Свештеник Бранислав Перановић: Православље и секте

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 1998, БРОЈ 3 (23), СТРАНЕ 15-37

 

ЗАШТО ПИШЕМО?

Имајући на уму све већу духовну пустош и велико непознавање православља у нашем народу, пишемо ову брошуру у настојању да њоме некако помогнемо макар вама који контактирате са Црквом, да вас наговоримо да се упустите у диван и благословен „посао“ упознавања вере Отаца наших, јер, стичући знање, ми не само да стичемо слободу, него се штитимо од многих погрешака и разочарења. Владимир Соловјев је писао: „Ако је безумно не веровати у Бога, још је безумније веровати у њега половично“. То је тзв. полувера. Међутим, човеков задатак је да прерасте границе света. У духовном животу пост, молитва, и сл. нису најважнији, они су само средства за стицање благодати и задобијање Духа Светога. Наслов брошуре је „Православље и секте“, што значи да ћемо се овде бавити проблемом нових „вера“, тј. нововерцима: њиховом појавом, учењем, начином деловања, нашим односом према њима, и др. Овде намеравамо да се бавимо пре свега тзв. хришћанским сектама, у настојању да вас, наш православни благочестиви народ благовремено упозоримо на опасност ширења овог корова који се врло тешко искорењује, а који је разоран пре свега за личност, духовно, душевно, али и физичко здравље. Разорно делује и на породицу, многе државне институције, и на много штошта друго.

 

ШТА ЈЕ СЕКТА?

Секта је мала група истомишљеника, која се у самосталну религијску групу одвојила од неке друге религијске заједнице. Секта је непријатељки расположена према православљу. Секта тражи, за разлику од православља, снажно покоравање својих следбеника. Дакле, секта оспорава и негира Цркву, али често и друштво и државу. Православље је, пак, слободно и драговољно прихватање еванђелског учења и живот по њему у Цркви („са свима светима“).

 

КО СУ ЧЛАНОВИ СЕКТИ?

То су углавном наша залутала и заблудела браћа, наша кривица и осуда – јер су то постали зато што им ми нисмо на време пренели свету веру православну, нисмо им на време посведочили Христа. То су и психички и физички болесни и рањени људи. Кренули су за Христом, за спасењем и светлошћу, а обрели се у густој тами, из које врло тешко и ретко проналазе излаз.

 

ОДАКЛЕ ПОТИЧУ И КАКО СУ НАСТАЛЕ СЕКТЕ?

Треба рећи да су се у целој хришћанској историји појављивале, али и нестајале многе секте и неистинита, јеретичка учења. Савремене секте потичу од протестантизма и реформације. Овај покрет догодио се у 16. веку, и представља отцепљење више самосталних протестантских верских заједница од римокатолицизма, услед неслагања са теологијом и праксом римокатоличке „цркве“. Формирале су се заједнице: лутеранска, са седиштем у Немачкој, калвинистичка – у Швајцарској, и многе друге, као што су: пуританска, квекерска, баптистичка, презвитеријанска, итд. Каснија настојања да се протестантске верске заједнице чвршће повежу у протестантски екуменски савез остала су без успеха. Ове конфесије су се врло брзо изделиле у велики број мањих и нових, са различитим учењем, често потпуно супротним од учења верске заједнице од које новонастала води порекло. Основ за настанак свих секти је тврдња Мартина Лутера да свако може по свом нахођењу тумачити Свето Писмо. То је довело до тога да су многи самовољно и погрешно тумачили ову књигу над књигама, своје тумачење преносили другима, и тако оснивали секту. Основна одлика секташког „богословља“ је примитивни буквализам у тумачењу и схватању Светог Писма.

 

ШТА ЈЕ ТУ НАЈЗАНИМЉИВИЈЕ?

Најзанимљивије је то што се све секте позивају на Свето Писмо, тврде да је њихово учење на њему засновано, свака секта тврди да једино она правилно тумачи и разуме Писмо, да је баш та секта једина истинита и спасоносна. Све секте тврде исто то, а све су настале мање – више на исти начин – тумачењем Светог Писма без Светог апостолског предања. Како су упали у заблуду – није тешко открити. Није све записано у Светом Писму, њега је немогуће прецизно и правилно разумети без предањског наслеђа, које се једино налази у окриљу православља, које је једино сачувало неизмењену и чисту апостолску веру.

 

КАКО ЈЕ ОВА МАТЕРИЈА ЗАКОНОМ РЕГУЛИСАНА?

Лоше. Наша држава се није снашла. Играјући се верске демократије, олако је дозволила формирање свакојаких секти. Закон о слободи вероисповести, који тренутно важи у нашој земљи, делимично би био погодан за земљу са високим нивоом верске обавештености становништва, што код нас није случај. Међутим, управо у земљама са већом верском просвећеношћу, ситуација за секташе је тежа у сваком погледу. На пример: грчка Црква је много боље организована, народ се врло уредно обавештава о овој проблематици. Апелациони суд Крита забранио је још 1987. године секту Јеховиних сведока. Јеховисти су се жалили 1993. године Европском суду за људска права, али је њихова жалба одбијена. По- ново су се жалили 1996. године, али је њихова жалба поново одбијена. Европски суд је потврдио да се православна веронаука уклапа у правна решења Европске уније.

 

ДА ЛИ СУ ДАНАС ПОВОЉНИ УСЛОВИ ЗА ШИРЕЊЕ СЕКТИ?

Да, врло су повољни. Ослобођени од полувековне идеолошке тираније, људи данас жуде за чистим извором живе воде, али су се многи изгубили, и хрле ка прљавој води разних секташких учења. Верска необавештеност, жеља да се превазиђе ова сива стварност, да се реши проблем смрти, неодговорност телевизије и других средстава јавног информисања, све то и још много другог заиста погодује ширењу секти на нашим просторима. Улазак нарочито младих људи у секте често је мотивисан знатижељом.

 

СУШТИНА СВИХ СЕКТИ

Суштина свих секти је порицање Светог предања, црквеног учења и саме Цркве.

Господ Исус Христос (Мт.24.23-24) и апостоли (2.Петр.2.1-3; 1.Јн.4.1; Дела 20.30; Гал.1.6;3.1) опомињали су и упозоравали на такве појаве.

 

КОЈЕ СЕКТЕ ДАНАС ПОСТОЈЕ У СВЕТУ?

На ово питање не може се прецизно одговорити. Са различитим учењем, уз позивање на Свето Писмо, данас има више хиљада верских секти, конфесија, заједница и група, по некима чак и свих 20.000! Неке од њих су врло бројне – имају чак више милиона следбеника.

 

КОЈЕ СЕКТЕ ПОСТОЈЕ У НАШОЈ ЗЕМЉИ?

Да кажемо да се и код нас, с обзиром на велико непознавање Отачке вере, и духовни вакум који је настао после вишедеценијске владавине и тираније безбожништва, догађа права најезда „проповедника“ разних секти. Све оне долазе „да усреће Србе“. а најистакнутије и најмасовније су: Баптисти, Адвентисти, Унија реформног покрета адвентиста седмог дана, Црква Божја седмог дана, Црква Божја, Јеховини сведоци, Тринаест Јеховиних синова, Црква позног дажда, Пентекостална црква, Христова црква браће у Југославији, Христова духовна црква еванђелске браће, Нова апостолска црква, Нови методисти, Господња нова црква која је Нови Јерусалим, Нови мир, Христова духовна црква малокрштених, Христова духовна црква великокрштених, Христова црква ногопраних, Назарени, Мали хришћани, Филаделфија, Мормони, итд. У Југославији их има преко 65 регистрованих. Све ово пружа врло жалосну слику крајње неозбиљног односа према Христовом учењу. Свако мисли да може основати Цркву, као да она није мистично Тело самога Господа Исуса Христа (Кол. 1,18,24) који ју је основао једном за сва времена (Мт. 16,18).

 

КАКО ДЕЛУЈУ СЕКТАШКИ МИСИОНАРИ?

Углавном насртљиво и прикривено. Никада не наступају до краја отворено, увек од потенцијалних нових чланова сакривају део истине о себи, или их отворено обмањују. Ништа не говоре о религиозном карактеру своје групе. Често се скривају иза назива „црква“ или „хришћани“. У почетку тврде да су и они сами готово православни. У својим памфлетима и другом пропагандном материјалу скоро по правилу су непотписани, често користе амблеме и симболику традиционалних верских заједница. Маскирају се. Дакле, заинтересованима се не приказује стварно определење секте. Тек када се новопридошли озбиљно заинтересује и делимично утврди у секташком учењу, ситуација постаје јаснија. Тада му се саветује да избегава сваки разговор са упућеним православним верницима, јер је „то корисно за његову душу“. Дакле, доста лажи за некога ко тврди да проповеда истину.

 

КАКО ДА СЕ ПРАВОСЛАВЉЕ ПОСТАВИ ПРЕМА СЕКТАШИМА?

Православље не сме да се бори против јереси заборављајући свој начин живота, јер то само помаже ширењу јереси и секташтва. Ми секташима морамо приступити као нашој болесној браћи, трудећи се да их не повредимо, али неодступно сведочећи Истину, и штитећи оне који се нису заразили секташтвом. Најбоље упутство дао нам је св. Јован Златоусти: „Јеретичке догмате, противне онима које примисмо, треба анатемисати, и безбожне догмате треба разобличавати, људе пак потпуно штедети и молити се за њихово спасење!“

 

ПРЕВЕНТИВА

Ђакон др Андреј Курајев у својој књизи Да ли сви путеви воде ка Богу на једном месту, говорећи о религиозности детета говори да оно није агностик, да врло реално и живо доживљава духовни свет. У дечју реалност улази и чудо. Када би дете на улици срело Христа, оно се не би, као одрасли, запрепастило, него би се напросто обрадовало… Али, ако се природна тежња детета за целовитим, мистичким сазнањем света не усмери у култивисане облике религиозне свести. оно ће бити осуђено на индивидуално стварање мита и Бога. Забрана разговора на теме које су за дете врло важне, довешће до изопачења његовог унутрашњег света…

Даље О. Андреј каже: „Ви се нисте потрудили да бар нешто сазнате о Јеванђељу, и својим хладним „животним искуством“ силовали сте дечју жудњу за чудом и вером. Ви својој деци нисте пружили елементарна знања о Богу и смрти, о души и о ђаволу, о светлости и њеним фалсификатима… Управо та ваша млакост ваша „одмереност и умереност“ на хиљаде деце предале су секташима! У вама (у нама) деца нису нашла такву веру и такав идеал чијем служењу би била спремна да дају себе. Ви (ми) нисмо умели да запалимо срца своје деце и тиме смо их осудили на изгарање у секти… А ви ако не желите да једном видите своје дете како целива ноге неког наредног идола („преподобног Муна“ и сл.) – пронађите му јеванђеље, па га заједно прочитајте.“

 

КАКО ДА ПОСТУПИМО ПРЕМА НАМЕТЉИВОМ СТРАНЦУ КОЈИ НАМ ГОВОРИ О ХРИСТУ?

(објављено у часопису Београдски дијалог, бр.2, марта 1998. године)

… Рекли бисмо да је данас тешко наћи човека који није имао контакта са мисионарима, учитељима, проповедницима нових религија, учења, философских система. У градовима се појавило мноштво верских група и организација. О некима смо понешто и знали по чувењу, о многима нисмо никада ништа раније чули. Свака од њих себе проглашава за носиоца истине у крајњој инстанци, тврди да ће вас привести спасењу, да ће вам помоћи да превазиђете све проблеме и постигнете невиђене успехе.

Како да сазнамо колико су та обећања истинита?

Како да сазнамо да ли човек који нам је пришао припада тоталитарној секти (деструктивном култу)?

Како да сазнамо да ли смо објекат врбовања, да ли нас увлаче у неку организацију у коју никада не бисмо ушли уколико бисмо поседовали веродостојне и потпуне податке о њој?

…Обраћам се у првом реду онима који још нису начинили свој верски избор: молим вас, будите будни и опрезни! Није тачно да се Православна Црква бори против других верских заједница из бојазни од конкуренције. Црква само упозорава: ако нам је већ пало у удео да живимо у условима „великог тржишта“, морамо се трудити да будемо писмени потрошачи, добро упућени конзументи … ако имамо посла са духовним фалсификатима ризиковаћемо да изгуби- мо нешто много веће: своје здравље, читаву своју имовину, окру- жење, каријеру, породицу, па и читав свој живот, на крају крајева.

Дакле, уколико вам приђе непозната особа позивајући вас да дођете на предавање или семинар… саветујем вам да тој особи поставите десет конкретних питања која ће вам помоћи да елиминишете макар 90% свих секташа који се баве врбовањем нових чланова. Најбоље би било да питања која нудимо задате спокојним, мирним тоном, без икакве агресивности, али да при томе придошлици јасно ставите до знања да нећете бити задовољни избегавањем одговора, полуистинама, него да желите директан и искрен одговор.

Морате знати да све тоталитарне секте при врбовању користе обману у мањој или већој мери. Па ипак, нису сви секташи свесни чињенице да при покушајима врбовања нових чланова уводе људе у заблуду. Због тога ћете, захваљујући овим питањима, моћи да откријете да ли секташ скрива од вас део истине, или да и он сам не познаје све потребне податке.

Најчешће секташи покушавају да се реше оваквих питања избегавањем непосредног одговора…

Знајте да увек располажете још једним „резервним“ аргументом, против кога ни један секташки проповедник не може ништа рећи; наиме, у сваком тренутку можете да се удаљите или да секташа замолите да из тих стопа напусти ваш стан или канцеларију.

Још једно правило за вас мора имати апсолутну вредност: никада немојте давати своју адресу или број телефона људима за које претпостављате да су у некој секти. Ако имате одређене сумње, али бисте ипак волели да добијете више информација пре него што формулишете дефинитивне закључке, замолите такву особу да вам да своју адресу и телефон, како би се даљи контакти одржавали у складу са вашом вољом и иницијативом.

Имајте на уму: ви сте тај ко треба да ситуацију држи под контролом!

… Не заборављајте: човек који стоји пред вама је пре свега жртва којој је преко потребно саосећање и снисхођење.

 

Ево, дакле, и десет питања која вам предлажемо:

 

Прво: Колико дуго сте члан групе?

Веома је важно од самог почетка знати са ким имате посла. Особе које су увучене у тоталитарну секту пре мање од годину дана су још увек веома неискусне. Према томе, мања је вероватноћа да ће посезати за лажима, а посве је сигурно да неће умети тако маестрално да обмањује, као што то чине искусни „проповедници“. Ако је ваш саговорник већ више година члан неке верске групе, захтевајте од њега да вам пружи најконкретније могуће одговоре на свако ваше питање. Уколико покуша да врда, у сваком моменту пружа вам се прилика да изразите чуђење како то да дугогодишњи члан верске заједнице није у стању да пружи одговор на најједноставнија питања.

 

Друго: Да ли желите да ме заврбујете у неку организацију?

Најчешће ће „проповедник“ на то питање одговорити: „Не, ви сте ми се просто свидели, па сам пожелео да вас упознам са нашим учењем (нашом методом, организацијом). Даљи ток разговора зависиће искључиво од вас – желите ли да искористите ову прилику или не.“ Сјајно! Запамтите тај одговор, јер, ако је ваш саговорник припадник тоталитарне секте, он ће ипак неизоставно покушати да прибегне методама врбовања и притиска, и у том моменту неће бити на одмет да га подсетите на његове властите речи, те да га учтиво, али енергично, замолите да вас остави на миру.

 

Треће: Можете ли да набројите остале организације које имају везе са вашом верском заједницом?

Постављањем тог питања заправо ћете покушати да установите да ли је ваш сабеседник можда члан неке тоталитарне секте за коју сте већ чули. Скоро све такве секте око себе организују низ пратећих удружења и група којима се покрива њихов рад, како се потенцијални чланови не би плашили на првом кораку…

 

Четврто: Реците ми ко је осниван ваше групе, а уколико је преминуо, како се зове садашњи врховни руководилац?

Покушајте да и овде добијете максимално целовит и тачан одговор. Није искључена могућност да ће „проповедник“ покушати да сакрије од вас ко је прави вођа заједиице, пошто његово име може бити довољно искомпромитовано. Захтевајте да неизоставно чујете име врховног вође. Можда ће вам све постати јасно чим чујете то име, па нећете жудети за наставком дијалога.

 

Пето: Испричајте ми све што знате о прошлости лидера ваше организације. Какво је његово образовање? Да није можда кривинно гоњен? Да ли је позиван на одговорност пред судом? Ако јесте, због чега?

… Сасвим природно, могуће је да ни ваш саговорник ништа не зна о биографији лидера своје групе, пошто није на време поставио одговарајуће питање оном секташу који је њега заврбовао. Тада је погодан тренутак да га питате: „Па како сте могли да читав свој живот посветите човеку о коме ништа не знате?“ Знајте да се сваки деструктивни култ труди да тако заврбује људе да они до приступања не сазнају значајне податке о организацији и њеном лидеру, за разлику од нормалних организација и удружења које већ на старту нуде целовиту и потпуну слику о себи, и позивају на учлањење тек када потенцијални члан постане свестан да је сам, својом вољом спреман на такав чин.

 

Шесто: У шта верује ваша група? Да ли она сматра да циљ оправдава средства? Да ли постоје околности у којима је за човека корисно да буде обманут?

Већина проповедника тешко да ће почети из рукава да вам излаже учење своје секте. Они су обучени да распаљују нашу знатижељу како би нас привукли себи – кроз посећивање предавања, гледање филмова, учествовање у раду семинара. Такви одлично знају да ће на њиховој територији имати далеко веће могућности и начина да вас потчине утицају своје секте, па зато на улици не говоре много.

Ако „проповедник“, чувши ваше питање, одбије да вам изложи основне поставке вероучења своје групе, будите сигурни да жели да нешто сакрије од вас. Он може да вам каже, рецимо, да се плаши да га не схватите погрешно, да не стекнете неадекватну представу о групи само због краткоће и несавршености његовог одговора. А свака ваљана верска организација у стању је да укратко изложи основне поставке своје вере! Тоталитарне секте, међутим, уопште нису заинтересоване за то да ви одмах, без одговарајуће припреме, сазнате све у шта су дужни да верују њихови чланови, све оно шта садрже њихови материјали за интерну „употребу“.

Ако човек који вас врбује почне да вам излаже учење своје секте, не допуштајте му да се расплињава и да вас заварава терминима којима се исказује субјективна оцена: „добра“, „узвишена“, „часна“, „истински Хришћанска“, итд. Све је то само још један покушај обмане и промене теме за разговор. Замолите проповедника да буде што конкретнији…

 

Седмо: Уколико приступим вашој организацији, на који начин ћу моћи да изменим свој живот? Да ли ћу морати да напустим студије или посао, да ли ме очекује обавеза да у вашу корист жртвујем своју уштеђевину и своје власништво, да ради вас раскинем све везе са родбином и пријатељима ако наиђем на њихов отпор?

Ако је ваш саговорник члан тоталитарне секте, он ће вам највероватније казати да се од вас неће захтевати ништа или готово ништа, да ћете моћи и да наставите да водите свој уобичајени начин живота и да ћете чак успети да одједанпут постигнете све оно ка чему сте већ дуго тежили. Па ипак, овакво питање већини секташа веома је непријатно, оно их нагони да заузму одбрамбену позицију. Због тога, чим поставите то питање, пажљиво пратите реакцију вашег саговорника. Када вам одговори, запитајте га чиме се он сам бавио пре него што је приступио секти, а чиме се бави данас. Дозволите себи и да искажете сумњу уколико он наступи са саморекламирањем да се тобоже бави једном веома ретком професијом или да студира на престижној високошколској установи. Поново га запитајте да ли је члановима његове организације допуштено да лажу…

 

Осмо: Да ли се сматра да је делатност ваше организације спорна? Ако има оних који отворено иступају против ње, које аргументе наводе?

Ово питање показаће вам колико је информисан ваш саговорник и у којој мери је спреман на отворени дијалог. Ако то питање поствите са наглашеном пристојношћу и са пријатељским осмехом, ма колико то било невероватно, често ћете добити овакав одговор: „Знате, има свакаквих чудака који тврде за нас да смо тоталитарна секта, да су свима нама испрани мозгови, који нас називају зомбијима. Можете ли то уопште да замислите? Ево, зар вама, рецимо, личим на зомбија са испраним мозгом?“ У таквој прилици умесно је поставити контрапитање: „А како би требало да изгледају зомбирани људи испраних мозгова? Како се они понашају?“ Најчешће ће ваш саговорник осетити приличну нелагодност, па, ако будете инсистирали да вам одговори, можете очекивати да ће се потрудити да што пре нађе изговор да се удаљи.

 

Девето: Шта мислите о бившим члановима ваше организације? Да ли сте некада имали прилику да озбиљно разговарате са бивишм чланом ваше заједнице и саслушате разлоге због којих је напустио организацију? Ако нисте, зашто је то тако? Зар вам ваша организација не допушта да контактирате са људима који су је напустили?

Реакција на то питање откриће вам много тога. Ниједна угледна и ваљана организација не забрањује својим члановима да одржавају везу с онима који су је напустили, поштујући људску слободу, па према томе и слободу изласка из чланства. Ма колико та организација осећала жаљење због њихове одлуке, она их никада неће спречавати да је напусте. А за деструктивне култове то се не би могло казати. За њих су сви бивши чланови – најљући непријатељи и издајници. Све секте својим члановима сугерирају да се таквих боје, да их избегавају, и чине све што је у њиховој моћи да спрече контакте са критичарима организације и са свима који су из ње иступили.

Многи искусни „мисионари“ одговориће вам: „Разуме се, неки моји блиски пријатељи су напустили нашу заједницу“. Међутим, ако затим замолите да вам испричају нешто детаљније о њима, опет ћете се суочити са обманом. Било би умесно запитати: „Које разлоге ти људи наводе када образлажу своју одлуку да иступе из редова ваше организације?“ и „А да ли се сада, пошто су напустили заједницу, ти људи осећају срећнијим и задовољнијим?“ Мало је проповедника који би вам понудили смислен одговор.

 

Десето: Наведите ми само три ствари које вам се не допадају у вашој верској заједници и код вашег вође.

Свако од нас познаје многе православце који отворено критикују своју Цркву и њену јерархију. Познато нам је да постоје римокатолици склони критиковању римског папе, и протестанти који се веома критички изражавају о својим „црквама“. У вези са тим можемо имати различита мишљења и вредносне оцене, али то је чињеница. А јесте ли чули макар за једног секташа који отворено износи макар и умерено критичке судове о оснивачу своје групе, њеном руководству или о самој заједници?

Много пута имао сам прилике да на питање да ли се у некој организацији упражњава контрола свести зачујем одговор секташа, пропраћен широким осмехом: „Ах, наравно не; како сте могли тако нешто да помислите.“ Али исто тако и душевни болесник неће признати за себе да је оболео, као што ће и алкохоличар ватрено негирати своју зависност од чашице. Ако је човек свестан своје болести, учинио је први корак ка оздрављењу.

Најбољи начин да докажете човеку да је наркоман јесте да га наговорите да неколико дана апстинира, да остави дрогу. Такође, најбољи начин да проверите да ли је човек под утицајем контроле свести јесте да испитате да ли је задржао у себи способност критичког односа према околини.

Пажљиво посматрајте секташа када му поставите ово питање. Уочићете да је изненађен, сметен, и неколико тренутака деловаће потпуно изгубљено. А када се сабере у мислима, тешко да ће моћи да вам каже нешто конкретно. То је сасвим „природно“, пошто је секташима забрањено не само да јавно изричу, него да и у мислима себи допуштају критички однос према својој организацији и њеном вођи.

 

Уколико сте поставили сва ова питања, а потом у одговорима вашег саговорника нисте успели да приметите ништа лоше, те желите да добијете још информација о његовој организацији, предузмите још неке мере предострожности пре него што донесете коначну одлуку. Настојте да се упознате и са другим члановима групе, да им поставите иста ова питања и да утврдите колико се одговори добијени од различитих особа поклапају. Ако се уочава већа разлика међу ставовима разних особа, упитајте ваше саговорнике за узроке њиховог размимоилажења и обратите пажњу шта ће вам они казати.

Пре него што се сагласите са учешћем у некој манифестацији која се одржава под окриљем неке нове организације, настојте се распитати каква је то организација. Ако она тврди за себе да је хришћанска, распитајте се какво мишљење о њој имају представници традиционалних хришћанских вероисповести у вашој средини; ако се издаје за муслиманску заједницу, питајте муслимане, и сл. Ако, пак, организација тврди да су њени оснивачи успели да у свом учењу уједине све религије света, будите нарочито на опрезу! Како показује вишемиленијумска историја верске мисли, такви вештачки покушаји „уједињавања“ доводе једино до даљих деоба и одвајања. Није нимало случајно то што су оснивачи свих најстрашнијих тоталитарних секти 20. века, почев од Лењина и Хитлера, па све до Муна и Раџниша изјављивали да су најзад успели да пронађу магичну формулу свеопштег јединства.

Ако нисте успели ништа да сазнате о организацији, али вам се она још увек чини привлачном и занимљивом, поведите на неки њен скуп или манифестацију на коју желите да одете, и пријатеља у кога имате поверења. Тако ћете имати прилике да са неким размените мисли и утиске о свему што сте видели и чули. Истина, морамо вас упозорити да ће многи деструктивни култови, чији је основни принцип „завади, па владај“, одмах покушати да вас одвоје од пријатеља. Обично се чини све да то изгледа спонтано: неко ће отпочети раз- говор са вашим пријатељем, за то време друга особа поставиће питање вама, и кроз неколико тренутака наћи ћете се у различитим деловима просторије. Неке секте од самог почетка могу да поставе услов да на семинару сваки учесник решава задатке само у пару са непознатим човеком. Не пристајте на ову варијанту: захтевајте да не будете растављени од пријатеља. Ако представници организације буду инсистирали на вашем покоравању – изволите изаћи напоље.

Ако на скупу осетите да се на вас врши притисак да прихватите мишљење већине пре него што сте стигли да формирате свој став, или да се потчините стереотипу понашања који вам се не допада – другим речима, да је отпочео процес кодирања – устаните не часећи ни часа и реците да вам се не свиђа да други манипулишу вама и да други контролишу вашу свеет. Што гласније то изјавите, брже ћете бити избачени са скупа. Ко зна, можда ће још неко налик вама искористити прилику да напусти просторију заједно са вама.

Уколико се све ово буде дешавало у иностранству, на семинару на коме се налазите о трошку организације, немојте се збуњивати. Нема разлога да осећате било какву обавезу према организатору! Будите реални: ако је организатор сносио трошкове вашег путовања и боравка, значи да сте потребнији ви њему него он вама! Имајте на уму да се организатор пред локалним властима обавезао да ће се старати о вама и да ће вам пружити и медицинску помоћ ако вам затреба, све до краја вашег боравка у тој земљи. Могућност да у непознатом страном граду останете на улици без средстава за живот и без повратне карте је, будите сигурни, практично искључена! Ако би се тако нешто, неочекивано, ипак догодило, остаје вам могућност да се обратите најближој станици милиције и тамо дате изјаву да сте у незнању прихватили да будете гост те и те организације, која на вас врши психолошки притисак и која одбија да изврши обавезе пред имиграционим властима. Знајте да никакве ваше изјаве које сте могли дати пре поласка не скидају са организације обавезе везане за ваш боравак у иностранству. Немате се чега плашити.

Најважније је испољавати разуман опрез. Не предајте се празној знатижељи на уштрб здравог смисла. Сувише је људи упецано у замке разних верских секти само због сопствене прекомерне самоуверености. Такви људи веровали су да ће моћи да се контролишу у свакој ситуацији, те да никада неће потпасти под нечији рђав утицај. Тако људи мисле и кад почињу да пуше (па шта, могу увек да оставим дуван ако то пожелим), да пију, да се дрогирају… Нажалост, неконтролисана знатижеља и претерана самоувереност многе су одвеле у пропаст! Учинимо све да не постанемо и сами жртве таквих искушења.

Овде се завршава излагање др Александра Дворкина, објављено у часопису Београдски дијалог бр. 2. У наставку наводимо упутство КАКО СЕ ТРЕБА ПОНАШАТИ АКО ВАМ СЕ НЕКО ОД ЧЛАНОВА ПОРОДИЦЕ НАЛАЗИ У СЕКТИ, објављено у истом часопису, у бр. 1, од новембра 1997. године:

Шта треба да чините:

• Покушајте да останете у редовном контакту путем поште или телефона, чак и кад вам особа мало или ретко одговара.
• Изражавајте искрену љубав према члану секте у свакој могућој прилици.
• Водите дневник коментара, ставова и догађаја повезаних са његовим животом у секти.
• Увек са добродошлицом дочекујте повратак „секташа“ у породични дом, без обзира на то што је речено.
• Сачувајте копије преписки између вас и особе.
• Забележите сва имена, адресе и бројеве телефона људи повезаних са сектом.
• „Држите језик за зубима“ ако „секташ“ прави неумесне коментаре.
• Прочитајте све препоручене књиге о сектама и контроли ума, као и све остало што ће вам пружити додатна обавештења о дотичној секти.
• Тражите помоћ и информације од организација специјализованих за противсекташко деловање; оне брину о вама и вашој личној ситуацији.

 

Шта не треба да чините:

• Немојте срљати у прихватање могућег решења пре него што пажљиво истражите проблем секти.
• Немојте говорити: „Ти си у секти, теби је испран мозак“, иако је то, нажалост, тачно.
• Немојте давати новац члану секте.
• Немојте се осећати кривим; породице нису узрочници овог проблема.
• Немојте се љутити или непријатељски понашати према дотичној особи.
• Немојте мислити да сте усамљени – то се дешава хиљадама породица сваке године.
• Немојте потцењивати моћ коју секта има над својим чланом.
• Немојте изазивати непријатељство „секташа“ исмевајући њихова веровања.
• Немојте се понашати као судија или противник особе која је у секти, њиховог учитеља, нити учења секте.
• Немојте се сукобљавати ни са једним од вођа или чланова секте.
• Немојте дозволити да вас неки „стручњак“ за секте убеди да платите велике суме новца без претходне провере његових квалификација.
• Немојте одустајати од наде на успех у помагању члану ваше породице да напусти секту, без обзира на то колико је дуго жртва у секти.
• Немојте запостављати себе нити остале чланове породице.

Ето, ово су била практична упутства, пре свега како поступати у случају врбовања и покушаја увлачења у секту, а затим како да чланови породице поступају у случају да неко из породице упадне у секту.

 

Заједнинке карактеристике и учења секти:

Све секте долазе да „поправе лоше стање у цркви“, да реформишу њено учење и организацију „јер је црква током времена напустила истинско учење и дух еванђеља.“ „Припремају“ људе за скори долазак Исуса Христа и његово хиљадугодишње земаљско царство. Свака секта за себе тврди да је она једина истинита и спасоносна, а све друге да су лажне. Сваку „надахњује Дух Свети“ а „основао“ ју је Господ Исус Христос преко својих изасланика. Свака проповеда слободу. Сви следбеници су једнаки, нема посебне црквене власти, али се треба покоравати вођама секте, који могу чак и искључивати поједине чланове и групе, што често доводи до цепања старих и настајања нових секти.

 

Осим овога све секте:

1. негирају Свето предање и самовољно тумаче Свето писмо;

2. Свето Причешће схватају као симболично, а не истинито тело и крв Исуса Христа;

3. немају посебно, већ опште свештенство;

4. Одбацују иконе и часни крст, сматрају православне идолопоклоницима;

5. Не верују у загробни живот, сматрају да душа спава до васкрсења;

6. Забрањују молитвено поштовање Пресвете Богородице и светитеља, итд.

 

ПРАВОСЛАВНИ ОСВРТ НА ЗАЈЕДНИЧКА УЧЕЊА СЕКТИ

 

1. О Светом предању:

Оно је старије од Светог писма, које је и настало из Светог предања. У прво време апостоли су усмено проповедали еванђеље. У Светом писму није записано све што је чинио и учио Исус Христос (Јн.21.25) и апостоли (2.Јн.12.). У Новом завету стоји заповест (1.Тим.6.20; 2.Тим.2.2) и похвала (1.Кор.11.2) за држање и чување Светог предања. Такође се налази и опомена „Да вас ко не зароби… људским предањем“ (Кол.2.8). Управо то се и догодило, прво секташким верницима, јер су наследили и држе предање својих оснивача. Неистина је тврдња секташа да верују само Светом писму, они верују својим „пророцима и оснивачима“ (Хелени Вајт, Милеру, Раселу, итд.) и њиховом тумачењу Светог писма.

Свето писмо се не може правилно тумачити и разумети без Светог предања (Лк.1.2.), што је и разлог појаве огромног броја различитих „истина“, тумачења и „цркава,,. Црква Божја – православна основана је од Господа Исуса Христа (Мт.16.18) преко апостола, за сва времена. Она је стуб и тврђава истине (1.Тим.3.15). Све друго, од људи основано, спада у верске ванцрквене организације које на своје следбенике изврнутом науком и рационалистичким приступом Светом писму, навлаче пропаст и Божју осуду. Све данашње секте су основане врло скоро, најстарије пре неколико векова, а свет заиста не почиње са нама, као ни Христова црква.

 

2. О Светом причешћу:

Све секте уче да хлеб и вино приликом причешћивања само симболично представљају тело и крв Христову, док ми православни на основу Светог писма знамо да је хлеб истинско тело и вино права крв Христова (Јн.6.55; Мт.26.26-28) и да је такво причешћивање један од услова спасења (Јн.6.53-54).

 

3. О свештенству:

Апостоли су, уз молитву, полагали руке на своје помоћнике и заменике које је Дух Свети поставио за Епископе да пасу Цркву Божју, коју је Господ стекао крвљу својом (Дела 20.28). Није чудо што секте не признају свештенство, нити га саме имају, јер немају тзв. апостолско прејемство – од времена апостола никада прекидано молитвено полагање руку, како се једино и постаје свештеником. Прочитати: 1 .Тим.5.22; 2.Тим.1.6; Титу 1.5 !

 

4. О иконама, часном крсту и моштима:

Када целивамо иконе, ми православни нисмо идолопоклоници, јер нити иконе, нити ликове светитеља и Богородице ми не обожавамо, већ им само одајемо одређено дужно поштовање као онима који су Богу служили и угодили много више него ми.

Иконе воде порекло још из Старог завета, а у хришћанству су одувек постојале. Многе су и чудотворне.

Осењивањем крсним знаком православни видљиво изражавају најважније истине православне вере: веру у Свету Тројицу, у богочовечанску природу Господа Исуса Христа, веру да смо спасени његовом крсном жртвом, итд. Нови завет на много места говори о крсту. Навешћемо само неке:

• Апостол Павле плачући говори о многнма који живе као непријатељи крста Христова (Флбљ. 3.17-19).
• Он неће да проповеда премудрим речима, да не изгуби силу – крст Христов, „јер је реч о крсту лудост онима који гину, а нама који се спасавамо сила Божја“ (1. Кор. 1.17-18).
• Сам Исус Христос говори о знаку Сина Човјечијег (Мт. 24.30).

Секташи (нововерци, како их је наш православни народ врло прикладно назвао) не признају ни мошти светитеља, иако је њихово чудотворно дејство описано још у Старом завету (2.Цар. 13.21). Ми смо сведоци постојања многих чудотворних моштију, сведоци смо испуњења пророштва псалмописца цара Давида који каже: „Да светац твој не види трулост“ (Пс.16.10).

 

5. О загробном животу:

Све секте, уз помоћ библијских цитата издвојених из контекста и погрешно протумачених, негирају загробни живот (континуитет свесности и постојања душе после смрти тела).

Православно веровање, засновано на Светом писму, је да душа после смрти тела наставља свесно да живи у условима који зависе од начина овоземаљског живота човека, тј. у непотпуном блаженству или непотпуном мучењу, све до Другог доласка Господа Исуса Христа и свеопштег васкрсења. У Светом писму имамо о томе много сведочанстава.

Прочитати: 1.Мојс.15.15; Проп.3.14; 12.7: Мт.10.20; Лк.23.46; Јн.24.12; Откр.6.9; 2.Кор.5.8.; Флбљ.1.23-24, итд.

Нарочито је упечатљива прича о богаташу и сиромашном Лазару (Лк.16.19-31), о преображењу (Мр.9.1-8), где се појављује пророк Мојсије. У Књизи о Јову (24.12) пише „Душе побијених вичу.“

Сам Господ душом је сишао у ад и проповедао душама умрлих (1.Петр.3.18-20).

 

6. О молитвеном поштовању светитеља:

Све секте га забрањују, због „идолопоклонства“ и неверовања у загробни живот. Разлог за ово неверовање је други, прикривен: секташка учења су погрешна, због чега у њиховим редовима нема и не може бити светитеља, они сви сами себе сматрају светима (колике ли гордости), а православне светитеље не признају без обзира на доказе, јер би тако секташи порекли оправданост и логику свога постојања.

Као што се из пасуса о загробном животу видело, ми православни сасвим оправдано верујемо у загробни живот, и на основу таквог веровања молимо светитеље да се пред Богом, као Његови угодници, заузму за нас, јер: „Диван је Господ у светима својима.“ (2.Сол. 1.10-12).

Прочитати: Мт.12.32; Јн.14.12 !

 

КАРАКТЕРИСТИЧНА УЧЕЊА ПОЈЕДИНИХ СЕКТИ

 

А. УЧЕЊЕ ЈЕХОВИНИХ СВЕДОКА

Смеса је свих јереси осуђених на седам Васељенских сабора – нема ништа хришћанско што они нису порекли или извитоперили:

1. Сматрају да у Светом писму нема ни трага учењу о Светој Тројици, да је то многобоштво, јер је 1+1+1=3, а не 1?

2. Бог није свуда присутан, има своје место столовања и може му се приступити;

3. Исус Христос није Бог. Није васкрсао телесно, већ духом;

4. Дух Свети није Бог, већ Божја сила;

5. Сматрају да душа не постоји као таква, већ да је крв душа, зато верницима не дозвољавају трансфузију крви, што често доводи до непотребног губитка живота;

6. Верују у скори долазак Христовог хиљадугодишњег овоземаљског царства:

7. Сматрају да је Исус Христос други пут на земљу невидљиво дошао 1914. године;

8. Служе се новим, „тачнијим“ преводом Светог писма.

 

Православни одговор:

1. Управо Свето писмо јасно учи о једном Богу по суштини, који се јавља у три лица (ипостаси): као Бог Отац, Бог Син и Бог Свети Дух: „Јер је троје што свједочи на небу: Отац, Ријеч и Свети Дух, и ово троје је једно.“ (1.Јн.5.7). Прочитати: 1.Мојс. 1.26-27; 3.22; 18.1-4; Мт.3.16-17; 28.19-20.

2. Бог је свуда присутан. Доказа је много у Светом писму. Овде наводимо: „Куда бих отишао од духа твојега и од лица твојега куда бих утекао? Да изађем на небо, ти си ондје. Да сиђем у пакао, ондје си.“ (Пс.139.7-10).

„Може ли се ко сакрити на тајно место да га ја не видим? говори Господ; не испуњавам ли ја небо и земљу? Говори Господ.“ (Јрм.23.24).

3. Исус Христос је Бог. Апостол Тома (неверни?) каже: „Господ мој и Бог мој!“ (Јн.20.28). Прочитати: Ис.9.6; Јн.1.1.; 10.30; 14.9; 16.30; Римљ. 9.5; 1.Јн.5.20, итд.

4. И за божанство Духа Светога постоји пуно доказа у Светом писму: „… рече Бог Израиљев (2.Сам.23.2-3): „… ниси слагао људима него Богу“ (Дела 5.1-4).

Прочитати: Мт. 12.32 !

5. Душа постоји, свесна после телесне смрти, и бесмртна: „Људи у граду уздишу и душе побијених вичу“ (Јов 24.12). „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити“ (Мт.10.28).

Прочитати: о покајаном разбојнику (Лк.23.43), и Лк.16.19- 31;Мр.9.1-8.

У Старом завету пише: „Аврам прибран роду своме“ (1.Мј. 25.8; 49.29,33), а он није сахрањен код својих предака (1.Мј.52.8-9), отац му је сахрањен у Харану (1.Мј.11.32). Поново прочитати: 1.Мј.15.15; 1.Птр.3.18-19; 4.6 !

6. Нема ништа од царства на земљи, јер „Земља ће изгорети“ (2.Птр.3.10), али „ће доћи ново небо и нова земља“ (2.Птр.3.13).

7. „Нико не зна дана ни часа“ (Мр.13.23). Прочитати: Мт. 24.42; 25.13!

8. Јеховистички превод не вреди ни коментарисати. Манипулација, скраћивања, изостављања, допуна и сл. има на све стране.

 

Б. УЧЕЊЕ АДВЕНТИСТА

Поред напред наведених заједничких карактеристика скоро свих секти, адвентисти (суботари) прорицали су датум другог доласка Христовог на земљу иеколико пута, а и данас сматрају да ће Господ Исус Христос врло скоро доћи. Сматрају да је папа антихрист. Јела деле на чиста и нечиста. Не користе никакав алкохол. Слављење суботе наводе као доказ да су они једина права Христова црква.

Адвентистичку секту основао је фармер баптиста Вилијам Милер, и то када га је после два неуспешна прорачуна о другом доласку Исуса Христа (смаку света): 21.3.1844. и 21.10.1844, баптистичка „црква“ искључила из свог састава (јануара 1845. год.). Када Господ Исус Христос никако није долазио, смислили су да се тог дана десило чишћење небеске светиње.

Сам Милер није био суботар, о суботи је почела проповедати тек Јеврејка Рахиља Престон. После тога појавила се „пророчица“ Хелена Вајт (1827-1915), која је имала визије и „откривења“. Пуно је писала.

Адвентисти су имали још један неуспешан покушај прорачунавања времена другог Христовог доласка (6.2.1925). Долазак је детаљно описан, али се није догодио.

Сви ови прорачуни довели су до тога да су многи поверовали, распродали своја имања, новац поделили сиротињи, после чега су се неки убили јер су остали без икаквих средстава за живот. Многи су судским путем тражили назад имања која су раније поклонили. Таква је то „вера“. Адвентистички верници обавезни су да својој „цркви“ дају десетак од свих својих прихода.

Адвентисти много више пажње посвећују Старом него Новом завету. Код Срба су се појавили 1903. године. Пре неколико година основали су у Београду њихов теолошки факултет.

 

Православни одговор:

1. Што се тиче прогнозе времена другог доласка Христовог, Он сам нам је једном за сва времена рекао: „Нико не зна дана ни часа …“ (Мт.24.36); и „Није ваше да знате времена и лета која Отац задржава у својој власти.“ (Дела 1.7).

2. Да ли је папа антихрист? Папа је било много, а Свето писмо говори о једном антихристу.

3. Апостол Петар мислио је да јела треба делити на чиста и нечиста, па га је сам Господ опоменуо: „Што је Бог очистио ти не погани.“ (Дела 10.15).

4. Што се тиче коришћења алкохола, сигурно је да је грех опијати се, али да је Христос забранио вино, никако не би Он сам на свадби у Кани Галилејској претворио воду у вино. (Јн.2.1-11). У псалму 104(14-15) пише: „Вино весели срце човеково.“ Прочитати: Римљ.14.14.

5. Најважнији аргумент адвентиста је слављење старозаветне суботе и одбацивање недеље. Мећутим, субота је јеврејски празник (2.Мј.31.13; Јн.5.1-9) и слави се као успомена на излазак Јевреја из Мисира (5.Мј.5.15). Стари завет и закон је оно што престаје (2.Кор.3.11), „сенка новозаветне стварности“ (Кол.2.17). Пророк Осија (2.11) прорекао је укидање суботе и свих старозаветних празника, а апостол Павле у посланици Колошанима каже: „Да вас ко не осуђује за празнике …, или за суботе, што је све сенка онога што ће доћи а тијело је Христово“ (2.16-17). Прочитати: Лк.16.16; Мт.11.13; Мр.2.27; 2.Кор.3.7; Гал.3.24-25; 5.4; 2.Мј.2.27.

Сам Господ наш Исус Христос показао нам је који је дан Његов: Јевреји су га прогањали и желели убити што је кварио суботу, у суботу је мртав лежао у гробу, а у недељу васкрсао, и донео спасење целом роду људском. Лако је закључити да је недеља као дан васкрсења неупоредиво важнија од успомене на излазак Јевреја из Египта. Слављење недеље – васкрсног дана почиње од самих апостола (Дела 20.7-8), док су суботи дали онај значај који јој и припада: она претходи недељи, као што Стари завет претходи Новом, као што закон претходи љубави и благодати.

Ми православни славимо суботу на одговарајући начин: тог дана богослужења су другачија, забрањен је пост, клечање, итд.

О недељи прочитати: Мт. 28.9-10; Мр. 16.12; Лк. 24.34; Јн. 20.1, 11-17,19-29; Дела 1.4; 20.7-8…

Што се тиче „пророчице Хелене Вајт“, апостол Павле нас упућује: „А поганих и бапских гаталица клони се…“ (1.Тим.4.6; 6.20).

О лажним пророцима прочитати другу главу из 2. посланице апостола Петра !

 

В. УЧЕЊЕ ПЕНТЕКОСТАЛНЕ СЕКТЕ

Ових секти има више, учење им је шаролико, а воде порекло од баптиста и методиста из Америке. Основна им је карактеристика „дар говорења језика“. Настале су око 1900-те године. Код нас су се појавиле пред Други светски рат.

Да ће Дух Свети сићи на апостоле, то је проречено и остварено (Лк.24.49; Јн.14.16,26; Дела 2.1-18). У еванђељима се говори да ће се ова појава догодити само једанпут, без обећања да ће се понављати. У време апостола дар говорења језика био је драгоцен: и као потврда изливања Духа Светога, и ради проповедања, и мисионарења по разним крајевима света.

Пентекосталци се прво моле за дар говорења језика, што им и „успева“, а после за дар разумевања истих тих језика, што им никада уистину не успева, јер се ради о брбљању које ништа не значи и које и није људски језик. Можда је демонски? Апостол Павле у 1.Кор.14.27-28, каже да је „…боље нека ћути онај који тврди о себи да уме да говори стране језике, ако нема ко да их протумачи“. Дар говора страних језика познат је у окултизму као појава глосолалије и ксеноглосије. То је често и знак опседнутости злим духом. Ове и сличне појаве врло добро су описане у књизи: „Православље и религија будућности“ од јеромонаха Серафима Роуза.

 

Г. УЧЕЊЕ БАПТИСТА

И њихово комплетно учење није лако сагледати. Поред онога што смо навели као заједничко учење већине секти, за њих је карактеристично:

1. тврде да нема прародитељског греха;

2. грешници не могу бити чланови њихове „цркве“;

3. немају јерархију, већ самоуправљање;

4. немају свете тајне, већ само обреде;

5. крштавају само одрасле, и то не ради опраштања грехова, по њима крштење није услов спасења;

6. свим силама теже одвајању „цркве“ од државе;

7. тврде да је спасење могуће само вером.

 

Православни одговор:

1. Свето писмо јасно говори о прародитељском греху: „Гле, у безакоњу родих се, и у гресима роди ме мати моја.“ (Пс.51.5); „Грех је посредством једног човека ушао у свет, а грехом смрт прешла на све људе…“ (Римљ.5.12).

2. Господ Исус Христос је дошао ради спасења болесних и грешника, нико осим њега није без греха.

3. Сам Господ је установио јерархију: Он сам је глава Цркве, затим долазе апостоли, па епископи, презвитери, ђакони, итд., (прочитати Дела апостолска).

4. И све свете тајне имају свој основ у Светом писму.

5. Крштење јесте основ спасења: „Ко верује и крсти се, биће спасен“ (Мр. 16.16); „Ако се ко не роди водом и духом не може ући у царство небеско“ (Јн.3.5); а о крштењу деце прочитати: Дела 10.2,47; 16.14-16,30-39; 1.Кор.1.16.

И туђом вером могуће је спасење: (Мт.8.5-13: 9.18-25; 15.22-28, итд.), што је основ за крштење мале деце и кумство.

6. „Свака власт је од Бога и треба јој се покоравати“ (Римљ.13.1,5), и то не само из страха, него и по савести.

7. Апостол Јаков говорио је да је вера без дела мртва (Јак.2.17,20,26), вера без љубави мртва је (1.Кор.13.2).

 

Д. УЧЕЊЕ НАЗАРЕНА

Појавила се међу Србима 1865. године у Сремским Карловцима. У ужој Србији појавила се у Обреновцу 1972. године. Штитили су их и помагали Енглези и Немци. Поред осталог, што је заједничко свим хришћанским сектама, за назарене је карактеристично да:

Члан Цркве може бити само безгрешан;

Не признају крштење деце;

Практично поричу све свете тајне;

Одбијају служење војног рока;

 

Православни одговор:

Они одбијају учешће у рату, сматрајући да је оно противно шестој Божјој заповести која каже: Не убиј! Такође се учешће у рату противи Христовим заповестима о љубави, чак и према непријатељима. Међутим, Црква не само да не забрањује својим верницима учешће у рату, већ је многе прогласила и за светитеље, као на пример: св. Георгија, и св. Димитрија, као и многе цареве. Међутим, поштовање ове заповести могуће је у идеалном друштву. Нигде, ни у Старом, ни у Новом завету није речено: Не ратуј! Конкретно, када су св. Јовану Крститељу дошли војници да их крсти, и када су га питали шта да раде да би се спасли, св. Јован им не одговара да напусте војничку службу, него: „Не злостављајте никога, и не оптужујте лажно, и будите задовољни својом платом.“ Такође, Господ наш је исцелио болесног слугу римском капетану у Капернауму, не терајући га да напусти крвави војнички занат.

 

НА КРАЈУ: ОДЛОМАК ИЗ ДРУГЕ БЕСЕДЕ СВЕТОГ САВЕ НА САБОРУ У МАНАСТИРУ ЖИЧИ

„Наумих вам говорити и о јересима, јер много ових од почетка па до сада ђаво намисли посејати и расплодити, много кукоља зловерја у васељени преко безаконих јеретика који му служе. Јер о овим јересима Павле, велики васељенски учитељ, прорече Духом Светим: „Ја знам да ће, по одласку мојем, ући у вас вуци тешки, не штедећи стада, и од вас самих устаће људи који ће говорити оно што је развраћено.“ Вуцима тешким и људима који говоре развраћено назива јеретике, који од праве вере у јереси одводе. И мисли ли ко (надајући се) да је веран ако их слуша? И ови су грешна чест, тамни светлошћу, у истини неупућени, који говоре да је слатко горко, а горко слатко. Тешко њима јер не вероваше истини!

Тога ради и ја се бојим да не буде међу вама штогод од нечистога и кукољног учења њихова. Хоћу међу вама да обновим свету, праву, божанствену веру у Оца и Сина и Светога Духа да се изван ма које јереси, правоверни обнављају на начин свете вере. Свети богоносни оци заповедаше да се ово говори сваки дан и вече и сваку ноћ, шта више и пред спавањем корисно је поучавати се овим, плашити се од непријатељских нам злих духова и растерати их од нас. Јер кад зли дух који дављаше Саула бежаше од Саула Давидовим свирањем у свиралу и гуђењем у гусле, колико се имају плашити и бежати од страшне трубе која исповеда Тројицу Свету у једно божанство? И сад, дакле, сви који сте данас сабрани, ако је ко од вас још обузет нечистим учењем јереси, нека изобличи недуг исповедањем, а ми ћемо вером православља у Бога њега ускоро излечити. Јер немогућно је, не одлучивши се од онога што је зло, навикнути се на оно што је добро; имајући јереси, чисто исповедати божанство Свете Тројице, као што није лако ни на воску поставити других писмена не загладивши прве.

Тога ради молим вас да свако од вас не утаја у себи богомрске јереси. Ако је ко којом од вас досад био обузет из незнања, и апостолски ћу рећи: „Бог ће презрети године вашег незнања“. Ево, сад вам преко мене много запрећује да му се обраћате вером и покајањем, јер је поставио дан у који ће судити васељени правдом, пред којом је све наго и јавно и ништа се наше неће скрити јер је Реч Божја жива и раднија и од мача с обе стране оштра и биће расудилац мисли и помисли срдачних, и пошто ће судити Господ тајнама људским то је страшно упасти у руке Бога Жива.“

И сви (на Сабору) чувши страшну им поуку говораху: „Верујемо како ти заповедаш и исповедамо како ти, владико, научиш.“

 

ЗАКЉУЧАК

За ширење секти код нас, ми православни сами смо криви, а разлози су: веома слабо познавање Светог писма и Светог предања и православне вере у целини, слаба лична вера, недолажење на богослужења, и великим делом живот без поштовања Божјег закона. У нашој земљи, међу члановима секти најбројнији су управо Срби !

Много је тога што би се појединачно о свакој секти, и о њиховим заједничким карактеристикама могло писати, али сматрамо да је и ово мало довољно сваком заинтересованом човеку који се није задојио млеком секташтва, да установи и разуме шта су, и одакле су секте. Много тога постоји написано, детаљно и опширно. Довољно је, за оне који желе да се детаљније упознају са овом проблематиком, прочитати од др Лазара Милина књигу „Црква и Секте“, упознати своју веру – Светосавље, па секташки „теолози“ и проповедници неће имати шта да раде и траже међу нама.

Осим тога, цела хришћанска историја, васељенски сабори, апостолска и друга правила, итд. показују да је апостолска вера сачувана до данас, и да је то баш ПРАВОСЛАВЉЕ !

Имајући све ово у виду Православна Црква сасвим оправдано опомиње да не треба читати јеретичку литературу, која је пуна слатког отрова и лажи.

Зато апостол Павле и каже: „Чувајте се оних што чине распре на штету науке коју ви научисте…“ (Римљ.16.17).

Господе свемилостиви утврди веру у нама. Пружи нам скут свој, да га држимо до краја живота. Теби слава и хвала вавек. АМИН.