Велики Четвртак у Барајеву и вечерње са читањем дванаест Јеванђеља у Љуљацима

Пред празник Пасху, у четвртак, Христос се са ученицима вратио у Јерусалим где је на тај дан, који се прославља као Велики Четвртак, била Тајна вечера. Исус је тада установио Свету Тајну Причешћа говорећи: „Узмите, једите; ово је тело моје.“ и „Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова“ (Мт. 26, 26-28).

Ове се речи могу чути у току Свете Литургије. Господ Исус Христос је својим ученицима опрао ноге учећи их тако, сопственим примером, како треба да служе једни другима. Заповедио им је и да љубе једни друге: „Да љубите једни друге као што ја вас љубим“ (Јн. 15, 12), и отворено говорио о предстојећем страдању.

На Велики четвртак Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у Егзилу Г.Г Артемије, служио је Свету Архијерејску Литургију у Барајеву, уз саслуживање свештеномонаха, свештенођакона Епархије.

Након Свете Литургије Владика Артемије је одржао празничну и пастирску беседу.

Прочитајте транскрипт беседе изговорене на Литургији.

Владика Артемије је служио вечерњу службу у Љуљацима, са читањем дванаест Јеванђеља.

Ова читања су изабрана тако да осветљавају страдање Христа из неколико праваца, те представљају доследне етапе страдања, које су изображене кроз садржај четири канонска Јеванђеља.

Прво читање из Јеванђеља заправо је икона Логоса изображена речима, икона Христа који је „пред Пасхом распећа и спреман је на страдање“.

После три антифона и сједалног, чији је садржај усредсређен на Јудино злочињење (које директно изражава принцип сотонине антисаборности), чита се друго Јеванђеље (Јн. 18, 128, зачало 58), које нам сведочи о хватању Исуса од стране војника (предводи их Јуда издајник), које су послали првосвештеници; затим, о Петровом одрицању, шамарању Исуса у кући Кајафе и о довођењу Исуса пред Пилата.

У трећем јеванђељском читању (Мт, 26, 57-75, зачало 109), имамо сведочанство о томе како је Исус, у дому Кајафе, сведочио о Себи као Сину Божијем, те да због тога бива попљуван и тучен. У овом читању из Јеванђеља такође имамо казивање о Петровом одрицању и о његовом покајању.

У четвртом јеванђељском читању (Јн. 18, 28-19,16; зачало 59), изложен је дијалог Спаситеља и Пилата, а такође и сведочење о бичевању Господа.

У петом читању (Мт. 27, 3-32; зачало 111), казује се о Јудином самоубиству, затим о саслушавању Господа у Пилатовом преторијуму и осуди Спаситеља на смрт.

У шестом јеванђељском читању (Мк. 15, 16-32; зачало 67), света Црква излаже сведочење о самом распећу Господа.

У седмом читању (Мт. 27, 33-54; зачало 13) имамо садржину која је истоветна са оном из претходног читања, само што нас ово упознаје са још неким детаљима: земљотрес и остала знамења која су пропратила Христову смрт (погл. стихове 51-53), као и исповедање вере капетана (сотника): „Заиста овај бијаше Син Божији“ (54. стих).

Осмо читање (Лк. 23, 32-55; зачало 111), надопуњује претходно сведочење о ономе шта се дешавало на Голготи, молитвом распетог Спаситеља: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине“ (34. стих).

Девето јеванђељско читање (Јн. 19, 25-37; зачало 61), казује о Спаситељевој бризи о Пресветој Богородици. Наиме, то је Његов одговор на Мајчинску тугу. Ово читање окончава се повешћу о пробадању Христових ребара. To чини један војник са копљем који се, према предању, касније обратио у хришћанство и мученички пострадао за Христа. Стих из овог читања: „Један од војника прободе му ребра…“, проузноси се и приликом проскомидије.

Десето читање (Мк. 15, 43-47; зачало 69), даје нам више детаља о погребу Исуса Христа који је организовао Јосиф из Ариматеје. Ово читање, као и два наредна, већ се односе на тајанствене догађаје Велике суботе.

Једанаесто читање (Јн. 19, 38-42; зачало 62) казује о Јосифу, али и још једном Христовом ученику, Никодиму коме је Спаситељ открио истину о тајни Крштења (погл. Јн. 3. глава).

Дванаесто читање (Мт. 26, 62-66; зачало 114) представља закључно сведочење о страдању Исуса Христа.