Свети Григорије Ниски

10. ЈАНУАР

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ

ГРИГОРИЈА

епископа Ниског (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јануар)

 

Овај свети Григорије беше млађи брат светог Василија Великог. Родио се око 335. г. у граду Неокесарији у Понту у оној истој благочестивој породици из које су изашли још многи други светитељи Божји. Прву науку учио је код свога старијег брата Василија, а затим је прошао и све светске и духовне науке. Оженио се побожном девојком Теосевијом и био посвећен за чтеца божанских књига у Цркви Божјој. Касније му дође мисао да се посвети позиву светског ритора, но по савету светог Григорија Богослова, друга Василијевог и његовог, одбаци ту мисао и, шта више, отиде те се замонаши код свога брата Василија на реци Ирису у Понту, а блажена му супруга Теосевија постаде ђакониса. Ову блажену Теосевију, која се ускоро затим упокоји, многим похвалама увенча свети Григорије Богослов (у писму упућеном Григорију), називајући је „сестром“ Григоријевом и својом, похвалом Цркве и украсом Христовим.

По избору светог Василија за архиепископа Кесаријског, би изабран и свети Григорије у јесен 371. год., за епископа у малом кападокијском граду Ниси, да би уједно подржао и свога брата у одбрани Православне вере и Цркве. Свети Григорије мудро управљаше Црквом Христовом, а нарочито беше славан беседник и изврстан хришћански философ. Ревнујући за Православну веру он изазва против себе гоњење од стране аријанаца, који се у време цара Валента беху поново осилили. Ови јеретици успеше да збаце светог Григорија са епископске столице (375. г.), на коју се светитељ поново врати тек по смрти цара Валента 378. године. По смрти брата му Василија, великог поборника Православља, свети Григорије преузе на себе богословску догматску борбу против јеретика Евномија, крајњег аријанца, и зато писаше знамените богословске књиге у одбрану Православне вере у Свету Тројицу. Учествовао је затим на сабору у Антиохији 379. г. са светим Мелетијем Антиохијским. Од православних би изабран за архиепископа у Севастији (380. г.), те је управљао и том Црквом неколико месеци до избора новог православног епископа. Када за царовања Теодосија Великог би сазван у Цариграду Други Васељенски Сабор 381. године, против аријанаца и духоборачке јереси Македонијеве, на њему узе активног учешћа и свети Григорије. Са осталим светим Оцима, поборницима Православља, изложи никејско-цариградски Символ Вере, и би увршћен у „изабране оце“ Цркве, општење са којима беше знак и доказ православности. Када се на истом Сабору упокоји председавајући Сабора – свети Мелетије Антиохијски, би одређен од Сабора свети Григорије да му одржи надгробно похвално слово. После II Васељенског Сабора узимао је учешћа још на неколико Сабора држаних у Цариграду. Иза себе остави многе богословске и подвижничке књиге, корисне Цркви светој и вернима за живот и благочешће. Упокојио се око 395. године. По изгледу личио на свог брата Василија, само био нижег раста и просед.