Почетна / АРХИВА / Упокојио се у Господу протојереј Ђорђе Илић (1946 – 2024)

Упокојио се у Господу протојереј Ђорђе Илић (1946 – 2024)

Print Friendly, PDF & Email

У суботу, 1. јуна 2024. године, после краће болести, упокојио се у Господу протојереј Ђорђе Ј. Илић, умировљени свештеник епархије рашко-призренске у егзилу.

Сахрана ће се обавити у четвртак, 6. јуна 2024. године, на гробљу Нова Бежанија (Нови Београд) у 11:45 часова. Свештеничко опело новопочившем проти Ђорђу служиће се у капели поменутог гробља са почетком у 11:15 часова. Опело ће служити Његово Преосвештенство Хорепископ хвостански и барајевски Г. Наум.

Протојереј Ђорђе Илић је рођен 6. 1. 1946. у Прибељци (општина Шипово, Република Српска) од оца Јове и мајке Зорке. Основну школу је завршио у Благају, а петогодишњу богословију „Свети Арсеније Сремац“ у Сремским Карловцима 1969. године. Поред свих препрека, праћења од стране агената и разних безбожничких опструкција, хранећи се благодаћу Божијом завршио је Правни фалкултет у Сарајеву 1992. године. Убрзо је положио правосудни испит. Једно време је радио као вероучитељ.

Рукоположен је у чин ђакона 19. 7. 1970. у храму Светог Благовештења Господњег у манастиру Житомислићу, од стране митрополита дабробосанског Владислава (Митровића). У чин јереја рукоположен је 21. 7. 1970. у храму Светог великомученика Прокопија у Високом од истог митрополита. Дана 25. јула 1970. године постављен је за пароха прачанске парохије, где је саградио парохијски дом и обновио храм светог Апостола Петра и Павла. 1973 . године постављен је за пароха друге парохије Мокро гдје је учествовао у реновирању храма Успења Пресвете Богородице.

7. септембра 1978. године постављен је на новоформирану другу блажујску парохију у Блажују, Храм Св. Саве, подручје Општине Илиџа, где је задужен да обавља и дужност старешине храма. У периоду службовања извршио је уређење унутрашњости храма, парохијског дома, ограђивања црквене порте, и све то уз вредне, побожне и добре парохијане, те извршио поврат одузете црквене порте судским путем.

О Петровдану први од свештеника организовао је црквено-народни сабор код храма Св. Саве у Блажују, у трајању од четири дана, о коме се и данас говори. Илиџанци то најбоље знају. Неки су осуђивали, неки храбрили, али још ником није пошло за руком да организује сабор таквих размера.

Тешко је рањен у току одбрамбено-отаџбинског рата, за време примирја, на Велику Госпојину 1995. године, током вршења Свете тајне брака, када је једна жена изгубила живот а рањено је 52 лица (сватова, међу којима и беба, те верника који су били у храму и испред храма). Повреде су биле по целом телу, а најугроженији је био због повреде стомака начињене гелером, који се трајно задржао у организму. Црква је тешко оштећена, као и дрвеће које је свједочило о том гнусном гранатирању са Игмана у време примирја, на свети храм, на свештеника и вернике, који је у народу назван „крвава свадба“ у Блажују, а за који злочин нико није одговарао.
Све време ратних дејстава службовао је и живео са породицом међу својим народом и ревносно вршио своју мисију пастира Христовог. Вршио је је црквене обреде и проповедао и на првим борбеним линијама. Крепио је народ свакодневно. Од Илиџанске бригаде ВРС је добио Захвалницу (Српскоправославној црквеној Општини Блажуј) за допринос јачању борбене готовости, а поводом славе војске Видовдана, 1996. године у Блажују. Током целог рата обезбеђивао је храну, лекове и униформу за потребе болнице, српске војске и народа. Болница „Жица“ му је издала овлаштење да за потребе снабдевања лековима исту заступа, те контактира здравствене и друге институције на подручју Савезне Републике Југославије.
Дугогодишње службовање је одисало неуморним пастирским радом и преданошћу у очувању Свете Вере Православне, неизмењене и неокрњене, увек корачајући неустрашиво, храбро и оштро, јединим истинским и правим путем, путем Господњим.
По потписивању Дејтонског споразума, 1. априла 1996. године на лични захтев је добио канонски отпуст Епархије дабробосанске и прешао у Епархију шумадијску. Приступио је клиру Епархије рашко-призренске у егзилу, средином  2012. године. Епископ Артемије га је рукопроизвео у чин протојереја 21. 10. 2012. године.
Током свог пастирског живота написао је многобројне песме.
Са супругом Рајком од Господа је добио три кћери.

После краће болести, 1. јуна 2024. године, отац Ђорђе је прешао у небеске обитељи, остављајући иза себе многобројна добра дела да сведоче о његовој љубави према Богу и роду.

Нека би Господ његову душу настанио у места светла, у места спокојна, и места одмора, где нема болести, брига и уздисаја, него се светли светлост лица Божјега. Амин. Боже дај.

Вјечнаја памјат!

Бог да му душу прости!