Преподобни Мојсије Мурин

28. АВГУСТ

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

МОЈСИЈА МУРИНА[1] (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за август)

 

У крајевим египатским живљаше неки чувени разбој ник, по имену Мојсије, родом Етиопљанин, црн у лицу. Најпре он беше роб неког знаменитог господина. Али због своје рђаве нарави и зато што изврши неко убиство, Мојсије би отеран од свога господара, и он се придружи разбојницима. А разбојници, видећи да је Мојсије веома снажан телом и сурове нарави, изабраше га за свога харамбашу. Ово се казује о светом Мојсију, да се види његова поправка и прелаз од тако рђавог живота ка покајању и Богоугађању; јер се и ранији греси светитеља не скривају ради прослављења милосрђа Божија, које изводи чесно из недостојног и од грешника ствара праведника.

Вршећи разбојништва са својом дружином, Мојсије чињаше многе грабеже, крвопролића и друга одвратна и стидна безакоња и насиља, и постаде чувен по свирепости својој и страшан свима. Између осталих разбојничких дела његових помиње се и ово: Мојсије беше киван на једнога овчара, што га једном приликом омете својим псима да изврши неки злочин. Дознавши потом да тај овчар пасе овце с друге стране реке Нила, он намисли да га убије. У то време река Нил се беше страховито излила. Свезавши своје одело, Мојсије га привеза себи за главу, мач метну међу зубе, и стаде пливати по великој реци. А споменути овчар, угледавши још издалека Мојсија како препливава реку, остави овце, па побеже и сакри се. Мојсије пак, препливавши реку, но не нашавши овчара, закла му четири најбоља овна, па везавши их конопцем поново преплива обратно реку Нил вукући са собом те овнове. Онда одра овнове, поједе њихово изврсно месо, а коже даде за вино и попи.

Дуго времена Мојсије вођаше такав рђав живот; но једном он некако дође к себи, јер се Бог смилова на њега и призва га покајању, пошто преблаги и човекољубиви Господ не жели погибао грешника него им жели обраћење на спасење. Раскрави се дакле срце у грешника Мојсија, раскаја се за своја зла дела, остави разбојниковање и другове своје, оде у пустињски манастир и предаде себе у покорност и служење игуману и братији, или тачније – самоме Богу. И проливаше Мојсије многе сузе и дању и ноћу, кајући се за раније почињене грехе своје, и ревносно вршећи сва послушања и послове, он постаде изврстан монах. Затим после неког времена Мојсије оде у отшелничку келију и живљаше сам о Богу, топлим покајањем очишћујући своја ранија безакоња.

Када Мојсије вођаше живот у таквом покајничком исправљању себе, у његову келију упадоше четири разбојника и нападоше га, не знајући да је то Мојсије. А он, иако сам, савлада их и свеза, па бацивши их себи на лећа као врећу плеве, однесе их у манастир к цркви и рече братији: Пошто не треба никоме да чиним нажао, а ови ме нападоше, и ја их похватах, шта ми ви наређујете односно њих? – Оци му наредише да их одвеже и пусти на слободу, рекавши: Нама не доликује да икога убијамо. – А разбојници, сазнавши да је то Мојсије, бивши харамбаша разбојнички, удивише се таквој промени живота његова, и прославише Бога, па се и сами тргоше и у страх Божји дођоше; и покајавши се, постадоше монаси виђени. И не само они, него и многи други разбојници, чувши о своме вођи Мојсију да се покајао и постао монах, оставише и они разбојниковање и сва зла дела, и постадоше врлински монаси.

Тако Мојсије провођаше време у подвизима покајања. Спочетка њега нападаху демони блуда нечистим помислима и похотљивим распаљивањима, вукући га на пређашњи блудни живот, као што касније сам казиваше братији, говорећи: Ја сам поднео толике муке борећи се са телесном пожудом, да умало не наруших монашки завет. – Отишавши к презвитеру ави Исидору у Скит, он му исприча о своме муковању у борби са телесном похотом. И рече му свети Исидор: Не смућуј се, брате! Ти си још почетник, па те због тога демони жесточије нападају, иштући у теби пређашњу навику; да би их одагнао од себе, саветујем ти да се латиш свакодневног пошћења и у једењу уздржања, да не једеш досита. Јер као што пас, који је навикао да глође кости око касапнице, не одлази од касапнице док се не затвори; али кад се она затвори и нема никога да му што баци, он пошто огладни одлази; тако и демон блуда чучи око човека који једе досита. Међутим, ако боравиш у посту и уздржању, умртвљујући земне удове своје и затварајући врата једења пошћењем, не допуштајући да се стомак наједе, јер наједање рађа телесну похоту, тада ће демон, као пас измучен глађу, отићи од тебе утучен.

Слуга Божји Мојсије, отишавши у своју келију, затвори се у њој и провођаше у евакодневном пошћењу, једући мало парче хлеба увече по заласку сунца, и много се трудећи у рукодељу, и педесет пута у току дана устајући на молитву, вршећи је клечећи. Али, иако мучаше тело своје радом и изнураваше пошћењем, ипак не престајаше у њему пожуда која подстиче на грех. Стога он поново отиде к ави Исидору и рече му: Оче, не могу да будем у својој келији, јер телесне страсти војују на ме. – Блажени Исидор га узе и изведе на највише одељење своје келије, па му рече: Погледај на запад! – Погледавши, Мојсије виде мноштво страшних демона који су грајали и припремали се за борбу. Онда ава Исидор рече Мојсију: Сада се окрени на исток и погледај! – Погледавши на исток, Мојсије виде безбројно мноштво светих светлоносних анђела који су се такође припремали за борбу. И свети Исидор рече Мојсију: Они што су на западу подижу борбу на свеце Божје, а они што су на истоку шаљу се од Господа у помоћ добрим подвижницима. Гледај, много је више оних који нам помажу од оних који устају на нас.

Окрепљен таквим виђењем и старчевим речима, Мојсије се врати у своју келију, и поново стаде упражњавати своје уобичајене трудове са пошћењем и молитвама. Међутим напади га и даље не остављаху, нарочито му враг много мука задаваше у сну преко саблажљивих привида. Зато он устаде и оде к другоме светоме старцу, веома искусноме, и упита га: Шта да радим, аво, јер ми снови помрачују ум, распаљујући тело, наслађујући страст и побуђујући ме привидима на ранији греховни начин живота? – Старац му одговори: Ти зато патиш од те одвратне муке што не чуваш ум свој од сладострасних сањарења. Уради ово што ти препоручујем: одај се бденију, и постепено се навикавај на њега, и моли се бодро, па ћеш се избавити од те муке.

Добивши овакав добри савет од искусног светог наставника, Мојсије се врати у келију, и стаде се обучавати свуноћном бденију: он по сву ноћ стајаше усред келије, не преклањајући колена у молитви, да би избегао дремање, него се мољаше стојећи право и не склапајући очи. И у таквом мучном подвигу преподобни проведе шест година; али се ни на тај начин не могаше избавити од телесне пожуде која војеваше против духа, пошто Бог беше тако допустио, да би преподобни, бивши прекаљен као злато у топионици, добио преславни венац живота са осталим страдалцима.

Након извесног времена храбри подвижник измисли нов тешки подвиг: излажаше ноћу из келије своје, обилажаше отшелничке келије пустињских стараца, узимаше празне крчаге испред њихових келија, а да то они нису знали, и доношаше им воду из далека. Јер неким старцима келије беху удаљене од воде два потркалишта, а некима три, четири па и више; неки пак од њих беху већ тако стари, да нису били у стању доносити себи воду; овима Мојсије сваке ноћи пуњаше крчаге водом. Овакав подвиг преподобног Мојсија беше мрзак ђаволу. По попуштењу Божјем ђаво приреди светоме Мојсију оваку непријатност: Једне ноћи, када се овај блажени трудољубац беше сагао у студенац са крчагом некога старца да захвати воду, силно га удари ђаво по леђима великом мотком, те старац паде онесвешћен и лежаше као мртав.

Када свану, на студенац дођоше монаси по воду и нађоше Мојсија где полумртав лежи. Они онда одоше и обавестише о томе великог скитског аву Исидора; он оде са братијом, узе Мојсија и донесе к цркви. И би Мојсије као раслабљен, и толико боловаше, да једва оздрави телом после годину дана. Онда му ава Исидор рече: Брате Мојсије, престани већ да се преко мере бориш са бесима, јер и у тој храбрости треба чувати меру. – На то непобедиви војник Христов одговори: Нећу престати борити се док ме не оставе гадне сањарије у сну. – Тада му ава Исидор рече: У име Господа нашега Исуса Христа, ево овог часа те оставише те телесне пожуде, и од сада ћеш бити на миру; приступи дакле слободно и причести се Божанским Тајнама Тела и Крви Христове. Но ово знај, да таква тешка телесна борба би попуштена на тебе ради тога, да се ти не би погордио у уму своме како си тобож својим пошћењима и подвизима савладао страсти, и да, погордивши се, не би пропао.

Чувши ово, Мојсије се причести Божанским Тајнама, оде у своју келију, и подвизаваше се на миру од ранијих телесних борби, проводећи строг испоснички живот у побожном и молитвеном тиховању. А после неколико месеци Мојсије би упитан, да ли га узнемиравају страсти. Он одговори: „Откако ми служитељ Христов Исидор очита молитву, више не патим од телесне пожуде“. – После тако великих искушења блажени Мојсије милосрђем Божјим доби спокојство, и проведе од тога времена остале године живота свога бестрасно и спокојно; против ђавола пак доби од Бога велику силу, те их је презирао као муве; и напуни се благодаћу Духа Светога, и постаде славан међу оцима.

Пошто се свети Мојсије прочу врлинским животом, чу за њега кнез те земље и оде у скит желећи да види аву Мојсија. Обавештен о томе да кнез долази њега ради, старац изиђе из келије са намером да бежи у рит и шевар, но сретоше га слуге што беху са кнезом и упиташе: Где је келија аве Мојсија? – Он им на то узврати: А шта желите од њега? То је безуман старац, и веома лажљив, и води покварен живот. – Чувши ове речи, они се зачудише и продужише пут. И кад дођоше к цркви кнез рече клирицима: Слушао сам о ави Мојсију и дошао сам да добијем благослов од њега; но срете нас неки монах који је ишао у Египат, и кад га упитасмо где живи ава Мојсије, он изговори ружне речи о Мојсију, називајући га безумним, лажљивим и човеком који води покварен живот. – Чувши то, клирицима би жао и упиташе: А какав изгледаше тај старац који изговори те хуле на светога мужа? – Они одговорише: Старац беше висок, црн у лицу, у бедној одећи. – Клирици на то рекоше: Нема сумње то је ава Мојсије, па пошто није желео да вам се каже и да од вас прими почасти, он је изговорио хулне речи о себи као о неком другом. – Добивши на тај начин велику духовну корист, кнез отиде благодарећи Бога.

Тако преподобни Мојсије избегаваше славу и почасти од људи и клоњаше се разговора са световњацима који долажаху к њему, мада бејаше гостољубив, јер с љубављу угошћаваше страну братију која му долажаху, као што се о гостољубивости његовој пише у Отачнику. Једном свима пустиножитељним оцима у скиту би дата заповест оваква: „Постите се сву ову недељу и сатворите Пасху“. У то време дођоше к оцу Мојсију нека страна братија из Египта, и старац им спреми мало варива. А суседи његови, видевши дим, рекоше клирицима: Мојсије наруши заповест и вари храну себи. – Клирици на то одговорише: „Изобличићемо га када дође у саборну цркву“. А свима беху познати поснички подвизи Мојсијеви. Када наступи субота Мојсије дође у цркву на саборно богослужење, и клирици му рекоше пред свима: „Оче Мојсије, ти си нарушио заповест људску, али си испунио заповест Божју“. Такође се и у Житију Арсенија Великог[2] казује: Неки брат дође издалека у скит, желећи да види преподобног Арсенија; приведен к Арсенију, брат га виде, али се не удостоји чути речи његове, јер старац сеђаше ћутећи и гледајући у земљу. Отишавши од њега тај страни инок замоли клирика који га је водио, да га одведе к ави Мојсију који пре монашења бејаше разбојник. И клирик га одведе к преподобном Мојсију. Блажени Мојсије прими их с радошћу, и одмори их, и угости, и указавши им велику љубав отпусти их. Путем клирик скитски рече страном брату: Ето видео си обојицу, и оца Арсенија и оца Мојсија. По твоме мишљењу, ко је од њих двојице бољи? – Страни брат одговори: Бољи је онај који нас с љубављу прими. – А неки од богоугодних стараца чувши то помоли се Богу говорећи: „Господе, покажи ми ко је од њих савршенији: да ли онај који бега од људи имена Твога ради, или онај који прима све имена Твога ради?“ И старац тај виде у виђењу две велике лађе које пловљаху по некој великој реци: у једној беше преподобни Арсеније, и Дух Божји управљаше његовом лађом у великој тишини; а у другој лађи беше преподобни Мојсије и с њим анђели Божји, који управљаху његовом лађом и стављаху мед у уста Мојсију.

Пошто проведе много година у постничким подвизима, преподобни Мојсије би удостојен презвитерског чина, према неком откривењу Божјем; и када, произведен у први степен свештенства, би обучен у стихар, рече му епископ: Ево сада је ава Мојсије сав бео. – А Мојсије рече епископу: „Владико, шта чини свештеника, спољашње или унутрашње?“ Као да је рекао: да ли човека чини достојним свештенства спољашња одећа која покрива гело, или унутрашње врлине? – А епископ, желећи да испита Мојсија да ли је он заиста слуга Христов који има унутрашње врлине, рече клирицима: Када Мојсије уђе у олтар, истерајте га, па пођите за њим и слушајте шта ће говорити. – Клирици тако и урадише: истераше га из олтара, говорећи: Изиђи напоље, мурине! – А он, изишавши и ставши на засебном месту, кораше себе говорећи: Добро урадише с тобом, псу! добро урадише с тобом, црнотели ђаволе! јер ниси достојан, и како се усуђујеш ући у светињу? ниси човек, и како се усуђујеш прилазити људима и служитељима Божјим? – Чувши ове речи његове, клирици обавестише епископа; и епископ нареди да Мојсија поново позову у олтар, и хиротониса га за презвитера. Потом га упита: Шта си помислио, оче, бивши изгнан па опет враћен? – Мојсије одговори: Упоредих себе са псом, који када га одгоне бежи, а када га позивају натраг дотрчи брзо. – И рече епископ: Заиста је овакав човек достојан божанске благодати, јер Господ смиренима даје благодат.

Слично искушење догоди се овоме оцу и раније, у време његовог искушеништва. Јер када једном сва братија беху на скупу у скиту, оци намислише да опробају Мојсијево смирење и стадоше га ниподаштавати, говорећи: Зашто ће овај црнац међу нама? – А он, чувши то, оћута. Братија пак при разилажењу упиташе га: Оче Мојсије, не узнемири ли се када те оци ниподаштаваху? – Он им одговори речима псаламским: Узнемирих се, и не говорих (Пс. 7, 6) (тојест: ћутке поднесох ниподаштавање).

По пријему свештеничког чина преподобни Мојсије се подвизаваше још петнаест година, имајући седамдесет пет година од рођења. Он имађаше седамдесет пет ученика, и сконча мученички на следећи начин. Једнога дана, седећи са братијом, он рече: Ето, данас ће варвари доћи у скит да посеку монахе; устаните и бежите одавде! – Братија му рекоше: А зашто ти, оче, не бежиш? – Он им одговори: Ја већ много година очекујем дан када ће се испунити на мени реч Владатеља мог, Господа Христа, који је рекао: Сви који се маше ножа, од ножа ће погинути (Мт. 26, 52). – На то му братија рекоше: И ми нећемо да бежимо, него ћемо с тобом да умремо. – Но он им одговори: Мени то није потребно; ипак нека сваки чува себе како најбоље уме.

Тада братија устадоше и побегоше, и само седам монаха остадоше с преподобним. Након мало времена старац рече: Варвари су већ близу! – Један од споменутих седам монаха, уплашивши се, побеже и сакри се негде. А варвари, ушавши, посекоше светог Мојсија и оних шест сабрата што беху с њим.[3] А монах који избеже смрт, налазећи се у скривеном месту, виде небо отворено и седам пресветлих венаца како се спустише на седморицу мученика.

Када варвари отидоше, овај се монах врати у келију и нађе преподобног Мојсија и шест сабрата посечене и тела им леже у крви. И монах стаде плакати. Потом дођоше и остала братија, и плачући погребоше побијену сабраћу.

Такав би крај преподобног оца нашег Мојсија Мурина, који од разбојника постаде монах и истинским покајањем потпуно угоди Богу, те се њему као мученику отвори не само рај него и небо, и он би удостојен венца славе. Молитвама његовим нека и нас упути на истинско покајање и удостоји Царства Небеског човекољубиви Господ Христос, Бог наш, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и свагда и кроза све векове. Амин.

———————————-
[1] Мурин – Αιφιοψ = Етиопљанин, црн лицем, црнац.

[2] Спомен светог Арсенија 8. маја; под тим даном и његово Житије.

[3] То се догодило око 400. године.