Подсећање: Епархија рашко-призренска и Српско национално веће Косова и Метохије – званично саопштење за штампу

ГЛАСНИК КиМ број 163, 4. јул 2003. године

 

РЕТОРИКА БЕЗ СПРЕМНОСТИ НА КОНКРЕТНУ ПОЛИТИЧКУ И МОРАЛНУ ОДГОВОРНОСТ

 

Грачаница, 3. јули 2003. год.

Епархија рашко-призренска и Српско национално веће Косова и Метохије сматрају да прекључерашњи позив лидера косовских Албанаца расељеним и прогнаним Србима да се врате својим домовима на Косово и Метохију представља формално позитиван, али у суштини неискрен политички чин и трик, чији је циљ пре у домену политичког маркетинга, него у стварној намери да се успоставе боља међуетничка толеранција и демократски односи. Нажалост, огроман раскорак између реторике и свакодневне стварности у којој живи српска заједница исувише је велики да би овај позив представљао озбиљно охрабрење за 230.000 српских прогнаника, који након четири године још немају право да се врате својим домовима.

ЕРП и СНВ КИМ са жаљењем морају да констатују да конкретно понашање појединих албанских лидера и општинских албанских руководстава у практичном животу стоји у потпуној супротности са реториком поменутог позива.

Саветник за повратак расељених Срба при канцеларији специјалног представника генералног секретара УН за Косово и Метохију, г. Ненад Радосављевић, већ је указао јавности на неколико конкретних примера у којима општинска руководства партија које воде г. Ругова и г. Тачи отворено опструирају повратак и не чине никакве конкретне мере да се повратак расељених грађана оствари. Посебно је тешка ситуација у пећкој регији где општинско руководство с једне стране реторички позива Србе на повратак, а с друге стране поставља читав низ немогућих услова који имају за задатак да у пракси спрече било какав организовани и одржив повратак српских грађана ове регије. Иако у већем делу Покрајине не постоје услови за повратак појединаца или мањих група и породица, посебно у урбане средине, због огромног безбедносног ризика и свеопште етничке дискриминације, албански општински лидери се упорно супротстављају повратку српског становништва читавих опустелих српских села под изговором да не желе „стварање нових енклава“. Врло често се у јавност лансира лажна идеја да већина Срба заправо и не жели повратак, иако се притом заборавља да је потпуно нереално очекивати спремност на повратак породица са женама и децом у средине у којима те људе чека „нож под грлом“. Упорним избегавањем да се одговорно изгради дух толеранције и спремности на пријем прогнаника међу већинским становништвом, албанска општинска руководства у стварности воде организовану и смишљену кампању у правцу спречавања повратка значајнијег броја расељених лица, посебно у урбаним срединама. Истовремено, толерисање и прикривање учесталих злочина и притисака на преостале Србе, нарочито старије особе, да продају своју имовину и одселе се са Косова и Метохије представља још један показатељ да иза реторике припремљене за западно медијско тржиште још нема искрене спремности за заједнички живот, толеранцију и поштовање права не-албанског становништва.

Веома је проблематичан став албанских лидера који тврде да Србима повратницима „не могу да гарантују ни безбедност ни запослење“. Из једне овакве изјаве произлази закључак да ови лидери нису спремни да преузму никакву личну одговорност и конкретну политичку акцију како би се створили бољи међуетнички услови за живот. Примера који потврђују ову „политичку шизофренију“ албанских политичара је много јер након свих већих инцидената у којима су албански екстремисти нападали и убијали припаднике српске заједнице или рушили цркве, политички лидери водећих албанских партија у Покрајини остајали су углавном на површним, двосмисленим и реторичким изјавама осуде насиља и нису предузели никакве конкретне мере да се у јавности смањи међуетничка тензија и нетрпељивост. Штавише, у својим изјавама приликом контаката са сопственим бирачким телом, они су и даље наставили са албанском националном реториком, понашајући се као да у Покрајини нико други не живи осим само Албанци.

Шта очекује Србе повратнике у Покрајини у коју је тако великодушно позивају водећи албански лидери?

Пре свега потпуно одсуство било каквих безбедносних гаранција, индивидуалних и колективних људских права и слобода. Срби су и даље изложени прогонима, нападима, пљачки и разним актима насиља. Ниједан послератни злочин против Срба, укључујући масакр породице Столић, још није позитивно решен због апсолутне неспремности албанске заједнице и њеног политичког руководства да помогну УНМИК полицији у проналажењу злочинаца. Такође није откривен ниједан учесник у послератном рушењу или скрнављењу православних цркава и гробаља. Поводом овог питања у Покрајини влада апсолутна завера ћутања која се неретко граничи и оправдавањем злочина и чак оптуживањем самих Срба да себи руше своје светиње. Господин Ибрахим Ругова и остали лидери албанских партија понашају се као да се сви ти злочини дешавају негде на Мадагаскару или на Филипинима. „Премијер“ Реџепи је, на пример, приликом посете групе италијанских сенатора Косову у марту месецу, према наводима штампе на албанском језику и личној потврди сенатора не само негирао број порушених храмова, већ је порушене цркве, међу њима и светиње из 13. и 14. века, сврстао у „политичке цркве“, оправдавајући злочин и де факто подстичући нове нападе. Сличне изјаве о тзв. „политичким црквама“ давао је у јавности и римокатолички бискуп из Призрена Марко Сопи. Након каменовања 50 српских пензионера у Пећи, у децембру прошле године, нико од албанских лидера није посетио нападнуте старце и старице, нити се ико јавно обратио албанском становништву Пећи да им укаже да је овакво понашање неприхватљиво за друштво које претендује да постане део Европе. Такозвана „независна штампа“ на албанском језику, која је под јаким утицајем политичких партија, не само да не учествује у изградњи духа толеранције, већ и даље распирује међуетничку нетрпељивост и упорно глорификује идеале ратних насиља који представљају главну сметњу за процес демократизације друштва и изградњу мултиетничности.

Индикативно је да албански лидери суштину безбедносног проблема у Покрајини виде исључиво у „организованом криминалу“. Наравно, нико не може да порекне да Косово и Метохија након 1999. године представља оазу организованог криминала, проституције и трговине дрогом, о чему редовно извештава западна штампа. Међутим, прави корен насиља и злочина јесте у постојању једне назадне колективне свести да Покрајина треба да постане етнички чиста друга албанска независна држава на Балкану у којој и последњи трагови српског присуства и културе треба једном заувек да нестану. У том правцу удружено делују преживеле структуре некадашње ОВК, било кроз терористичку организацију АНА, било кроз „легалне“ структуре Косовског заштитног корпуса, полиције и институција друштва. Недавно је Парламент Косова и Метохије и поред противљења српских делегата и међународне заједнице прогласио борбу ОВК ослободилачком борбом, иако је од екстремиста ове у основи терористичке организације пострадао велики број невиних цивила: Срба, Албанаца, Рома и Бошњака. Само пре месец дана водећи албански политичари су у Призрену поново афирмисали идеале „Призренске лиге“ из 19. века, иза које стоји идеја политичког уједињења свих Албанаца Балкана у заједничку државу на уско етничким основама. Са својим искључиво етничким албанским и исламским постулатима Призренска лига представља опасан анахронизам који представља сметњу за демократаски развој друштва и успостављање међуетничког поверења. Изјаве албанских лидера поводом ових „националних“ свечаности гротескно су супротне исполираној реторици позива расељеним Србима. Националистичка реторика често је и главни адут оним лидерима који су под истрагом за почињене ратне злочине и злочине против човечности, па зато и није необично да се главни иницијатори етничког насиља огрћу албанском националном заставом и грчевито представљају као једини искрени борци за добро албанског народа у Покрајини.

Имајући, дакле, све ове чињенице у виду, не можемо, а да не закључимо да је најновија декларација којом се позивају на повратак прогнани Срби још једна шарена лажа која има за циљ да прикрије директну одговорност појединих лидера потписника у организовању и подстицању злочина против српског становништва након завршетка рата у јуну 1999. године. Реторика, без спремности на конкретну политичку и моралну одговорност, као и однос према свим етничким групама као равноправним грађанима, представља само још један покушај да се прикрије стварна ситуација и по сваку цену Косово, као најнетолерантнији део европског континента, прикаже као „земља у којој тече мед и млеко“.

Зато ЕРП КИМ и СНВ КИМ позивају албанске лидере и целокупно албанско становништво Косова и Метохије да се уместо празном реториком позабаве конкретним активностима у циљу изградње толерантнијег друштва и ангажују у борби против етничког насиља и тероризма како би се створила потребна атмосфера за повратак расељених. Реторику овог апела треба, дакле, потврдити конкретним делима да би она добила икакав политички и морални кредибилитет. Прогнаници ће онда сами доћи својим кућама без икаквих театралних јавних апела и медијске прашине. Српска заједница ће активно учествовати у изградњи једног демократског друштва и стварних мултиетничких институција, али једино под условом да то не буде друштво скројено само за једну привилеговану етничку заједницу и друштво у коме ће Срби као народ бити грађани другог реда. То је једина реалност коју српски народ може и хоће да прихвати, а нипошто она реалност која је створена етничким терором, пљачком, паљењем цркава и раскопавањем гробова и коју албански лидери захтевају да Срби покорно прихвате, као тобожњи предуслов за нормалан и безбедан живот.

ЕРП КИМ и СНВ КИМ зато још једном јавно афирмишу идеју, коју подржава и највећи део међународне заједнице, да се услови за решавање коначног статуса Покрајине не могу постићи реториком и „млаћењем празне сламе“, већ једино практичном реализацијом демократских стандарда и успостављањем људских права за све грађане подједнако.

 

Епископ рашко-призренски и председник СНВ КиМ

Артемије (Радосављевић)

 

 

Саопштење Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске

 

ПАЛИКУЋЕ НЕ МОГУ ДА БУДУ ВАТРОГАСЦИ

 

Грачаница, 02. јули 2003.

Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска најоштрије се противи предлогу „косовског премијера“ Бајрама Реџепија да КФОР заштиту угрожених српских православних манастира и цркава у Покрајини препусти Косовском заштитном корпусу.

Овај предлог представља акт лицемерја без преседана због тога што су након јуна 1999. године управо бивши припадници ОВК, који данас већином чине КЗК, порушили или тешко оштетили преко 100 православних цркава и манастира на Косову и Метохији. Велики број чланова КЗК је директно учествовао у прогону, мучењу и убијању српских и не-албанских цивила након рата, о чему сведоче већ подигнуте оптужнице против неколико водећих личности КЗК. Премијер Реџепи је овај предлог, према писању приштинског листа Коха Диторе, директно саопштио Лорду Робертсону приликом недавне посете високе делегације Северноатлантског савета Приштини, без икакве претходне консултације са представницима СПЦ и Коалиције Повратак.

Овај Реџепијев предлог представља покушај да се по сваку цену КЗК-у додели улога оружане формације, иако је сам Лорд Робертсон у Приштини изјавио да КЗК не може да се бави безбедносним пословима нити може да еволуира у било какву „војску Косова“. Овај предлог је такође у супротности са Резолуцијом СБ УН 1244 која заштиту верских и културно-историјских српских споменика ставља директно у надлежност „персонала СРЈ (СЦГ)“ (Анекс 2, тачка 6).

По мишљењу Епархије рашко-призренске послове обезбеђивања угрожених православних цркава и манастира на Косову и Метохији до стабилизације политичко-безбедносне ситуације могу да обављају као и до сада само припадници КФОР-а. Једина алтернатива војницима КФОР-а могу да буду безбедносне снаге СЦГ, у складу са Резолуцијом 1244. Епархија рашко-призренска је такође против учешћа Косовске полиције (КПС) у пословима заштите православних светиња због општег неповерења српског становништва према овој установи у којој велики број албанских чланова чине бивши припадници ОВК.

Након варварског рушења и пљачкања преко стотину православних хришћанских богомоља, скрнављења десетина православних гробаља и етничког терора који се континуирано спроводи над српском заједницом и Црквом у току последње четири године косовски Албанци немају морално право да захтевају да вредни српски споменици културе буду у било каквој надлежности албанских институција на Косову и Метохији. Ово се поготово односи на Косовски заштитни корпус, који због корупције, учешћа његових чланова у терористичким акцијама АНА-е и других нелегалних активности представља опасан рецидив прошлости и озбиљан фактор нестабилности на овим просторима.

Поводом поменутог и апсолутно неприхватљивог предлога Бајрама Реџепија, као и озбиљне забринутости СПЦ да ће се најављено смањење снага КФОР-а негативно одразити на безбедност угрожених светиња и српске заједнице у целини, Епископ Артемије ће се директно писменим путем обратити Лорду Робертсону и руководству НАТО савеза.