Горица Т: Од Србије Гвозденог пука до Србије рајетинског духа

Време као незаустављиви и немилосрдни судија самим својим протоком оставља дубоке трагове. Трагове које чак ни оно само не може избрисати. Трагове које морамо читати, разумети и из њих поуке стицати.

Двадесети век је век ослобођења и век Распећа СРБскога народа. Век СРБског духовног ваздизања и васкресења и век суноврата и духовног потонућа. То је век епопеје борби за слободу, као највишег идеала људскога рода, век стварања и страдања.

Данас, на стогодишњицу славних победа СРБске војске, на стогодишњицу ослобођења старе СРБије од Турака, ондашњи дух слободарства, части, спремности да се у темељ слободе Отачества сопствени живот узида, само се у траговима може назрети у СРБији која је у двадесет први век ушла обезбожена и осрамоћена, понижена и опљачкана.

На стогодишњицу почетка славне епопеје свенародног прегнућа с ужасним болом и стидом гледамо СРБију у којој је зацарио дух подаништва, дух слепог послушништва, рајетински дух. То је оно што се пласира преко свих медија. То је званична слика, званично представљање СРБије. Уместо свевремених идеала слободе и части, као кукавичја јаја се младим СРБима и СРБкињама подмећу лаж, подвала, превара, лицемерје… све упаковано у шарену лажу звану демократија и људска права.

Од СРБије с почетка двадесетог века у којој је сваки СРБин био косовски заветник и косовски заточник, и тиме се поносио, дошло се до СРБије у којој је постало опасно показати љубав према своме роду, до СРБије у којој су вековне вредности згажене и одбачене, до окупиране и обезнањене СРБије.

После једнога века Стара СРБија је данас поново у туђинским рукама! Век јунаштва и страдалништва, век подвига и век погибељи донели су и однели многе снове и многе патње. И многа питања која вапе за одговором:

Да ли су сви јунаци изгинули у бројним биткама?

Да ли је комунизам убио сваки дух части и витештва?

Да ли је то утапање у мрачно политичко подземље потпуно убило слободарски дух предачки? Носимо ли у својим генима трајни запис или смо се изродили и постали народ без памћења?

Живи ли Косовски еп у душама данашњих СРБа? Боје ли се данашњи СРБи да ће на њих клетва Кнежева пасти? Мисли ли данашњи СРБин шта ће потомцима у наслеђе оставити? Зна ли данашњи СРБин шта је наследио, и откуд му право да се према бесценом наслеђу светих предака тако нехајно односи?! Има ли данашњи СРБин (партијаш) осећање патриотске дужности, и трунку оданости Отаџбини?

А подсетимо се:

Октобра 1912. године у граду на Топлици, граду Светог великомученика Прокопија, граду Југа Богдана и девет Југовића започела је мобилизација. Потомци косовских витезова вечно живих спремно су стали у строј и кренули у бој за ослобођење СРБских крајева који су још робовали под Турцима.

Цела је СРБија стала под један барјак!

У душама свакога СРбина одзвањали су косовски еп и косовска заклетва. Пастири и вође народне, права светосавска елита, позвали су народ на заједничко прегнуће, у свети бој. Унуци витезова, јунаци по крви, своју су дужност спремно примили. У року од 24 сата позиву за мобилизацију одазвало се 100% официра, 99% подофицира, 99% каплара и 92% редова. И све то у време када нема превозних средстава, када се сатима пешачи до зборног места!

Сваки је војник био спреман да се за слободу бори јуначки, као што се СРБин вазда и борио…

А данас? Шта би се данас догодило? И шта се догађало?

Тада се у бој за ослобођење светог нам Косова и Метохије кренуло после светог причешћа, као и у Први Косовски бој, а први на слободно Косово крочише витезови Станоја Главаша.

Слободно Косово ….

Иако су Турци пружали жесток отпор СРБска је војска почела да ниже сјајне победе. Турски официри су зналачки бирали места сукоба, стратешки добра за одбрану. Ипак, незадржива је била војска састављена од сељака домаћина, који су прави суверени на својим имањима и суверени у својој држави…

Пук Књаза Михајла је постао Гвоздени пук, најхрабрији пук најхрабрије војске!

Ондашње генерације носиле су високо подигнуту заставу слободе! Данашња генерација је високо подигла белу заставу! Срамно ћутање боли више од туђинске чизме, више од бомби 18 најјачих светских сила које су се подигле да сруше тврђаву слободарског духа и тврђаву вере у Господа.

Није то било доба изобиља и благостања. Живело се тешко, часно, скромно и слободно. Војска је била гладна и хлеба и слободе! Глад за слободом била је јача, тако да се тек после извојеване победе када је душа сита, и тело крепило скромном војничком порцијом.

Јунаштво одрицања подигло је славне СРБске витезове више од висина Олимпа…

Како смо им се одужили? Како исказујемо своје поштовање и захвалност?

Наша војничка грoбља по страним земљама су запуштена. У Отаџбини затрављена и заборављена. Споменици СРБским див-јунацима оронули…

Патриотизам је осуђен и омаловажен. Све негативно се награђује… Највећа вредност је партијска књижица. Онај ко не припада ни једној политичкој странци има само обавезе, а никаква права. О њему нико не брине. Њега нико не штити. Пастири и вође народне су некаквог „новог“ духа. Изгарају од љубави према свему туђем и страном, стиде се свога СРБскога порекла и рода. Проповедају екуменизам и пацифизам… Ништа им није свето, не бране ништа, све предају и на све пристају…

Не смемо да пристанемо на то да смо прокажена земља. Пркос пролазности у времену и непокорност људској сили, а покорност сили Божијој је вазда била водиља СРБскога сељака и СРБскога домаћина.

Земаљске су силе убијале… СРБског сељака и домаћина… Знамо, нису их све побили!

Милошћу Господњом, тихо и скоро нечујно живот живи и она слободарска, непокорена и непокорива СРБија. Тиња огањ слободе у СРБији којој срце игра у ритму Марша на Дрину. Тиња огањ слободе у СРБији која пева „Онам’ онамо!“, која се буди уз „Востани СЕРБИЕ“.

Устаје СРБија! Устаје СРБија, јер не може да живи без људскога достојанства. Дуго је гушила рајетинска власт. Дуго, предуго… толико је понизила и унизила СРБски народ као да је испитивала границу његове издржљивости… А био је то народ кога је вазда одликовало појачано осећање слободе…

Знамо да наш народ дуго трпи, верујући да га Господ неће оставити због молитава наших светих предака.

Јер, овај су народ свеци водили! Свеци ће га поново повести!

Све се чешће чује јек гусала. Све се чешће пали вечна светиљка у тами, а кандило праве светоотачке вере све јаче гори. Осветљава ликове светитеља које прогнаници са Косова и Метохије и из свих СРБских земаља у срцима својим носе… Духовни стожер непокорене СРБије, мученик косовско-метохијски, владика Артемије, гранитно чврсто стоји на бранику Вере и Отаџбине. Монаштво и верни народ је са њим. Окупља се, умножава. Духом снажи… Окупљени СРБи се моле Господу да мачем својим раздели Правду од неправде, Истину од лажи. Да силу људску сила Божија смени. И да васкрсне СРБство. Да отето врати.

Божији угодници у вечност стижу кроз подвиг страдања. После свих страдања и понижења поново се рађа свети занос на лицима СРБа… како је пророковао СРБски Златоусти. Пред светим заносом слободе нестаје рајетински дух.

Молимо се Господу да помогне и да Светим заносом слободе васкрсне СРБију Гвозденог пука…

У Прокупљу, 8. октобра 2012. г.

Горица Тркуља