Свети Арсеније Тверски

2. МАРТ

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ

АРСЕНИЈА епископа Тверског[1] (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за март)

 

Свети Арсеније родио се у граду Тверу од побожних, благородних и имућних родитеља. Не зна се ни година његова рођења, ни имена његових родитеља[2]. Измоливши себи од Бога сина, родитељи се највише стараху да у срцу сина свог засаде страх Божји. После извесног времена родитељи га као дечака дадоше да се учи књизи. Божјом помоћу он убрзо показа такве успехе, да превазиђе све своје вршњаке.Иако млад узрастом, Арсеније је добро схватао да су сва блага овога света нестална и брзопролазна. Он размишљаше и брињаше само о томе, како да угоди Богу и спасе душу своју. Пошто прође неко време, родитељи преподобнога скончаше. Пред смрт они наложише своме сину: да живи свето и богоугодно, да чврсто држи заповести Господње и да чува веру хришћанску. Они му оставише све своје имање.

Пошто сахрани своје родитеље, блажени Арсеније стаде још чешће размишљати о спасењу своје душе. Знам, мишљаше он, да сам дошљак и странац на земљи. Кратак је и недуготрајан живот овде, а будући живот је беоконачан. Родитељи су ми оставили велико имање, али се душа моја не радује томе. Јер је у Светом Писму речено: Каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју? (Мт. 16, 26).

Размишљајући тако, он стаде раздавати овоје имање беднима: одеваше наге, посећиваше болне, помагаше удовице и сирочиће, заузимаше се за оне којима је учињена неправда. Но завидљивац рода људског, видећи побожни живот богољубивог Арсенија, зарати против њега: неким сродницима његовим он убаци у душу мисао, да млади Арсеније не ради добро, дарежљиво раздајући родитељско имање. Сродници час саветоваху Арсенију да ступи у брак, час га грђаху и укораваху, говорећи: Гледајте, овај светац упропасти сав дом родитељски и без рада проводи живот.

Али овакве речи нису узнемиравале благочестивог јуношу. Господ му положи у душу мисао да отиде у Печерску обитељ, где су се некада подвизавали и својим врлинама просијали преподобни Антоније и Теодосије. Давши слободу свима својим робовима и раздавши своје имање ништима, млади подвижник тајно напусти родно место и упути се у Кијево-Печерску обитељ, куда га је звао глас који он чу у сну. Дошавши у манастир, христољубиви младић паде на колена пред настојатељем и мољаше га: Смилуј се, оче, на мене грешнога, смилуј се! Не удаљуј ме из свете обитељи; опомени се да и Христос не одбацује кајуће се грешнике.

Тако он усрдно мољаше игумана Печерског. Игуман се удиви и упита га: Зашто се ти, чедо, тако силно паштиш око својих грехова, та ти си још млад! Ја сам велики грешник, одговори Арсеније, јер нема човека који не би сагрешио, ако је макар један дан поживео на земљи. Смилуј се на мене, оче, и не отеруј из свете обитељи. Знам да и мени предстоји јавити се на Страшни суд Христов, какав ћу тада одговор дати Судији непристрасном?

Одговор младићев задиви игумана. Он својим духовним очима прозре, да на младићу почива нарочита благодат Божја. Но видећи да је Арсеније још млад, игуман му рече: Тежак је живот монашки; много је у њему лишавања и невоља. Неће теби тако младом бити лако подносити ове монашке подвиге. Но Господ је указао много стаза за спасење људи. Изабери себи други пут, који је лакши. – Не бојим се ја иночких трудова, одговори младић, слатки су и пријатни они за мене. За једно те молим: учини ме последњим слугом у светој обитељи, и ја ћу с благодарношћу радити све. Бог нека ми буде покровитељ, и нека ми твоје свете молитве помогну. Чврсто памтим ја речи Светога Писма: Нико није приправан за царство Божје који метне руку своју на плуг па се обзире натраг (Лк. 9, 62).

Задивљен младићевом побожношћу, игуман га прими у манастир, и обуче га у иночку одећу. Нови инок би дат под руководство старцу опитном у духовним подвизима. Многи подвижници, као јарке звезде, сијаху тада у Кијево-Печерској обитељи. Добар пример показиваху они благочестивом јуноши: један се одликовао тврдом вером, други је сву наду своју полагао једино у Господа, трећи је цветао молитвеним тиховањем и послушањем, четврти је победоносно ратовао са својим телом и потчињавао га духу. Инок Арсеније посматраше те подвиге побожности и стаде подражавати свакога од њих, старајући се да не пропусти ни један добар пример. Са највећим смирењем он је испуњавао све наредбе игумана и других инока, непрестано је радио, није пропуштао ни једно богослужење, задовољавао се најоскуднијом храном, предавао се ону само на најкраће време.

У Печерској обитељи бејаше установљено, да сваки инок проходи све степене послушања, почињући од најнижих па све до највиших. Као и остали, тако и преподобни Арсеније испуњаваше сва послушања, и прохођаше их са великом ревношћу. Он се дан и ноћ труђаше, не остављајући своје руке без посла ни за један час: готовио је храну за братију, цепао дрва и носио воду; нико никада не чу од њега реч негодовања или реч празну, Он тако украси себе врлинама, да беше изнад свих монаха у обитељи, Братија се дивљаху његовим усрдним трудовима и незлобивости.

Тада у Кијеву живљаше свети Кипријан, будући митрополит Московски.[3] Увидевши да се Арсеније одликује бистрим разумом и напредује у врлинама, он га приближи к себи и заволе младога инока. Он често разговараше с њим, поучавајући га у заповестима Божјим. И кад свети Кипријан заузе престо Московске митрополије, он не хте да се одвоји од светог Арсенија, већ га са собом поведе у Москву, постави га за архиђакона и повери му да обавља преписку. С почетка преподобни Арсеније мољаше да се не ставља то бреме на њега, пошто је желео да се у тишини моли и подвизава у врлинама. Но потом, убеђен светитељем, он пристаде, само је молио да не буде произвођен у виши степен свештенства.

Међутим, у родном месту блаженог Арсенија, у Тверу, избише нереди. Тверски епископ Јевтимије унесе не малу пометњу међу своју паству. Непопустљиве нарави, он се мешао у световне послове; немајући хришћанског смирења, он се одликовао великом гордошћу и таштим високоумљем. Својим држањем епископ изазва против себе не само кнезове и бојаре, већ и духовенство, монахе и просте мирјане. Тверски кнез Михаил Александрович,[4] видећи да се раздор шири, упути изасланство у Москву и позва митрополита Кипријана да дође у Твер и расправи ствар. Свети митрополит Кипријан крену у Твер, повевши са собом два грчка митрополита, Михаила и Никандра, светог Стефана, епископа Пермског, Михаила, епископа Смоленског, преподобног Арсенија, многе архимандрите и игумане. Када се свештени сабор приближи Тверу, кнез Михаил са много народа изађе им у сусрет и дочека их са чешћу. Чим стигоше у град, свети Кипријан се са осталим оцима упути у цркву Преображења, отслужи молебан, затим божанствену литургију и свима даде овој благослов.

Четири дана касније митрополит је са целим свештеним сабором ислеђивао ствар епископа Тверског. Јевтимије се у почетку бранио. Но оци сабора су установили његово неправилно деловање, лишили га чина и послали на заточење у Московски Чудов манастир.

Већ одавно су у Тверу знали за врлински живот преподобног Арсенија. И сада кнез Михаил моли митрополита да њега постави за епископа у његовом граду. Ја мислим, говораше кнез митрополиту, да Арсеније може завести мир и спокојство у нашем граду. Другог мужа, врлинскијег и достојнијег, ја не знам. Поред тога, он се и родио овде. Не само ја, него и многи грађани знају њега и његове благочестиве родитеље.

Преосвећени Кипријан се сагласи са предлогом кнежевим и позва Арсенија. Када свети чу за кнежеву жељу, он одлучно одби: Опростите ми, господо моја, ја сам човек грешан и недостојан таквог чина. Призивам Господа за сведока, да никада нисам имао, и сада немам, другу жељу сем да у усамљености оплакујем грехе своје. Зато сам ја и раније одбио да примим презвитерски чин; а на епископски грешно је и да помишљам.

Свети још дуго одбијаше; но најзад му кнез и митрополит рекоше: Ако нећеш да се покориш нашој вољи, ми са свештеним сабором имамо власт да те ставимо под забрану. Свети Арсеније се не хте више противити и даде овој пристанак. Тако он би изабран за епископа 24. јула 1390. године. Али се плашио бремена управе, бојао се раздора и метежа, који се још нису били стишали после уклањања епископа Јевтимија, и желео је свом душом да се подвизава насамо. Стога, после неког времена, свети Арсеније се по други пут обрати молбом митрополиту Кипријану, да скине с њега тако тежак терет. Но митрополит га ободри и поново наговори да не одбије. Видећи у томе промисао Божји, Арсеније се покори вољи митрополитовој, и 15. августа 1390. године би рукоположен за епископа Тверског.

Ступивши на архипастирски престо, свети Арсеније се највише стараше да заведе мир и слогу у своме духовном стаду и да искорени метеж. Он ревносно проповедаше реч Божју; све који долажаху к њему, он поучаваше као чедољубиви отац; у храму Божјем он учаше паству своју као брижни пастир. Он увек имађаше на уму речи пророка Језекије: Сине човечји, тебе поставих стражарем дому Израиљеву; слушај дакле реч из мојих уста и опомињи их од мене (Језек. 33, 7). Тако светитељ поучаваше све и својом речју привлачаше к себи све. Тверски грађани са великим усрђем хитаху да слушају поуке свога пастира. А својим животом свети Арсеније даваше свима добар пример: ступањем на престо он стаде водити још суровији и строжији живот, потпуно потчини тело своје духу. Сви су се дивили чистоти његова живота и непрестаном бдењу. Строг према себи, он се кротко опходио са другима и био милостив према патницима: штитио је угњетаване, раздавао одећу и храну невољнима, откупљивао робове и заробљенике. Глас о његовом врлинском животу далеко се пренесе свуда; многи долажаху издалека, просећи његове молитве и благослов.

За своје добро живљење свети се удостоји примити од Господа дар чудотворства. Много се народа стицаше к њему: сви, који паћаху од ма какве болести, обраћаху се њему и, по милости Божјој, он даваше различна исцељења. На једне болеснике он меташе руке, над другима читаше молитве, неке благосиљаше и кропљаше светом водом, или помазиваше јелејем, све исцељаваше он усрдном молитвом ка Господу.

Налазећи се у Тверу, свети Арсеније није заборављао и обитељ Печерску, где је ударио почетак својим монашким трудовима, и стално имао на уму живот њених преподобних оснивача, Антонија и Теодосија. Светитељ намисли да оснује свој манастир, који би га потсећао на Печерски, и имађаше жељу да тело његово буде сахрањено у њему. Ову намеру своју свети Арсеније саопшти кнезу Тверском. Кнез похвали добру жељу светитељеву, и сам му обећа помагати га у време зидања манастира и снабдети манастир потребним земљиштем за издржавање. Тада светитељ изабра на реци Тмаки, пет километара од града Твера, једно место, које му се силно допаде. Оно се звало Желтиково. Призвавши Божји благослов, он нареди да се ту подигне дрвена црква у име преподобних Антонија и Теодосија Печерских, својих великих наставника. Устројивши келије, светитељ сабра братију, постави им игумана То би у 1394. години. Након десет година светитељ подиже у Желтиковом манастиру камени храм у име Пречисте Богоматере, чесног и славног Успенија Њеног, сећајући се успенског храма Печерског манастира. Црква би освећена 30. августа 1405. године; а беше велелепно украшена живописом. Велики кнез Тверски испуни своје обећање: поклони манастиру потребно имање. Светитељ је често долазио у своју обитељ и узмао учешћа у радовима братије, показујући свима пример монашког живота. Он међу братијом није тражио части и славе, него је у манастиру, њиме устројеном, желео да буде прост монах. Велики својим врлинама он је настављао и просвећивао сву братију: као што месец сија међу звездама, тако је и свети Арсеније својом побожношћу блистао међу монасима обитељи. Манастир Желтиков светитељ је желео да начини местом свог упокојења. И он је ту својим рукама истесао себи гробницу од белог камена, а од другог камена поклопац за њу.

Желећи да се иноци нове обитељи свагда назидавају подвизима Печерских отаца, свети Арсеније нареди да препишу древни Патерик Печерски, књигу, у којој беху изложени подвизи и велики трудови светих Кијево-Печерских подвижника. Отуда се види, да се светитељ старао и делом и речју и поучним списима просвећивати и поучавати своју паству. Он је непрестано носио у срцу свом речи Светога Писма: Слуга Господњи не треба да се свађа, него да буде кротак к свима, поучљив, незлобив (2 Тим. 2, 24). Такав пастир је и био свети Арсеније. Немало цркава Божјих подиже он у самом граду и у његовој околини; а обнови у Тверу и главни храм – саборну цркву Преображење.

Кнез Тверски Михаил искрено уважаваше достојног пастира. Он често разговараше са светим Арсенијем, и из тих разговора добијаше немалу душевну корист. Кротке речи светитељеве дубоко су рониле у кнежево срце. Руковођен светитељем, велики кнез је градио храмове Божје, чинио дела милосрђа, помагао сиротињу у својој кнежевини и слао милостињу у Цариград. Осећајући да му се приближује крај, кнез изрази жељу да се замонаши. Свети Арсеније похвали његову благу намеру, постриже кнеза и даде му у монаштву име Матеј. И ускоро после тога, испраћен светитељевим благословом, монах-кнез оде из овог временског живота.

Љубитељ мира, свети Арсеније вазда рађаше на измирењу завађених. У то време често избијаху раздори међу кнезовима, и светитељ се увек стараше да учини крај тим размирицама. Мирећи завађене, светитељ се са свима опхођаше тихо и благо: никога није допуштао увредити; сваки који је долазио к њему, налазио је заштиту и уточиште; био је заштитник сирочади и удовица; с љубављу се понашао према ништима и убогима; бодрио је клонуле; свима је помагао добрим саветима, новцем или родитељским поукама. Угледајући се на Небеског Пастира – Христа, он се стално бринуо о залуталим овцама свога стада и уводио их у тор покајања.

Светитељ Кипријан је не једном позивао светог Арсенија у Москву ради саборских заседања.

Блажена кончина светог Арсенија догоди се у току Великог Поста 1409. године. Духовенство Тверске епархије сваке године се на Недељу Православља стицало у Твер на своју годишњу скупштину. Оно се и ове године сакупи; у уторак им свети Арсеније изговори поуку као пастирима, упућујући их у стварима пастирске службе; па их онда благослови, опрости се с њима, и отпусти их. У четвртак друге седмице Поста светитељ се тешко разболе и језик му се одузе. Сутрадан, у петак, к њему дође велики кнез Јован Михајлович[5] са братијом и бојарима. Он позва архимандрите, игумане и свештенике, да изврше јелеосвећење над оболелим светитељем. Крај одра болесникова сеђаху десет црноризаца, желећи да чују од свог епископа опроштајну реч. Но он не могаше говорити. Идуће ноћи он сконча. Деветнаест година и седам месеци он са великом ревношћу пасијаше поверено му Богом словесно стадо. Чувши за кончину праведног архијереја, кнез Јован Михајлович са мноштвом народа дође к његовим моштима. Сви туговаху и плакаху: „Потамне сунце наше; лишисмо се доброг пастира и оца“.

Идућег дана мошти светог Арсенија бише пренесена из епископије у саборну цркву, где се граћани Твера опростише са својим пастирем. Потом бише погребене у Желтиковом манастиру, у ону камену гробницу коју светитељ својим рукама начини. На његовом погребу беше много болесника. Они молише светитеља за исцељење, и добише олакшање у својим болестима.

Такав беше живот светог Арсенија; таква беше његова блажена кончина; а сада он предстоји престолу Господњем заједно са анђелима, славећи Пресвету Тројицу: Оца и Сина и Светога Духа.

По смрти светог Арсенија, грађани нису престајали поштовати успомену његову. Видећи чудеса која се догађху од гроба светитељева, благочестиви житељи Твера призиваху у молитвама светитеља Арсенија и добијаху помоћ и заштиту у невољама. Године 1483, – седамдесет и четири године после његовог престављења, епископ Тверски Васијан, по наређењу цара Јована Васиљевича, зажеле да открије мошти светитељеве. Скупивши сабор, он са мноштвом народа крену ка манастиру Желтикову. Ковчег, у коме почиваху мошти угодника Божјег, би извађен из земље и унесен у саборни храм. Када дигоше поклопац, сва се црква испуни миомира. Труљење не беше дарнуло мошти светог Арсенија; чак и саме ризе беху остале потпуно целе. Тада епископ нареди да се поклопцем поново покрије ковчег, наложи да се лик светитељев наслика, и метну га крај ковчега светитељева, да му се долазници клањају. На ковчег би стављен покривач са изображењем чудотворца. Са благословом епископа Васијана би састављена и служба светоме Арсенију. Тада би установљено месно празновање светитеља у манастиру Желтикову. Од тога времена стаде се још више чудеса догађати на гробу његовом. Месно празновање светог Арсенија у Тверу установљено је Московским сабором 1547. године.

Најнеобичније чудо светог Арсенија догодило се 1566. године. У то време у Тверу живљаше један рибар, по имену Терентије. С почетка он имађаше велику веру ка светом Арсенију, а потом западе у неверје и умно се поремети. Родитељи га одвезоше у Желтикову обитељ, надајући се да ће им син ту добити исцељење. Али он умре. После два дана тело његово унеше у храм Пречисте Богородице, где почиваху свете мошти. Родитељи силно туговаху, чак и роптаху на светитеља: „Ми се надасмо да нам ти укажеш милост, но син наш умре. У нама се гаси усрђе к теби, и нестаје вере наше“. Но Господ не отрпе тако прекорне речи, упућене Његовом угоднику. У време читања Еванђеља мртвац се одједном подиже и стаде горко плакати због сагрешења свог. Раскајаше се и родитељи Терентијеви због роптања свог на светитеља. Тадашњи епископ Тверски Акакије, муж праведан и побожан, сам виде васкрслога и увери се у истинитост догаћаја.

У 1606. години, када Руска земља пострада од најезде Пољака и Литванаца, непријатељи силно опустошише многе области руске државе, па и Тверску област. Не поштедише они ни Желтикову обитељ. Они упадоше у њу, надајући се да ће наћи много блага. Но монаси беху благовремено сакрили манастирске драгоцености и сами се повукли у Твер. Једино на моштима светитељевим беше остао златоткани покривач са изображењем лика његовог. Не нашавши ништа у обитељи, непријатељи беху силно огорчени. Један од њих дохвати покривач са моштију светитељевих и положи на свога коња. Но чим он седе на коња, одједном и коњ и јахач бише неком невидљивом силом подигнути у ваздух, па онда треснути о земљу. Од силног удара коњ угину и јахач издахну, а покривач се чудесним начином подиже на кров Успенског храма. Тај се покривач и до сада чува у манастиру.

У 1637. години у обитељи се градила нова саборна црква од камена. Зато су мошти светитељеве биле привремено пренете у дрвену цркву преподобних Антонија и Теодосија Печерских. Један од братије, по имену Гермоген, у нетрезном стању наврати после вечерња у цркву и заспа недалеко од светитељевих моштију. Пробудивши се ноћу, он би поражен необичним виђењем: храм је био јако осветљен; свети Арсеније се подигао и седи на својој каменој гробници. Захваћен ужасом, Гермоген хтеде да бежи. Но свети Арсеније, погледавши на њега, рече му с претњом: Зашто си, безобразниче, нетрезан ушао у храм? – Гермоген паде као мртав. Дуго је лежао тако; но потом, дошавши к себи, он с тешком муком изиђе из храма на северна врата, која су се изнутра затварала. После тога он је дуго боловао. Но светитељ је хтео да само уразуми неразумнога и да га избави од порока. Када Гермоген, чистосрдачно исповедивши свој грех пред свима, моли опроштај од светитеља, он доби исцељење од свога недуга пред моштима светог Арсенија.

Свети угодник Божји често је указивао страдалцима своју чудесну помоћ и на његове молитве болесници су добијали исцељење. Од многих чудеса споменућемо следеће:

У Тверу живљаше дечак Герасим, син свештеника Василија. На свадби некој Герасима напојише вином, помешаним са отровним биљем. Он се силно разболе, и већ помишљаше на смрт. Мучећи се, Герасим се обрати бесплатном исцелитељу – светом Арсенију, дође к моштима његовим у дан спомена његовог (2. марта), усрдно се помоли, и угодник Божји на чудесан начин исцели болесног дечака.

После много година Герасим, поставши клирик, пресели се у Москву, да тамо живи. У његовом дому живљаше његова братаница Дарија, која дуго боловаше од очију. Са временом, болест се погоршавала, тако да Дарија није могла чак ни спавати ноћу и све време је јечала. Она није била у стању да гледа у светлост. Најзад, у дан спомена светог Арсенија, свештеник из храма посвећеног њему, дође са светом водом у дом Герасимов и уми њоме Даријине очи. И Дарија се тог часа исцели.

Герасим се силно запрепасти када своју братаницу угледа здравом. Он је и раније неговао захвалност према своме небеском заштитнику. Видећи нову милост његову, Герасим пожеле да у своме дому има његову службу и житије. Али се у Москви не могаше наћи житије светог Арсенија. На Герасимову молбу архимандрит Желтикове обитељи посла му житије и канон светитељев, и замоли га да му их по прочитању врати. Герасим стаде журно преписивати житије. Али му се догоди несрећа: када се пред почетак тог потхвата он мољаше и поклони до земље, десно око му се зари у клинац који је штрчао из пода. Он се једва подиже на ноге и громко завапи: „О, Владико, Господе, смилуј се на мене грешнога!“

У то време у Герасимовом дому живљаху монаси Желтикове обитељи, Јона и Теофил, који беху донели житије светог Арсенија. Видећи Герасимове муке, они му стадоше брисати крв која је јурила из ране, и саветоваху Герасиму да се помоли светом Арсенију. И чим Герасим стаде молити светитеља да га исцели, крв му одмах престаде тећи. Тада сви видеше да је Герасим повредио очни капак и обрву, а само око беше му по милости Божјој остало читаво. Убрзо му рана зарасте потпуно, и Герасим с благодарношћу и умилењем доврши преписивање светитељева житија, чијим молитвама он тако брзо би исцељен.

За време архимандрита Саватија догоди се следеће дивно чудо. Један сељак, који живљаше у близини обитељи светог Арсенија, закопа у шуми своје благо, желећи да га сачува. После неког времена овај човек дође опет онамо где беше сакривен његов новац, стаде га тражити, али га не могаде наћи. Сељак паде у велику тугу, стаде јадиковати и плакати. Он чак хтеде и да се обеси, и већ беше привезао уже за дрво. Утом изненада стаде пред њега благообразни муж и рече му: Зашто си, чедо, намислио зло у срцу свом? Зашто хоћеш да погубиш душу своју и осудиш себе на вечне муке?

Сељака спопаде страх и трепет: он стаде плакати. На питање красног мужа, зашто тако горко плаче, он одговори да је сакрио свој новац и не може да га пронађе. Благообразни муж удари жезлом у земљу и рече: На овом месту ћеш наћи то што тражиш. Сељак, раскопавши земљу, нађе своје благо. Поражен тиме, он стаде благодарити благоликог мужа и упита га: Одакле си, чесни оче, и како се зовеш, да бих ти ја могао заблагодарити што си ме спасао и што сам нашао своје благо. – Ја сам Арсеније и живим у обитељи, подигнутој мојим трудом. Иди тамо и узнеси достојну благодарност Богу.

Сељак хтеде да се баци на колена пред старца, али овај постаде невидљив. Тада сељаку постаде јасно да је овај миолики човек био сам свети Арсеније. Дошавши у Желтикову обитељ, он узнесе благодарност Богу и Његовом угоднику, и исприча све шта му се догодило.

У години 1657. крај кивота светог Арсенија зби се ново чудо. У Желтиковој обитељи живљаше тада ђакон Јован. Нахушкан ђаволом, он намисли да украде сребрне и златне утвари из храма где почиваху светитељеве мошти. Једнога дана у подне он затражи од црквењака кључеве од храма, уђе у храм и узе све утвари сребрне и златне, које стајаху недалеко од кивота преподобнога. Потстицан лакомошћу, он хтеде још да узме са моштију и сребрну панагију, коју је светитељ носио на себи још за време овога живота. Одједном непозната сила тако далеко одбаци лопова од светих моштију, да он тресну о црквени под и онесвести се. Кроз неко време монаси уђоше у храм и угледаше Јована где усред цркве лежи као мртав. Схвативши шта се догодило, они га изнеше из цркве, упутише у Твер к архиепископу Јоасафу[6] и испричаше све шта су видели. Сам пак Јован не могаше уопште говорити: језик му се беше одузео и сав беше раслабљен. По епископовом наређењу, раслабљеног ђакона опет одвезоше у манастир, и затим га одвођаху у цркву. Мало по мало он стаде долазити к себи и, најпосле, раскајавши се, он потпуно оздраве.

Много других чудеса догађало се од светих моштију славног светитеља и пастира Христова по благодати Господа нашег Исуса Христа. Слава Богу вавек. Амин.

—————————————————–
[1] Древно житије светог Арсенија написано је иноком Теодосијем при крају 15. века.

[2] У „Месецослову Православне Хришћанске, Опште и Српске Цркве“, од Митрополита Српског Михаила (Београд 1898, стр. 26), стоји да је овој св. Арсеније, еп. Тверски, био пореклом Србин.

[3] Свети Кипријан постављен је 2. децембра 1375. год. за митрополита Кијевског и целе Русије. У Кијев је дошао идуће, 1376. године, и ту провео до потврђења за Московску столицу у мају 1381. године.

[4] Михаил Александрович био је велики кнез Тверски ол 1339. до 1399. године. Пред смрт се замонашио и добио име Матеј.

[5] Јован Михаилович био је велики кнез Тверски од 1499. до 1525. године. Пред смрт он прими монашки постриг са именом Јов.

[6] Управљао Тверском епархијом од 1657. до 1676. године.