Епископ Артемије: Савремени положај Православне цркве на Косову и Метохији[1]

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 2004, БРОЈ 1 (45), СТРАНЕ 7-18.

„Крст носити нама је суђено!

Распет бити – то крај јоште није.

Под Крстом се васкрсење крије.“

 

KОСОВО је распето на крсту пет пуних година. Из пијетета према жртви, под крстом се ћути. И Богородица је под Крстом сина свога – ћутала. Сузе су говориле.

Ја, као Православни Епископ Косова и Метохије налазим се не само под крстом распетог Косова, него и на крсту. Утолико ми је теже да говорим. Па ипак, од мене се очекује не да ћутим, него да говорим. Да позајмим снагу од громова, да узмем трубу јерихонску, да сведочим и објавим о ономе шта се на Косову и Метохији збива у последњих пет година.

Косово и Метохија данас (то „данас“ је временска одредница за период од 1999. године, који још траје) највише подсећа на римски Колосеум из првих векова хришћанства. Ту су истовремено присутни мучитељи, мученици и зверови. Та крвава представа, где зверови кидају и комадају тела недужних хришћана а публика (цео свет) то посматра преко мас-медија и од задовољства пада у делиријум, траје и траје.

Српском народу на Косову и Метохији у тој представи додељена је улога жртве. А ја сам вољом Божјом духовни вођа тога народа. Зато ми је и тешко да о страдању своме и свога народа говорим академским, хладнонаучним језиком. У Колосеуму преовладавају емоције. Различите, разуме се. Зависно од улоге коју ко има: жртве, зверови или публика која се увесељава.

Стога ћу се потрудити, колико ми то буде било могуће, да емоције потиснем у други план. Пустићу да чињенице и бројке саме говоре и сведоче. Јер, чињенице су неподмитљиве, бројке не знају да лажу. Њихов језик је искреност, а говор – истина.

Косово. Шта је Косово за Србе и Србију? Оно што је Јерусалим за јеврејски народ, оно што је срце у човековом телу, оно што је огњиште у сваком дому. Косово је било и остало КОЛЕВКА српске државности, српске културе, српске духовности. Тамо су наши најдубљи народни корени, тамо су наше највеће православне светиње, задужбине наше најсветије владарске лозе Немањића.

Отуда је Косово после имена Божијега, најсветија српска реч. Она не означава само територију, географски појам. Она је нешто далеко више и шире. То је симбол духовних вредности, вечних хришћанских вредности за које се живи, али за које се и умире. Тај духовни, мистички набој реч Косово је добила од чувене Косовске битке одржане на Косову Пољу далеке 1389. године. То је био преломни историјски тренутак који дели историју српскога народа на време пре Косовске битке и време после Косовске битке. Тај дубоки смисао који је Косовска битка задобила у свести српскога народа, дошао је од свесног опредељења светог Кнеза Лазара и свих његових витезова, а то значи целог српског народа, за Царство Небеско, за вечне хришћанске вредности и циљеве.

Свети Кнез Лазар изашао је на Косово Поље пред бројно надмоћнију турску силу не да отима туђу земљу, него да брани своју; не да поробљава други народ, него да брани свој народ од робовања; не да некоме намеће своју веру, него да штити своју веру. То је то косовско опредељење, косовски завет, стожер историје српског народа. Од тада је Косово постало синоним за свако страдање за истину, за правду, за веру, „за крст часни и слободу златну“. А таквих момената је било заиста много у нашој историји. Од Косова (- Косовске битке) па до данас. Преко шест стотина година.

А данас, данас је кулминација тога страдања. Његови узроци, међутим, нису од јуче. Они сежу вековима у прошлост. Требало 6и много времена да се о свему томе, макар и најкраће проговори. Зато ћемо се осврнути само на најновије догађаје почев од јуна месеца 1999. године, од доласка међународне мисије на Косово и Метохију у виду НАТО оружаних снага КФОР-а и цивилне управе УН, УНМИК-а.

Када говоримо о страдању Православне Цркве на Косову и Метохији, морамо да разликујемо две стране:

1. Страдање живе цркве, православног народа, и

2. Страдање – уништавање хришћанских споменика – цркава и манастира, културне баштине и гробаља.

1. После трагичних сукоба на Косову и Метохији, који су настали као последица судара два екстремизма, сецесионистичке тежње косовских Албанаца с једне стране и тоталитарног режима Слободана Милошевића с друге стране, а у коме су страдале недужне жртве на обе сукобљене стране, и код Албанаца и код Срба, уследило је скоро тромесечно бомбардовање Србије, посебно Косова и Метохије, од стране НАТО пакта, што је имало за последицу, поред великих материјалних разарања, и нове недужне жртве међу цивилима. Налазећи се под сталном опасношћу да постанете део „колатералне штете“, како су западни „хуманисти“ назвали недужне жртве, сви смо жељно очекивали престанак бомбардовања, а ми на Косову и Метохији – долазак међународних мировних снага. Веровали смо да ће они стварно заштитити недужни народ од дивљачке освете разноразних терористичких група и појединаца који су се налазили организовани, или се прикривали под именом злогласне УЧК-а.

Најзад, 10 јуна 1999. године, потписивањем Војнотехничког споразумау Куманову о повлачењу са Косова и Метохије ВЈ и МУП-а Србије, званично је завршен рат и престало НАТО бомбардовање. Долазак КФОР-а, нажалост, није значио „миран и безбедан живот за све грађане“, као што је предвиђала Резолуција СБ УН. Мир и слобода стигли су само за косовске Албанце. За све остале заједнице, посебно за Србе, то је отворило нови период невиђених страдања и неописивих злочина према голоруком и ни од кога заштићеном народу.

Са доласком међународних снага, на Косово и Метохију стигле су и организоване групе УЧК-а које су се обучавале у Албанији, али и многе друге групе и појединци жељни пљачке и освете, који никада раније нису на Косову живели. Свима њима су били дозвољени неограничена пљачка, убиства, прогони, силовања, киднаповања и злостављања Срба, Рома, Муслимана, Горанаца и других неалбанаца који су до тада мирно живели на Косову и Метохији.

Само за месец дана вратило се на Косово и Метохију више од 700.000 избеглих Албанаца из Албаније и Македоније, од којих су многи били „избеглице“ по наговору и захтеву УЧК-а или својих политичких лидера, како би пред светском јавношћу створили што јачи утисак „хуманитарне катастрофе“, а што је требало да доведе и „оправда“ НАТО интервенцију над Србијом и српским народом.

Била је то потресна слика. С једне стране еуфорично улажење непрегледних колона Албанаца, осокољених и охрабрених припадницима КФОР-а, а с друге стране одлазак исто тако дугих колона нових избеглица (прогнаника) Срба и других неалбанаца, такође под пратњом КФОР-а. КФОР није штитио прогоњене Србе од насиља, али им је омогућавао безбеднији одлазак са Косова и Метохије. Многи злочини, убиства и пљачке одигравале су се пред очима КФОР-ових војника, који ни у једном случају нису интервенисали да би злостављане заштитили. Срби су избацивани из кућа и станова на улицу, а КФОР их је дочекивао, и помагао да оду са Косова.

За прва три месеца, од јуна до септембра 1999. године, са Косова и Метохије је протерано преко 230.000 Срба и 50.000 других неалбанаца, највише Рома, Ашкалија, Бошњака. Тај процес је настављен и даље, све до данас, иако са смањеним интензитетом.

Тако су под „заштитом“ КФОР-а и под управом УНМИК-а, етнички очишћене читаве области Косова и Метохије, а нарочито градови, који су до тада и били најмултиетничкије насеобине. Без Срба су остали потпуно, или скоро потпуно сви градови, сем Косовске Митровице, где су се Срби одржали у њеном северном делу. Пећ, Ђаковица, Призрен, Урошевац, Србица, Вучитрн, Клина, Исток и др. остали су такорећи потпуно без Срба. У Приштини, од 40.000 Срба колико их је живело до 1999. године, остало је једва око 200 душа, који већ пет година живе у тоталној изолацији, без могућности и да на улицу изађу.

Свакодневно су стизале вести и извештаји о прогонима, отмицама или убиствима Срба, и то из свих крајева Покрајине. То су била потресна сведочанства какве су све злочине Шиптари вршили над Србима, њиховим домовима, имовином, и над свим што је носило обележје српско. Преко 1.300 Срба је убијено на најзверскији начин, толико их је још киднаповано, о чијој судбини ни до данас нисмо ништа дознали. Десетине хиљада домова је спаљено или порушено: стотине села је сравњено са земљом.

И поред свега тога на Косову и Метохији остала је једна трећина српског народа, негде око 135.000, разбацана по мањим и већим енклавама, које често личе на гетое и логоре. То је „српски архипелаг“ на Косову и Метохији, чија су острвца опкољена узбурканим морем Албанаца. Ти Срби, који су поред свих страдања, невоља и притисака, ипак остали да живе на Косову и Метохији, постали су грађани „ван закона“, лишени свих могућих основних људских и националних права. Пре свега, лишени смо права на живот. Свак је могао, и још увек може да нападне, убије или киднапује Србина где год се он појави. Лишени смо права на слободу кретања, јер изван ових енклава, дуго нисмо могли ниједан корак направити без пратње КФОР-а или УНМИК полиције. Срби су лишени и права на рад и живот од свога рада. Повратком Албанаца, Срби су протерани са свих радних места, из свих предузећа, установа, институција. Нису могли да обрађују ни своје њиве и баште, јер су и тамо били нападани, убијани или киднаповани од стране албанских терориста УЧК-оваца. Срби су лишени адекватне здравствене заштите, јер су све болнице и клинички центри по свим градовима прешли у руке Албанаца, и постали моноетнички. У њима више нема ниједног лекара Србина, и ни једног пацијента Србина. Изузетак је само болница у северној Косовској Митровици где су се задржали Срби.

Свакодневно су стизале вести и извештаји о прогонима, отмицама или убиствима Срба, и то из свих крајева Покрајине. То су била потресна сведочанства какве су све злочине Шиптари вршили над Србима, њиховим домовима, имовином, и над свим што је носило обележје српско. Преко 1.300 Срба је убијено на најзверскији начин, толико их је још киднаповано, о чијој судбини ни до данас нисмо ништа дознали. Десетине хиљада домова је спаљено или порушено: стотине села је сравњено са земљом.

Само неколико дана после Васкрса, 3. маја 2003. године десио се низ инцидената у селу Суви До у општини Исток. Срби Милан и Милорад Јефтић, мештани Сувог Дола, повређени су када је на њих намерно налетео албански аутобус. Само три дана касније, 6. маја, аутобус Косметпревоза, који је превозио српске ђаке на релацији Косовска Митровица-Суви До, каменовани су Албанци. Истог дана Албанци су напали таксисту Дејана Јефтића из овог села и нанели му повреде од којих се дуго опорављао у болници у северном делу Косовске Митровице.

Следећа трагедија на Косову и Метохији одиграла се 17. маја у селу Врбовцу код Витине када је мучки убијен од Шиптара Зоран Мирковић, професор руског језика, док је радио на својој њиви изван села. Шиптари су пуцали у њега са више метака у груди и у главу, и онда га бацили крај оближње реке, где су га н пронашли војници КФОР-а. Одмах сутрадан у суседној Витини Шиптари су претукли 90-годишњег Славка Стаменковића у његовој рођеној кући. Такође је тих дана покушано киднаповање Србина Станка Нисића из суседног Клокота код Витине.

Већ почетком следећег месеца, у ноћи између 3. и 4. јуна извршен је стравичан злочин, поново у Обилићу. Троје Срба убијени су на најбруталнији начин. Наиме, Слободан Столић (стар 74), Србин из Обилића, заједно са својом супругом Радмилом и сином Љубинком, убијени су у својој кући, и то ударцима тупим предметима по глави. Овај злочин је, као и многи раније, само декларативно осудио УНМИК, и поједини албански руководиоци, и на томе се завршило. Истрага никада није открила починиоце, што је терористе само охрабривало да наставе свој крвави пир на Косову и Метохији.

Тако већ 6. јула 2003. године у насељу Девет Југовића код Приштине, поподне око 17 часова Шиптари су запалили и потпуно је изгорела кућа Србина Небојше Стаменковића, који је само чудом спасао живу главу. Оваквим начином Шиптари настоје да протерају и преостале Србе, јер КФОР и УНМИК ништа не предузимају за њихову заштиту, што само охрабрује Шиптаре за даљи тероризам против Срба, чији положај на Косову и Метохији с дана на дан постаје све несноснији.

Но, небивали и невиђени злочин који је засенио све што се до тада десило, догодио се 13. августа у селу Гораждевцу, када су албански терористи побили недужну српску децу на купању у реци, где су деца потражила освежење у врелим летњим данима. Том приликом двоје деце је убијено а петоро тешко рањено, од којих се неки још увек налазе на лечењу у болници у Београду. Беше то онога дана када је нови шеф УНМИК-а гдин Хари Холкери преузимао дужност на Косову. Погођен таквом добродошлицом, обећао је да ће починиоци бити пронађени и изведени пред лице правде. Но, и то обећање остало је само празно слово на папиру, као и сва ранија.

Много би времена и папира требало да се сви случајеви напада на Србе макар и помену. Али и до сада речено, пружа јасну слику апартхејда који влада на Косову и Метохији у присуству и под влашћу међународне заједнице.

Ипак не можемо а да не поменемо најновији случај који се десио руској делегацији Фонда „Андреја Првозваног“, која је била на Косову и Метохији за Божић ове 2004. године, а која је и поред јаке пратње – десетак оклопних возила и хеликоптер у ваздуху – ипак била организовано нападнута и каменована у месту Дечани. Чланови делегације, међу којима је био и депутат Сергеј Шчеблигин, уверили су се на личном примеру да на Косову и Метохији и даље траје рат варвара против цивилизације. Свештеник Сергеј Попов, један из групе која је доживела каменовање, рекао је да ће целог живота памтити Божић који је прославио са Србима. Верујемо да је српска трагедија на Косову и Метохији, која траје већ пет година, отворила очи руској јавности, јер све што се са нама радило, можда је само генерална проба онога шта Запад намерава да уради Русији.

2. Што се, пак, тиче страдања Српске Православне Цркве када су у питању њени храмови и православна гробља, већ је речено да албански екстремисти раде на уништавању свега што на Косову и Метохији носи српско обележје. Главна и основна мета су им наше цркве и манастири. Тачан број порушених и оштећених светиња није могуће утврдити, будући да немамо слободан приступ у свим местима, чак ни у пратњи КФОР-а. Оно што се сигурно зна, у прва три месеца 1999. године јуни – септембар, било је порушено преко 50 цркава, да би тај број до краја године достигао скоро троцифрену бројку. Данас знамо за 115 порушених и оскрнављених цркава и манастира, које су грађене од 12. до 20. века. Многе од њих су преживеле 500 година турског ропства, а нису биле у стању да преживе ни годину дана међународног мира. То најбоље показује какав смо мир ми Срби добили на Косову и Метохији.

Уништење српских православних цркава и манастира, затирање гробаља и културних споменика, део је једне шире албанске стратегије, чији је циљ да промени не само демографски, већ и културно-историјски идентитет покрајине. Истовремено се у новој албанској историографији и образовном систему намеће псеудо идентитет неким нашим великим светињама, као што су Дечани н Патријаршија, Богородица Љевишка и Грачаница. У овом процесу врло нечасну улогу играју и неки римокатолички кругови, првенствено међу самим Албанцима, који отворено заступају теорију да су Срби „окупирали“ тобожње албанске католичке цркве. Римокатолички бискуп у Призрену Марко Сопи (Албанац пореклом), у свом интервјуу за публикацију о Косову, коју је 2001. године публиковао Каритас-Вићенца директно је оправдавао рушење српских цркава након рата као тзв. „политичких“ цркава, иако су многе од њих грађене у 13. 14. и 15. веку.

Напади на храмове Српске Православне Цркве никада нису престали. Они трају и данас. Најновији случај је разбијање цркве у Горњој Брњици поред Приштине уочи самог празника Божића. Да српске цркве и манастири и српска православна гробља и даље остају мете албанских екстремиста показују и два најновија догађаја. У време првомајских празника 2003. године, Албанци су оскрнавили 11 српских гробова у селу Житиње код Витине, из кога су Срби протерани још у лето 1999. године. После тога обесни Шиптари рушили су и српско гробље у самој Витини, где су ишчупали и бацили надгробни дрвени крст једне Српкиње која је тек била ту сахрањена. Предвече, 10. маја албански хулигани засули су камењем српску православну цркву св. Николе у Приштини и поразбијали све прозоре на цркви. То каменовање како саме цркве, тако и куће свештеника о. Мирослава Попадића понављало се много пута током протекле године. Сви наши протести и апели КФОР-у и УНМИК-у да заштите цркву и свештеника, остали су без икаквог одговора.

Поред бруталних насртаја, минирања и рушења наших цркава и манастира, гробаља и споменика, у новије време албански екстремисти покушавају да своје дело етничког чишћења и отимања наших светиња доврше кроз привремене институције, захваљујући томе што УНМИК преноси своје ингеренције на косовске (= албанске) институције. Тако је јануара 2003. године Министарство образовања Косова покренуло у албанској јавности иницијативу да се уклони незавршени православни храм Христа Спаса у самом центру Приштине. Нашим протествовањем код УНМИК-а и презентирањем валидних дозвола о добијању локације и градње храма, успели смо да ту иницијативу оспоримо. Нажалост, изгледа само привремено.

Храм Христа Спаса својом монументалношћу је већ дуже времена трн у оку албанским екстремистима. Зато је крајем децембра исте 2003. године, Скупштина општине Приштина поново насрнула на имовину Српске Православне Цркве и храм Христа Спаса доневши одлуку да се СПЦ одузме право коришћења земље у центру града на коме је подигнут храм Христа Спаса. Поново смо устали у одбрану легитимних права упућујући писма и апеле свима, те је поново интервенцијом УНМИК-а та безакона одлука суспендована (нажалост још увек не и поништена) тако да не знамо шта ће се на том плану даље догађати.

Ови најновији злочини на Косову и Метохији према српском народу, посебно насртаји на наше светиње, јасно показују свима који имају очи да виде, да се ситуација у Покрајини ни најмање није поправила, и да су Срби и њихове светиње и даље изложени отвореном прогону и терору при међународном присуству и под влашћу УН. После овог кратког осврта, очигледно је да су перспективе опстанка Срба на Косову и Метохији, посебно у односу на повратак прогнаних, доста црне. О томе да на Косову и Метохији влада правни хаос, за који је одговоран УНМИК, недавно је изјавио и Омбудсман за Косово Марек Антони Новицки у свом званичном извештају о стању људских и грађанских права, који је поднео у Приштини. По његовим речима, Косово је и даље „црна рупа“ Европе и света у погледу људских права, а УНМИК наставља да игнорише доказе о томе.

Посебно је значајно овде навести део извештаја Амнести Интернешенела, у коме се врло прецизно описује стање људских права на Косову, тој јужној покрајини Србије, која под управом УН-а и даље остаје узаврела тачка Балкана, иако је од завршетка оружаног конфликта 1999. године прошло скоро пет година. Ево извода из тог извештаја поднетог 29. априла 2003. године, а који носи наслов; Заточеници у сопственим домовима.

Од краја рата на Косову, упркос напорима НАТОМ предвођених Косовских снага КФОР-а, УН цивилне полиције (УНМИК полиције) да обезбеди сигурност и заштиту, наставља се страдање припадника мањинских заједница које и даље живе у страху од насртаја припадника већинске заједнице на њихове животе и имовину. Њихов страх је појачан константном некажњивошћу оних који су чинили насиље и кршења међународних хуманитарних права и хуманитарног закона у току оружаног сукоба као и оних који су одговорни за злоупотребе које су се наставиле након завршетка рата.

Ова атмосфера страха, несигурности и неповерења која је још више појачана некажњивошћу, суштински онемогућава мањине да на Косову уживају слободу кретања.

Осим тога, чак и они који имају извесну слободу кретања изложени су директној или индиректној дискриминацији приликом покушаја да користе своја основна грађанска, политичка, социјална, економска и културна права… Срби и остале мањине на Косову живе под сталном животном опасношћу, упркос четири године мира и присуства мировних снага УН-а и НАТО-а… премлаћивања, убијања (ножем), отмице, пуцање из возила, коришћење ручних граната да би се застрашили или убили припадници ових мањина и даље су уобичајени у овој покрајини. Пошто је већина ових злочина неразрешена, извршиоци су слободни да и даље чине нападе и доприносе клими страха и негирања основних људских права.

И недавно, 10. фебруара ове 2004. године, у Одбору за међународне односе Представничког дома америчког Конгреса у Вашингтону чуло се сведочење председника америчког Института за религију и јавну политику гдина Џозефа Грибоског, којом приликом је Грибоски, између осталог, истакао да и „пет година после успостављања међународне управе на Косову, Срби су у покрајини грађани другог реда, којима су ускраћена елементарна људска права“, потврдивши то чињеницама да су у том периоду „у покрајини убијене на стотине Срба, да је две трећине српског становништва протерано са Косова и да су њихове куће спаљене“.

И на крају, ово наше излагање завршићемо подацима које је пре пар месеци изнео Координациони Центар за Косово и Метохију. Према томе извештају, „за четири и по године УНМИК-овог шефовања Покрајином, од 10. јуна 1999. до августа 2003. године, извршено је 6.392 напада на Србе. Од тога је 1.197 Срба убијено, 1.305 Срба повређено, 1.138 киднаповано. Од укупно отетих Срба зна се данас да је 155 убијено, 13 је побегло, а 95 пуштено на слободу, док је судбина осталих 863 српских лица непозната“.

Тај тренд убијања, напада, пљачки, рушења и демолирања цркава и угрожавања свих права Србима на Косову и Метохији наставља се и даље. Питање је када ће престати при оваквим ставовима међународне заједнице. Да ли тек онда када више Срба не буде било у покрајини?

То само Бог зна. Нама остаје да се молимо и да се надамо, да трпимо и истрајавамо на нашем мученичком Косову и Метохији поред наших светиња, поред гробова наших предака, уверени да Бог има решење и тог проблема.

 

ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ

 

———————————-

[1]Предавање одржано на XIV Богословској конференцији (од 22. до 24. јуна) 2004. у Москви