Охридски Пролог (Свети Николај Охридски и Жички)

16. ЈАНУАР

1. Свети апостол Петар. Спомиње се овога дана због верига, у које би окован од безаконог Ирода, и које при појави ангела у тамници спадоше с њега (Дап 12, 7). Те вериге чуваху хришћани колико због успомене на великог апостола, толико и због њихове целебне моћи, јер се многи болесници излечише додиром о њих (као и о убрус апостола Павла, (Дап 19, 12). Патријарх јерусалимски свети Јувенал даде те вериге на дар царици Евдоксији, прогнаној жени цара Теодосија Млађег, а ова их преполови, па једну половину посла цркви Светих апостола у Цариград, а друго својој кћери царици Евдоксији, жени Валентијановој у Рим. Ова Евдоксија сазида цркву Светог Петра, и положи у њу ове вериге заједно са оним, у које беше Петар пред своју смрт окован од цара Нерона (в. 29. јун).

2. Свети мученици Певсип, Елевсип, Малевсип и баба им Леонила. Пострадали за Христа у време цара Марка Аврелија (161-180) у Француској. Три брата, три близанца. Најпре само Леонила беше хришћанка, док унуци њени беху незнабошци. После дугих савета од стране благочестиве Леониле и меснога свештеника ова три брата се крсте. Крстивши се, они почну свим младићким жаром ревновати за своју веру, и у тој ревности пођу и полупају све идоле по целој околини. Оптужени и изведени на суд, они признаду своје дело и јавно исповеде веру своју у Христа. Судија их баци у тамницу, па позове бабу Леонилу и упути је, да и она пође у тамницу и посаветује своје унуке, да се одрекну Христа и поклоне идолима. Леонила ћутке пође у тамницу, но место да саветује унуке да се одрекну праве вере, она их почне храбрити, да се не поколебају, но да истрају до краја у свима мукама и умру за Христа. Када их судија поново испита и виде њихову још појачану непоколебљивост у вери, осуди их на смрт. Сва тројица најпре буду обешени о једно дрво где вишаху „као струне на гуслама“, по том шибани, и најзад огњем сажежени. Нека жена, Јовила, одушевљена храброшћу ових мученика, повика: „И ја сам хришћанка!“ Одмах, њу ухвате, и заједно са старицом Леонилом мачем посеку.

3. Преподобни мученик Дамаскин Габровски. Подвизавао се у Хиландару, где је постао и игуманом. Кад је потражио од неких Турака дуг манастирски, ови наговоре једну жену муслиманку, те она уђе у кућу, где је становао Дамаскин. Тада они Турци дођу и нађу ту жену, па одвуку Дамаскина пред кадију. Дамаскину буде предложено: или да буде обешен, или да се потурчи, на што он одсудно рекне: „Била би лудост, кад бих ја за привремени живот купио вечну погибао“. Буде обешен 1771. године у Свиштову. Тако Дамаскин жртвова своје тело да спасе душу своју. Но његове убице постиже одмах казна Божја. Они седоше у чун да се превезу преко Дунава, но изненадном буром буду изврнути и утопљени.

4. Преподобни Ромил. Рођен у Видину. Био учеником светог Григорија Синаита. Подвизавао се у неколико манастира. У Раваници (у Србији) заједно са њим био је и Константин Цамблак. Ту се свети Ромил упокојио у Господу, око 1375. године.

Леонила, бака стара,
Духом силна к’о лавица,
Кад унуке Богу спреми,
Сама поста мученица.

Леонилу трибун виче,
И од гнева љутог сикће:
– Иди, бабо, у тамницу,
Па саветуј унучиће.

Саветуј их, да с’ одреку
Тако званог Христа Бога,
Или Христа да с’ одреку
Ил’ живота млађанога.

Леонила у тамници
унуцима својим збори:
– Не бојте се светске силе,
Ма и огњем да вас згори.

Држите сe славног Христа
И његовог Јеванђеља,
Он је за вас припремио
Вечност сјаја и весеља.

He бојте се љутих рана,
Пролазне су: нити смрти:
Верне Христу смрт не може
Ни сакрити ни сатрти.

У сред огња три унука
Хвалу Богу узнесоше,
Док им злице драгу бабу
Леонилу посекоше.

РАСУЂИВАЊЕ

Ништа тако не ломи гордост људску као навикнута послушност према старијима. У старој Спарти послушност се сматрала великом врлином. Прича се како је један војник спартански у боју јурећи с обнаженим мачем, сустигао непријатеља, и таман кад је замахнуо да га посече, труба затруби за престанак боја, а он спусти мач у корице. Кад га је неко, ко је видео, упитао, зашто не посече непријатеља, он одговори: „Боље послушати војводу него посећи непријатеља!“

Послушност хришћанска разликује се од ове спартанске послушности по томе што је она драговољна и што има за циљ спасење душе, тј. није ради очувања царства земаљског него ради задобијања царства небеског. Св. Јован Колов почео је свој подвиг код некога старца Тивејског. Старац, да би научио ученика послушности, посади сухо дрво у земљу и нареди ученику, да сваки дан залева. Три године безропотно је Јован заливао сухо дрво, док ово најзад није озеленело и плод донело. То је плод безропотне послушности. Сам распети Господ послушливъ быль даже до смерти (Фил. 2, 8).

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам мир Господа Исуса и то:
1. мир који Он ношаше у души Својој – једини савршени Мироносац,
2. мир који Он ствараше међу људима – једини савршени Миротворац,
3. мир који Он даде ученицима Својим – једини савршени Миродавац.

БЕСЕДА

о томе како смо сви слободни само као робови Христови

Који је позват у Господу роб, слободњак је Господњи,
тако и који је позват слободњак, роб је Христов. (I кор. 7, 22)

Велика новост, коју Хришћанство сваки дан јавља свету, јесте, да се ништа не цени пуном ценом по спољњем изгледу, него по суштини. Да се не цене ствари по боји и облику, него по значењу. Да се не цени човек по положају и имању, него по срцу – по срцу у коме се сједињује осећање, ум и воља.

Према тој, за свет вазда новој науци, није роб онај ко је споља заробљен, нити је слободњак онај ко има спољну, телесну слободу. По световном поимању роб је онај ко што мање ужива од света, а слободњак је онај ко што више ужива од света. По хришћанском поимању роб је онај ко што мање ужива од живога и слаткога Христа, а слободњак је онај ко што више ужива од живога и слаткога Христа. И још по световном поимању роб је онај ко што мање твори вољу своју а што више вољу туђу, а слободњак је онај ко што више твори вољу своју а што мање вољу туђу. По хришћанском пак поимању роб је онај ко што више твори вољу своју а што мање вољу Божју, а слободњак је онај ко што више твори вољу Божју а што мање своју. Робовати Господу једина је права и човека достојна слобода, а робовати свету и себи, греху и пороку, једино је смртоносно робовање. Цареви на престолу – човек би помислио: има ли слободнијих људи на земљи? Па ипак многи од царева били су најнижи и најнедостојнији робови земље. Оковани хришћани у тамници – човек би помислио: има ли беднијих робова на земљи? Па ипак хришћански мученици у тамници осећали су се слободним људима, и испуњени духовном радошћу певали су псалме и уздизали благодарне молитве Богу. Слобода, скопчана с тугом и жалошћу, није слобода но ропство. Само је слобода у Христу скопчана с радошћу неисказаном. А радост трајна знак је праве слободе.

О Господе Исусе, једини Господару благи, који нам дајеш слободу кад нас што јаче вежеш за Себе, учини нас што пре робовима Твојим, да бисмо престали бити робовима љутих и немилосрдних господара. Теби слава и хвала вавек. Амин.