Џим Џатрас: Владимир Путин у посети једној Србији на ивици колапса

Владимир Путин у посети једној Србији на ивици колапса:
„Прозападни“ Београд се утркује са Приштином у трци до пропасти

James George Jatras
Director, American Council for Kosovo
Washington, DC
March 31, 2011

Прошлонедељна посета руског премијера Путина Србији није могла да се деси у боље време; или лошије, зависно од угла посматрања.

Г. Путин је дошао у земљу која у свему што јој је остало од међународног угледа готово у потпуности има захвалити Русији, поготово у одбрани њених суверених права над покрајином Косова и Метохије, окупиране од НАТО-а и ЕУ још 1999, за рачун албанских сепаратиста и муслиманске администрације у Приштини. Док Срби као целина, и већина опозиције, искрено цене чврсту подршку Русије, тренутна „жута“ влада на власти у Београду са њом претворно пријатељује, док у исто време води „прозападну“ политику, којом руководе исте оне снаге које су Србију и бомбардовале овог месеца тачно пре дванаест година.

У међувремену, постојећа коалиција у Београду рачуна на деморализацију и апатију, да им, у све дубљој депресији, помогну да се одрже на власти.

Економија: Са незапосленошћу која пробија 20 процената, годишњом инфлацијом од 12 процената и тешким страним дугом, владајућа коалиција може само да гусла на једну једину ноту коју изгледа знају да свирају: Србија ће евентуално, једног дана, на неки начин, бити позвана да се придружи Европској Унији.

Поред чињенице да неизвестан изглед придруживања ЕУ подсећа на комунистичку „светлу будућност“, која никад није успела да стигне – на питање како то чланство у Европској унији, која је и сама у дубокој кризи, може помоћи Србији, није никад одговорено.

Ипак, Г. Путин једва да је и отишао, а председник Борис Тадић већ је отрчао у Брисел, једини истински путоказ и оријентир жутих.

Уместо да траћи време на фатаморгану ЕУ, Србија треба да се усредреди на сарадњу са Русијом по питању Јужног тока и других иницијатива које су тренутно у игри.

Косово и Метохија: Док је боравио у Београду, Г. Путин је још једном напоменуо потпуну подршку Русије Србији, на основу Резолуције 1244, која потврђује суверенитет Србије над Косовом и Метохијом, и која, приметио је, није поништена. Што се тиче директних преговора између Београда и терористичких завереника стационираних у Приштини, Г. Путин је рекао: „Зависи само од народа Србије да одлучи како ће да води своју политику, било какви преговори бољи су од сукоба, а ако то од ње буде затражено, Русија ће да подржи тај процес“.

Уљудно је одбио да примети да од Београда нико не „тражи“ да преговара са злочинцима ушанченим у Приштини, и да то Београд чини само да удовољи својим западним спонзорима. Чак ни ерозија остатака кредибилитета „КосовА“ псеудо-државе, пред оптужбама против „премијера“ Хашима „Змије“ Тачија за трговину органима, нису били довољан разлог да се откажу преговори који могу да воде ка de facto, ако не de iure, српском признању.

Уствари, председник Тадић је изричито одбацио наводе за трговину органима као основу за отказивање преговора са Тачијем, или, уистину, „са било ким кога косовски Шиптари изаберу као свог легитимног(sic) представника“.

Тачи се наводно боји да путује у иностранство због страха од хапшења, али не захваљујући било каквој акцији од стране Београда, који није прстом мрднуо да осигура „црвену оптужницу“ Интерпола за Тачијево хапшење – било због убијања ради вађења органа која су починили његови послушници из ОВК, било ранијим захтевом за хапшење због тероризма и убистава, за који српски званичници кажу да је још увек валидан.

Ако пропадну изгледи за преговорима, биће то не због било каквог принципијелног става Београда, него због политичке папазјаније у Приштини, укључујући како поништавање „председниковања“ Беџета Пацолија, тако могући пад „Змијине“ коалиције.

У међувремену, срамно, Београд стрпљиво чека за столом било кога мафија из ОВК буде евентуално одлучила да пошаље да се састане са њима.

НАТО: Будући да је било каква даља експанзија НАТО-а према истоку безизгледна, након прошлогодишњих избора у Украјини и администрације која се противи чланству, Алијанса је жижу интересовања пребацила на земљу коју је бомбардовала, нарушавајући сваки примењиви правни стандард: на Србију.

Тадићева влада је о својим намерама одговорила мајсторском двосмисленошћу, јасно смишљеном да се врата за чланство у НАТО оставе отворена, а да се то баш не каже тако.

У исто време, г. Тадић каже да Србија „потпутно и искрено подржава намере Црне Горе да постане чланица НАТО-а“, али је додао да би Србија желела да остане неутрална (барем за сада, неко би пожурио да дода). Није образложио како би то учлањење Црне Горе у НАТО допринело сигурности Србије, што значи да би његова земља била потпуно окружена НАТО државама, са можда привременим изузетком Босне и Херцеговине и БЈРМ, а БЈРМ је ван Алијансе само због неспоразума са Грчком око имена.

Према телеграму објављеном на Викиликсу од фебруара 2010, посланом из амбасаде САД у Београду, „Тадић верује да Србија не може да остане ван НАТО-а заувек, али то не говори често, због политичке осетљивости проблема“. Другим речима, као и са Косовом и Метохијом, г. Тадић остаје само на речима – у случају НАТО-а, Резолуција Народне скупштине о војној неутралности, од децембра 2007 – док се уствари ангажује са партнерима из САД и Европе, правећи заверу против свог властитог народа.

У међувремену Русија нема никакве илузије шта би пут у НАТО значио за Србију. „Ако Србија уђе у НАТО, НАТО ће доносити све одлуке“. Путина су цитирали да каже: „Ако НАТО распореди ракетне системе у Србији, Русија ће бити приморана да усмери свој нуклеарни потенцијал према Србији“.
Укратко, улазак у НАТО би истовремено угрозио националну сигурност Србије, тако што би најчвршћег браниоца преко ноћи претворила у потенцијалног непријатеља.

Политичко застрашивање: У немогућности да објасни своје неуспехе, владајућа коалиција у Београду, како је могло и да се предвиди, посеже за блаћењем и клеветањем својих противника.

На врху листе су напори тужиоца да покуша да повеже вођу ДСС-а, Војислава Коштуницу, са убиством тадашњег премијера Зорана Ђинђића 2003. године. Господин Коштуница је одговорио да је већ рекао све што је имао да каже у вези убиства, и да неће да се одазове на позив за испитивањем: „Јавни тужилац зна да нема основе за моје ислеђивање“. ДСС је одговорила домаћом и међународном кампањом за петицију против ове нечасне режимске тактике.

(Није случајно да се клевете против Коштунице поклапају са започињањем кампање ДСС против учлањења у НАТО, као и са планирањем демонстрација у априлу како би се обележило НАТО бомбардовање 1999, као и нацистичко бомбардовање Београда у Другом светском рату. ДСС, уз то што се противи уласку Србије у НАТО и заговара несврстану политику, слично Украјини, Финској, Шведској, Ирској, Швајцарској и другим демократским државама, промовише и јаке економске везе са Русијом. Тешко је поверовати да нема неке закулисне руке САД, НАТО-а, а можда и ЕУ, у овој кампањи против Коштунице.)

Исто тако је вредан помена вођа Радикалне странке Војислав Шешељ, кога осам година држе у Хагу у Међународном суду за злочине у бившој Југославији, који контролише НАТО (док, наравно, џихадске убице као Насер Орић, Рамуш Харадинај, Агим Чеку и Хашим Тачи, чији су злочини добро познати њиховим западним спонзорима, шетају као слободни људи). Распадање тужиочевог случаја против Шешеља очигледно није разлог за његово пуштање на слободу, нити да Београд преиспита даље неоправдано притварање грађана Србије.

Из перспективе „прозападне“ коалиције, пак – од какве су важности такви детаљи, као што су докази или национални суверенитет, у поређењу са диктатом њихових страних покровитеља?

Црква: И последње, али не и најмање важно, је то да су квислинзи у Београду свесни да било какав покушај деградирања и деморалисања Србије не може да има успеха без сејања раздора и преврата унутар окоснице духовног живота нације, Српске Православне Цркве. То понајпре значи политички мотивисану акцију да се силом уклони Његово Преосвештенство, Епископ Артемије – стуб Православља и истакнути заштитник суверенитета Србије на Косову и Метохији – како се не би бринуо о својој угроженој пастви на Косову и Метохији.

Сетимо се, како је то известила и Џулија Горин, да је још у јануару 2010. године на регионалном састанку за сигурност у Пећи, „официр КФОР-а известио сабране да ће веома вероватно Владика рашко-призренски Артемије бити смењен, и биће постављен нови Епископ СПЦ на његово место, такав који би био отворен за сарадњу са Западом и отворенији за дијалог“.

Из истог разлога је Владика Артемије, кад се у новембру вратио у своју Епархију након што су га претходно физички протерали, експресно истеран по други пут, заједничком „влашћу“ НАТО окупатора, тренутног режима у Београду, и ОВК мафије у Приштини, и наравно – њихових колаборатера унутар Цркве.

Упркос свему, и поред таквих провокација, Владика Артемије је категорички одбацио било какву могућност раскола унутар СПЦ и захтева, једноставно и без квалификација, да се поштују канони Цркве.

Потврђујући да не жели да се покорава било каквим неканонским директивама, остаје доживотни Епископ рашко-призренске Епархије.

Али, уместо разумног и мирног одговора на сведочанство Владике Артемија, они што су покушавали да га уклоне, прибегли су тактици достојној Хашима Тачија и његових пијуна, бацајући Молотовљеве коктеле на домове монаха лојалних свом мученичком архипастиру.

Укратко, две владајуће завереничке групе – у Београду, под Тадићем и компанијом, и у сепаратистичком ентитету у Приштини, под Тачијем и компанијом – укључене су у бизарну трку до дна, у заједничкој послушности истом господару.

У случају сепаратистичког ентитета са седиштем у Приштини „дно“ значи – коначно одустајање од пропалог настојања да се постане држава, у нормалном значењу те речи.

У овом тренутку, најважније питање није које би државе још могле да направе грешку признавања ОВК терористичког феуда, него – која ће од држава, које су већ придобили да то ураде, бити прва у повлачењу признања; процес који ће се, кад једном започне, незаустављиво неповољно одвијати по Приштину.

Као застрашујућа паралела „дно“ за Србију значи – да се тренутни режим успе одржати на власти довољно дуго, да доврши издају суверенитета Србије, да уништи оно што је остало од економије земље, и да поткопа сваку тачку политичког и духовног отпора.

Остаје да се види да ли ће и једна од ових „прозападних“ завера успети да изађе на крај са тим.

Архимандрит Симеон: Удар на Епископа Артемија

Од Америчког савета за Косово може да се наручи:

Kosovo:
The Score
1999-2009

Амерички савет за Косово је недавно добио додатну количину ове изврсне књиге, која је објављена на десетогодишњицу НАТО агресије против Србије. Kosovo: The Score даје дефинитиван одговор на мало осветљена питања Како? и Зашто? у вези рата на Косову, као и на дешавања након њега, која још увек пустоше регион, а и данашњи свет.

Међу стручњацима који који су допринели бриткој анализи у књизи Kosovo: The Score су:

Џејмс Бисет
Даг Бандау
Џејмс Џорџ Џатрас
Џулија Горин
Срђа Трифковић
Грегрори Р. Копли
…и многи, многи други!

Kosovo: The Score може да се набави наруџбином од Америчког савета за Косово, који благодарно поздравља донацију било ког износа. Захтев за наручивање књиге може да се обави на страници за донације, електронском поштом или у писаном виду на:

The American Council for Kosovo
P.O. Box 14522
Washington, DC 20044

Превод са енглеског
Јеромонах Ксенофонт