Саборска посланица са шестог Молитвеног црквено-народног сабора

У наредном прилогу доносимо Саборску посланицу са шестог Молитвеног црквено-народног сабора, одржаног у манастиру Светог Николаја Мирликијског у Лозници код Чачка, 21. маја/3. јуна, 2018. године.

Уредништво

Ваша преосвештенства, часни свештеници, преподобни монаси, монахиње, богозвани скупе и богосабрани народе Божји, помаже Бог!

Исповедати и чувати неокрњеном апостолско-светоотачку веру јесте брига над бригама свих Светих Васељенских Сабора[1], написао је свети Јустин Ћелијски. Следујући таквом васељенском и светоотачком предању ову бригу и ми постављамо као главни циљ и смисао сваког, а посебно овог данашњег нашег саборовања. Сабрали смо се данас овде, у Лозници код Чачка, у славу Божју, а под молитвеним покровом двојице Николаја: светог цара и мученика Романова са његовом породицом, и небеског домаћина овог манастира, светог Николаја Чудотворца и његове ревнитељске деснице, која нека нас укрепи да свом снагом православне истине ударимо шамар аријимаовог времена из редова следбеника екуменизма.

Пре стотину година убиством помазаника Божјих, Царске породице Романових, обележен је почетак једне страшне епохе отворених прогона Цркве Христове од стране богоборних комуниста. Зато данас, на стогодишњи спомен на њихово страдање, светим царским мученицима посвећујемо ово данашње саборовање. Трагом ове царске и мученичке крви потекле су реке крви небројеног мноштва светих новомученика, које су попут живоносних вода омиле, убелиле и обилно напојиле Цркву Христову, слично као у првим вековима њене свештене и мученичке историје. Ово није било само неправедно и зверско погубљење богоизабраних царева, већ удар на православну монархију и православље у целини. Зато је овим убиством започело безмало стогодишње страдање Цркве од следбеника антихришћанске, тоталитарне, комунистичке идеологије, да би у овом историјском тренутку, после сто година, Црква православна била на удару још опакијег непријатеља, а то је јерес. 

Из светоотачког искуства знамо: Јереси су биле за Цркву опасније од гоњења. Гоњење – то је притисак споља и верни се не боје гоњења; Црква се у епоси гоњења само украшава мученичком крвљу. А јереси разрушавају Цркву изнутра.[2] Но, данас Цркву угрожава не само јерес, већ свејерес екуменизма, која у себи сабира, обнавља и васпоставља све остале јереси, са којима се Црква до сада суочавала. Суштина деловања екуменистичке јереси јесте релативизовање светих догмата вере православне, рушења граница Цркве, исписаних мученичком крвљу, под изговором наводног достизања јеванђелског циља да сви једно буду (Јн 17, 21), односно остварења „црквеног јединства“ са скупинама непокајаних јеретика. Следбеници екуменизма на наведени начин чине оно што су радили и сви непријатељи вере православне кроз векове, наиме, по речима светог Јустина Ћелијског: Јеретици обично узимају понека места из богонадахнутог Светог Писма, и својим безбожним расуђивањем унакажују оно што је правилно изречено Духом Светим.[3] Једна од главних истина вере коју екуменисти унакажују и газе јесте једност и јединственост Цркве Христове, коју исповедамо у Символу вере: Верујем у ЈЕДНУ, свету, саборну и апостолску Цркву. Екуменисти овај свети догмат вере православне одричу називајући разне јеретичке скупине (особито паписте) Црквом, а такав свој неправославни став потврђују посебно тиме што се моле са јеретицима и што прогоне православне, који се противе екуменистичкој јереси. Као печат таквог наопаког и антицрквеног учења и делања, екуменисти су саставили свој сабор на Криту 2016. године. Међутим, Црква, непогрешиво вођена Духом Светим, има унутрашње, христоумно и светодуховско чуло, њиме је кроз историју разликовала сабрања епископâ, те је једне називала православним саборима, а друге лажним, тј. разбојничким збориштима. То је чинила на основу јеванђелске критериологије, која гласи: по плодовима њиховим познаћете их (Мт 7, 16). Вођени оваквим светоотачким и јеванђелским сазнањем, те проучивши одлуке донете на Криту 2016. године, ми смо још прошле, 2017, на овом истом месту Критско сабрање осудили као неправославно и разбојничко. 

Скандалозним и неправославним одлукама на Криту је извршен, у скоријој историји невиђени, пуч и устанак против Цркве и њене православне, богословске самосвести. Са намером да нас хришћане збуне и заплаше својим софизмима, екуменисти разводњавају православно и светоотачко учење о Цркви, и уједно тиме припремају основ за будуће ступање у неправославну унију и јединство са папистима и осталим јеретицима. Но, знајући да је јерес душегубна сила која човека потапа у све смрти, јер га одваја од Цркве Христове,[4] а са друге стране, крепљени речју и примером храбре одбране и очувања вере православне, коју су свети оци кроз историју показивали, ми се нити збуњујемо, нити плашимо. О томе најуверљивије сведочи ово данашње велелепно, православно саборовање, на коме пре свега благодаримо Богу што нам је подарио могућност да узмемо и ми, последњи и најмањи у Цркви Христовој, удела у светом подвигу исповедања и одбране вере православне. Такође, у смислу реченога, објављујемо да све што чинимо и што смо чинили има управо тај један и јединствени циљ: очување вере отачке, а тиме и очување Цркве православне. 

Вођени таквом намером нашу борбу водимо дуги низ година и деценија, а у прогонству ево већ осам година, идући утабаном светоотачком стазом коју нам је богонадaхнуто и светоотачки зацртао свети Јустин Ћелијски, а казује нам, показује и њоме води, предстојатељ наше Епархије рашко-призренске у егзилу, владика Артемије. Велики историјски опит Цркве у одупирању јересима, поред победе над њима, изродио је и светоотачко и дубоко црквено искуство борбе за чистоту вере. Такво искуство свети оци су изразили и канонски уобличили у 15. канону Прво-другог царигрaдског, или Фотијевог сабора. Примена овог канона јесте православни, црквени, канонски и предањски начин заштите вере, очувања Цркве и одупирања јереси и јеретицима. Овај канон нас са једне стране позива на ограђивање од јеретика, а са друге стране чува од залажења у мутне воде расколништва и дробљења Цркве на фракције и секте. Њега примењујемо, ево већ осам година, у славу Божју, прекинувши литургијско и административно општење са јерарсима, клирицима и онима, који и делом и речју исповедају и следе душегубну јерес екуменизма. Овакав светоотачки и канонски став и позицију посебно смо исповедали, објављивали, појашњавали и показивали на нашим молитвеним, црквено-народним саборима све од 2013. године па до данас. На протеклим саборима са овог места упућивали смо саборске посланице у којима смо одлучно осуђивали и темељно разобличавали екуменистичку јерес. Такође, са овог места позивали смо све православно стојеће да следе овај, не наш, већ светоотачки и канонски начин очувања вере православне и Цркве Христове, те да се ујединимо у одупирању томе на основу две тачке: 

1) јасна осуда екуменистичке јереси и 

2) прекид општења са екуменистима, сходно напред наведеном канонском предању Цркве. 

Ових година, а особитно данас, благодат Духа Светога је покренула богољубиве и ревносне хришћане са свих страна православне васељене, нашу браћу Русе, Грке и Румуне, да се на тај наш позив одазову и данас овако дивно саберу овде са нама, православним Србима, духовним чедима: Светог Саве, светог Кнеза Лазара, светог Николаја Српског, светог Јустина Ћелијског, и преосвећеног владике Артемија. Данашњи сабор показује да је тај наш позив имао одјека у побожним срцима многих православаца, те да је благодаћу Божјом испуњен. Зато нам остаје да на овогодишњем Сабору од свег ума, срца и душе, пре свега заблагодаримо Богу на томе. Такође, да позовемо све искрене, православне ревнитеље за веру отачку, који су примили са нама једнако драгоцену веру у правди Бога нашега и Спаса Исуса Христа (2. Пет 1, 1), да останемо једнодушни у њој и да ту једнодушност посведочимо још усрднијом заједничком борбом на пољу очувања вере апостолско-светоотачке. У томе увек следећи напред изложен канонски, средњи, царски пут, којим се избегавају крајности – како индиферетног односа према вери која је угрожена, – тако и западања у фанатизам и расколништво. Заједничка вера и светоотачко наслеђе нас обавезују на заједничку борбу за њихово очување. 

Наше благодарење на милости Божјој којом смо данас овде сабрани у једнодушном исповедању и чување вере православне, те наш позив да у таквој једнодушости истрајемо и утврдимо се још дубље, јесте порука коју са овога места упућујемо свима присутнима, као и онима који су, иако телом одсутни, но у духу са нама. 

Ми, православни Срби не можемо а да се на оваквим сабрањима не подсетимо наше непреболне косовске ране, која нас боли као и издаја вере православне, а која се догађа у врху Српске православне цркве. Зато и ову прилику користимо да опет и опет упутимо позив патријарху Иринеју и осталим епископима Београдске патријаршије, пре свега, да престану са издајом вере православне и срљањем у пропаст, а исто тако да повуку своју срамну подршку владајућем режиму у Београду, који спроводи издају Косова и Метохије, као и да се усрдније супротставе истој и тиме скину срамоту коју својим деловањем наносе трону наше светосавске Цркве, како издајом вере светога Саве, тако и издајом Косова и светог косовског мученика, кнеза Лазара. Упозоравамо верни народ да челници Београдске патријаршије своју издају вере православне и наношење штете Цркви настављају доношењем Новог црквеног устава, којим по рецепту разбијања Југославије намеравају да дотуку и разбију Српску православну цркву, тиме и наш православни народ. 

На сто година од убиства православног цара Николаја и његове породице сви треба да схватимо и разумемо: православног цара и монархију убило је безбоштво и следбеници безбожог комунизма, зато и православну монархију може обновити само побожност, које нема и не може бити без вере православне и ван Цркве Христове. Зато је наш главни задатак очување вере православне и обнова побожности.

На самом крају – подсећамо: већини васељенских сабора на којима су јереси осуђиване, а вера православна утврђивана, претходили су мањи сабори који су доприносили уобличавању светоотачког става, осуде јереси и организовању васељенских сабора. Из тог разлога, наша је молитва и нада у Бога, да ће сва оваква наша сабрања уродити таквим плодом, те да ће и овај данашњи, величанствени Сабор бити још један корак ка православном васељенском сабору, на коме ће јерес екуменизма и остала лажна учења, бити осуђена и предата анатеми, а вера православна тријумфовати и заблистати у њеном пуном јеванђелском, апостолско-светоотачком сјају. 

У таквој нади нас крепе речи апостолске, којима завршавамо ову нашу саборску посланицу: и ово је победа која победи свет – вера наша (1. Јн 5, 4).

Предстојатељ Молитвеног
црквено-народног сабора:

Преосвећени Епископ рашко-призренски у егзилу
+Артемије 

и 

Хорепископ старорашки и лознички
+Николај

Хорепископ новобрдски и панонски
+Максим

Хорепископ хвостански и барајевски
+Наум

—————————————–
[1] Преподобни Јустин Ћелијски, Догматика православне Цркве III, Ваљево 2004, стр. 229.

[2] Митрополит Филарет Вазнесењски http>//православнапородица.орг.срб/index.php/ctenie/748-filaret-torzestvo-pravoslavlja

[3] Преподобни Јустин Ћелијски, Догматика православне Цркве III, Ваљево 2004, стр. 233.

[4] Преподобни Јустин Ћелијски, Догматика православне Цркве III, Ваљево 2004, стр. 233.