Горица Т: Размишљање „припростих верника Артемијеве секте“

Огуглали на поплаву свакојаких бесмислица и небулоза, желећи да заштитимо своје душе, после прочитаног наслова и неколико реченица које немају везе са разумним расуђивањем, a које су крцате „изобилном љубављу“, одустајемо од читања „белетристике“ која се све чешће појављује и на званичном сајту СПЦ и званичним новинама СПЦ.

Тако смо и текст „Артемијева секта – парасинагога-парацрква“, објављен 19. јануара 2011. г. тек сада и једва, с муком, прочитали…

Не можемо да се отмемо и ослободимо језе која нас обузима када нас са сајта СПЦ или са насловних страна „слободних, демократских“ медија погледа онај који је запосео трон Светога Саве, коме се отворено руга својим изјавама, својим понашањем и делима – неделима. Са Светосавског трона, палећи свеће у јеврејској синагоги, руга се и Светосавском народу који узнемирен, у неверици, гледа питајући се: „Господе, да ли је ово могуће?“

Затечени смо недоумицом руга ли се „и већина јерархије СПЦ“ Светом Василију Великом и свима светим мученицима чијом је крвљу запечаћена Вера Православна, и чијим жртвовањем смо ми, Православни, Богу омилели…

Говоре нам о отпадништву „од јединства и заједнице Цркве“, вероватно мислећи да је дугогодишњи период безбожништва и испирања мозга „урадио своје“, па ће народ у кога је Свети Сава  укоренио Свето Предање, поверовати у очигледне неистине, и неће видети ко заиста отпада од „јединства и заједнице Цркве“.

Скандалозна изјава „патријарха“ по којој ће остати упамћен: „оно што виси нека отпадне“, само нам потврђује отпаднички пут „јерархије“ ка јединству свих вера и религија – екуменизам, који највећи догматичар двадесетог века, свети Јустин Ћелијски дефинише као „свејерес“. Неминовно је питање „ко заправи виси и ко отпада“?! Иако смо припрости, јасно нам је…

Као да „припрости верници“ – народ не види и на својој кожи не осећа све „благодати“ „истине“ коју нам изобилно сервирају, све „благодати“ демо(но)кратије и „(Ев)ропских вредности које немају алтернативу“! Да ли верују да и други, а не само „неколико десетина припростих верника Артемијеве парасинагоге“ не виде Истину која својом снагом руши „Потемкинова села“, која нам с толико жара показују?!

Као да се први пут од настанка света дешава прогон Праведнога?!

У тексту пуном мржње, заискри и по која варница истине коју аутор одмах угаси небулозним тврдњама.

Признаје, „брат Артемије (Марко Радосављевић) није јеретик“. Наравно да није!!! Али каже:

„Наш брат Артемије (Марко Радосављевић) није јеретик иако све осим себе оптужује и клевета за јерес или чак за „свејерес“. Групица његових следбеника тешко да се може назвати и расколом јер нема ни територију, ни храмове, ни народ (осим групице од педесетак до стотинак или, највише, око сто педесет присталица)“.

И увек када се спомене раскол, као убод ножа у срце запара бол, јер се од нас дуго скривала, и још се скрива права истина о тзв. Америчком расколу, истина о бездушном прогону „прогнаника комунизма“ – верних Светосаваца широм света, посебно у Америци и Канади, истина о њиховом страдању за веру и изгону из Цркве, када је „мајка Црква“ била све само не мајка. И када је настала Слободна Српска Православна Црква коју су, „латинским лукавством“, претворили у Новограчаничку митрополију. И данас видимо да се та иста „мајка Црква“ према највернијој и најоданијој деци односи као моћна и зла маћеха, која покушава да сакрије Истину да „Православље нема територијалну одредницу, јер су сви који следују Христу и Његовим ученицима, не искривљујући догмате вере – Православни“. И знамо за мноштво СрБа и СрБкиња које је „мајка Црква искључила из чланства“, и не дозвољава им да се у храмовима, које су они и њихови родитељи подигли, моле, већ су приморани да иду у Грчке, Руске, Украјинске и друге Православне Цркве. Никада се нико од „црквених великодостојника“ није запитао колико је таквих „припростих верника“, и колико је Светосавског клира такође, „осуђено без суда и искључено“… А нас „све ране рода нашег боле“…

Лицемерју као да нема краја. У поплави мржње која просто куља из сваке написане речи, „аутор“ скрнави свете речи – „брат“?, „брат у Христу“ као да нико нема ни трунку здравог разума па да гласно упита – зар се са братом тако поступа?!

У обиљу напада и неистина које су читаоцима безобразно пљуснули у лице, спомињу и „секту Артемијеваца“. И опет навиру питања која вапију за одговором:

-Када су говорили о сектама које су премрежиле СрБију и СрБске земље, и у погибељ одвукле многе младе душе, које у суровом свету не нађоше пастира да их правим путем поведе?!

-Шта су предузели да заштите младе душе СрБа и СрБкиња од страдања?

-Како се боре за очување Предања, и за шта се заправо, боре?

„Забринули“ су се само за нас, „артемите, артемаше“, који кренусмо за Владиком зато што следи речи Господње, „узми свој Крст и хајде за мном“. Само нас прогоне, само за нас „браћу у Христу“ нема љубави … која се иначе изобилно излива на све који са Православљем већ одавно ништа немају, сем жеље да га затру, претопе у своје безверје које католичком црквом зову… И као дан је јасно: Толика опседнутост Владиком Артемијем може да буде само последица нечисте савести, ако савести макар и у траговима има… па се, бар на тренутак буди док поглед бежи ка љуштури, у којој светле свеће упаљене на Хануки у јеврејској синагоги, руком недостојнога који са Светосавског трона у погибељ води… Зар заборављају да још има оних који знају да „слеп ако слепога води, обојица ће у јаму пасти“?

Душу нам прже свеће запаљене руком онога који седи на Светосавском трону. Душу нам прже ове свеће које светлошћу својом откривају фарисеје, „виртуелне духовнике“ одевене у одежде највиших црквених великодостојника, који „лепорече“ театрално, како и приличи „глумцима тога ранга“, којима је на екуменистичкој позорници припала једна од главних рола, и који су умислили да могу да „рашчињавају и ишчлањују“ из Цркве кога пожеле и како им на памет падне. Где је ту Љубав и Истина?! И ко онда може да поверује да у таквом „братском“ понашању има Духа Светога и Благодати Божије?

И после оваквих излива „кршћанске љубави“ остаје несхватљива мржња са којом се опходи према угоднику Божијем, преосвећеном владици Артемију, према његовој верној духовној деци, и „припростим верницима Артемијеве парацркве“. Колико је жестине, колико борбености у свакој прилици када Изворно Предање нападају!

А шта бива са борбеношћу и жестином када испружене канџе јереси грабе оне који, притиснути невољама овога света, још нису открили Живу Веру или се нису довољно утврдили у њој?

„Пишемо јер се надамо да ће брат Артемије једном стати пред богоданом нам савешћу и запитати се пред Христом Богом, Главом Цркве, и пред светим Апостолима и Оцима: Quo vadis, Artemie? (како је у своје време писао епископу Лаврентију) – барем ради одговорности пред срцима, душама и савестима малобројних заведених дилетаната, дрских калуђера-раскалуђера, проскитавших се калуђерица и искушеница и неколико десетина припростих верника, овде-онде пабирчених од истих раскалуђера. Све у свему, то су они који нерасудно примају, здраво за готово, слоган Истина је само једна – Владика Артемије!, упркос Јеванђељу (Јн. 14, 6) које учи да је Истина само Христос, а Стуб и Тврђава Истине – Црква Његова (I Тим. 3, 15)“.

Читам реченице, запањена „богоданом савешћу“ човека који ово пише, несмиреношћу која излива смртоносни отров мржње према онима који су свој живот заветовали Богу, али који се, попут безбројних мученика и праведника којима је искићено Небо, нису уплашили и који су спремни да страдају за Истину, као безбројна војска Христова.

Да је доиста Христов онај који ово пише, знао би да је Истина само једна, да не може бити више Истина, да не може нешто бити мало лаж, а мало Истина. И признао би да је Владика Артемије у Истини, што онда значи да су „тужиоци“ у лажи.

Зашто су баш тако сигурни да „они, овакви“ могу да дају и узимају Божанску благодат? Није ли ово нека нова инкивизиција?

А наш Владика, заветовао се Богу и томе завету педесет година неодступно следује… и зна Пут којим треба ићи. И том уском трновитом и склиском стазом без освртања постојано иде… И верно му монаштво, и „неколико десетина припростих верника“… Ипак, та колона изгледа непрегледна… И много је оних који у њу ступају…

Пред очима нам слика „Епископа Јужног“ када у Краљеву, под полицијском пратњом после физичког изгона из Епархије Богом му дароване, сведочи о томе како је шиптарска полиција такозваног независног Косова, које своју „државност“ продајом органа отетих Срба гради, на позив „из врха СПЦ“ износила монахе и монахиње из манастира, које су наши молитвеници пред Господом, молитвама и трудом својим оживели… Чујемо одјек њихових песама Косову светом…

Као да гледамо … како су око пола два иза поноћи развалили врата келије у којој је Владика заноћио, и како су га у пратњи те исте полиције спроводили до прелаза (који зову границом?!) у Србију… И осећамо мир којим плени, којим улива снагу у свакога од нас. И веру… и снагу…

И свака Реч Владичина је једноставна, а задивљујуће узвишена! И патња и страдање, јер се страда „на правди Бога“… Све изобилно испуњено Љубављу према Господу и своме роду… Греје нас топлина ове Љубави. Топлина прожета великом строгошћу у питањима догматике. Из те изобилне благости и непопустљивости православног Владике греје нас духовно огњиште коме наше душе хрле, бежећи од студени безверја и нововерја која леди све око себе.

Још гледамо како у прогонству, са својим верним чадима педесет година монашења свога прославља…

Не можемо, а да се после сваке несувисле реченице овог опширног текста не помолимо Господу – „Уразуми Господе…“

Сећамо се како смо са терасе недовршеног конака при Храму Св. Јована Крститеља у Љуљацима, гледали Крст са четири оцила како стреми Небу док су наша срца узлетала кличући: „Ово је Небеска Србија“!

Захваљујемо Свемилостивом Господу што није дозволио да задужбина проте Томе Марковића, у коју су узидане безбројне молитве прожете патњама и чежњом за Отаџбином, припадне епархији Жичкој.

Знамо да није случајно прота Тома оставио аманет да Задужбину оставља „верном народу, а не бахатој и раскалашној власти, ни црквеној, ни државној“. Божије је то дело. Сачувао је Господ Задужбину за своја највернија чеда!

Градио је прота Задужбину око које је требало да се окупе, макар и мртви, четници – онај најбољи део СрБскога рода које није вирус атеизма и комунизма ни окрзнуо, они који су своје очи исплакали у чежњи за Домајом својом, они којима су разбраћа сву имовину отела, као што су Владики Јужном епархију отели. Али душе им, бездушни, нису могли и не могу отети!

„Свети Синод сматра својом канонском дужношћу да обавести јавност да је оваквим својим понашањем бивши епископ рашко-призренски Артемије не само ступио на пут раскола него је дословце створио своју секту, секту артемијеваца, први пут такве врсте у историји Српске Православне Цркве“.

Може ли ико истински предан Господу назвати сектом оне који „неодступно следе правила вере“ стара више од 2000 година, који чувају „старе међе“ од новотарских глупости?

Може ли се, и сме ли се, бранилац чистоте Православља, трубач који труби на узбуну, назвати сектом, јер не прихвата да „патријарх“ на трону Светога Саве може за себе да каже да је „екумениста и пацифиста“, чиме признаје да припада јереси?

Све речи и реченице у тексту „Артемијева секта – парасинагога = парацрква“ имају смисао и пуно значење, само ако се примене на ауторе – „тужиоце“. Иначе су потпуна бесмислица.

Запрепашћује суровост и мржња којом се „разбраћа“ опходе према ономе ко не одступа од Православне вере. Та мржња је најзнанија онима који живе са СрБима који су променили веру, па су сада „већи католици од папе“.

Стално се позивају на каноне, они које су све каноне „мачку о реп окачили“, они који и не спомињу Апостолска правила, нпр. Правило 71 које каже: „Ако који хришћанин принесе уље у светилиште незнабожачко, или у јудејску синагогу, или свијеће пали кад су њихови празници, нека се одлучи.“ (Апостолска правила, Правило 71)…

Бојимо се да је свећа упаљена руком „патријарха“ спржила нит којом је СПЦ са Небеском Србијом везана и вуче је у недођију… јер, „Није Бог са већином, него са Истином“…

Илузорно је одговарати таквом мрзитељу који, „не само да то тако, накарадно, ван сваке људске и хришћанске памети, ван елементарне црквене свести и савести“, каже – „Ушао је „као лупеж у ноћи“ у канонски нелегализовани објекат на туђој територији, у селу Љуљаци“…

Колико несмирења излива „аутор“ овог душеубилачког текста о Владици Градитељу!

Наш Владика Артемије је Градитељ храмова…

Подигао је најлепше храмове у душама своје верне деце. И као што у животу најчешће бива, бесплодни завиде онима које Господ децом дарује, не трудећи се да милост Његову добију, већ мржњом раздиру душу своју у грех је уводећи.

Наш Владика Артемије је Градитељ храмова…

Подигао је и оживео десетине манастира на светом Косову и Метохији и у царској Рашкој области…

Подигао је манастире и у обезбоженој Топлици, у Плочнику, и на југу Србије, који „Свети Синод и СПЦ“ препушта Алаху, у Медвеђи… Да је чојства у „ономе који пали свеће у Синагоги“, а свим силама хоће да угаси светила у душама нашим, он би рекао како је заиста било, и да ови храмови нису подигнути „дивље“, већ и уз његово знање и његову сагласност. Тешко је схватљива оволика и оваква „љубав“ „браће у Христу“ којом би најрадије убили „брата Артемија“…

По распетом Косову над којим црни гавранови још лете, сакупљајући нутрину СрБских мученика, чијим срцима, јетрама и бубрезима безбожници купују „независност“, сабирају се „припрости верници“… иду код својих духовника у катакомбе… јер се нису „понели као кукавице“, како о двојици владика СПЦ сведочи госпођа Косара Гавриловић…

Ко иоле прати дешавања у СПЦ, чак и ако иде у цркву „поретко“, и ако је само „припрости верник Артемијеве парацркве“, не може се отети утиску да је папска непогрешивост преко „светог Синода“ овладала СПЦ…

Ко је макар и само једном имао прилику да види преосвећеног владику Артемија, да од њега узме благослов, да чује његову беседу Духом Светим надахнуту, зна да је тврдња „аутора“ о „мегаломанском менталитету“ само још једна груба клевета, још један крвнички ударац посред танане Богољубиве душе…

Осим ако не мисли на „мегаломанску“ веру у Господа и потпуно препуштање Његовом допуштењу.

Чак и „припрости верници Артемијеве парацркве“ знају за бројне „саборчиће под храстом“, јер се Епископ Јужни замерио ововременој „царици Евдокији“, што је „било пресудно за његово свргавање и слање у изгнанство“.

И знају „припрости верници Артемијеве парацркве“ да је коловођама суда над њим „после година проведених у Риму лако да буду оптимисти“.

А какве се „школе“ тамо уче, сведочи нам следећи цитат:

„Ми данас имамо нову методу“ – објашњава у време предавања професор Габриел Савицки. Затим, погледавши око себе, настави: „Да ли је ваш православни колега присутан? Није. Онда могу потпуно искрено да вам кажем: Ми смо сада за екуменски метод, и не бавимо се отвореним прозелитизмом. Ако би се, дакле, ваш православни колега једнога дана појавио и рекао ми да је он убеђени римокатолик, ја бих први одбио да га сада примим у нашу цркву. Саветовао бих га да се врати у Цариград и да се пење по лествицама хијерархије. И када се нађе на самом врху, тек тада би, по мом мишљењу, требало да постане католик са целокупном својом паством“.

Иако припрости, знају верници „Артемијеве парацркве“ да је „екуменизам само нови папистички метод за врбовање православних“, и да немилосрдни рат за душе траје… и препознају оне који их ка Риму воде… а за којима неће ићи…

„Припрости верници Артемијеве парасинагоге“ дижу се на непрекидну молитву: „Боже, помози им да се покају и да Ти се врате…

Господе, не дај да цркве и манастире које је Светосавски дух наших предака изградио, отму они који се, „путујући у Европу“ удружени у Светски савез Цркава, тога бесценог наслеђа одричу…, али грабе имовину и ње се не одричу.

Господе, не дај да јерес овлада СрБским земљама и да народ Светога Саве од Тебе одвоји“…

У граду Цара Константина,
1. марта, 2011. г.

Горица Тркуља