Србија се умирит’ не може! IV

ПОЗИВ ЗА САБОРНОСТ У ХРИСТУ И ЗА ХРИСТА

„Ми Православни хришћани смо истински следбеници Христа Спаситеља не тиме што имамо мање грехова од других људи и народа, него што имамо веру, покајање и смирење пред Христом Богочовеком, јединим Непогрешивим и Свебезгрешним“ – Св. преп. Јустин Ћелијски

Православна Народна Хришћанска Заједница
Братство Св. краља Милутина
Ш а б а ц
Е-mail: bratstvosvkraljmilutin@hotmail.rs
телефон: 064/59 89 273

+      +      +

После свих дешавања у животу наше Помесне цркве, посебно у 2010. години: окупација рашко–призренске епархије, протеривање и рашчињавање Владике Артемија и његовог монаштва, прогон верног Христовог стада, отвореног пропагирања екуменизма и позивања папе у Србију од стране Патријарха и Синода СПЦ, свим ревнитељима наше свете вере је јасно да живимо у последњим временима. Ово је време отпадништва, наступа подела на пале и исповеднике. Данас, као никада у досадашњој историји, ујединиле су се силе зла. Посебан бол православна душа осећа препознајући повезаност носилаца духовне и световне власти са циљем уништења наше Цркве. Док се силе зла лако окупе и још лакше сложе у борби против Истине, ми верни смо као никад досад раздељени и подељени и оптерећени сами собом. „Није ли време да научимо да разумемо једни друге, да помажемо једни другима, да се радујемо једни због других…Браћо, Русија (Србија) пропада, цео свет пропада покривајући се лажним благостањем, а ми ометамо једни друге да вршимо дело Божије…“. Ове речи је изговорио свештеник у Русији о. Димитрије Дудко, за време владавине комуниста, од којих је страдао. Оне говоре и о нама, о нашим поделама и неразумевањима због сујете и гордости.

Нема места у Србији или боље рећи храма где нема браће и сестара у Христу. При томе мислимо на истините Христове овце, који живе у Христу и за Христа. Неки су се сабрали у богомољачка братства, а неки не. Међутим оно што нас све мучи, јесте неповезаност тог Христовог стада. Подсетићемо вас на причу о прућу и снопу. Сваки појединачни прут може се лако поломити. Али ако то пруће скупиш у сноп не може се поломити. То значи без обзира колико смо јаки у вери, много смо подложнији искушењима ако идемо сами кроз њих, него заједно, сабрани. Неопходно је да се саберемо у молитви и борби за Истину. Саборност у Христу и за Христа нам је више него потребна.

Над нашим народом и нашом земљом надвило се још једно велико зло, за које се бојимо да може бити кап која ће прелити чашу дуготрпљења нашег Свемилостивог Господа и изазвати Његов праведни гнев. Као што вам је познато, у нашој земљи и нашем народу они који управљају бродом СПЦ шире јерес екуменизма и воде га у крваве и злочиначке руке папе, односно планирају унију са Сатаниним намесником на земљи. Ако се сад, ми православни Срби, хришћански и храбро исповеднички не успротивимо том злу, бојимо се да ћемо пасти у понор из кога нам нема спаса. Крајње је време да се и ми, Христова војска, саберемо и заједно супроставимо злу. Највећи благослов и поука, о томе како Срби православни треба да се понашају у временима када се напада вера, народ и Отаџбина дао нам је Св. Николај Србски, вођа богомољне земље Србије, у својој беседи „О неутралним“.

Све ово изнето потврђује виђење једног богомољца када је био на хаџилуку у Јерусалиму 1930. године. (преузето из листа „Хиландар“ бр.46).

Пре II светског рата, Господ је, Духом Својим Светим, запалио међу Србима пламен богомољачког покрета, свенародног хришћанског препорода на чијем је челу стајао Владика Николај Велимировић. У земљама Срба било је преко пет стотина богомољачких братстава око којих су се окупљали људи покајничког и молитвеничког настројења. Они су у главном били једноставни и са села, као негда рибари-апостоли Христови. Таквим душама Бог је давао истинска откривења. Један поклоник Гроба Господњег имао је у Јерусалимском храму 1930. године овакву чудесну визију о Богомољачком покрету у Србији. Ево сведечења о тој визији:

„На Велику суботу заноћили смо у храму на Гробу Господњем. Целе ноћи смо се молили Богу, како је ко умео, знао и желео по своме осећају и разуму. Ја сам се молио Богу да сачува нашу земљу, те да и мени у њој буде добро, јер сам знао, ако не буде добро нашој држави, неће бити ни мени добро. У једном тренутку осетих да сам добио духовну инспирацију и да ми се отворише вид и слух. У томе видех сотону који сеђаше на престолу свом као цар, окружен светло-тамном затвореном бојом и огромном непрегледном својом пратњом. Узе неки рог у виду трубе и затруби. Глас му беше огроман, јачи од грамљавине и поче долетати мноштво разних животиња, а највише црних птица и људи, те покрише готово цео простор око њега у ваздуху. Ја чух глас његов, и он изрече збору ове речи:

„Синови пакла, данас је свечани дан, јер победисмо Православну Русију, као и друге народе. Њихове су старешине (свештеници) у нашим рукама, само се понеко од њих још по мало бори. Али се у Србији види нека мала заставица и над њом се налази Мати Распетога. Ја сам њеним вођама дао нашу науку и научио сам их да се отимају за земаљско богатство да би заборавили духовно, те сам успео да их у томе добро заведем. Они боље раде за нашу ствар боље него што се може очекивати.

Но Распети Христос, на место ових, узео је неке просте људе из народа и развио је заставу ено опет у Србији и дао им је за вођу Мајку своју, као најмилију и најоданију.

Синови моји, синови пакла! Пазите да са њима свештеници њихови не крену, јер ако оду са њима свештеници, изгубићемо народ и Распети Христос ће помоћу њих све од нас повратити, и ми ћемо сви поново морати ући у вечни огањ. Продужите своје деловање на свештена лица, уливајте им у разум гордост, славољубље, међусобне расправе и похоте, а пред народом претварајте се и сами као да сте свештеници и радите све против вере у делима да би тиме народ што више омрзли са свештеницима и на тај начин га одбили од цркве. Настојте да се народ не исповеда и не причешћује, јер га тако Распети Исус неће штитити од нашег утицаја.

Сада на посао устајте, да тај покрет уништимо што пре у народу. Њихове старешине ће нас и саме помоћи да се то ширење спречи, јер су ми такви помогли да и распетог Христа уклонимо са света. Моји су већ добили дозволу од власти, да верне себи привуку на неки начин, тек да се што пре уништи Православље у тој маленој Србији, која ми још даје знатан отпор.“

Један рече из гомиле: „Све би то било лако, али шта ћемо да радимо са славом Србиновом, јер их она силно штити од нашег утицаја?“ Он им рече на то: „Када безакоња њихова преовладају, престаће да славе; и слава ће сама побећи од њих. Док их она чува, дотле је немогуће ни душе њихове после телесне смрти сасвим придобити.“

Други глас чу се из гомиле: „Шта ћемо чинити да им спречимо гласове и везу с небом? Како ћемо им омести то да их Распети не обавештава о нашим плановима, јер што ми више радимо, све више Распети улива јеванђелску реч, те се читава побуна у народу диже против нас.“ Он им сада рече: „Наредићу њиховим старешинама да им забране скупове и разговоре, под изговором да је то на штету њиховог угледа да шире Јеванђеље они који га не разумеју и унећу мржњу међу њима што већу и учинићу да у њима охладни љубав те неће разумети и оно што им буде говорено. Наредићу свима мојим слугама који мене слушају да све гласове са неба огласе за моје дело, и на тај начин свет неће веровати оно што буде чуо и оно што му се буде говорило. Свет ће цео бити заведен и пасти у похотљивост, то моћно наше оружје. Тако ћемо сасвим угасити љубав у свету и отклонити то најјаче оружје Распетог које се још понегде налази. Успео сам у томе што сам уништио пост. Љубав сам заменио мржњом, а пост похотљивошћу…“

Овај видовити хаџија видео је и следеће:

„На Богојављење 1932. године видео сам при молитви у својој кући Небеске прилике на Источној страни са мноштво грбова разних држава. Сви беху црним флоровима покривени, али се опет њихови шарени делови унеколико распознаваху. Међу њима беше и србски грб такође у црнини, само у њему беху два слова С.С. веома светла, што у другима не видех ни у једном. Ја упитах: „Шта то значи?“ Један ми глас рече: „Ово су грбови многих држава већих и мањих који су се изједначили. Само је на србском грбу остало нешто мало светлости. Борба је сада физичка и духовна толика да се и то мало светлости може угасити. „Но ја спазих једну особу која стајаше над србским грбом и изгледаше ми као да га раширеним рукама покриваше или од нечег брањаше.“

Свети Николај Србски је оставио аманет:

„Народ не треба да следује својим слепим вођама кад га ови воде путевима лажним и удаљују од Бога и Божјег Закона“.

Браћо и сестре у Христу, помозите да Светосавска Србија стане под један Христов барјак у одбрани своје вере.

Шабац

дана 28/15.12.2010. лета Господњег.

С љубаљу у Господа верна браћа и сестре у Христу

Братство Светог краља Милутина