Хорепископ Максим: Поводом двестоте годишњице смрти Врховног вожда народа српског

Период турског ропства је историјска гробница српске државности, српске културе и тиме српског народа. Но, на срећу, то није била и гробница српске духовности, оличене у Српској православној цркви, чији је носиоц наш светосавски народ. Црква је уједно историјски, али и надисторијски феномен, те као таква за овај свет увек остаје неухватљива и необухватљива. Напротив, она обухвата собом сву твар и све светове у Христу Богочовеку, Који је, будући Бог, бесконачан. То је разлог што у таквој нашој историјској гробници никада није потпуно загасла слободарска искра која се зове „Косовски завет“, пажљиво чуван у најдубљим просторима, у „светињи над светињама“ српске свенародне душе. Издићи се изнад историје и земаљске пролазности заветна је порука и аманет светог кнеза Лазара и његових витезова-мученика, и јесте особина којој и у којој српски народ подиже и васпитава наша духовна мати, Црква Христова, Црква светог Саве. „Косовски завет“ јесте мера те духовне висине до које се наш народ пропео и тиме је ту меру поставио као врховни критеријум којим се премерава и испитује наша историја, догађаји и људи у њој. А где се у таквом једном косовско-заветном, духовно-историјском и надисторијском референтном систему налази лик и дело Карађорђа Петровића, „верховног вожда народа сербског”?[1]

Све време тескобног турског ропства наш народ је грејао своју поробљену и озеблу душу на тој косовско-заветној искри. Молио се, певао, сањао о освети Косова и косовских витезова. Такве молитве, песме и снови поробљених Србаља Бог је погледао и дао им дух саборности и јединства до мере да се народ подигне на устанак под вођством вожда Карађорђа. Да, битна је чињеница да је то био народни устанак „коме јe била рада – не кнезови, већ – сиротиња раја“, прост, али слободарски  народ, који је био покретач истог, зато је од народа изабран народни вођа – вожд Карађорђе. Иронично је он на арогантном Западу називан због тога „сељачким царем“, а ми са поносом управо истичемо да је он то и био, сељачки и народни вођа. Ратовао за веру, отаџбину, народ, не за материјално богаћење себе или феудалаца, елите, политичара, завојевача, већ за слободу свог народа. Народна душа је осетила у Карађорђу, да је он једноставан, али мудар, храбар и слободољубив српски сељак, а не себични роб личних интереса, зато је Карађорђе са свом искреношћу, Руском посланику Пауличију могао упутити следеће речи: „Упамтите добро, рекао је Вожд, да ја ништа друго не желим него да видим своју отаџбину потпуно и за увек ослобођену од турског јарма; тада ћу се одрећи свега и поново – вратити своме плугу“. Народ је у Карађорђу видео искреност у оваквом ставу, зато га је и следио.

О томе, и о вези Косовског боја и Првог српског устанка, овако пише свети српски Златоуст: „То је био устанак једног чисто сељачког народа, без великаша и феудалиста, без научника и школованих политичара — један изузетан феномен у историји Европе. То је био устанак народа заборављеног од света, освештаног молитвом, очишћеног сузама и духовно узраслог до престола Божјег, тако да је могао видети отворена небеса и читати ‘небеске прилике’. Оно што је свилена долама на Косову изгубила, сељачка је гуњача у устанку задобила. Лазар је проклињао ко не дође ‘у бој на Косово’. Морао је проклињати због раздора и растројства великаша. Карађорђе није имао потребе да проклиње, јер је сав народ био сложан и једнодушан, и на његов позив устала је сва ‘кука и мотика’ и дигла се ‘раја ко из земље трава’. Али и они у долами као и ови у гуњачи једнаки су били по јунаштву и пожртвовању; никада сличнији потомци прецима, и то у временском размаку од пола хиљаде година.“

Онима који данас непромишљено желе, не да буду попут Карађорђа, већ да га детињасто имитирају, те заговарају бесмислене, погубне „устанке“ у којима нема ни стратегије, ни идеје, нити јасног циља, нема храбрости, већ непромишљености, нема ослањања на Бога, већ на кусу памет смућених очајника (а очајање је чедо маловерја), понављамо посебно следеће речи из цитата светитеља: „То је био устанак народа … освештаног молитвом, очишћеног сузама и духовно узраслог до престола Божјег, тако да је могао видети отворена небеса и читати ‘небеске прилике’… Карађорђе није имао потребе да проклиње, јер је сав народ био сложан и једнодушан, и на његов позив устала је сва ‘кука и мотика’ и дигла се ‘раја ко из земље трава’.“ Дакле, видимо да је молитвом и сузама народ од Бога измолио дух јединства и саборности, а онда лако изабрао и нашао вођу. Дакле, од Бога, од молитве и очишћујућих, то значи покајничких и страдалних суза, а не од непромишљених, а умишљених самозваних „вођа“. Прво се народ покајао и молио, па кренуо на устанак, затим изабрао вођу, а не обратно, као што то данас многе „вође“, својим хушкањем и запаљивим речима покушавају да изведу.

У духовној бити сваког православног Србина јесте жеђ за слободом, пре свега духовном, којом нас Христос ослободи (Гал 5, 1), затим овом земаљском. Преки су били Срби, огрубели под грубом камџијом примитивног турског окупатора. Зато, када је народ запевао „земан дође ваља војевати“, изабраше Срби исто тако преког, строгог, колико и правичног Карађорђа, који је и у физичком смислу био једна горостасна појава. Почев од светог Саве, свети Немањићи су схватили, разумели, знали, али и примењивали једну велику истину о српскоме народу: једини истински ауторитет нашем народу јесте духовно-морална висина и чистота вође. Са таквим и за такве вође наш народ је увек био спреман и да свој живот положи, тим пре и да га следи. Уз све недостатке које је као човек имао, Карађорђе је поседовао две узвишене моралне карактеристике, које су Срби у њему препознали и изабрали га за вожда. Прво био је изузетно храбар и друго, издигао је слободу свог народа изнад свих личних и породичних интереса. Саприродне су ове две особине, јер такво одрицање од себе и личног, земаљског покоја и блага јесте једини могући морални основ истинске храбрости. Уз ово, пословична је и његова правичност и одлучност, када је у јеку устанка судио и најрођенијима као свима осталима. У моменту када је у Србима кључала жеља за слободом и исконска тежња за осветом Косова и светог кнеза Лазара, из које се изродио Први српски устанак, овакве особине српског вожда биле су од пресудног значаја. Каква спремност на жртву је била потребна Карађорђу да би се подухватио подвига вођства устанка, ми из ове перспективе вероватно не можемо у потпуности схватити. Оставити своју породицу и отићи у хајдуке, у непрестано и непредвидиво ратовање против далеко бројнијег и надмоћнијег непријатеља јесте очигледна храброст. Основа те храбрости је спремност на жртву себе и свега најдражег у овоме земаљском животу. Док спремност на такву жртву, извире из вере у Бога и ослањања на Бога. Жртвовање себе зарад ближњих, са вером у Христа и живот вечни јесте храброст у најдубљем и најхришћанскијем смислу те речи. Зато свети владика Николај и каже: „Витештво је увек жртва“. То лично издизање изнад земаљског и земаљске пролазности на чврстим ногама живе вере у живога Бога и живот вечни, јесте суштина „Косовског завета“ светог кнеза Лазара, и то је Карађорђе испунио у борби у коју је повео српски народ. Карађорђева борба зато има не само историјски, већ метафизички, надисторијски смисао. Јер то није просто борба против окупатора, већ борба за слободу од мухамеданских неверника, непријатеља Божјих, на првом месту, а затим непријатеља народа Српског, народа Божјег. Да је тако видимо по томе што у једном писму црногорском владици Петру I Светом, каже, како је српски народ устао у борбу за „своју слободу, своје светиње и манастире“. На другом месту он вели, „боље је у својој вери умрети него веру своју погазити, зашто се у Св. Евангелију говори: ако праву веру имаш то и спасен будеш — дакле, боље је у својој вери умрети него пред Богом и пред народом осуђен бити, а Свемогући Бог хоће нам помоћи“.

Само таква свест да поред земаљске слободе војује и за ону духовну слободу, слободу исповедања и чувања вере у Христа, живљења па и умирања у њој, могла је укрепити Карађорђа на подвиг који је извршио. Повео је народ надајући се у Бога, завојштио је против силног и безбожног непријатеља мислећи не на себе, већ на свој православни народ и отаџбину. Шта више, не само на свој народ, Карађође је прихватио идеју ослобођења и обједињења свих православних балканских народа. То је та уобичајена ширина једног правог православног Србина, али и српског вожда. Том ширином је наш народ велики, иако је бројчано невелик. Борба коју је он предводио била је у војничко-стратешком смислу сјајна, у националном смислу препорађајућа, због давања наде да је слобода близу, у историјском смислу одлучујућа, али надасве у духовном смислу блистава, толико да су на моменте битке које је предводио посве личиле на библијске ратове и борбе великих старозаветних вођа израиљских, Исуса Навина, Гедеона и осталих. Карађорђе је такође будући крепљен „с више“, попут ових светих људи у својим биткама са мало људи гонио велика мноштва турских злотвора и војника, односећи славне, али и чудесне победе.

Због свега наведенога јасно увиђамо да Карађорђево устаништво и борба представља следовање трагу немањићке Србије, а последњи трагови те Србије остали су на Косову, у мученички окрвављеној стопи Лазаревој. Зато је борба коју је повео и предводио толико важна, јер је упућивала на суштински битну визију не просто ослобођења Србије, већ враћања њеним исконским светосавским и немањићким, лазаревским вредностима, враћањем до оне историјске тачке на којој је светосавско, историјско корачање нашег народа прекинуто. Једино борба у том и таквом духу Србима може донети истинску слободу и у време Првог српског устанака, и у свим временима. Његова спремност на свако страдање, па и на смрт у борби за свој сироти, поробљени хришћански народ била је искушана на разне начине, посебно његовом мученичком кончином. Овај велики јунак, „Син Тополе, огледало Српства”, није скончао на првој линији борбе, како је, као вожд, очекивао. Лазаревско опредељење увек је праћено завишћу и нетрпељивошћу ситних, рачунџијских, трговачких душа и сенком јудинске издаје. У историји хришћанских народа и њихових вођа уобичајено је да се библијске рефлексије пресликавају. Као што је Христа издао Његов ученик Јуда, а светог кнеза Лазара његов зет, Вук Бранковић, тако је Карађорђа убила рука, не непријатеља, већ кума и његових сабораца, рука, не народа који га је изабрао, већ лакомих и лакомислених вођа и кнезова. Историја је показала да су убице Карађорђа убиле себе и своје, док је велики вожд себе прибројао витезовима слободарског духа православног Српског народа, остајући и данас звезда водиља у свим, особито у тешким временима окупације, малодушности, дефетизма, кукавичлука и издаје, какво је управо ово у којем живимо.

Сведочи историја да је Карађорђе своје битке храбро водио и оне су довеле Србе до коначне победе отоманске, азијатске и окупаторске куге, но, након те победе у војном смислу Срби су изгубили у једном много битнијем рату и тиме обесмислили Карађорђево војевање, погазили слободу његовом борбом стечену. Слободу коју је Карађорђе у крви стицао, потоња поколења су у миру изгубила. Наиме, предвођена одрођеном српском интелигенцијом, школованом колико и покондиреном на Западу, Србија је потпала под културно, просветно, на жалост и духовно ропство западне, одавно расхристовљене, антикултуре. Ова окупација је била гора од турске и у неку руку то је било обесмишљење и гажење Карађорђевог подвига и жртве и можемо рећи да она и данас траје. Турци су отимали материјално, а окупација Запада, посебно савремена, глобалистичка, отима и уништава и материјално и духовно богатство нашег народа, запоседа и отима Србима и душу и тело, како данас видимо и осећамо. Но, као што су Срби, у време Карађорђа, у војном и политичком смислу били практично у безнадежном положају, па се ипак нису предали, већ су се борили и изборили за слободу, тако и ми данас, угледајући се на њих, треба да негујемо тај српски витешки и устанички дух у одбрани, на првом месту, духовних вредности, затим и осталих, јер је увек прво духовно затим материјално. Верујемо да када се ослободимо духовног робовања Западу, лако ће се наћи неки нови Карађорђе и њему слични Срби, да поведу још један српски устанак за слободу нашег народа.

Свети владика Николај каже: „Све зависи дакле од наше пробуђене свести и савести“. Зато до тада, потребан нам је духовни устанак у одбрани вере православне и спасењу наших душа и душа нашег потомства. Неопходна нам је данас духовна револуција која се састоји у свенародном покајању и враћању побожном живљењу у изворној вери православној и Цркви светога Саве, али и држави, науци и култури светога Саве. Једино тако ћемо успети да не поновимо грешку наших предака који су живели после Карађорђа, већ да имамо пред собом прави циљ за који се вреди борити у рату и у миру.

Данас се, на жалост, борба против насталог духовног, глобалистичког ропства најчешће своди на критиковање свих и свега, те се сама борба свела на пуко критизерство, а јако је мало афирмативних предлога како се заиста борити, куда даље ићи. Зато, јер је мало истинских визионара, који се духом и умом издижу изнад свакодневице, а само такви могу бити вође. Критика је неопходна, али не и довољна. Ако останемо само на критици ми ћемо непрестано констатовати да смо у мраку али нећемо решити проблем мрака, неопходно је да покажемо где се „пали светло“, али и да га „упалимо“. Зато нам је потребно истинско визионарство којим би се упутио и повео добрим путем овај наш погубљени народ Српски. Притом, нема потребе да ми измишљамо идеје и визије куда и како даље да идемо као народ, или да се поводимо за мноштвом самоуверених, али лажних учитеља, корумпираних политичара, полуписмених новинара, сарадника тајних служби, лажних пастира, и осталих који себе данас увелико нуде као вође народу. Бог нам је дао толике духовне оце и претке који су пре нас све добро промислили, просудили, опитом проверили и нама у аманет оставили огромно духовно, историјско, културно и државотворно наслеђе. Зато, овом приликом као путоказ, усмерење своме народу нудимо нешто мало, али битно из огромне духовне ризнице светог Николаја Српског.

Он нас упућује на три битне ствари,

Прво на еманципацију од западног духа, ослобођење и очишћење од те савремене духовне губе и куге, која мори душе православних Срба;

Друго, на државу као теодулију – служење Богу, а то значи да сав народ треба у побожном живљењу да служи Богу, да буде теодул – Божји слуга, у благословеној православној монархији, што значи да све у држави и у народу треба да буде усмерено на служење Богу, насупрот сулудој колико и лажној демократији, која служи богаћењу безаконо владајуће, однарођене мањине, на рачун сиромашне већине у народу;

Треће, јесте визија, циљ ка коме тежи народ у таквој благословеној држави, а то је Царство небеско и у њему Небеска Србија, то је главни домет и циљ свих нас појединачно и свих нас скупа као народ.

Јер, на другом месту владика Николај додаје: „И најсилнији владари наши као и убоги пустињаци и богомољци називаху себе слугама Господњим и поимаху мирно време као службу Богу, а рат као жртву Богу“.

На сваком путу, па и овом нашем историјском, свенародном, у свакој борби најбитније је знати циљ ка коме идемо и за који се боримо, без јасног, али и узвишеног, достојног и вредног циља, залудан је пут, залудна је борба.

Једино следовање оваквим вредностима учиниће нас правим поштоваоцима спомена на великог српског јунака и вожда Карађорђа и његових сабораца, као и свих који су гинули да би ми данас живели. Ако немамо пред собом наведени светосавски и светониколајевски циљ, залуд ће нам бити и рат и мир, и слобода и држава, све ће пропасти, као што је и пропала свака држава коју су Срби до сада градили мимо овакве духовне основе и поставке, коју нам оставља свети владика Николај. Једино следовање таквом циљу биће јасан знак да смо достојни наслединици слободарске традиције вожда Карађорђа и да његову жртву и оно за шта се он борио истински ценимо и чувамо.

Спомена вожда Карађорђа, али и свих који су своје животе јуначки положили на бранику наше отаџбине не можемо се сећати без суза, како каже свети владика Николај, додајући: „и то суза захвалности великим прецима нашим, и суза вапијућих Богу за помоћ и спасење, најзад и суза радосница — ако Бог дâ(дне), као што и хоће у часу када се испуне наша национална надања.

Све Богу на славу и Србадији на срећу и благослов. Амин. Боже дај!“

С благословом Божјим, хорепископ новобрдски и панонски +Максим

——————————————————————————–

[1] Ова титула стоји на званичном печату из времена подизања Првог српског устанка, где је урезана његова пуна титула.