Свети Кнез Лазар: ИНТЕРВЈУ ЗА НИН ЕПИСКОПА РАШКО-ПРИЗРЕНСКОГ АРТЕМИЈА

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 2003, БРОЈ 2 (42), СТРАНЕ 105-111.

Нађа Андрејевић

1. Највећи хришћански празник – Христово васкрсење, дан је који код људи буди радост и милосрђе. На који начин ће духовници СПЦ обележити овај празник?

ВАСКРС, Празник над празницима и Славље над слављима! Јединствен догађај у историји васионе. Христос је васкрсао, смрт је побеђена, живот вечни људима дарован. Тиме је Исус Христос посведочен као Бог и Син Божји. Сва историја хришћанства у задње две хиљаде година сведочи о томе. Величина Христове жртве, и величина плодова те жртве су неизмериви. Отуда и радост са којом се тај Празник дочекује и прославља, такође је неизмерива. Свако људско срце испуњено је радошћу духовном и неизмерном благодарношћу Господу што нам је својим Васкрсењем даровао „живот вечни и велику милост“, што нас је својим Васкрсењем уверио и у наше васкрсење у „последњи дан“, што се осећамо и што јесмо бесмртна бића, саздана за живот а не за смрт. Свештенство (духовници) СПЦ заједно са својим верним народом и ове године дочекаће и прославити Васкрсење Христово у духу православне традиције свечаним богослужењима и Литургијом, разним поклонима деци, болесницима, сиромашнима. Па и ми на Косову и Метохији, без обзира на тешке услове у којима се налазимо ево пуне четири године, дочекујемо и прослављамо Васкрсење Христово са пуно радости и наде да ће и наш народ васкрснути на овим просторима, као и наше порушене и уништене светиње.

2. Недавна посета СПЦ Ватикану и сусрет са папом Јова-ном Павлом Другим, изазвала је опречне реакције у Јавности и многе контроверзе… Ваш коментар?

О самој посети Делегације СПЦ Ватикану и сусретима који су тамо уследили, као и о резултатима те посете обавештени смо само преко јавних медија информисања. Стога нисмо у стању да суштински коментаришемо тај догађај. Ипак, сматрамо да иако је та посета остварена недавно, атмосфера и припреме за њено остварење трају веома дуго. Сви екуменистички сусрети у земљи и у иностранству (Камбера, Асизи, и где све не), све заједничке молитве на тим сусретима између представника Православне Цркве и осталих хришћанских и нехришћанских деноминација, постепено су отупљивали осећај границе која се у међусобним сусретима и дијалогу не би смела преступити. Нажалост, многе изјаве и поступци неких представника Православних Цркава с правом забрињавају и узнемирују православну савест многих, јер граница између праве и неправе вере с дана на дан постаје све нејаснија и невидљивија. Тиме се доводи у питање чистота вере коју смо наследили од светих Апостола и светих Отаца, коју је Православна Црква као њен једини непоколебиви носилац и чувар, чувала и сачувала до наших дана. Хоћемо ли на овакав начин потврдити себе као следбенике и наследнике светих Отаца, хоћемо ли нашим потомцима предати ону чисту и непатворену веру коју смо од својих предака наследили као бесцен благо, или ћемо им уместо наслеђеног злата предати безвредне бакаруше. Време ће то ускоро показати.

3. Да ли се из дијалога са римокатоличком црквом наслућује јединство хришћанства?

Неће никакав дијалог, компромиси и слична екуменистичка пракса довести до јединства хришћанства, него искрено покајање заблуделих и повратак отпалих Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Само тада и само тако доћи ћемо до жељеног јединства хришћана. Никако до „сједињења цркава“ како се често у новије време погрешно говори.

4. Неки су ову посету оценили као пут у унијаћење и конкордат?

Мислим да је таква оцена, ма чија била, за сада неоправдана и да представља другу крајност.

5. Да ли је тема о Косову и Метохији била довољно заступљена?

Нисам уверен. Нисмо то ни очекивали. Чак сматрамо да питање о ма каквим овоземаљским проблемима, па и питање Косова и Метохије, није тема око које би сагласност или позитиван став ма које стране у дијалогу ишта допринео „јединству хришћана“ и бољем разумевању „цркава“.

6. Владика Николај Велимировић говорио је да је Хиландар барометар српског рода. Светогорски барометар је био против одласка у Ватикан.

Мисао светог Владике Николаја је дивна. Она више изражава његову жељу него стварност. Можда је некада тако и било. Нажалост, одавно већ није тако. То је знао и на себи осетио и сам Владика Николај. Светогорски барометар је и данас, као и раније, био много поузданији. На основу већ напред реченога, разумљив је светогорски став по питању одласка у Ватикан.

7. Због чега се све чешће чује да вера излази из домена приватности.

Због неверја, маловерја или кривоверја оних који тако говоре. Непознавање своје вере, неприпадање својој Цркви, и живот несагласан са вером, главни су узроци за нападе на веру и Цркву. Не само данас, него кроз сву нашу историју. Црква православна никада није проповедала веру као „приватност“, него увек као заједницу „са свима Светима“. Нечија жеља да се вера сатера унутра у човека, као јединку, или у четири храмовна зида, доказ је истинитости на почетку овог одговора изражене констатације.

8. Под плаштом демократије и људских права изашлих из Европског шињела, многи отимају данас храмове и прећутно подржавају насртаје на имовину СПЦ.

Ово питање у себи садржи тенденцију да се за све наше невоље окриве други, па и за питање црквене имовине, што сматрамо није исправно. Свима нам је добро познато ко је и када насрнуо на црквену имовину пре шездесетак година, а и ко је пре десет-дванаест година спречио да се та историјска неправда према Цркви исправи. Европа је за много што-шта крива, али ипак није за све.

9. Због тешких прилика у којима живе, косовски Срби олако прихватају свако решење из Београда као спасоносно. Тако се десило да је СНВ Косова и Метохије усвојио сарадњу са савезним Комитетом за Косово и Метохију, коју није тражио од Небојше Човића при доласку на место шефа Координационог центра, већ Га је прихватио оберучке.

Питање је доста нејасно. Не знамо о каквом се „Савезном комитету“ ради? У сваком случају, Срби са Косова и Метохије (а не: косовски Срби), знају и осећају добро све проблеме и невоље кроз које пролазе у задњих 5-6 година. Исто тако, ми који смо остали да живимо овде, знамо да сами нити можемо нити хоћемо да решавамо било које питање Косова и Метохије, а најмање његов коначни статус. Поготову од 5. октобра на овамо. Нама је Београд Престоница (не Приштина), нама је Србија држава (а не: Косова), и зато је природно да ми све своје проблеме хоћемо и желимо да решавамо заједно са властима у Београду. У том контексту сасвим је природно што је СНВ Косова и Метохије успоставило добру сарадњу са Координационим центром и г-ном Човићем, иако се понекад можемо не слагати по неким питањима и начину решења неких конкретних проблема. Но ми и даље остајемо на својим првобитним позицијама и одлукама да све своје проблеме можемо и морамо решавати и решити у најтешњој сарадњи са Београдом, кога у овом моменту представља Координациони центар и г-н Човић.

10. Колико су заиста данас реалне прилике да Београд и косовски Срби разговарају о статусу Косова?

Увек је прилика за разговор, али не увек и за договор о било ком питању, па и о питању статуса Косова и Метохије. Разговор увек претходи договору и решењу. Зато је, сходно и иницијативи убијеног премијера Зорана Ђинђића, данас већ реална прилика да разговори о том судбоносном питању почну. Колико ће трајати, то нико не може унапред предвидети. Али свако одлагање и пролонгирање разговора о томе, доводи нас у све неповољније прилике у којима ћемо ипак морати разговарати и решење тражити. Охрабрује нас да Влада Србије на челу са новим Премијером г-ном Живковићем чврсто стоји на становишту да ће се по питању Косова наставити стратегија коју је поставио г-н Ђинђић. Свесни смо да тај пут неће бити ни лак ни кратак, али се решење мора тражити. Желимо да у том напорном подухвату будемо заступљени како власти из Београда тако и представници Срба са Косова и Метохије. Једни без других не можемо и не смемо доносити никакве коначне одлуке.

11. Преосвећени, када год се не слажу са ставовима Координационог центра, посланици Повратка иду код Његове Светости Патријарха Павла. Ваш коментар?

Сигурно да је то покушај тражења подршке за своје ставове, а не да би се мишљење Његове Светости прихватило и усвојило. То најбоље показује став Коалиције Повратак према положеној заклетви пред Патријархом на почетку свога мандата. Иако су се свечано заклели да ће јединствено наступати у Парламенту Косова и Метохије, независно на партијску припадност појединих чланова, врло често се у даљем раду пројављивало деловање и заузимање ставова по партијској припадности, што је у многоме штетило како угледу тако и интересу српског народа на овим просторима.

12. Као иницијатор, колико сте успели у жељи да се црквене реликвије које су пре ратног жаришта на Косову и Метохији однете у централну Србију, врате на Косово?

Нажалост, врло мало. Али нада није изгубљена. Очекујући повратак прогнаног народа на Косово и Метохију и стабилизацију прилика на овим просторима, верујемо да ће и наше духовно благо (манастирске ризнице) вратити се у свој природни амбијент, и поново бити сведок протеклих векова, а не само нумизматичка вредност.

13. Уз Митрополита црногорско-приморског Амфилохија и владику жичког Атанасија, били сте Јустинов ученик. Припадате тзв. „тврдој струји“ СПЦ коју овдашњи политичари називају „ Три А „. Иза Вас је мукотрпан духовнички пут. Сматрају Вас за духовника велике снаге и јаке речи за решење косовске кризе. Како видите будућност Косова?

Проналажење и откривање „тврдих и меких струја“, „јастребова и голубова“ у СПЦ није наш посао. Томе су склони они који у свему виде или желе да виде неке деобе, групашења, сукобе, свуда, па и у СПЦ. Иако смо нас тројица (три А) духовна деца о. Јустина, који се трудимо да останемо укорењени на његовој духовној баштини, дешава се да и међу нама има различитих ставова по неким питањима, што сматрамо сасвим природним. Различити ставови још не значе сукобе и деобу, како би то неки хтели да протумаче. О нашој пак вредности као духовника, није наше да судимо и о томе говоримо. Учиниће то они што долазе после нас, јер „поколења дела суде“.

Што се, пак, тиче мога виђења будућности Косова, све што бих рекао било би више у домену жеља а никако реалности. Ипак сматрамо да је будућност Косова и Метохије у оним границама и на оним основама које предвиђа и поставља Резолуција СБ УН 1244, а то значи да Косово мора бити мултиетничко, мултирелигиозно и мултикултурно, као саставни и неотуђиви део Републике Србије и Државе Србија и Црна Гора. Дакле, видим га у будућности онако, какво је било и у прошлости. Сви грађани Косова и Метохије који су на њему живели вековима у прошлости, имају право да на њему живе и заједнички стварају своју будућност. Никада Косово више неће, не може, и не треба да буде само српско. Али никада Косово, неће, не може и не треба да буде само албанско. Оно мора у целости припадати свим својим житељима. Или га неће бити.

14. Важите за жестоког противника екуменизма. Сматрате да СПЦ нема шта да тражи у Светском савету цркава. Због оваквог става Васељенски Патријарх Вартоломеј, својевремено Вам је забранио приступ на Свету Гору. Да ли и данас мислите да нико не може нарушити углед православља као сам Цариградски Патријарх Вартоломеј?

Ја не бих желео да ме неко сматра противником нечега (макар то био и екуменизам), него поборником за нешто. У овом случају поборником за чистоту свете Православне вере, онакве како су нам је предали Свети Оци и Васељенски Сабори. Борећи се и ревнујући за нешто, човек самим тим се бори против свега што стоји насупрот ономе за шта се бори. СПЦ заиста нема шта да тражи у ССЦ, али има шта да изгуби. Света Гора је у јурисдикцији Васељенског Патријарха и он има власт да пусти или не пусти тамо кога хоће. Утешно је ипак што се његова забрана не протеже и на Царство небеско. За тамо се неко други пита. Православни (ма шта по положају и чину били) не могу шкодити или нарушити углед Православљу, до само себи. Јер светост и углед Православља имају друге изворе и друге основе, вечно живог Господа Исуса Христа Који је темељ и Глава Цркве Православне.

15. Уставну Монархију сматрате системом у којем се Срби природно и демократски развијају. Једном сте изјавили да је најбољи онај краљ који се не примећује и који из позадине надгледа развој институција у држави. Мислите ли да је парламентарна монархија спасоносно српско решење?

Имајући у виду шта смо изгубили, доживели и пропатили под председницима у задњих 60 година, заиста сматрам да је наш пут у бољу будућност у повезивању насилно покиданих историјских нити после другог светског рата, дакле у успостављању Парламентарне Монархије са Краљем на челу државе. Он би био на челу државе, гаранција народног јединства, заштитник уставности. Али он не би владао. Постојао би парламент, Влада, институције демократски изабране. Влада би се природно мењала на изборима, странке би се бориле својим програмима и власт би добијала она која има бољи програм. То би било оно што имају толике краљевине у Европи (Енглеска, Шпанија, Белгија, Холандија, Шведска, Норвешка …). Ако краљ није сметња развоју и економском напретку у тим државама, зашто би он био сметња таквом развоју у нашој држави? А прилика је идеална. Догодине славимо 200 година Првог српског Устанка, 70 година од мученичке погибије Краља Александра. Те историјске догађаје најприродније бисмо прославили повратком Монархије и крунисањем за Краља Његовог Краљевског Височанства Престолонаследника АЛЕКСАНДРА II. Хоћемо ли имати мудрости и снаге да најзад учинимо нешто од историјског значаја за добробит нашег мученичког народа? Надајмо се!