Игуман Герасим: Поводом стогодишњице страдања свете царске породице Романових

У наредном прилогу доносимо предавање игумана Герасима (Коростељева), настојатеља катакомбе  Светог Максима Исповедника у Дњепропетровску у Украјини, на тему: “Поводом стогодишњице страдања свете царске породице Романових“. Предавање је одржано на Духовној академији организованој у оквиру шестог Молитвеног црквено-народног сабора. Сабор је одржан у манастиру Светог Николаја Мирликијског у Лозници код Чачка, 21. маја/3. јуна, 2018. године.

Инфо служба

Поводом стогодишњице страдања свете царске породице Романових

Ваша Преосвештенства, Свечасни оци, богољубиви монаси и монахиње, драга браћо и сестре!

Дозволите ми да најпре изразим нарочиту благодарност, што је православни српски народ овогодишњи свечани црквено-народни сабор посветио стогодишњици од убиства Царске породице. Радујем се и што се мени пружила прилика да, на овом величанственом скупу, проговорим неку реч о тим минулим догађајима.

Ове године Русија, и сав православни народ, обележавају значајан јубилеј, али и трагичан догађај – стогодишњицу убиства последњег руског императора, Николаја II Александровича Романова, и његове породице.

Грађани Руске империје прекршили су заклетву, дату Дому Романових 1613. године, обојивши крвљу Царских мученика руску земљу.

У тој великој заклетви, између осталог, се каже: И ко се успротиви овој одлуци сабора, био он цар, патријарх, ма ко био – нека је проклет у овом веку! И у будућем веку нека буде одлучен од заједнице са Светом Тројицом!

Руско друштво силно је желело прогресивне промене, демократију, слободе. Ова незадржива тежња надвладала је страх Божији и духовни разум. Народ, не желећи да трпи недаће ради спасења душе, и настојећи да одмах и сада оствари благостање, одлучује се на оно што је непоправљиво: на цареубиство и вероломство.

Споменимо и то, да је руско друштво одувек било многонационално и многоконфесионално. У таквој разноликости нација и вероисповести било је и много оданих царској заклетви, који су се са страхопоштовањем односили према Дому Императора и самодржављу, као богомданој власти.

Међутим, и оних незадовољних није било мало: аристократија, племство, интелигенција, клир – они, чији су положај и привилегије зависили од самодржавља.

Било је незадовољних и у нижем друштвеном слоју: радници, занатлије, сељаци. Очекивали су побољшање животног стандарда и достојнији начин живота. Огромна већина њих није ни помишљала на свргавање самодржавља и вероломство, будући довољно простодушна и богобојажљива.

Сита аристократија, често безбожна и обузета окултизмом,  заправо је била носилац идеје антимонархизма, и, користећи тешкоће одуженог Првог светског рата, хушка прости народ на бунт.

Цар издаје манифест о слободи речи и неприкосновености личности, успостављен је и парламент, али то не доприноси сузбијању настројења ка протесту. Дневна штампа шири интензивну клеветничку пропаганду, која дискредитује Цара и његову породицу; чује се отворени позив на свргнуће самодржавља, како би се устројио бољи и срећни живот, без цара.

Свакако да су, због ратних потреса и унутрашњих провокација, економија, што значи и благостање народа, били у опадању. Мало ко зна да једино Руска империја, од свих држава учесница Великог рата, није морала да прилагођава своју економију ратним условима. Било је потребно само мало стрпљења.

Офанзива руске војске, планирана за пролеће 1917. године, требало је дефинитивно да покаже надмоћност Русије. Међутим, растућа социјална напетост, довела је до побуне, и спречила  одношење одлучујуће победе. Практично, сви активни генерали издали су Императора, и постављен је оштар захтев за његово одрицање од престола.

У току ноћи, 1. марта (по старом календару) 1917. године, у Новгородској губернији, воз, у којем се налазио Император, био је блокиран. Следећег дана, 2. марта, Цар је потписао манифест о одрицању од престола. У свом дневнику, Николај II је написао: За срећу Русије… потребно је одлучити се на тај корак. Ја сам сагласан.

Страшно је чак и замислити да је Цара издала најближа родбина и скоро сав епископат Руске православне цркве. Царев најмлађи брат, Михајло Александрович, није прихватио предато му управљање Руском империјом, и позвао је на потчињење самозваној привременој влади. Свети Синод Руске православне цркве моментално је избацио из богослужења помињање Царске породице и благословио свим епархијама да помињу привремену владу, као, тобож, богомдану нову прогресивну власт. Тих дана, измучени Цар је написао: На све стране издаја, кукавичлук и превара.

Синод није хтео да подржи монархију и, на молбу књаза Николаја Давидовича Жевахова, да позове народ у заштиту Цара и самодржавља, просто је остао нем…

Николај II, заједно са супругом и децом, био је ухапшен и, под оружаном пратњом, одведен у Царско Село, крај Петрограда. У лето 1917., депортују их у Тобољск, а у пролеће 1918. године, премештају их у Јекатеринбург, последње овоземаљско уточиште великих страдалника.

Трагика судбине Цара је у томе што је он много раније, пре што ће мученички пострадати, знао како ће се завршити његово царствовање, његов живот…Тако је, још 1901. године, Николај II добио завештано писмо од свог претка, Императора Павла I. Натпис на писму је гласио: Отворити нашем потомку на дан стогодишњице од моје смрти, Павла I.

У писму се налазило пророчанство монаха Авеља о последњем самодршцу Дома Романових: Николај II, свети цар. Јову многострадалном сличан, имаће разум Христов, дуготрпељивост и голубију чистоту. Царску круну замениће трновим венцем, издаће га његов народ, као некада Сина Божијег. Он ће бити искупитељ, искупиће свој народ… Срушиће се трон царски, издаја ће се умножавати и бити све већа и већа. Мужик са секиром, у безумљу, узеће власт, али ће и сам потом заридати. Крв и сузе натопиће земљу. Крваве реке ће потећи, устаће брат на брата. Све је то допуштење Божије, гнев Божији због одрицања од Његовог Богопомазаника… Народ ће бити између огња и пламена, али се неће истребити са лица земље, јер ће га спасити молитве измученог цара.

У јулу 1903. године Царска породица борави у Саровској обитељи, поводом канонизације преподобног Серафима Саровског чудотворца. У то време тамо борави и блажена Паша Саровска. Сусревши се са Царем Николајем, пренела му је све што јој је Господ открио о њему и његовој породици:

Родиће ти се син наследник, али не на радост, већ на жалост родиће се та прекрасна птичица. Његова невина и света крв вапиће ка небу. То ће се догодити за петнаест година. Ви ћете моћи тада да напустите Русију и да сачувате своје животе, али Русија ће погинути. Ако останете, убиће и тебе и твоју породицу, а руски народ ће се одржати. На све то, Цар је спокојно одговорио: Нема те жртве на коју нисам спреман ради блага своје отаџбине, и ако је потребна жртва – нека то будем ја.

После тога Цару су предали писмо, запечаћено средином од хлеба, које је написао преподобни Серафим Саровски. Прочитавши га, Цар је дуго горко плакао. Писмо није сачувано, али се причало да је у њему било пророчанство о судбини Цара Николаја II и Русије до краја XX века…

По свему судећи, та сазнања су допринела Царевом спокојном држању, његовој нади на милост Божију у моменту када су се догађаји у Русији силовито развијали. Ипак, Цар није био морално сломљен, он чини оно што је дужан,  мада је свестан шта га очекује у будућности.

У пролеће 1918. године најстарија царева кћи, Олга Николајевна, написала је: Отац је замолио да пренесем свима онима који су му остали одани да се не свете за њега, јер је он свима опростио и моли се за све… и да знају да ће зло, које је сада по свету, бити још силније, и да се зло не може победити злом, већ једино љубављу.

Ноћу између 16. и 17. јула  1918. године, у Јекатеринбургу, у Ипатијевском дому, Император Николај II Александрович, његова супруга, деца, и одани сарадници, били су стрељани. Цар је имао педесет, Царица четрдесет и шест, најстарија кћи Олга двадесет и три године, Татијана двадесет и једну годину, Марија деветнаест, Анастасија седамнаест година, а најмлађем царевићу Алексеју, било је тринаест година…

Цар и Царица одавно су били спремни за ту ноћ. Из дана у дан, у току петнаест година, они су се спремали за смрт…

Они који су убили Цара, свргнувши самодржавље, мислили су да ће без Цара живети као цареви, али су убрзо схватили како су страшно обманули, и себе, и народ.

Казна за цареубиство и вероломство била је страшна. Уследиће вишедеценијски период утонућа руског народа у мрак утопијских идеја, богоборства и изградње срећног живота на земљи. Земаљски живот, као време даровано Богом за учење добру, покајању и љубави, претворен је у циљано служење гордости људске надмоћности над осталим светом који нас окружује. Изгубивши веру, народ који је некада био дубоко религиозан, искусио је све ужасе богоодступништва: језиве логоре након измишљених судских процеса, мучења по тамницама, сиромаштво, глад, Други светски рат… Много жртава и патњи.

И само захваљујући небеском заступништву Цара мученика – како је говорио прозорљиви монах Авељ – наш народ неће бити истребљен са лица земље. Усред гоњења вере и исмевања побожности, појављују се врхунски познаваоци природних наука, који су, позивајући се на законе хемије и физике, доказивали постојање Бога. Неки од  таквих научника примали су свештенички чин, неки одлазили у манастир.

Залагањем и побожних, и непобожних, стандард живота и благостање народа, након револуције и Другог светског рата, били су у процесу развоја, односно у успону. Међутим, духовни живот, који је уједно и најважнији део људског бивствовања, још дуго ће бити у крајњем опадању.

Велики број знаних и незнаних светитеља – мученика, у земљи руској просијавших – увећали су небеску војску, и постали усрдни и увек будни молитвеници за своју браћу и сестре, који на земљи исповедају веру Христову.

1981. године Руска загранична црква прибројала је лику светих мученички пострадалу Царску породицу.

2000. године, Сабор Руске православне цркве прославља Цара и његову породицу као свете мученике.

Сада је остало да се народ позове на свеопште покајање за грех својих предака, али Патријарх и Синод све до сада игноришу спонтано организоване народне литије, које су израз покајања за цареубиство. Као и пре сто година, на позив народа да се подрже Цар и самодржавље, Патријарх и Синод и данас одговарају на исти начин – ћутањем. Званичан позив на свенародно покајање, и сам чин покајања, неопходни су: грех се мора очистити. Другачије се не може ни подићи из рушевина наша земља – Рус Свјатаја (Света Русија) – а и без покајања, како се може и назвати светом?

Али, ми, очигледно, нисмо довољно схватили колико је тежак крст понео Цар мученик, колико је велика његова жртва за Русију. Због тога поново устају у нашој земљи лукави баснотворци, који изнова желе да се наругају вери руског народа  и жртви убијеног Цара. Дрски гордељивци, без имало поштовања према Божијим људима, духовни потомци револуције и анархије, пласирали су нову пасквилу – играни филм „Матилда“ – као својеврсни изданак жуте штампе, са клеветничком пропагандом против Цара мученика.

Циљ тог лажног ремек-дела, јасан је: оцрнити Цара, оскрнавити његов лик у срцима милиона верника, уништити веру у његову очистилачку жртву за наш народ.

Господ ће се насмејати над тим зликовцима и истребиће њихов род са земље. Јер је речено: Не дирајте у помазанике моје, и пророцима мојим не чините зла (Пс. 104, 15). Овај кратки стих из 104. псалма садржи строго упозорење нашег Господа. Тешко том народу или човеку који подигне руку на изабранике Божије, или похули на њих.

Што се земних остатака Царске породице тиче, о чијој експертизи се данас много говори и пише, хтео бих да кажем следеће.

Убрзо после убиства Царске породице, Јекатеринбург је заузела армија генерала Александра Колчака, једног од вођа Беле армије, супротстављене бољшевичкој Црвеној армији. Према његовој наредби, оформљена је истражна комисија за случај убиства Царске породице, на чијем челу је био иследник Николај Соколов. Било је утврђено да су земни остаци Царске породице у потпуности уништени у Ганиној Јами. Нашавши се у емиграцији, Николај Соколов, а такође још два учесника истраге, новинар Роберт Вилтон и белогардејски генерал Михаил Константинович Дитерихс, у својим мемоарима изнели су свој став о ритуалном убиству Царске породице.

Све до почетка седамдесетих година XX века, тема у вези са земним остацима Царске породице у Совјетском Савезу није отварана. Уследиће, 1991. године, званична објава о њиховом наводном проналажењу. Од тада, па до данас, ти земни остаци прошли су моге експертизе у Русији, Великој Британији и Сједињеним Америчким Државама.

Руска православна црква, из низа разлога, није прихватила да пронађени земни остаци припадају Царској породици.

Нарочиту пажњу привлачи експертиза јапанског професора Татсуа Нагаиа, са токијског института микробиологије, која је у потпуности супротна у односу на остале експертизе. На основу ДНК још живих блиских сродника Николаја II, а такође имајући у виду и саму крв Цареву – која се сачувала на завоју након покушаја атентата у Јапану на њега, 1891. године  (инцидент у граду Оцу) – професор Нагаи стопроцентно је доказао да пронађени земни остаци нису ни у каквој вези са Царском породицом.

То потврђују и многи сачувани медицински документи о здравственом стању и повредама Императора и његове породице, чије карактеристике апсолутно не одговарају пронађеним земним остацима.

Познати ранохришћански философ и теолог, Тертулијан, је рекао: Душа човечја је по природи хришћанка. Управо због тога дубоко верујући људи својом хришћанском душом препознају истинска света места. Реке поклоника сабирају се на месту убиства Царске породице у дане празновања њиховог спомена. Сада се тамо налази предивни спомен-храм посвећен Свимa светимa у земљи руској просијавшим. Долази народ и у Ганину јаму да се помоли. Ту је основан манастир Царским мученицима. Међутим, земни остаци сахрањени у Петро–Павловском саборном храму у Санкт Петербургу не уживају народно поштовање.

Сам Цар, Николај II, више пута се јављао својим изабраницима у сну и саветовао им да не траже његове мошти, јер их нема – оне су уништене.

Пред нашим очима врши се, једно за другим, фалсификовање историје и нова хуљења на светитеље и светиње. Зато је данас тако неопходан свеопшти позив руском народу, како би се сви, од патријарха до епископа и свештеника, од председника до обичног радника, покајали за грех наших предака и оплакали га – грех цареубиства и вероломства.

Подвиг смиреног покајања и измирења са Царским мученицима призвао би на наш народ велики благослов Божији. Подићи ће се нови цар, благочестиви и христољубиви, очистиће се Русија од скверни, и опет ће бити света…

Добри, трпељиви и милостиви мучениче, наш свети Царе Николају II!

Помоли се Светој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, да нам Господ опрости и да нас очисти од греха вероломства и цареубиства. Да покајање руског народа буде искрено и дубоко. Да се подигне, по предсказању, нови руски цар и да узвиси Рус Свјатују међу осталим народима, и да засија вера православна спаситељна од краја до краја земље!

Нека се прослављају светитељи Божији и у њима Искупитељ и Спаситељ наш Господ Исус Христос, Коме увек узносимо непрестано благодарење и славословље у век века. Амин!

Превео са руског

архимандрит Варнава (Димитријевић)