Пејовић П: Отворено писмо Православном Свештенику СПЦ

Помаже Бог оци православни,

Уместо заједничког пребивања у Христовој Цркви Православној, том јединству истинске љубави, у ововременом рату истине и лажи, сваким се треном међу нама продубљује све већи јаз, узрокован од стране оних духовника који од Цркве, Господа, својеумном филозофијом одступише.

Ником у разуму који сведочи Истину није на памет мрскост, мржња према брату ближњем, како у нахођењу свом екуменско свештенство предочава народу.

Да редом кренемо;

„Али и од старешина многи вероваше у њега;
но због фарисеја не признаваху,
да не буду искључени из синагоге;
Јер заволеше више славу људску него славу Божију“.
(Јн. 12, 42-43).

Данас, ми видимо тачно то исто.

Почев од највиших архијереја српских, патријарха, епископа и свештенства, сви од реда се боје само једног – изопштења из фарисејског централног храма, званично светског а папског, римокатоличко протестантског православља „ССЦ-а“, богохулног зборишта триста педесет наводних цркава Христових!

Они не желе знати да је светски савез цркава, директна антицрквена супротност II Васељенском Сабору, одржаном у Цариграду 381. Године, где је формулисана догма вере, која казује да постоји само ЈЕДНА, СВЕТА, САБОРНА (КАТОЛИЧАНСКА) И АПОСТОЛСКА ЦРКВА, а не ,,многе“ (цркве), како су многи данас страни Господу из ума сопственог дефинисали.

Многи савремени духовни оци православних хришћана, одлично знају шта се око нас тренутно дешава, веома добро схватају да је Православље и званично замењено универзалним екуменистичким свејересним антицрквеним јединством.

Светски савез цркава је синагогална творевина потомака фарисејских, која прети да велики део виноградара апостолских, свештеника, пастира православних, заједно са стадом својим, занавек духовно погуби.

Данашњи православни Богопомазаници се не одричу ССЦ-а, како се не би попут фарисеја лишили личног блага овоземаљског, куће, плате, бенефиција и стада Српског, којег с намером свесном обмањују, правдајући себе а тако и збуњен народ послушањем.

Тако, делима својим, многи свесно и несвесно Христоса издају, да би сачували исту лажну верност из времена фарисејских.

По Светим Оцима, екуменска идеологија је последица неразума, није мисија Цркве која је од Господа поверена Његовим помазаницима, већ лаж супротна Цркви, Истини, Христосу, којој се православно свештенство заветовало.

Православни свештеник не сме следити папској, антицрквено језуитско масонској пошасти, јер је противна апостолском светоотачком учењу, које су, како њима а тако и нама, Сви Свети оставили у аманет.

Хиротонијом, утврђеним рукополагањем, Христос за прве епископе бира Свете Апостоле, и од стране њих тим истим се путем за наследнике њихове утврђује свештенство.

То је једини од Господа утврђен начин, којим се грешном човеку путем рукоположеног свештеног лица омогућава, да се покајањем ослободи греха и вечне смрти своје.

Све док епископ слуша Цркву своју тј. Христоса, свештеник је у свему обавезан таквом бити у послушању.

То вам говори, да не следи свештеник православни завет послушања према епископу, већ искључиво према Цркви својој, јер би противно Господу следио пут папски, својствен западном свету нехришћанском, који Истину и благодат богохулним расколом оставише, а данас из разлога тог, тај „свети грал“ који бесомучно траже (тј. Истину), не пребивајући у покрову Светога Духа дар његову „благодат“ не познаше..

Свети казују да;

„Ако пастир, учитељ почне да захтева послушност према себи, а не према Богу он није достојан да буде учитељ ближњег!
Он није слуга Божији!

Он је слуга ђавола, његово оруђе, његова замка!“

„Не будите робови људима“, завештао је Апостол (1. Кор. 7, 23)

(Св. Игнатије Брјанчанинов, Писма разним лицима, Сергијев Посад, 1913. Писмо 90).

Одисеја великог отпадништва од Цркве је отпочела 1054. године, где је енормна већина стада Христовог оделивши се од Њега, данашња „назови“ римокатоличка црква, изгубила благодат Светога Духа, која лежи искључиво у самој Истини, Цркви Православној, Христосу.

И зато данас, литургијским саслуживањем православних са инославним, отворена јересна проповед свештеника која је свима видна, физички и духовно бесповратно одваја од Господа, и само се Њему личним покајањем, може и вратити.

Блажен је човек који не иде на веће безбожника,
и на пут грешника не стаде,
и на седалиште погубника не седе.
Него је у закону Господњем воља његова,
и у закону Његовом поучава се дан и ноћ.
И биће као дрво засађено крај извора вода,
које плод свој доноси у време своје,
и лист његов неће отпасти,
и све што ради преуспеће.
Нису такви безбожници, нису такви,
него су као прах који ветар размеће са лица земље.
Зато неће устати безбожници на суду,
нити грешници у сабору праведних.
Јер зна Господ пут праведних и пут безбожника пропашће.
(Псалам Давидов).

Поштовање указано служитељу усходи ка Ономе Коме овај служи, исто тако и непоштовање.

Сваком ће према свом веровању на крају пута свог, следовати и награда која му од Господа припада.

Да би боље спознали у чему је корен и суштина данашњег понашања, екуменско православног свештенства које не служи Господу већ интересима, морамо заћи у прошлост далеку, подстакнути речима;

„од квасца фарисејскога“ (Мт. 16,6).

Добро знамо да човек Старог Завета немајући Светога Духа, који се само новозаветним крштењем добија, истину не познаје.

Тек доласком Искупитеља, Бог Отац души људској путем Светога Духа новозаветном човеку дарује благодат, и истој открива пут свезнања.

„И кад се наврши педесет дана, бијаху сви апостоли једнодушно на молитви. И у један пут постаде хука са неба, као дување силнога ветра и напуни сву кућу где седаху. И показаше им се раздељени језици као огњени, и седе по један на сваког од њих. И напунише се сви Духа светога, и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше те говораху“ (Дела Ап. 2; 42,43).

Тако се испуни оно што је Исус својим ученицима пред одлазак на небо обећао. Сила Светога духа одмах је почела да дејствује..

Шта се десило са негдашњим старозаветним свештенством!?

Фарисеј, (писмознанац) се људима тог времена, знајући напамет слова Светог Писма (Старог Завета) представља истински изабраним у име Божје, проповедајући језиком, али не и умом.

Такав се слепо придржава и храни формалним свакодневним испуњавањем спољних религиозних обреда.

Фарисеј служи само себи, телу свом и идолима, свет душе његове је тама безумна, вођена искључиво путем личног интереса и славољубља.

Све што ради и мисли, је зарад похвале и славе пред људима.

Срце његово служи материјалном, немајући истину, не познајући Бога, да би угодио себи и људима.

Фарисеј себе у гордости физички и драмски образује, да личи на служитеља Свевишњем.

Од квасца фарисејскога (Мт. 16,6), речи које саме казују, се огледа сво лицемерје двоструких аршина зарад славе личне и похвале људске.

Господ тражи милост и корист за друге, што они то супротно, у корист своју раде.

Суштински, не разумевајући речи Божје, њихов свет тумачења књига старозаветних је филозофски личан, усклађен са потребама њиховим.

• Тешко вама, књижевници и фарисеји, ви лицемери! Јер ви затварате Царство небеско пред људима! Ви у њега не улазите нити пуштате да уђу они који би хтели. (Матеј 23.13)

• Тешко вама, књижевници и фарисеји, ви лицемери! Ви што прождирете куће удовичке и дуге молитве изговарате реда ради! Зато ћете утолико више проклетства примити. (Матеј 23.14)

• Тешко вама, књижевници и фарисеји, ви лицемери!

• Ви што проходите морем и копном да некога за следбеника Јевреја придобијете; а кад он то постане, начините га дететом пакла двоструко већим од себе! (Матеј 23.15)

• Тешко вама, ви вођи слепи, који говорите: ‘Ако се ко стално куне храмом, то није ништа; али ко се куне златом храмовним, крив је. (Матеј 23.16)

• Ви безумници и слепци! Јер шта је веће, злато или храм који злато посвећује? (Матеј 23.17)

• И: ‘Ко се стално куне олтаром, ништа је то. Али ко се куне жртвом на њему, крив је’. (Матеј 23.18)

• Ви, слепци и безумници, шта је веће? жртва или олтар који жртву посвећује? (Матеј 23.19)

• Који се дакле куне олтаром, куне се њиме и свиме што је на њему. (Матеј 23.20)

• И који се куне храмом, куне се њиме и Оним који борави у њему. (Матеј 23.21)

• А који се куне Небом, куне се престолом Божјим и Оним Једним који на њему седи. (Матеј 23.22)

• Тешко вама, књижевници и фарисеји, ви лицемери! Ви што десетину дајете од метвице, аниса и кима, а изостављате оно најважније у Закону: праведност, милосрђе и веру! А ово би требало чинити, и оно не изоставити. (Матеј 23.23)

• Ви вођи заслепљени, који комарце оцеђујете а прождирете камиле! (Матеј 23.24)

• Тешко вама, књижевници и фарисеји, ви лицемери! Ви што чаше и зделе споља чистите, а изнутра су пуне уцене и разврата! (Матеј 23.25)

• Фарисеју слепи, очисти најпре изнутра чашу и зделу, да буду и споља чисте! (Матеј 23.26)

• Тешко вама, књижевници и фарисеји, ви лицемери! Што сте као гробови окречени, који споља изгледају лепи а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоће. (Матеј 23.27)

• Тако и ви – споља се показујете људима честити, а изнутра сте пуни лицемерја и безакоња. (Матеј 23.28)

• Тешко вама, фарисеји и књижевници, ви што споменике дижете пророцима и украшавате гробове праведних. (Матеј 23.29)

• И говорите: да смо ми живели у време својих отаца, не бисмо се са њима огрешили о крв пророка! (Матеј 23.30)

• Дакле, сами сведочите за себе да поступате као деца оних који су пророке убијали. (Матеј 23.31)

• Тако и ви испуњавате меру отаца ваших! (Матеј 23.32)

• Змије, породи аспидини! Како ћете побећи од осуде за пакао? (Матеј 23.33)

• Зато ево, ја ћу вам послати пророке и мудраце и књижевнике; и ви ћете једне побити и распети, а друге бичевати по синагогама вашим и прогањати од града до града. (Матеј 23.34)

• Да дође на вас сва крв праведна што је на Земљи проливена, од крви Авеља праведнога до крви Захарије сина Варахијина, којег убисте између храма и олтара. (Матеј 23.35)

• Заиста вам кажем, све ово сручиће се на род овај. (Матеј 23.36)

• О Јерусалиме, Јерусалиме, који пророке убијаш и камењем засипаш послане теби! Колико пута хтедох да скупим чеда твоја, као што квочка пилиће своје под крила скупља, и не хтедосте! (Матеј 23.37)

• Ето ће вам се оставити кућа ваша пуста! (Матеј 23.38)

• Јер вам кажем: Нећете Ме одсада видети док не кажете: Свет, свет, свет! Благословљен који долази у име Госоподње! (Матеј 23.39)

Екуменско хришћанство је налик времену фарисејском, демони преобучени у одоре хришћанске збуњују и саблажњују народ православни и свет нехришћански, где се оком чулним попут слепца тражи благодат, која само у истини тавори.

Попут фарисеја Јеврејских – својеумно, етнофилетистички, филозофски настројени, већина данашњих српских архијереја и свештенства сматра да је њихово спасење (без обзира на погубност досадашњих и будућих одлука Светог Синода и Сабора Српске Цркве), строго устројено и искључиво само у оквиру помјесне институције СПЦ-е, али не и „Једне Саборне Католичанске Апостолске Цркве“, коју изистински они више не желе видети и слушати.

Беспоговорно поданички, бранећи се политиком међусобног послушања, затварају очи без обзира на српско архијерејско путешествије које се од 1965 године усаглашава и поклапа са путем светске свејереси – екуменизма.

Они исти вјерују, да је све ван тога пут у безнађе, што је истоветно размишљању негдашњих фарисеја.

Њихова мрзна и одбојна незаинтересованост за спасење душе људске која им је поверена од Творца, дволична и крива интерпретација истине, и лажно смиреноумна искључивост је супротна замисли Господњој и стварне мисије Богопомазаника, којим је од Господа дата брига и старање о стаду човечанском.

Услед указане Божје милости из љубави према човеку, присуство благодати их све до једног заварава да су од 1965. године на путу правом, што је данас спознајом екуменизма сваком оку српском, видан и сигуран доказ њихове прелести.

Ето ће вам се оставити кућа ваша пуста! (Матеј 23.38)

Овим се речима Христовим обистињује прошло и предсказује време будуће, а које је можда већ садашње, када ће храмови православних фарисеја постати пусти, празни.

Јесу ли свесни духовни оци православни да неће имати ради кога држати службу Господњу, буду ли верни у намери сопственог и свенародног унијаћења.

На крају оци наши,

Видимо ли сваким даном нове жишке (варнице), Богом осветлане свештенике који пут Господњи траже и проналазе.

Пробране старце који храбро сведоче зарад покољења, где је Лађа Цркве Православне у којој Господ Кормилари,
Сваконедељна монашења Божјих искушеника која говоре куда благодат Светога Духа походи.

Није ли вам драги оци, и ово довољно, да себе, стадо своје, и све своје ближње, вратите јединоспасавајућој Невјести – Православној Цркви Христовој…

На дан
Светог Симеона Богопримца
16.02.2011
Јулиански (стари) календар
03.02.2011