Др Славенко Терзић: Стара Србија и Албанци*

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 1997, БРОЈ 3 (19), СТРАНЕ 87-102

(један поглед на историјску позадину збивања на Косову и Метохији)

Савремена збивања на Балкану подстакла су, y последње време појачан интерес за историју балканских народа. Балкански простоp, о коме ce углавном пише и говори као о егзотичном делу света, изазива већу пажњу развијенијих културних средина, на жалост, само поводом појединих криза или ратних збивања. На географски релативно малом балканском региону сусрело ce неколико светских религија и више различитих културних традиција. Отуда проистиче и сложеност, и вишеслојност појединих историјских проблема, или процеса дужег трајања, што ce иначе y тумачењу балканскиx феномена често превиђа, или, још чешће, поједностављује до мере која искривљује слику историјске стварности. Да би ce разумео и објаснио унутрашњи свет Балкана, сложени сплет политичких, социјалних и верских околности, затим историја менталитета и култура балканских народа y најширем смислу тога појма, нужно je поћи од историјске грађе, мноштва различитих сведочанстава о прошлости овог региона, јер без ослонца на документа и историјске изворе расправа о појединим аспектима балканског питања може личити на доказивање унапред задатих политичких теза или просто понављање појединих предрасуда и стереотипа.

Српско-албански односи су једна од „врућих“ тема новије балканске историје. Последњих година y међународној научној јавности ce доста говорило и писало о „албанском питању“ y Старој Србији, односно о српско-албанским односима на Косову и Метохији – јужним областима Србије. Чинило ce то, знатним делом, без довољног познавања ствари, или са интерпретацијом историје искључиво из савременог политичког угла, са јасном тежњом да ce виђење прошлости подреди потребама политичког тренутка. Пример такве тенденциозне интерпретације балканске историје и српско-албанских односа, поред низа других примера представља и Меморандум Форума албанских интелектуалаца Косова упућен међународним факторима, 26. октобра 1995. године са потписом академика Реџепа Ћосје, председника Форума (Бујку, 28. X 1995). У овом тексту, који на драстичан начин искривљује историјску истину и замагљује суштину српско-албанских односа на Косову и Метохији упорно ce понавља низ старих клишеа и стереотипа за које ce рачуна да могу бити пријемчиви за западноевропску политичку и ширу јавност. На више места ce наглашава историјски и етнички „илирско-албански идентитет“ још од античке Дарданије, и позива на тврђења албанског писца Исмаила Кадареа (од скора француског академика) да „Косово je земља где je прекинута словенска најезда y раном средњем веку. Оно je пресекло пансловенски сан: освајање и славизацију главног европског полуострва“. Истиче ce, на пример, да су ce Албанци све три конфесије борили против вишевековне владавине Османског царства, да су „албанске етничке територије“ y које ce рачунају Косово и Метохија и „албански крајеви y јужној Србији и Црној Гори“ окупиране од стране Јужних Словена, и да те територије „данас могу бити једино последње колоније y Европи“. Упорно ce доказује теза о систематском и сталном српском „хегемонизму“ и „експанзионизму“ и поред осталог тврди: „Српски државни терор над Албанцима представља посебно поглавље српске вишевековне политике под руским покровитељством, још од првих освајања албанских територија. Перманентна стратегија српских монструозних пројеката од друге половине прошлог и током читавог нашег века, било je етничко чишћење албанских територија и њихова славизација“. Даље ce, y овом Меморандуму, наводи да Србија „и данас руши албанске историјске и културне споменике и подиже своје српске црквене историјске споменике, преплавивши ћириличким натписима Косово, управо као y средњем веку, како би створила свој српски имиџ“. Ово су само нека од мноштва сличних становишта којима ce албанска интелектуална и политичка елита обраћа европској јавности.

Дубље објашњење збивања на Косову и Метохији захтевало би знатно више простора него што то може дозволити рубрика једног часописа. Овом приликом, с тога, указујемо само на неке аспекте историјских корена српско-албанских односа y Старој Србији који ce морају имати y виду ако ce жели објективна интерпретација и добронамерно разумевање и објашњење ових односа.

I

Једно од питања које привлачи пажњу савремених истраживача, и које ce тумачи на начин који би требало да пружи легитимитет савременим политичким тежњама Албанаца, јесте питање њиховог порекла и њихових матичних земаља y раном периоду албанске историје.

У eвропској науци постоје различита мишљења о пореклу данашњих Албанаца. Већину тих мишљења изнео je немачки научник (Georg Stadtmuller y својој књизи Forschungen zur albanischen Frühgeschichte, објављеној y Wiesbadenu 1966. године (прво издање изашло je y Будимпешти 1942. године).[1] Француски конзул y Јањини Pouqueville, на пример, сматра да су Албанци дошли на Балкан из кавкаске Албаније, y раном средњем веку, и да, према томе, нису аутохтоно становништво.[2] Ипак, y науци преовлађује мишљење да су Албанци y суштини нова етничка формација настала y првим вековима средњег века, на старобалканским основама, мешавином различитих елемената старих палеобалканских супстрата – илирских, дакомизијских (дарданских) и трачких. Не може ce, дакле, говорити о Албанцима као директним и непосредним настављачима Илира или Дарданаца.[3]

Питање порекла и матичне земље Албанаца привлачи посебно пажњу албанских научника и публициста. Немачки истраживач Peter Bartl je, недавно, с правом приметио да ce албански истраживачи некритички односе према овом проблему и да конструишу различите теорије: „Слика коју албанска наука ствара о сопственој раној историји je поједностављена, некритичка и исконструисана. Не може ce извести језички доказ о сродству илирског и албанског језика“[4] Истакнути албански лингвиста Е. Чабеј (Е. Cabej), и сам констатује да би „било ненаучно па чак и наивно, пројицирати савремене ситуације y прошлости по једном праволинијском путу“.[5]

У науци je сасвим извесно да косовскoметохијски крајеви Србије које данас, поред других народа, y великом броју насељавају Арбанаси нису матичне области албанског народа. Први помен Албанаца y историји потиче из XI века, од стране Ане Комнине, која говори о „Арбанону“ који ce налази y брдовитој области y унутрашњости данашње Албаније. Stadtmuller тврди, на основу извора, да je Арбанон обухватао долину реке Шкумбе, обе стране реке Мат, Кроју и још неке суседне крајеве.[6] Он на више места истиче да je област реке Мат, по својој природној затворености, „реликтна област“ Албанаца („Reliktgebiet“). Stadtmuller изричито тврди да y областима Старе Србије („Altserbien“) не треба тражити реликтни простор Албанаца: „Велики предели који чине простор Старе Србије /Косово поље, Метохија, Новопазарски санџак/ нису, због свог положаја области летње, него зимске испаше. /…/ Дакле, ове области немају географску затвореност која je битна карактеристика реликтне области. Ca свих страна лако доступни предели играли су некада велику улогу као језгро старе српске (рашке) државе. /…/ Отуда праалбанску реликтну област не треба тражити y Старој Србији“.[7]

Када ce говори о српско-албанским односима y Старој Србији, онда ce обично има y виду савремена демографска ситуација, из које ce, потом, албански континуитет на том простору жели протегнути до y најранија времена,[8] Сувишно je доказивати колико je TO погрешан и ненаучан метод. Области Косова и Метохије, никада y прошлости нису улазиле y састав било какве албанске државе. Албанци, такође, све до новијег времена нису били већинско становништво y том делу Старе Србије. Познато je да je једно време, током XIII и првих деценија XIV века, јужна граница српске средњовековне државе била на реци Мат y данашњој Албанији, све до великих освајања српског цара Душана, након којих ce y оквирима Cpпског царства налазила цела Албанија са изузетком Драча, Међутим, из те историјске чињенице Срби не могу данас изводити своја посебна права на земље које чине данашњу Албанију.

Само име „Косово“, које je данас y широкој употреби y европској јавности, никада није имало оно значење које му ce данас жели придати – као некаква засебна историјска и етничка целина, која се жели издвојити из целине српског етничког простора и имена „Србија“. Име Косово je, пре свега, везано за стари географски појам Косово Поље – којим ce назива равница око река Ситнице и Лаба ограђена са свих страна планинама.[9] Тек y новије време, од краја XIX века овај појам почиње да ce шири посредством назива турске административно-управне области – Косовског вилајета, који je, међутим, обухватио целу Стару Србију. После ослобођења од турске власти 1912. године, Косово и Метохија су области Краљевине Србије, a потом заједничке југословенске државе. Посебан статус територијално-политичке јединице ови делови Србије добијају тек након II светског рата. Овај статус je изведен из програмских ставова Комунистичке партије Југославије и комунистичке интернационале о решењу националног питања y југословенској држави. Двочлано име области „Косово и Метохија“ као једне од неколико области Старе Србије траје све до 1968. године, када га албански комунистички лидeри административно редукују на назив „Косово“, избацујући Метохију, што je било мотивисано политичким разлозима арбанашког експанзивног национализма y овим областима.

Од XII века области Косова и Метохије улазе y састав средњовековне српске државе и од тада па до данас y европској науци су познате као историјске области Србије. У средњем веку, до турских освајања, то су биле области најјаче културне снаге y српској држави. О томе говоре подаци о приближно 1,300 манастира, цркава, црквишта и других непокретних српских споменика, прикупљени y близу 1.100 насеља на Косову и Метохији (остало je необрађено око 350 насеља).[10] Најчувенији међу њима су Патријаршијска црква y Пећи, манастири Бањска, Грачаница, Дечани, Свети Арханђели код Призрена, Богородица Љевишка. Отуда и назив Метохија, од грчке речи „метох“ што значи „црквени посед“, a не „верска заједница“, како ce то понекад тумачи. Ca простора данашњег Косова и Метохије водиле су порекло многе познате српске племићке породице, српска друштвена елита. Чувени кнез Лазар Хребељановић, који je стајао на челу борбе против Турака, родио ce y средњовековном граду Прилепцу, који ce налазио y новобрдском крају. Отуда ce и може разумети да ce историјска битка између Срба и Турака, пресудна y српској историји, одиграла на Косову Пољу 15. јуна 1389. године. Војсци турског султана Мурата I и његових вазала супротставила ce српска војска кнеза Лазара, Вука Бранковића и одред војске босанског краља Твртка I, који ce 1377. године крунисао „двоструком круном“ као потомак српске династије Немањића. На Косову Пољу су погинули и кнез Лазар и султан Мурат. Косово Поље je симбол свесрпског отпора турском освајачу након којега je уследило пет векова робовања под турском влашћу. Због тога овај топоним и ова област имају посебно место y српској колективној свести, y српској народној поезији, y књижевности и српској уметности.

Вишевековна турска власт над овим областима, са својим административно-управним називима, није успела ни код Срба, ни код осталих европских истраживача и путописаца да потисне свест о томе да ове области чине саставне делове Србије. Западноевропски путописци, и посебно картографи, области Косова и Метохије готово по правилу увек означавају као делове Србије или „Краљевине Србије“. To, на пример, чине италијански географ Giac Gastaldi 1566. године, познати „географ Млетачке Републике“ V. Cororielli, на својој карти из 1692. године, a затим и многи француски и други картографи XVII и XVIII века. Италијански хуманиста и картограф Ђакомо Кантели да Вињола (1643-1695) посветио je 1689. године, своју прву регионалну карту Србије кардиналу Алфонсу Литију, и она разуме ce, обухвата и целу територију данашњег Косова и Метохије („IL REGNO DELLA SERVIA detla altrimenti RASCIA“)[11]. Ha многобројним картама чувених атласа Joh. Bapt. Homann-a из прве половине XVIII века ове области су увек означене као део Србије, као и на картама Хоманових наследника које су издавали y Нирнбергу почетком XIX века (1802, 1805. и друге). У XIX веку области Косова и Метохије ce чешће означавају као делови „Старе Србије“, која je још увек била под турском влашћу, како би ce истакла разлика y односу на „нову Србију“, заправо Кнежевину Србију која je настала на ослобођеном делу српске земље. Један од пионира албанологије, Theodor Ippen, једно време и аустроугарски конзул y Скадру, назива овај простор и „Стара Рашка“.[12]

Већ je напред изнето да Албанци све до новијег времена нису никада чинили већину становништва на Косову и Метохији. У византијским изворима нема помена Арбанаса на данашњој српској, односно југословенској територији. Први турски пописи (дефтери), из 1455. и 1485. године, настали након освајања овог дела Србије средином XV века, објављени y Сарајеву и Тирани, бележе насеља са староарбанашким ономастиконом тек на периферији Метохије, са јачом концентрацијом y пределима иза Ђаковице. Скоро сва топонимија на овом простору je српског односно словенског порекла. Од 280 насеља y Метохији и Алтину (обухвата и део данашње Албаније), само 30 насеља имају староарбанашки ономастикон, 8 насеља мешовит, a сва остала насеља имају старосрпски ономастикон. У области српског господара Вука Бранковића, коју су Турци пописали 1455. године, одмах по освајању, која највећим делом обухвата и област Косова и Метохије, нема ни једног насеља са староарбанашким ономастиконом.[13] Ови извори показују да су y првим деценијама турске власти y овом делу Србије y огромној већини живели православни Срби, a такво стање je углавном остало све до краја XVII века.

О приликама y том делу Србије под турском влашћу, посебно y XVII веку говоре извештаји римских мисионара и визитатора који ce чувају y ватиканским архивима. Тако, на пример, апостолски визитатор Петар Масарек пише о становништву Призрена и Приштине 1623-1624. године, истичући да тамо има много Срба, који говоре „илирски језик“, „имају и Пећког патријарха, такође Србина, који jе poђен y Јањеву“. У Призрену, пише Масарек, виде ce „многе цркве и лепе грађевине Срба из ранијих времена. Турци су две цркве претворили y џамије као што су урадили и y многим другим местима“. Говорећи о Приштини, апостолски визитатор констатује да „осим Турака, y Приштини живе многи Срби“.[14] У извештајима римских мисионара Призрен ce иначе помиње као „главни град Србије“ и „најлепше место y Србији“. О распростањености Срба и њиховом језику говори П. Масарек и y свом извештају из 1633. године, истичући да много Срба живи y бискупијама Скадра, Љеша и Задриме y Албанији.[15] У извештају фра Б. Палацуола из 1637. године, говори ce о Ђаковици и манастиру Дечанима; истиче ce да y Ђаковици има доста Срба, али да и „изнад Ђаковице живе Срби, и ту постоје само 3 римокатоличке куће, a затим продужавају српска села…“.[16]

II

Највећи преокрет y измени етничке структуре становништва y периоду под турском влашћу десио ce крајем XVII века, када су Срби активно учествовали на страни хришћанске Европе y рату против Османског царства, a затим, плашећи ce одмазде, били принуђени да на челу са својим Патријархом Арсенијем III Чарнојевићем y великом броју пребегну y Хабсбуршку монархију 1690. године (столица српског Патријарха налазила ce вековима y Пећи, као што je Призрен био краљевска престоница). Савремене европске вести говоре о страшним злочинима над Србима. Говорећи савременим језиком, може ce слободно рећи да je тада започео процес етничког чишћења овог дела Старе Србије. Поред других писаца, Simplicioano Bizozeri, y књизи LA SACRA LEGA CONTRO LA POTENZA OTTOMANA, овако бележи масовне злочине турске војске и арбанашких чета над Србима: „Настало je позорје несреће, јер су варвари неверници, који су стигли, били немилосрдни према овим недужним становницима, који су све, без икаквог обзира на старост и пол, ставили под сабљу; a пали су y загрљај смрти и они који су, намамљени обећањима, напустили збегове y шумама, y којима су спасили живот. Пошто су сви становници поклани биле су спаљене и y пепео претворене њихове бедне колибе; од пламена сачували су ce само градови Приштина, Пећ и Призрен, јер су ce y њих сместили Арнаути да би зимовали /…/“.[17] О истрази Срба на Косову и Метохији првих месеци 1690. године говоре и многи извештаји папског нунција из Беча. У писму од 25. фебруара 1690. године папски нунције поред осталог каже: „Одмазде над неверном рајом трајале су пуна три месеца без икакве интервенције Порте, све док нападнуте области нису до краја савладане“.[18]

Процес потискивања православних Срба са Косова и Метохиje од стране Арбанаса муслимана, a под окриљем турске власти, настављен je и током XVIII и XIX века. Од почетка XVIII века, плодне пределе Старе Србије насељавају Арбанаси силазећи из својих матичних планинских области Албаније. Дубока криза oсманског царства овде ce испољавала y виду насиља и анархије чији су носиоци били досељени Арбанаси, до крајности нетрпељиви према староседелачком српском становништву. Део Срба потражио je излаз y прихватању ислама, што je y постојећим околностима политичке и социјалне доминације Арбанаса као муслимана, водило њиховом постепеном поарнаућивању. Драгоцена сведочанства о овим процесима y Старој Србији оставили су током XIX века страни истраживачи и путописци као што су Ами Буе[19], Јозеф Милер[20], Јохан Георг фон Хан[21], Иван Степанович Јастребов[22] и други. Они уверљиво осветљавају етничке и верске прилике, процес исламизације Срба, и посебно мноштво различитих облика насиља и терора над Србима православне вере. Занимљиви су, примера ради, подаци Јозефа Милера из 1838. године о становништву пећког, ђаковичког и призренског округа y Метохији. У варошима Пећ, Ђаковица и Призрен живело je 31.650 Срба православних и муслимана y односу на 23.650 Арбанаса муслимана и католика. Православни Срби су y Призрену имали апсолутну већину (16.800 y односу на 6.150 Арбанаса католика и муслимана), y Пећи су такође Срби православни и муслимани имали апсолутну већину y односу на Арбанасе католике и муслимане (11.050 y односу на 500), док су y Ђаковици апсолутну већину имали Арбанаси претежно муслимани (17.000 y односу нa 3.800).[23] У верској структури сеоског становништва та три округа муслимани су били већина y односу на хришћане (80.150 према 56.250). Архимандрит манастира Дечана, Хаџи Серафим Ристић, објавио je 1864. године књигу о злочинима над Србима (са прецизним подацима о месту, злочину и именима жртава и злочинаца) под насловом ПЛАЧ СТАРЕ СРБИЈЕ, посветивши je Виљему Дентону (William Denton) „пријатељу и бранитељу народа србског“.[24] Насиље над Србима и њихово протеривање из тих области још више ce појачало после Берлинског конгреса (1878), a посебно крајем XIX века, о чему je ондашња Влада Краљевине Србије објавила књигу докумената на српском и француском језику 1899. године.[25] Француски публициста и истраживач Виктор Берар (V. Berard) био je сведок српских страдања и прогона крајем XIX века, о којима je поред осталог забележио: „Ако садашња анархија потраје још десет година, Србин ће моћи да оснује какве год xohe школе y Старој Србији да пошаље владике и свештенике y све градове и засеоке, свештеници неће наћи више ни једног хришћанина кога би подучавали веронауци, школе неће наћи више ни једног Словена кога би образовале. Пред Албанцима je, наиме, Словен приморан да бежи или умре и његов нестанак y читавој земљи биће само питање година, и то мало година“.[26] Од страних истраживача темељније научно објашњење овог феномена дао je француски научник Гастон Гравје (Gaston Gravier) y студији La Viellie-Serbie et Les Albanais, објављеној y Паризу 1911. године.[27] Гравје je, као и пре њега Берар, пропутовао ове крајеве. У поменутој студији, он поред осталог говори о стању y Метохији, посебно y долини Дрима и Ораховцу и његовој околини. „Готово сви муслимани овог региона, -пише Гравје, – представљају Србе који су од недавно прешли y ислам. Изгледа да je већина преобраћења извршена од почетка XIX века, многа датирају од пре мање од 25 година, a срећу ce многе фамилије подељене на православне и муслиманске куће.“[28]

Упркос дуготрајном потискивању из Старе Србије (бежали су углавном y тадашњу Краљевину Србију) Срби су (православни и муслимани), према неким подацима, крајем XIX века још увек чинили око половине становништва Косова и Метохије. To показују аустроугарска истраживања, првенствено за потребе Генералштаба y Бечу, објављена y књизи Detailbeschreibung des Sandzaks Plevlje und des Vilajets Kosovo, 1899. године.[29] Најуверљивије o томе сведочи карта Polit. Eintheilung, Nationalitaten und Religionen, дата y прилогу ове обимне студије.

III

Питање настанка „Призренске лиге“ (1878), и посебно карактера Лиге спада y једно од оних питања која су незобилазна y свим студијама која ce баве новијом албанском историјом. При томе ce, по правилу, истиче ослободилачки карактер ове организације, a занемарује њен панисламски карактер који чини главну одредницу политичког и верског деловања Лиге. Занемарује ce и експанзионизам Лиге према суседним хришћанским народима, као и злочини над хришћанима током трајања ових догађаја 1878-1881. године.

У сагладавању карактера „Призренске лиге“ често ce губе из вида опште политичке и верске прилике y којима je она настала, и главни смер њеног деловања. Лига настаје на крају једне велике међународне кризе каква je била Велика источна криза (1875-1878), и y тренутку када ce рачунало на међународну конференцију која би се позабавила успостављањем новог политичког стања на Балкану. Лига je више дело Турске и неких великих сила, као што je Велика Британија, него аутохтоног албанског ослободилачког покрета. Српско-турски ратови 1876. и 1877/78, затим бугарски устанци, као и устанци Грка, били су саставни део напора балканских хришћанских народа да ce ослободе вишевековне власти Османског царства и формирају своје слободне националне државе. Напори ових народа нису наишли ни на какву солидарност код суседних Албанаца муслимана.

Албански национални препород каснио je y односу на друге балканске народе, a његови главни носиоци били су Албанци православни и католици, који су били на већем ступњу социјалног и културног развитка. Албанци муслимани, који су чинили знатну већину укупног албанског становништва, били су током Велике источне кризе (1875-1878) потпуно на страни Османског царства и најватренији браниоци теократског карактера османског друштва, супротстављајући ce било каквом виду европеизације друштва. Образованији и имућнији део Албанаца муслимана, који су живели y Цариграду и неким другим местима, био je интегрисан y османске државне и социјалне структуре и није одвајао интересе Албанаца од интереса целог Османског царства на Балкану. Верска идентификација и исламски карактер османског друштва били су главни мотиви за овакво понашање Албанаца муслимана.

Хрватски историчар Bernard Stulli објавио je 1959. године y Загребу већу студију под насловом ALBANSKO PITANJE (1875-1882), засновану на прворазредним историјеким изворима.[30] Он истиче да су албанске чете y турској војсци „bile glavna udarna snaga koja se tradicionalno iskorištavala protiv drugih naroda Turske carevine“, и да нарочито ове „neredovne“ трупе „sastavljene uglavnom ipak od Albanaca vrsile su mnoga nasilja i pljacku“.[31] Stulli ce на више места позива на аустроугарске извештаје, настале углавном посматрањем изблиза, који најверодостојније откривају основну програмску линију „Призренске лиге“ и њеног Статута (седнице Савеза – Лиге одржавале су ce y призренској џамији)[32]. Stulli овако интерпретира суштину аустроугарских извештаја: „U svih 16 clanova Statuta ne spominju se nigdje izričito Albanci i Albanija; politički su subjekti Saveza jednostavno muslimani; oni izjavljuju u čl. 4, da ce „suglasno uzvišenom vjerskom zakonu (Serijatu) zaštićivati život, vlasništvo i čast lojalnih nemuslimanskih“ stanovnika; u čl. 7. govore o potrebi saveza s „našim mučeničkim zemljacima i pripadnicima iste vjere na Balkanu“; a u zadnjem čl. 16. kvalificiraju napuštanje Saveza kao otpadanje „od islama“! Uvijek sasvim općenito govore o „naciji i domovini“, „zemlji“, „našem kraju“, „balkanskoj zemlji“, ,,na Balkanu“ i si.“[33] Поред несумњиво панисламског карактера, y служби отоманске државне идеје и религиозне идеје, В. Stulli y програму Савеза (Лиге) уочава и „албански експанзионизам“, усмерен према својим суседима.[34]

Наравно, ствари су ce мењале крајем XIX и почетком XX века и на политичко понашање Албанаца ће, уместо Турске, пресудан утицај имати Аустро-Угарска која je y албанском националном покрету гледала погодно средство за остварење својих империјалних политичких амбиција на Балкану. Назирао ce слом Османског Царства и отварало питање успостављања новог односа политичких снага на Балкану. Историчар Ferdo Hauptmann je с правом закључио да je форсирањем албанског национализма и експанзионизма, аустроугарска дипломатија пре фактичког слома Турске подизала баријеру „kako pojedine nacionalne države na Balkanu ne bi mogle preći najuze okvire i poremetiti raspored snaga“. У политичким комбинацијама аустро-угарске спољне политике идеја самосталне Албаније постаје „sredstvo kojim bi se prilikom likvidiranja Turske pozicije na Balkanu ograničilo širenje balkanskih drzava i spriječio prelaz Italije, poražene u Etiopiji, na balkansko područje.“[35] До сличних закључака дошао je и сарајевски историчар Хамдија Капиџић истражујући аустро-угарске припреме за решење албанског питања на Балкану y очекиваном расплету балканског питања. Из његовог приказа саветовања y Хофбургу, y Бечу, током 1896. године произилази да je политички врх Монархије био сагласан са идејом о оснивању самосталне Албаније која би ce ослањала на Аустро-Угарску и била од ње потпуно зависна. Истичући посебно улогу Бењамина Калаја, заједничког министра финансија и тадашњег окупационог управника Босне и Херцеговине, Капиџић закључује: „U takvoj državnoj tvorevini Kalaj je vidio ne samo prepreku širenja Srbije, Crne Gore te Bugarske i Italije na ovo podrucje nego i smetnju da se formira ‘željezni obruč’ balkanskih drzava pod turskim vodstvom oko Monarhije“.[36] И друге велике силе cy имале своје „фаворите“ међу другим балканским народима. Нa главном правцу аустроугарских политичких тежњи на Балкану, и y том оквиру према Старој Србији, текла je и подршка Монархије албанском експазионизму y Старој Србији. У Бечу ce сматрало да je потискивање Срба из ове покрајине y интересу аустроугарске балканске политике. Таква политика je онемогућавала покушаје политичког споразумевања између Срба и Албанаца ради заједничке борбе против Турске. Уочи ослобођења Старе Србије 1912. године, политички лидери Краљевине Србије су настојали да успоставе везе са представницима локалних Арбанаса ради заједничке борбе против Османског царства. Српска влада ce уочи ратне акције обратила прокламацијом Албанцима, y којој je, поред осталог стајало, да српска војска иде против турске да ослободи Србе и Албанце, да ће Албанцима осигурати миран живот и имања, старе обичаје и да ће им гарантовати да сами управљају својим школама и црквама.[37] Међутим, верска идентификација са отоманском влашћу, као и снажан утицај Аустро-Угарске на политичко вођство Албанаца, били су много снажнији од идеје балканске солидарности.

IV

Између два светска рата део Албанаца који je остао да живи y српској, односно од 1918. године y југословенској држави, показивао je сецесионистичке тежње, подржаван отворено уочи Другог светског рата од стране јаких фашистичких снага y Европи, пре свега y Италији и Немачкој. У Риму je 1939. године основан Биро за организовање арбанашког „иредентистичког“ покрета y Југославији, a већ y јануару 1940. године лидер Албанске фашистичке странке y Скадру, Кољ Биба изјавио je да ћe ускоро бити анектирани неки крајеви Југославије и Грчке. Ca почетком Другог светског рата и нападом на Југославију од стране фашистичких сила, 6. априла 1941. године, започело je комадање југословенске државе a тиме и укључење највећег дела области Косова и Метохије y фашистичку творевину Велику Албанију. Локални Арбанаси, уз помоћ својих сународника из Албаније, a под окриљем фашистичких сила починили су масовне злочине над Србима, a велики број Срба je био протеран са својих огњишта (међу њима ce налазио и део оних насељеника из пасивних српских предела које je југословенска држава између два рата населила на углавном ненасељене испаше и утрине на Косову и Метохији). Према подацима америчких специјалних служби (Office of Strategie Service), од априла 1941. до августа 1942. године Албанци cy убили око 10.000 Срба.[38] He постоје прецизни подаци о броју протераних Срба са Косова и Метохије током фашистичке окупације, нити о броју насељених Албанаца из Албаније на овај простор. Према досадашњим истраживањима, број протераних Срба током окупације износи око 100.000 људи.[39] Број досељених Албанаца из Албаније на Косово и Метохију током Другог светског рата, и непосредно после рата, креће ce око 80.000 до 100.000. После рата југословенски органи су утврдили број од 72-75.000, досељених који није био коначан. Зна ce да je италијанска обавештајна служба (ОВРА) имала план да насели око 100.000.[40] Досељавање y послератним годинама je било омогућено потпуном отвореношћу границе између Албаније и Југославије, посебно y појединим периодима. Овај значајан проблем y српско-албанским односима још увек није довољно истражен и тек предстоје студиозна научна истраживања.

У оквиру своје стратегије слабљења српског фактора y будућој Југославији, вођство југословенских комуниста на челу са Јосипом Брозом Титом, ништа није учинило да исправи последице насилне промене етничке структуре Косова и Метохије настале y условима фашитичке окупације земље. Напротив, оно je подстицало јачање албанског фактора y овим деловима Старе Србије, о чему данас постоје поуздани архивски подаци. Уочљива je сличност између аустроугарске балканске политике y Старој Србији и политике коју спроводи југословенско руковоство на челу са Титом. Енглески мајор Џон Хеникер, на пример, y једном опширном извештају о приликама y Југославији и на Балкану из 1944. године, поред осталог бележи: „Верујем y Титову изјаву да гa не интересуje будућност Косова, које би дао Албанији y случају да га она пожели.“[41] Било je сасвим логично очекивати да ce протерани Срби после Другог светског рата врате на своја имања на Косову и Метохији, и да ce тиме исправе неправде настале као последица фашистичке агресије на југословенску државу. Уместо тога, нова југословенска комунистичка власт предвођена Титом донела je већ 6. марта 1945. године „Привремену забрану враћања колониста y њихова ранија места живљења“ (иако није била реч само о колонистима већ и староседеоцима Србима), y којој ce поред осталог каже: „У послeдње време, без одобрења народних власти примећује ce враћање и пресељавање породица колониста (насељеника) које су раније биле насељене y Македонији, Косову, Метохији, Срему и Војводини“, па ce стога доноси одлука y којој између осталог стоји – „привремено ce не дозвољава враћање колониста y њихова ранија места живљења и нека сви остану на својим местима.“[42] Убрзо по ослобођењу, 3. августа 1945. године донет je „.Закон о ревизији додељивања земље колонистима и аграрним интересентима y Македонији и y Косовско-метохијској области“[43], a 2. новембра 1946. године „Закон о ревизији додељивања земље колонистима и аграрним интересентима y Народној Републици Македонији и Аутономној Косовско-Метохијској области“[44].

Овим законским мерама ce јасно показао основни програмски смер националне политике вођства Комунистичке партије Југославије на челу са Титом, која je повлађивала отвореном национализму тзв. „малих народа“, на штету Срба, и тиме објективно створила основне претпоставке за почетак дезинтеграције југословенске федерације од краја шездесетих година. И иначе деградирани y својим правима одмах након завршетка Другог светског рата, Срби на Косову и Метохији су од краја шездесетих година, a нарочито од доношења југословенског Устава 1974. године доспели y положај грађана другог реда, изложени насиљу и терору својих суседа Албанаца, уз подршку и пуну наклоност органа власти. Покрајине y Србији су, према овом уставу (Србија je једина имала две покрајине) готово добиле статус федеративних јединица. Власт je y овој покрајини била y потпуности y рукама Албанаца, a однос политичких снага y југословенском комунистичком врху je био такав да je албански радикални национализам имао пуну подршку. Српско комунистичко вођство je, да би опстало на власти, затварало очи пред овим насиљима. За две деценије план о етничком чишћењу Косова и Метохије je био остварен y веома високом проценту.[45] Срби су били принуђени да из Старе Србије беже y централне области Републике Србије. О томе постоји огромна архивска документација различитог порекла, која je објављена само делимично, па српском језику, али, на жалост, не и y ширем обиму на европским језицима.

Разумевање српско-албанских односа на Балкану, a посебно на Косову и Метохији захтева пре свега, упознавање са мноштвом архивске грађе, свих страна које о томе могу да сведоче, али захтева и интердисциплинаран приступ, који ће узети y обзир не само фактор историјског наслеђа, него и друге конпоненте овога проблема као што су политичка, економска, социјална, културна и верска. Без таквог приступа, није могуће наћи разложно и рационално објашњење једног сложеног проблема, који ce честим поједностављењима y европској јавности (Срби ce виде као кривци за наводна албанска страдања) y суштини још више компликује, нити je могуће његово праведно и цивилизовано решење. За српску историјску науку je необично важно да развија албанолошке студије, као што je важно да резултате својих досадашњих и будућих истраживања објављује што je могуће више на европским језицима.

Др Славенко ТЕРЗИЋ

Историјски институт САНУ

 

 

—————————————————-

[*]  Овај текст представља нешто измењену верзију рада написаног за француски часопис Revue d’ Europe Centrale који излази y Стразбуру.

[1] Georg Stadtmuller, Forschungen zur albanischen fruhgeschichte, zweite erweiterte auflage, Albanische Forschungen 2, Wiesbaden 1966.

[2] F.C.H.L. Pouqueville, Voyage dans la Grece. II, Paris 1820, 505.

[3] Илири и Албанци, Зборник радова, Српска академија наука и уметности -Одељење историјских наука, Београд 1988. Видети посебно: Milium Garasanin, Considérations finales, 369-375.

[4] Peter Bartl, Albanien, Vom Mittelalter bis zur Gegenwart, Regensburg-Munchen 1995, 21.

[5] E. Cabej, LE PROBLEME DU TERRITOIRE DE FORMATION DE LA LANGUE ALBANAISE, „Illiria V“, 1976,7.

[6] G. Stadtmuller, нав. дело, 167 и 173.

[7] Исто, 87.

[8] Miranda Vickers, The Albanians. A modern history, London-New York 1995.

[9] MARTINO SEGONO DI NOVO BRDO VESCOVO Dl DULCIGNO. Un umаnista serbo-dalmata del tardo Quattrocento. Vita e opere, ed. A. Pertusi, Roma 1981, 91-92.

[10] Олга Зиројевић, ПРВИ ВЕКОВИ ТУЂИНСКЕ ВЛАСТИ (у) „Косово и Метохија y српској историји“ Београд 1989, 101.

[11] IL REGNO DELLA SERVIA detta altrimenti RASCIA descritto da Giacomo Cantelli da Vignola. – Roma, Gio. Giacomo de Rossi, 1689.

[12] Theodor Ippen, NOVI BAZAR UND KOSSOVO (Das Alte Rascien), Wien 1892.

[13] Hamid Hadzibegic – Adern Handzic – Esref Kovacevic, OBLAST BRANKOVICA -OPSIRNI KATASTARSKI POPIS IZ 1455. Monumenta turcica historiarum Slavorum meridionalium iHustrantia, tomus tertius, serija II – defteri – knjiga 2, sv. I (prevod na srpskohrvatski jezik, sv. 2 (fotoizdanje), Orijentalni institut u Sarajеvu, Sarajevo 1972; Selami Pulaha, DEFTERI I REGJISTRIMIT TE SANXHAKUT TE SHKODRES I VITIT 1485, Tirane 1974, 414-473.

[14] Задужбине Косова – споменици и знамења српског народа. Призрен-Београд 1987, 607-609.

[15] Задужбнне Косова, 607-609.

[16] Задужбине Косова, 607-609.

[17] Simplicioano Bizozeri, LA SACRA LEGA CONTRO LA POTENZA OTTOMAN A, II, Milano 1700, 5-6.

[18] О злочинима над Србима ce говори и y писмима и од 26. фебруара и 12. марта 1690. године. Драгоцена документа о положају хришћана y османском царству средином XVII века налазе ce y књизи: Marko Jacov, LE MISSIONI CATTOLICHE NEI BALCANI DURANTE LA GUERRA DI CANDIA (1645-1669), I-II, Citta del Vaticano, Biblioteca Apostolica Vaticana, 1992.

[19] Ami Boue, Recueil d’itinéraires dans la Turquie, d’Europe. De tails géographiques, topographiques et statistiques sur cette Empire, I, II, Vienne 1854; 180-200; 315-321; 111-117; Исти, La Turquie d’Europe, I-IV, Paris 1840.

[20] Dr Joseph Muller, Albanien, Rumelien und die osterreichisch-montenegrinische Granzе, Prag 1844.

[21] Dr Johann Georg von Hahn, Albanesische Studien (Erster Heft), Wien 1853; J.G. von Hahn, Reise von Belgrad nach Salonik, Wien 1862 (посебно поглавља XVI-XXII); J. G. von Hahn, Reise durch Gebiete des Drins und Wardar, Wien 1867.

[22] Иван C. Стребов, Стара Серб и Албам. Путев записки. – Споменик СКА, XLI, Београд 1904.

[23] Joseph Muller, нав. дело, 12, 77-78, 82-83.

[24] ПЛАЧ СТАРЕ СРБИЈЕ, написао и издао Архимандрит Високих Дечана, Хаџи Серафим Ристић, y Земуну 1864.

[25] DOKUMENTS DIPLOMATIQUES, correspondance concernant les actes de violence et de brigandage des Albanais dans la Vieille Serbie (Vilayet de Kosovo) 1898-1899, Ministere des affaires étrangères, Belgrade MDCCCXCIX, 1-145.

[26] V. Berard, LA MACEDOINE, Paris 1896., 139. O страдањима Срба и утицају аустро-угарске политике на арбанашке активности говори ce и y Бераровој књизи LA TURQUIE ET L HELLENISME CONTEMPORAIN, Paris 1900, 291-292.

[27] Gaston Gravier, LA VIEILLE SERBIE ET LES ALBANAIS, extrait de la Revue de Paris du l novembre 1911, Paris 1911.

[28] Gaston Gravier, нав. дело, 12.

[29] DETAILBESCHREIBUNG DES SANDZAKS PLEVLJE UND DES VILAJETS KOSOVO. (Mit 8 Beilagen und 10 Tafeln.) Als Manuscript gedruckt, Wien 1899.

[30] Bernard Stulli, Albansko pitanje (1875-1882), Rad Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, knj. 318, Zagreb 1959, 287-391.

[31] Исто, 316.

[32] CORRESPONDENZEN DES K. u K. GEMEINSAMEN MINISTERIUMS DES ÄUSSERN UBER ORIENTALISCHE ANGELEGENHEITEN (7.1 V 1877-3.XI 1878) Wien 1878, 113-115, I16-1 18.

[33] Bernard Stulli, Albansko pitanje (1875-1882), 323.

[34] Исто, 329-330.

[35] Ferdo Hauptmann, Uloga Zajedničkog ministarstva fînancija u formiranju austro-ugarske politike ргеmа Albaniji uoci kretske krize, Radovi Filozofskog fakulteta u Sarajevu, knjiga IV (1966-1967), 39, 35-44.

[36] Hamdija Kapidzic, Pripreme za austrougarsko prodîranje u albansko etničko podrucje iz Novopazarskog Sandžaka, Radovi Filozofskog fakulteta u Sarajevu, knjiga VI (1970-1971), 429,415-429.

[37] Докумелти о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, V-2, Београд 1985. док. бр. 555,564,646; Михаило Војводић, Прилике на Косову и Метохији и политика Србије 1881-1912. године, Историјски часопис XXXVIII (1991), 163-190.

[38] Serge Krizman, MAPS OF YUGOSLAVIA AT WAR, Massacre of the innocent serbian population, committed in Yugoslavia by the Axis and its Satelite from April 1941 to August 1942, Washington 1943.

[39] Др Коста Чавошки, Успостављање и потоњи развој косовске аутономије (у), Косово и Метохија y српској историjи, 398.

[40] Др Веселин Ђуретић. Косово и Метохија y Југославији, (у) Косово и Метохија y српској историји, 329.

[41] БЛГАРИЈА НЕПРИЗНАТИЈАТ ПРОТИВНИК НА ТРЕТИЈА РАЈХ, Министарство на отбраната – Национален центр по военна историја, Софија 1995, 169.

[42] Одлуке националног комнтета ослобођења Југославије, Привремена забрана враћања колониста y њихова ранија места живљења, Службени лист Демократске Федеративне Југославије, број 13, 16. март 1945. године.

[43] Закон о ревизији додељивања земље колонистима и аграрним интересентима y Македонији y Косовско-метохијској области, Службени лист Демократске Федеративне Југославије, број 56, 5. август 1945. године.

[44] Закон о ревизији додељивања земље колонистима и аграрним интересентима y Народној Републици Македонији и y Аутономној Косовско-Метохијској области, Службени лист Федеративне Народне Републике Југославије, број 89, 5. новембар 1946. године.

[45] Димитрије Богдановић, Књига о Косову, Београд 1990, 301-314.