојсејем можемо рећи Богу: Ако им оставиш грех њихов, остави. Ако ли га не оставиш, и мене избриши из књиге твоје, у коју си ме записао (Изл. 32, 32). Овде је сила љубави, овде је висина човекољубља, којом нека Господ све Србе и све људе украси, а најпре нас – епископе Цркве Божије.

На крају желим да заблагодарим мом драгом духовном оцу, владици Артемију, на топлој очинској љубави, на труду око припреме моје душе за Царство Небеско. Преосвећени Владико, на Видовдан ове године, навршава се тачно двадесет година од како сте ме прихватили под своје очинско окриље и то као младог васпитаника грачаничке светиње и као апсолвента електротехнике. Данас ме, Ваше Преосвештенство, после двадесетогодишње светојустиновске духовне терапије и превођења кроз све црквене чинове, предајете у руке мајке Цркве као епископа. Господ да Вам стоструко узврати за све! Помолите се за мене, Владико Свети, да своје ново послушање обављам на славу Божију и да добар одговор дам на страшном Суду Христовом.

Благодарим и владици Николају, мом некадашњем игуману у Светој црноречкој обитељи, на добром примеру, поучним речима и марљивој бризи којом ме је усмеравао смиреном кретању на узаној стази монашког живота. Семе богољубља и братољубља које је је владика Артемије сејао и обделавао, Ви сте, владико, у Црноречком манастиру 11 година усрдно заливали. Бог нека учини да у своје време ово семе узрасте и плод Богу донесе а Вама венац славе.

Благодарим и драгом владици Максиму, мом саборцу и земљаку, на превеликом труду и жртви у заједничкој борби за веру. Целивам његове ране задобијене кроз прогон, како од шиптарских терориста тако и од екумениста, а нарочито ову последњу тј. „искључење из Цркве“, изречену на протеклом мајском Сабору. Велика је част бити у заједници исповедника на челу са владиком Артемијем.

Благодарим богољубивом монаштву распете епархије на жртви коју подноси у заједничкој борби за веру и отачаство као и за сва доброчинства у протеклом изгнаничком периоду.

Посебно благодарим мојим драгим црноречанима са којима сам 11 година жртве молитве и послушања Богу приносио под окриљем Светог Петра Коришког. Господ да награди ваше богољубље, братољубље и не мале жртве на манастирским послушањима и у одбрани вере.

Благодарим и мојој манастирској сабраћи на превеликом труду уложеном у претходном петогодишњем периоду на духовној и материјалној изградњи нашег манастира, на добром послушању а које из љубави извире, јер због вашег труда и послушања, браћо, Бог је дао да наша света обитељ за кратко време процвета.   Благодарим вам што сте братољубиво носили моје слабости и моје неискуство, молећи се Богу да се и надаље вашим богоугодним животом велича и прославља један у Тројици Бог.

Благодарим и мојим честитим, скромним и вредним родитељима Живораду и Олги на огромном труду око мог хришћанског васпитања и образовања. Знам да сам вам својим одласком у манастир, због одвајања, нанео тежак бол. Знам да сте желели да у мени видите доброг домаћина и инжињера електротехнике, али је Бог желео да у мени има свог монаха и епископа. Ко се могао противити вољи Божијој? Још увек не налазим одговор на питање: како се мој одлазак у манастир десио баш у најтеже време, када се није знало да ли ћемо у Грачаници дочекати сутрашњи дан живи или ћемо бити жртве шиптарског беснила које је оних јунских дана 1999. године достизало свој врхунац. Господ да вам узврати за све и да вам подари Царство Своје!

Благодарим и ктиторима овог манастира брату Мирославу и сестри Мири Стеванчевић на неизмерној хришћанској љубави која се делатно пројавила кроз уступање куће и имања нашој епархији као и на великој материјалној и духовној помоћи у протеклих 5 година.

Благодарим и свима Вама, драга децо духовна, који сте на било који начин помогли материјалну и духовну изградњу ове свете обитељи. Ваша љубав, поверење, труд, ревност представљају додатно гориво моје воље да и последњи атом своје духовне и физичке снаге утрошим на служење вама. Мислим да су ваш труд, ваше богољубље, потоци суза покајања којима сте на квасили под овога храма, привукли благодат Божију, тј. епископско седиште у светојустиновску обитељ. Господ да вас све благослови на још ревноснији труд, на још ревноснију борбу у одбрани вере, на још веће богољубље и братољубље.

Благодарим и свим људим добре воље који су на било који начин помогли мојој смерности и овој светој обитељи, а њихов број заиста није мали.

Благодат Господа нашега Исуса Христа, љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа нека је са свима вама.

Господе помози и благослови мој архипастирски рад и учини да се у њему прославља и велича свето име Твоје. Теби слава и хвала вавек. Амин.

+ + +

Након Свете Литургије приређена је богата трпеза љубави за све вернике који су пристигли са разних страна Србије. У току и након ручка сестре Јелица и Милена из београдског ансамбла Савинац (што је још једна дивна симболика везана за хиротонију новог светосавског владике) су извеле пригодан светосавски музички програм. Запажен и дирљив моменат је уследио када је деветогодишњи сестрић Aлександар уручио дрвену патерицу са урезаним ликом Светог Саве владики Науму уз речи: „Честитамо ти владико и ујко! Ти иди путем Светога Саве а ми ћемо те следити.“ Гле, скоро сва суштина сажета и смештена у једну детињу реченицу.
У току трпезе честитку и пригодну здравицу, са освртом на овај педесетнички догађај и поклон – икону Светога Саве у име монаштва Епархије, свом земљаку и саслужитељу уручио је хорепископ Максим, који је рекао:

„Преосвећени Владико Артемије, преосвећени владико Николаје, владико Науме, преподобно монаштво, браћо и сестре, хтео бих да изразим своју личну а верујем и вашу велику радост поводом данашњег дана и данашње хиротоније нашег драгог у Христу брата, а сада и саслужитеља, хорепископа Наума. Ове године у Српској Православној цркви, овим даном, догодила се педестница пре педесетнице. Педесетница је рођендан Цркве. И није случајно у Цркви установљено да се на епископској хиротонији увек служи служба Свете Педесетнице. То је заиста понављање исте оне Педесетнице приликом које је Господ Исус Христос од Оца ниспослао Духа Светог у виду огњених језика на своје свете ученике и Апостоле. Тиме их је укрепио, оснажио и учинио способнима да пронесу Његову Јеванђељску реч широм света, да просвећују народе богочовечанском вером православном и да утврђују Цркву Божију широм Васељене. Управо се на данашњи дан тај догађај поновио, та тајна испунила и над владиком Наумом, и он је примањем те равноапостолне благодати епископског служења управо призван да уђе у исти онај посао и дело који су свети Апостоли започели а Епископи православни настављају до краја света и века. Зато овом приликом благодаримо Богу на овом данашњем дану, на овом данашњем изливању педесетничке благодати Духа Светога, које смо били сведоци и саучесници сви ми данас присутни. Од срца честитам Епископу Артемију, достојном духовном оцу који порађа оваква духовна чеда попут, данас већ, Владике Наума. А такође честитам и самом владици Науму и желим му да се у свему угледа на нашег духовног родоначелника Светог Саву, на Светог Николаја Жичког, на нашег духовног наставника, духовног деду Светог Јустина Ћелијског, а изнад свега на нашег духовног оца Епископа Артемија.

Уз ове честитке у име читавог нашег монаштва, у име свих Епископа, Владика наше епархије, свештенослужитеља желео бих да поред честитки владици Науму уручим и један скромни поклон, икону Светог Саве. Ова икона има дубоку симболику и она ће нашег владику Наума подсећати да се држи оног пута и оне вере коју нам је Свети Сава зацртао и оставио јер је то пут који води у Живот Вечни, пут са кога нека би дао Бог да нити владика Наум, нити ико од нас никада не скрене, него да тим путем идући у овоме животу достигнемо вечни живот.

На полеђини ове иконе стоји посвета коју ћу вам сада прочитати:

„Преосвећени владико Науме поводом Ваше Хиротоније у хорепископа хвостанског и барајевског монаштво Епархије рашко – призренске у егзилу, упућује Вам срдачне честитке и даје ову свету икону као знамење срдачне братске љубави и заједништва у вери Светога Саве. Свети Јустин Ћелијски је о њему рекао следеће: „Семе еванђелско које је Свети Сава посејао у српскоме роду ниче и данас, сеје он и данас, сеје с неба кроз своје молитве, сеје заједно са свима светитељима.“ Овом приликом узносимо своје молитвене жеље Богу да у равноапостолном делу светога Саве и Ваша Архијерејска десница узме учешћа овде на земљи па у будућем веку да са њиме задобијете Небеску плату за Ваш пастирски труд на који сте данас призвани. Дана 12.6.2016. године, манастир светог Јустина Ћелијског у Барајеву.“

Затим је у име верног народа, честитку новом епископу изговорио брат Милоје:

„Ваша Преосвештенства, часни оци, благочестиве матере и сестре монахиње, браћо и сестре помаже Бог. Ја сам двоструко хендикепиран, прво што је изненађење да ћу да говорим на оволиком скупу а да то нисам знао, а друго бацио ме је у прашину мали Александар. Иза њега ја сигурно не могу бити тако успешан. Ја бих желео такође Александровом ујку, нашем подвижнику, сада Владики Науму да упутим од срца честитке. Данас када сам видео да је ова велика црква претесна да прими све оне душе које су дошле да се напију Воде Живе, данас сам се сетио оне Литургије у гаражи када је екуменистички вод дошао да спречи Литургију, и када је, тада отац Наум, одлучно и непоколебљиво рекао: „Литургију ћемо служити по сваку цену!“ Ево оваплотила се она Реч Господња – не бој се мало стадо. Тада двадесетак људи сакупљених у оној гаражи одупрло се људима који су хтели да примене силу. Али Бог, Бог је јачи од сваке силе. Семе које је посејао Владика Артемије из дана у дан ниче. Покушавају да нас омету клеветама, лажима, преко средстава информисања, силом, оружјем, али ништа им помоћи не може јер ако је Господ с нама ко ће против нас! Још једном Владики Науму многаја љета!“

На крају је прималац нове апостолске и епископске благодати, хорепископ Наум рекао:

„Ваша Преосвештенства, часни и преподобни оци, драга браћо и сестре, нека је слава и хвала Богу за све! Слава Богу што ме је удостојио узвишеног епископског звања, слава и хвала Светоме Сави и свим угодницима Божијим из рода нашег. Благодарим и богољубивом светосавском монаштву наше Епархије на предивном дару, на великом благослову. Док Србија има такво монаштво она не треба да брине за своју будућност.

Монаштво је увек било на бранику вере, а оно је у ствари у Србији плод молитава Светога Саве. Како рече владика Максим: „Свети Сава и данас са неба сеје семе својих молитава“. Ево крупних плодова – развој српског монаштва у времену претешком и небивалом за род наш. Кажемо Свети Сава сеје, али морамо да знамо кад је то семе засејано у роду нашем, семе савремене обнове српског монаштва? Било је то ’78. године у манастиру Црна река. Тада је за игумана дошао јеромонах Артемије. Дошао је у манастир скоро замро духовно и у сваком другом погледу. Ту је почела савремена обнова српскога монаштва. Ту је рођена мајка – света Црноречка обитељ. Господ је овде дао свој велики благослов и своју благодат. Множило се црноречко монаштво, а онда када се црноречка кошница напунила, када је Црна река набујала монаштвом, дошао је и избор за Епископа рашко-призренског, нашег Владике Артемија. Црна река се у том тренутку излила на читаву Епархију, и онда је почео процват Епархије рашко-призренске, светосавским монаштвом. Благослов Божији и благодат Божија били су на читавој Епархији. Ми сви добро знамо, који смо тамо живели, каква је то била симбиоза монаштва и верног народа, каква љубав, каква заједница, какав благослов, какав процват духовног живота и каква милост Божија.

А када се Епархија умножила монаштвом, и она се излила, промислом Божијим, преко искушења за које сви знамо. Дакле, и брана Епархије је пукла па се Епархија рашко-призренска излила на читаву Србију и шире. Ето, плод те благословене бујице, тог благослова Божијег је и ова данашња Хиротонија и овај свети манастир. То је плод молитава светога Саве. То је плод молитава светога Јустина, то је промисао Божији, да се одбрани свето Православље у Србији.

Дужни смо, на овај велики дан, да Богу заблагодаримо на том великом благодатном дару. Молимо се Богу, али и благодаримо Богу, јер је благодарност Богу потребна у сваком тренутку и на сваком месту. Још једном слава и хвала Богу на свему.

Поменимо данас и оне, који су преварени, који су упали у замке нечастивога кроз грехе и кроз јерес екуменизма, да их Господ врати на прави пут, да им Господ да покајање, да опет сви сложно у једном Духу, у Духу Светом, служимо Богу и Светоме Сави. Нека Господ молитвама Светога Саве и осталих угодника Божијих из рода нашег излије милост своју, да се светосавско монаштво умножи, сложи и обожи на спасење рода српског. Амин. Боже дај. Хвала свима на доласку.“

Ова заиста плодоносна садница из рукосада Владике Артемије родом је са свете косовко-метохијске земље. Ево и кратке биографије владике Наума.

 

Кратка биографија хорепископа хвостанског и барајевског Г.Г. Наума

 

Његово Преосвештенство хорепископ Наум (Мирковић) је рођен 26. марта 1973. године у Грачаници од родитеља Живорада и Олге. На крштењу је добио име Горан. Основну школу је завршио у Грачаници а средњу у Приштини (смер – електротехничар за рачунаре). 1991. године уписује електротехнички факултет у Приштини (смер – телекомуникације и информатика). Овде је дипломирао 1996. године. По завршеном факултету краће време ради у „Телекому“ (радне једнице Приштина и Ђаковица). Од раног детињства је заволео Господа и трудио се да Му усрдно служи. Нарочити утицај на његов духовни живот имао је манастир Грачаница са својом предивном архитектуром, фрескама и, изнад свега, својим монашким општежићем. Често присуство на манастирским богослужењима, омогућено непосредном близином манастира (свега стотинак метара), родило је у њему љубав према монашком позиву.

Пред крај својих студија, 1996. године, ступа под духовно окриље Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског Г.Г. Артемија. Са Његовим благословом, 1999. године, одлази у пустињски манастир Црну Реку. Овде је замонашен у чин мале схиме на Аранђеловдан 2001. године, са именом Наум, по преподобном Науму Охридском. У чин јерођакона рукоположен је 2002. године у манастиру Грачаница, а у чин јеромонаха 2003 у манастиру Црна Река. У Црној Реци пролази кроз многа манастирска послушања, трудећи се у Господу. Од 2005. године обавља послушање заменика игумана. У том периоду даје значајан допринос развијању издавачке делатности свог манастира.

После неканонске смене Епископа Артемија, 2010. године, од стране екумениста, краће време (12 дана) борави на приватном имању у Лозници код Чачка, са осталом братијом из Црне Реке, а затим прелази у Љуљаке, где са монасима из других манастира епархије ради на оживљавању новог манастира, данас епископског седишта епархије рашко-призренске у егзилу. У марту 2011. године одређен је за настојатеља катакомбе Преп. Јустина Ћелијског у Барајеву. Овде је исте године унапређен у чин протосинђела, а у чин архимандрита 2015. године. Све чинове је примио од свог духовног оца и епископа Артемија.

Хорепископ Наум је главни уредник информативне службе епархије рашко-призренске у егзилу. Члан је: Епархијског савета епархије, уредништва епархијског богословског часописа „Свети Кнез Лазара“ и уређивачког одбора листа „Православни глас“. Аутор је књига: „Преподобни Петар Коришки“ (издање манастира Црна Река 2005. год.) и „Харитон новомученик црноречки“ (издање манастира Црна Река 2009. год.).

Одлуком Епископа Артемија и чланова Епархијског савета изабран је за хорепископа хвостанског и барајевског, 28. марта 2016. године. Хиротонисан је за хорепископа хвостанског и барајевског 12. јуна 2016. године у манастиру Преп. Јустина Ћелијског у Барајеву.

 

Закључак:

 

Хорепископ Наум је добио изрезбарену патерицу са Светим Савом коме се више пута данас обратио и заблагодарио. Нашег духовног оца Саву су помињали и сви остали који су добили реч. Заиста се данас у Барајеву веома живо осећало присуство ликујуће Цркве, присуство Светога Саве и осталих угодника из рода нашега, а како и не би јер је данас учињен још један крупан корак у очувању и васкрсењу дела светосавског у нашој Цркви и народу. На крају извештаја са овог сверадосног догађаја, молитвено се придружујемо оној дивној Александровој жељи: „Ти владико иди путем Светога Саве а ми ћемо те следити.“

——————————————————–

[1] Остали плодови Владике Артемија у његовим еванђелским врлинамана, обнови рашко призренске епархије, манастира, оцрковљења народа, борби за веру, Косово и Метохију и отаџбину Србију, захтевају посебну пажњу и анализу.

 

Протосинђел Евтимије

 

 

 

Фотогалерија са наречења

Фотогалерија са хиротоније