Зашто Српска Црква производи и подржава још једну Македонску Јерархију?

У Македонији створене две Македонске Јерархије

Која од њих треба да брине о Србима у Македонији? 

Српска Црква ради на брисању трагова Српских Јерараха у Старој Србији – Македонији

Јовану Вранишковском – Македонцу – Тријумвират поверио очување Српства у Старој Србији – Македонији!

Током недавне посете Патријарха Иринеја Хрватској званично је отворена и освећена Прва српска православна гимназија у Хрватској, чији је управник свештеник Слободан Лалић и која ради под окриљем Митрополије загребачко-љубљанске. На ту свечаност били су од стране Српске Цркве позвани не само представници Паписта и Протестаната (Евангелисти, Адвентисти), него и представници Мухамеданства и Јудејства (њихове изјаве могу се видети на видео-запису у наведеном тексту). На свечаност отварања Православне гимназије, међутим, није био позван ни један од преостале четворице Епископа Српске Цркве у Хрватској (осим Митрополита Јована, свакако, који је био заправо домаћин)! Зар је могуће да је на таквом догађају било места за инославне-јеретике Паписте, Евангелисте, Адвентисте, па чак и за иноверне Муслимане и Јудеје, а да се не нађе место за Православне Епископе, чланове Сабора Српске Цркве! И зар није био основни ред, с обзиром да Патријарх Српски и чланови Светог Синода долазе у посету Хрватској, да пре свих осталих буду позвани и присуствују сви Епископи Српске Цркве у Хрватској?

Али ту није крај изненађењима! На поменуту свечаност отварања Прве српске православне гимназије у Хрватској, био је позван, такође, и представник схизматичке Македонске православне цркве, свештеник Кирко Велински! Његова изјава за хрватску телевизију може се видети на 7:23-7:30. Више је него чудно да Српска Црква на овако званичан начин, јавно, без зазора, уз присуство и Патријарха и чланова Светог Архијерејског Синода, општи са расколничком и непризнатом (осим од Папе наравно) Македонском православном црквом. Ко је био сценариста и кореограф оваквога програма боравка Патријарха Српског у Хрватској? И коме треба да служи ова политика коју спроводи Патријарх Српски и његови саветници? Добру Српске Цркве сигурно не!

При свему томе Српска Црква, заправо већ фамозни Тријумвират користећи се органима Српске Цркве, створила је на територији данашње Македоније Охридску Архиепископију – чија је Јерархија такође састављена од Македонаца! Исто као и у случају схизматичке Македонске цркве! Зашто Српска Црква као решење за Македонски раскол, који већ деценијама крвари на телу СПЦ, ствара још једну Македонску јерархију? Каквог то смисла има и чему то служи? Осим заправо доследном настављању плана Комуниста, коју су још крајем 50-их, а затим и новим потезима 60-их година прошлог века, преко Патријарха Германа свакако, створили схизматичку Македонску православну цркву! Јер, политички чиниоци су желели тада стварање Македонске православне цркве, то је био њихов пројекат, али нису га они могли спровести у дело без помоћи Српске Цркве. Не могу политичари стварати Цркве. То могу само клирици наравно. У Српској Цркви је тада било чинилаца који су послушно и слепо извршилавали налоге политичких моћника. Као што их има и данас. Један од показатеља тога је и недавно уклањање са трона Епископа Артемија, што јесте била жеља политичких чинилаца, али они то нису могли урадити сами, без помоћи Српске Цркве. И одређени Јерарси (заузевши претходно највиша управна места у СПЦ, и заоденути плаштом ауторитета тобожњих јустиноваца), спремно су (јер су зато и постављени у СПЦ, очигледно) извршили налоге политичких чинилаца.

Тадашња државна Служба имала је за циљ да се у Епархијама СПЦ на територији данашње Македоније створи Јерархија састављена од Македонаца, а не од Срба! Да ли би се могло рећи да је Служба у неком моменту одустала од свог плана, и да јој више није стало да у тим Епархијама буду Македонци Јерарси? И да препушта сада то Српској Цркви? Свакако не! Исте структуре које су осмислиле и покренуле пројекат стварања, 50-их и 60-их година прошлог века, Македонске Јерархије и схизматичке Македонске цркве, желе да се то дело настави, заправо да се учврсти створено, и избрише сваки помен, траг и могућност повратка стања у нормалу – а то је да се у поменуте Епахрије СПЦ поставе Срби Архијереји! Као што је и било до доласка Комуниста на власт, и до почетка спровођења плана о стварању схизматичке Македонске цркве. Извршиоци тога плана у СПЦ јасно је ко су. Ту нема никаквих дилема нити скривања. Већ фамозни и погубни Тријумвират. Зна се да су они непосредни ментори данашњег Архиепископа Охридског Јована Вранишковског. Знају се његове врло тесне везе са Иринејем Буловићем. Зна се колико га они протежирају и промовишу у Грчкој Цркви. Помажући му да и у Грчкој игра сумњиву игру, и да тиме заправо они, тобожњи Гркофили, директно раде и против интереса грчке државе и Грчке Цркве.

Улога Јована Вранишковског, а заправо Охридске Архиепископије, уперена је како против српских интереса, тако и против грчких интереса. Али је зато ту ауторитет „јустиноваца“ да прекрије и заодене тобожњом исправношћу и праведношћу и овај безакони пројекат Тријумвирата. И да се све представи у најбољем светлу како за Српску Цркву тако и за Грчку Цркву. Исто као у случају који помиње, и којим упозорава све – и оне који ће доћи после њега – свети Апостол Павле: „Јер су такви лажни Апостоли, лукави посленици, који се претварају да су Апостоли Христови. И никакво чудо; јер се и сам сатана претвара у анђела светлости. Није, дакле, ништа велико ако се и слуге његове претварају да су слуге праведности“ (2. Кор. 11, 13-15).

Чему, заиста, стварање у Македонији, заправо Старој Србији, још једне Македонске Јерархије. Тамо сада паралелно егзистирају две Македонске Јерархије – МПЦ и ПОА. Које једна другу не признају. Тиме се несумњиво утиче на промену националне свести Срба у Македонији. Српска Црква је у Епархијама на територији данашње Македоније имала Јерархе Србе. За Србе који су живели тамо и насељавали те крајеве. И то је показатељ да је тамо живео српски живаљ, јер су то биле Епархије у окриљу Српске Цркве, којима су на челу били Јерарси Срби. Као што су вековима уназад ти крајеви насељени Србима – чега је показатељ чињеница да су тамо подизане српске цркве и манастири, од стране српских владара. За потребе српског народа који је живео на тим просторима. Чак је један од њих, велики Краљ Милутин, прибројан лику светих, у Скопљу имао своју престоницу! Који је владалац икада формирао своју престоницу, постављао центар своје државе – у страној држави, међу страним живљем? Данас се Српска Црква одрекла тих манастира, храмова, великих задужбина српских владара и велможа кроз векове, посвећених Сведржитељу Христу! Одрекла се заправо у време Брозово, а у лику тадашњег Патријарха Германа и оних Архијереја који су чинили тада Јерархију Српске Цркве. И који су сви пристали на то безакоње које се чини, како би задржали, наравно, своје положаје. Поједини од њих су касније, након Броза, покушали да видају неке ране раскола насталих на телу Српске Цркве, у време док су они седели у Сабору СПЦ и саглашавали се са свим небројеним и неописивим безакоњима, која су чињена у то доба од стране Јерархије и клира уопште.

Њихови наследници, који чине Јерархију Српске Цркве у наше време – иако Броза већ деценијама нема међу Србима – нису учинили ни најмањи корак у правцу задржавања и остваривања права над толиком српском духовном и културном баштином на територији Старе Србије, данашње Македоније! Баштином непроцењиве вредности и духовног, али и националног значаја! Последице таквог вишедеценијског става Српске Јерархије према баштини веома су видљиве на терену, на територији данашње Македоније – српска свест, српско осећање, српски идентитет, скоро су ишчезли из живља на тим просторима. Па како и не би, када је уз интензивну и јаку државну пропаганду, Српска Црква својим деловањем томе одлучујуће допринела. Може се слободно рећи – да није било сагласног, благонаклоног и активног деловања Јерархије Српске Цркве у том правцу, пројекат стварања македонске нације, језика, Цркве… био би неуспешан! Црквена, духовна баштина на територији данашње Македоније – од непроцењиве, не само материјалне, него пре свега духовне, културне вредности – власништво је Српске Православне Цркве! Српска Црква је њен творац, Српска Црква је њен власник, Српска Црква је њен чувар кроз векове! Ко има права да се у име српског народа одриче од те вековне тековине српског народа, и препушта је свакојаким вагабундима? Да се одриче од наслеђа које је вековима чувало Православни и Српски идентитет у српском народу! Нико, а поготово не разноразни Буловићи, Јевтићи, Радовићи…!

Српска Православна Црква има пуно – власничко, морално, творачко и свако друго законско право над српском духовном и црквеном баштином у данашњој Македонији! Српска Црква је, у лику Патријарха Германа и комунистима лојалне Јерархије, препустила ту баштину вагабундима и авантуристима новостворене македонске нације 50-их и 60-их година прошлог века. Али они нису над њом стекли никакво право! Сво право је и даље у рукама Српске Цркве. Потребно је само да га изрази, да га активира, да покрене то питање. Насупрот томе, нађоше се неки вагабунди и авантуристи и у данашњој Јерархији Српске Цркве, који раде на томе да се та баштина у потпуности – ако је могуће и трајно, валидно, неповратно – издвоји из крила Српске Цркве! И још траже да им се Срби клањају, као неоспорним теолошким, патриотским и ко зна каквим ауторитетима! Таквога ругања, таквога понижења, такве манипулације још нисмо доживели! Са Патријархом Германом и његовом кликом барем се знало о коме се ради и коме служе, они то нису крили. Оца Јустина су гонили и били на сасвим супротним позицијама у односу на њега. Док ови данашњи позивају се на оца Јустина, нечасно се покривају његовим ауторитетом и чистотом, како би прикрили своја нечиста дела! Надају се да ће обмана, која је почела да им се урушава и разоткрива, бити поново учвршћена уколико се склоне под ауру његовог и званично проглашеног светитељства! Али и то је прозрено! Свако ко има ум разумео је нечасност њихових дела.

Увели су нова, Предању непозната, јеретичка учења на Богословски факултет у Београду, прогнали са ње Догматику о. Јустина, а увели јеретичку Догматику и учења Зизјуласа, и шире их по целој Српској Цркви. Унели су реформе у богослужење и постали промотери реформских процеса у богослужењу у целој Српској Цркви. Кваре и директно се боре против предања које је оставио свети Јустин Ћелијски. Представљају папистичку заједницу и Ватикан као Цркву. Одржавају Српску Цркву у синкретистичком и анти-христовском Светском Савету Цркава. Осујетили су својевремено спровођење одлуке Светог Архијерејског Сабора о изласку СПЦ из ССЦ. Увели су Српску Цркву дубоко у воде Екуменизма. Опште са разноразним јересима као са Црквама, улазећи у општење чак и са Муслиманима и Јудејима, што је потпуно супротно учењу Цркве и светих Апостола. Безаз0рно и јавно газе Свете Каноне. Овакво погубно њихово деловање – на црквеном, духовном и теолошком плану – започето након повратка са студија по иностранству, уз помоћ и подршку Патријарха Германа, који им је отворио сва врата – примио их као професоре на Богословски Факултет у Београду, у исто време када је свети Јустин, и физички и кроз своје књиге, био прогнан са тог Факултета и био му онемогућен сваки приступ тамо, уз подршку свакако и државних органа, омогућио им смештај под заједничким кровом, у згради Патријаршије (да не би случајно имали бригу где ће се и како сместити; и да не би имали непотребне трошкове за изнајмљивање смештаја; и да не би имали напор путовања од свога смештаја до зграде Факултета, који се налазио тачно преко пута зграде Патријаршије!), омогућио им слободно деловање по Београду и Србији, без сметњи комунистичких Служби, рукоположио их за Епископе(!), у време када свети Јустин није могао без дозволе да се креће ван манастира Ћелија – такво погубно њихово деловање развијено је паралелно и на националном, патриотском плану. Њихове резултате више него изразито видимо данас на Косову и Метохији, Македонији, Црној Гори, а присутни су у свим пољима и областима живота и рада Српске Цркве. Да не помињемо овде проблеме и скандале везане за изградњу храма Светог Саве у Београду – где за Протомајстора храма постављају геодету(!), где се не либе да укључују Ротаријанце у подизање заветног храма српског народа, итд – контролу финансија у Српској Цркви, споран рад агенције Човекољубље, која се налази под њиховом контролом, контролу свих званичних црквених медија…

И сада долазе и постављају Македонца за Предстојатеља новостворене јурисдикције у Македонији (зашто уопште стварати нову јурисдикцију, и тиме само удаљавати додатно ту територију, тај народ и баштину из окриља Српске Цркве, где природно припада? Па Српска Црква има у данашњој Македонији своје Епархије. Када су оне, којим декретом укинуте? А ако нису укинуте, зашто их онда прећутно, лукаво, пуштати низ воду и одрицати их се?), и предају му у руке старање о Србима у Македонији, неговање и очување српског осећања и српског идентитета, Српства које се на тим просторима очувало вековима, српске духовне и црквене баштине која је већ, претходним деловањем Јерархије СПЦ и расколника схизматичке МПЦ, удаљена из сфере утицаја СПЦ! Човека који за себе тврди да је потомак, ни мање ни више него – Александра Македонског! И који се не либи да објави – шта имају заједничко потомци Александра Македонског са Светим Савом, са Црквом Светог Саве! Он ће да чува српски идентитет у данашњој Македонији, он ће да негује Српство, он ће да брине и чува српску духовну и црквену баштину, задужбине светог Краља Милутина и осталих српских велможа и задужбинара!? Не, он ће радити све супротно томе, више је него извесно. И још му помажу да створи своју Јерархију, свој Сабор, који је у потпуности састављен од Македонаца!

Докле ће се трпети та безакоња ових осведочених безаконика у Српској Цркви! Докле ће се допуштати да кваре Веру, да бришу идентитет, да сатиру Српство! Нешто слично су урадили и на Косову и Метохији (они уосталом и немају велики арсенал метода на располагању; свуда мање-више примењују исте методе) – поставили су Хрвата да брине о српској духовној и црквеној баштини! Као у Македонији Македонца! Са циљем да се, свакако, и на Косову и Метохији постигне исто оно што се скоро достигло у Македонији – потпуно губљење српске духовне и црквене баштине, њено извлачење из окриља Српске Цркве, њено преименовање, губљење српског идентитета и одреднице, што доводи и до постепеног ишчезавања Српства, српског живља, српских трагова са тих простора. И стварања нових националних квази-ентитета, нових држава, нових цркава… Нешто слично видимо да се дешава пред нашим очима и у Црној Гори. Управо су данас снаге Тријумвирата у Српској Цркви носиоци тих процеса рас-православљења, расрбљавања српског народа.

Српска Црква је у највећој мери била носилац идентитета и националне свести српског народа кроз толике стотине година турскога ропства. И благодарећи томе, Српство и Православље у српском народу је и опстало. Када се Српска Црква одрекла те улоге – Вера и Српство су почели да гасну у српском народу. Данас је то деловање из редова Јерархије Српске Цркве погубније него икада. Данас постоје Јерарси, тобожњи ауторитети и заоденути ауром некаквих „педигреа“, који директно раде у корист спровођења Новог Светског Поретка и брисања сваког трага српског идентитета и свести о својим коренима и својој историји.

Никада, све до Броза, нису постојали Јерарси Македонци, као што није постојао ни македонски језик, ни македонска нација, ни македонска држава… Са доласком Броза на власт интензивно се ради на развијању сепаративних процеса на телу српског народа. Тако је било у Македонији, тако у Црној Гори, тако и на другим местима. Као део тога процеса било је неопходно створити Македонску цркву, која ће имати Македонске Јерархе. Што је и учињено. Уз помоћ, наравно, и сарадњу Јерархије Српске Цркве, тј. пре свега Патријарха Германа. Данас се тај процес наставља, пред нашим очима. Нема више Патријарха Германа и Броза, али постоје очигледно њихови настављачи. И у црквеном и у државном смислу. И сведоци смо да се као тобожње решење за Македонски раскол ствара Охридска Архиепископија! Правилан редослед потеза захтевао би заправо да се виновници претходног раскола, макар и постхумно, прогласе званично одговорним за њега и адекватно казне. Тада би се читав процес вратио на почетак, дошло би се до тачке на којој је настао прекид, и створили би се неопходни предуслови за здраво еклисиолошко решење ове ране на телу Српске Цркве. Стварање Охридске Архиепископије и постављање Македонаца у њену Јерархију не води оздрављењу, не води зацељењу настале, сада већ дубоке, ране. Напротив. Води умртвљењу и одумирању тога дела тела Српске Цркве.

Коме то иде у прилог? Осим онима који су тај пројекат и започели, и њиховим настављачима, који данас проналазе решења за његово утврђивање и затварање свих путева за повратак у нормално стање.

Да ли је нешто слично смишљено и за Црну Гору? Да ли ће се и тамо постављати Црногорци за Епископе? Да ли ће и тамо постојати две Црногорске Јерархије, које једна другу не признају? А све са циљем заправо служења сепаративним идејама, у правцу стварања, као и у случају Македоније – црногорског језика, црногорске азбуке, црногорске нације, црногорске цркве… За тај процес неопходно је имати Црногорску Јерархију, која ће са своје стране радити на утврђивању квази-црногорског идентитета, што наравно подразумева сплет активности које ће носити брисање, укидање, потирање српске самосвести, српског идентитета, српске историје, српског стваралаштва кроз претходне векове – те то данас постаје баштина тзв. Македонске цркве и народа, тј. Црногорске цркве и народа, сутра Косовске цркве и народа итд. Носиоци спровођења пројеката са стране Српске Цркве су једни и исти, а притом заоденути ауторитетима „великих теолога“, великих патриота, великих „спасилаца“… Како на Косову и Метохији, тако и у Македонији, Црној Гори, Херцеговини као и у свим другим областима живота и рада Српске Цркве.

Уредништво