Свети Кирил Јерусалимски

18. МАРТ

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ

КИРИЛА,

архиепископа Јерусалимског (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за март)

 

Свети Кирил се родио од благочестивих родитеља 315. године у Јерусалиму, у време Константина Великог. Васпитан у Православљу. Замонашио се за царовања Константина Великог. Године 343. посвећен за свештеника од архиепископа јерусалимског Максима. А када блажени архиепископ јерусалимски Максим пређе из овог у бесмртни живот, свети Кирил га наследи на престолу јерусалимском 348. године. И показа се најревноснији заштитник апостолских догмата, сузбијајући јереси: Аријеву, Македонијеву[1] и Манесову. Зато су га мрзели јеретички архијереји, као архиепископ Кесарије Палестинске Акакије, који га касније и у прогонство посла.

У време овог свјатјејшег архиепископа Кирила би чудесно знамење на небу: на дан Педесетнице појави се знамење крста, светлије од сунца, које се простирало изнад Јерусалима и Горе Јелеонске, и трајало неколико часова почев од деветога часа изјутра. О тој чудесној појави, која је била вићена од свих житеља Јерусалима, гшсао је свети Кирил и цару Констанцију, саветујући му да приђе Православљу, јер овај цар беше скренуо с правог пута вере и залутао у аријанско зловерје, и злостављаше православне.

Споменути Акакије, познаник царев и имајући подршку његову, устаде против светог Кирила са два разлога: прво, што га је свети Кирил изобличавао за јерес, и друго, што му се свети Кирил није хтео потчинити. Јер пошто Јерусалим беше опустошен и омаловажен од безбожних царева римских, то и престо архиепископије јерусалимске беше веома потцењен, и стављен под власт митрополита Кесарије Палестинске. Свјатјејши Кирил не хте да се потчини Акакију зато што је јеретик, кога је као таквог Сардикијски помесни сабор светих Отаца (343. г.) још раније збацио с престола. Сада се Акакије држао митрополитског престола, не на основу црквених канона, него на основу царске силе. Свети Кирил га изобличаваше, јер је Акакије седео на престолу насилнички а не пастирски. Одвојивши се од кесаријске митрополије, свети Кирил је сасвим умесно тврдио да је јерусалимски престо првији и старији од кесаријског, пошто је Јерусалимска Црква мати свима Црквама. А осим тога, Сардикијски сабор, који је збацио Акакија, предао је старешинство јерусалимском архиепископу блаженом Максиму, претходнику светог Кирила.

Акакије, испуњен злобне јарости, изнесе против светог Кирила овакву оптужбу: Једне године догоди се глад у Јерусалиму; у својој великој невољи од глади, сви житељи прибегоше свом свјатјејшем архиепископу блаженом Кирилу, молећи га да их прехрани за време глади. А он, милостива срца, потроши све што имађаше хранећи гладне. Али пошто се глад продужи, и он више није имао чиме да храни гладне људе, он стаде продавати златне и сребрне утвари црквене, и скупоцене покриваче и завесе, и од тог новца куповати жито и делити народу. И тада се пронесе глас, како је тобож нека жена комедијашица била вићена у граду где јавно иде обучена у неко црквено свештено одјејање, и по свом обичају игра; а упитана, одакле јој то одјејање, она је одговорила: Купих га на пијаци од тог и тог трговца. Трговац опет, упитан поводом тога, рече да му архиепископ даде одјејање на продају. Да ли је то тачно или не, нема података, али глас о томе дође до митрополита Акакија. Он то узе као оправдан разлог, те сазва свој сабор, на коме збаци светог Кирила зато што продаје светиње на срамоту и поругу. Помогнут од јеретика моћника, јеретик збаци православнога, неканонски архијереј отера са престола канонског архијереја светог Кирила, и насилно га прогна из Јерусалима (357. године).

Прогнан, свети Кирил оде у Антиохију, затим у Тарс к блаженом епископу Силвану, и живљаше код њега. И видевши да овај у неким догматима вере по мало греши, исправи га и потпуно упути у правоверје. Сазнавши да је свети Кирил кол епископа Силвана, Акакије писа Силвану извештавајући га о свргнућу Кириловом и тражећи да га отера од себе, или да му не допусти да чинодејствује. Али Силван не послуша Акакија, јер је знао да је свети Кирил невино прогнан из злобе и зависти, човек побожан и свет и мудар, чијег се учења чврсто држе сви православни.

Потом би Сабор у Селевкији (359. г.)[2], на коме беху сто педесет епископа. На томе Сабору Акакије настојаваше да Сабор не отпочиње са радом док се са Сабора не отера свети Кирил као одлучени. Пошто већина епископа не пристаде на то, Акакије напусти Сабор и отпутова у Цариград к Евдоксију, патријарху аријанском, и к цару Констанцију. И пред њима клеветаше епископе сабране у Селевкији, називајући тај Помесни сабор збориштем опасних људи, који су се састали не на корист него на штету Цркве. Но нарочито разгневи цара против светог Кирила причајући му како је Кирил продао на тржишту ону скупоцену златоткану ризу, коју блажене успомене Константин Велики подари архиепископу јерусалимском Макарију, да се облачи у њу при вршењу тајне крштења, и како та риза би виђена на једној комедијашици која је играла скаредне игре на позорници. Разгневљен цар осуди светог Кирила на заточење (360. године).

Кад после неког времена умре цар Констанције, престо заузе законопреступни Јулијан[3]. Он се у почетку притворно показиваше побожан и добар, те поништи све Констанцијеве одлуке, и врати из заточења све православне епископе које Констанције беше прогнао. Тада се и свети Кирил врати из заточења, и поново заузе свој престо. Но кад се Јулијан утврди на власти, он се јавно одрече Христа, и даде Јеврејима велику слободу. Он им допусти да у Јерусалиму обнове храм Соломонов, при чему их је помагао народним данком који је даван цару. И кад се поче то богомрско дело, свети Кирило пророчки говораше својима да ће се Христове речи несумњиво испунити: Ни камен на камену неће остати (Лк. 21, 6). Још се свети Кирил и мољаше Господу Христу да не допусти непријатељима својим да доврше започето дело, него да ускоро обустави њихов подухват и осујети њихову намеру.

И Господ услиши молитву слуге Свога, и његове пророчке речи оствари. Јер једне ноћи би страшан земљотрес, који не само поруши све што беше изнова сазидано, него извали и растури старо камење, које се још држало под земљом. Све то би невидљивом силом Божјом развејано као прах са тог места. А кад свану, многи се свет слеже тамо, дивећи се томе чуду. И кад Јевреји помишљаху да се понова подухвате истога посла, изненада спаде огањ с неба и сагоре сав алат. И све Јевреје спопаде велики страх. А идуће ноћи појавише се на јеврејским хаљинама знамења светога крста нацртана, која се никако не могаху избрисати ни опрати.

После тога свети Кирил би опет прогнан, а његов престо држаше његов заменик свети Киријак, који се најпре у јеврејству зваше Јуда. То је онај Јеврејин који проказа светој царици Јелени место где беше сакривен Часни Крст. На светом крштењу он доби име Киријак. После изгнанства светог Кирила, он кратко време држаше јерусалимски престо, јер пострада за Христа од Јулијана Одступника, као што о њему пише под двадесет и осмим октобром.

А кад погибе безакони Јулијан, свети Кирил се поново врати на свој престо. Али после неколико година, када се аријанци за царовања Валентова (364-378. г.) опет ојачаше, свети Кирил би трећи пут прогнан за веру (367. г.) јер се веома противио јеретицима борећи се за веру.

А кад злочестиви цар Валент погибе злом смрћу (378. године), и после њега дође на царски престо Теодосије Велики[4], свети Кирил би чесно враћен на свој престо. И остаде на њему осам година непрекидно. Узео је учешћа на Другом Васељенском Сабору у Цариграду 381. године заједно са осталим православним Оцима Цркве. И пошто је мудро пасао Цркву Христову, и оставио Цркви корисне књиге, он се упокоји у Господу око 387. године. Од његових књига најпознатије су му 23 „Катихезе“ (=Оглашења, Поуке о вери), у којима он тумачи свете догмате и свете тајне Провославне Цркве.

———————————————–
[1] Македоније беше епископ Цариградски у време цара Констанција (337-361. г.) и присталица Аријеве јереси. Свргнут због своје свирепости чак према аријанцима он, желећи да буде вођа новог учења, разви у духу Аријевом учење о Светоме Духу: Македоније је учио да се Свети Дух по суштини разликује од прва два Лица Свете Тројице, и да нема удела у Божанству и слави Оца и Сина. Јерес Македонијева би осуђена на Другом Васељенском Сабору (381. године), и у осмом члану Символа вере би заувек утврђено истинско учење Цркве о Светоме Духу. Са Македонијевом јереси богонадахнуто су се борили богомудри оци Цркве: свети Василије Велики, Свети Григорије Ниски и Свети Григорије Богослов.

[2] Селевкија, град Сирије, на обали Средоземног Мора.

[3] Јулијан Отступник, братанац Константина Великог, син његовог брата Јулија, рођен 331. год.; царовао од 361. до 363. године.

[4] Теодосије Велики (378-395) је задао смртни ударац незнабоштву: поставши 392. године самодршцем царем, он издаде закон којим објави служење боговима за злочин, раван злочину увреде величанства.