Преподобни Захарија

24. МАРТ

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

ЗАХАРИЈЕ (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за март)

 

Син Кариона Мисирца, који као дете оде са оцем својим у Скит и замонаши се. И достиже до тако огромног смирења и врлине, да постаде обиталиште благодати Свесветога Духа, те му дан и ноћ срце гораше благодаћу. Иако млађи од многих отаца и стараца у Скиту, многи велики оци и старци желели су да се поуче од њега, знајући да на њему почива Дух Свети. Тако, једном га упита Св. Макарије: Реци ми, шта је посао монаха? Захарије одговори: Зар мене питаш, оче? На то му ава Макарије рече: Да, чедо Захарије, јер ме неко у души потстиче да те то упитам. Захарија одговори: По моме мишљењу, оче, посао је монаха – приморавати себе на све за повести Божје.

Једном приликом ава Мојсије упита Захарију: Реци ми, шта да радим? Чувши то, Захарија се баци пред ноге ави Мојсију, говорећи: Ти мене питаш, оче? Старац му одговори: Веруј ми, чедо, видех Духа Светог где сиђе на тебе, и то ме принуди да те питам. Тада Захарија скиде свој кукуљ (тј. монашку капу), баци га под ноге и, пошто га изгази, рече: Ако човек не смрви себе овако, не може бити монах! – Његов отац, ава Карион, говораше: Ја сам многе трудове и подвиге поднео, веће од трудова сина мог Захарије, али нисам достигао ту духовну меру као он због његовог смирења и ћутања.

Када преподобни Захарија беше на самрти, упита га споменути ава Мојсије: Шта видиш? Захарија му одговори: Није ли боље, оче, да човек ћути? На то му старац рече: Да, чедо, боље је, зато и ћути. – А на сам час смрти његове, ава Исидор, који сећаше поред њега, погледавши у небо, рече: Радуј се, чедо моје, Захарија, јер ти се отворише врата небеског царства.