Освећење Јерусалимског храма Христова Васкрсења

13. СЕПТЕМБАР

ОСВЕЋЕЊЕ ЈЕРУСАЛИМСКОГ ХРАМА

ХРИСТОВА ВАСКРСЕЊА (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за септембар)

 

На данашњи дан празнујемо освећење преславног и превеликог храма у Јерусалиму, не оног што га цар Соломон подиже на гори Морији, него оног што га благочестиви цар Константин са славном мајком својом Јеленом дивно сагради, очистивши и обновивши свето место, оскврнављено незнабожачким безбожјем. Јер после добровољног страдања и смрти Господа нашег Исуса Христа, Његовог васкрсења и вазнесења на небо, то свето место, на коме се изврши наше спасење, беше ненавиђено и скврнављено од непријатеља Христових. Но нарочито оскврнави сва света места нечестиви цар римски Адријан[1] помоћу демонских идола и жртава. Јер када он на месту града Јерусалима, разореног Титом,[2] подиже град, тада он нареди да се гроб Господњи затрпа земљом и мноштвом камења. На гори пак тој где Господ би распет он подиже храм поганој богињи незнабожачкој Венери и постави њен кип, а над гробом Господњим намести кип бога Јупитера. Тако се онде, где Јагње Божије принесе себе на жртву Богу Оцу за грехе наше, приношаху погане жртве бесима и чињаху разноврсне гадости. Исто тако и у Витлејему, где се Пречисти роди из утробе Пречисте, он намести идол Адониса,[3] те се и то свето место скврнављаше срамним делима. А на месту где се налазио храм Соломонов он подиже идолопоклоничко идолиште. Сам пак град он назва Елија, јер му име беше Елија – Адријан, и нареди да га нико не сме називати Јерусалимом.

Све то он уради са жељом да и саму успомену на име Исуса Христа истреби са земље. Он промени име граду, у коме Христос учини многа чудеса, и начини демонска жилишта на местима Христова рођења, распећа и погребења, да би каснији нараштаји рода људског потпуно заборавили Христа и да се никада не би опомињали оних места на којима је Христос живео и учио. Међутим, сам Адријан погибе са шумом, а свето место Цар славе опет прослави. Јер, просветивши светлошћу свете вере цара Константина и матер његову Јелену, Он их подстаче и стави им у срце жељу да обнове свети град Јерусалим, да саграде прекрасан Божји храм на оном месту где храм тела Христова би разорен и за три дана подигнут,[4] и да сва света места очисте од демонских прљавштина и освете.

Ради тога благочестиви цар Константин посла своју свету матер Јелену са мноштвом злата у Јерусалим и писа свјатјејшем патријарху Макарију да се постара око зидања цркве. Допутовавши у Јерусалим, света Јелена поруши у њему све идолопоклоничке храмове, идоле уништи, и сав град очисти од незнабожачких поганштина, и обнови. Пронађе она и Часни Крст Господњи и гроб, разметнувши земљу и камење којим гроб беше засут, и сагради на том месту огромну цркву, чији кров обухвати оба та места, и место где се Господ распе и место где се погребе, јер се налажаху недалеко једно од другог, као што примећује еванђелист Јован: Бејаше близу онога места где беше разапет, врт, и у врту гроб нов. Онде дакле петка ради Јеврејскога, јер беше близу гроб, метнуше Исуса (Јн. 19, 41. 42). И тако једном црквом обухвати она и Голготу и гроб Господњи. Црква та би названа Мартирион, тојест Сведочанство, – сведочанство васкрсења Христова, пошто на том месту Христос умре и васкрсе. Света Јелена подиже и друге цркве: у Витлејему, на гори Маслинској, и Гетсиманији, и на многим светим местима, и украси их сваким украсима. Ипак црква над гробом Господњим бејаше дивнија и већа од свих. Али довршетак те величанствене цркве она не виде: вративши се к сину, она се упокоји у Господу[5] пре него што црква би довршена. Јер беше немогуће да се брзо сазида тако чудесна и огромиа грађевина; она једва би довршена за десет година.

Када црква би довршена, благочестиви цар Константин нареди да се епископи са свих страна саберу у Јерусалим на освећење храма. И допутова у Јерусалим велико мношто архијереја: из Витиније, Тракије, Киликије, Кападокије, Сирије, Месопотамије, Финикије, Арабије, Палестине, Египта и других крајева Африке, и један епископ из Персије. Исто тако сабра се безбројно мноштво народа из целога света, те их ни сва околина Јерусалима не могаше сместити. И храм Васкрсења Христова би освећен 13 септембра 335 године, у тридесетој години царовања Константинова, када и сав Јерусалим би обновљен. Присутни свети Оци, по угледу на Стари Завет, одредише да се увек празнује дан освећења храма. Јер као што у Старом Завету Јуда Макавеј, очистивши највеће светилиште – Светињу над Светињама – од оскврнављености Сиријским идолослужењем, одреди да се стално празнује његово обновљење,[6] о чему се спомиње у Еванђељу: Беше тада празник обновљеља у Јерусалиму (Јн. 10, 22); тако и у Новом Завету равноапостолни цар Константин, саградивши као другу Светињу над Светињама, установи са светим Оцима да се по свима црквама у свету празнује обновљење велике цркве Јерусалимске, која је мати свима црквама.

Стога и ми сада празнујемо њено обновљење, благодарећи Христа Бога који је Својим страдањем и васкрсењем сву твар обновио и Своју свету Цркву очистио од идолских нечистота. А обнављајмо себе и ми сами, јер смо храмови Бога живога, свлачећи старога човека и облачећи се у новога; очистимо себе од укорењених у нама зала наших и чинимо добра дела почевши ходити у новом животу. Тада ће анђели празновати обновљење нашег духовног храма, као што људи празнују обновљење храма руком зиданог. Јер за сваког грешника који се обнавља покајањем бива радост на небу међу анђелима, са којима се због тога радује и сам Творац анђела, Христос Господ наш, који не жели смрти грешника. Њему слава вавек. Амин.

———————————
[1] Адријан римски цар, царовао од 117. до 138. године.

[2] Тит – цар римски од 79. до 81. године; освојио Јерусалим 70. године, за царовања свога оца Веспазијана.

[3] Адонис – старо грчко божанство, сматрано за оличење сунца, зими умире, у пролеће васкрсава; његови празници празновани раскошно и распутно.

[4] Види: Јн. 2, 19. 21; Мт. 26, 16; 27, 40; Мк. 14, 58; 15, 29.

[5] Света царица Јелена упокојила се 327. године.

[6] 1 Мак. 4, 36-59.