Свети свештеномученик Ипатије Гангрски

31. МАРТ

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА

ИПАТИЈА ЧУДОТВОРЦА,

епископа Гангрског (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за март)

 

Овај велики угодник Божји, свети Ипатије, епископ у граду Гангри у Пафлагонији[1], учествовао је на Првом Васељенском Сабору у Никеји,[2] где је са осталим светим Оцима борећи се за веру предао Арија анатеми. Имао је од Бога велику силу чудотворства: исцељивао је од сваке болести, и изгонио демоне. У једном селу горку воду он претвори у слатку. На другом једном месту он молитвом изведе топлу лековиту воду. А кад је једном по мрачној ноћи путовао поред једне реке, запаљене свеће јављале су се из воде и осветљавале му пут, да се не би оклизнуо и пао у реку. Он и страшног дракона умртви. Јер за царовања Констанција,[3] сина Константина Великог, на неки непознат начин увуче се однекуд у царске палате велики дракон, и леже пред сама врата царских ризница, где се чувало злато и целокупно богатство царско. И не даваше никоме да се приближи. Уплашен тиме, цар Констанције посла изасланике светитељу Божјем Ипатију, молећи га да дође у Цариград, јер светитељ беше прочувен на све стране због чудеса која је благодаћу Христовом чинио. При доласку цар га срете и поклони му се до земље, и указа му свако поштовање.

И мољаше га да својом молитвом отера испред царских ризница дракона, кога никаква људска сила није могла отерати. Многи су духовници покушавали да га молитвом одагнају, али нису успевали, па су неки и пострадали. Светитељ му на то рече: Ако наша молитва и не успе, царе, успеће твоја вера у Бога.

И павши на земљу, светитељ се мољаше дуго. Затим устаде и рече цару: Нареди да се усред хиподрома,[4] где се налази статуа твога оца, постави велика пећ и наложи јака ватра, па нек ме чекају док не дођем тамо. – То одмах би учињено. Свети чудотворац Ипатије узе свој архијерејски жезал, оде к царским ризницама и стаде жезлом бити дракона. Цар и народ су то издалека са страхом и трепетом посматрали, јер се дракон не хтеде помаћи, иако га је светитељ дуго ударао. Очекивали су да дракон скочи на светитеља и убије га, као што је урадио са неким свештеницима. Но светитељ подиже очи к небу, призва Господа у помоћ, па жезал метну у уста дракону, и рече му: У име Господа мог Исуса Христа хајде за мном! Дракон стеже зубима жезал, и иђаше са светитељем као везани заробљеник, јер га велики чудотворац заиста свеза силом Божјом. И тако водећи дракона, светитељ обиће цео иподром и трг. А сви са ужасом и дивљењем посматраху то. Јер дракон беше веома страшан, имао је у дужину шесдесет лаката. И кад се светитељ приближи до силно ужарене пећи, он рече дракону: У име Христа, кога и ја најмањи проповедам, наређујем ти да уђеш у овај огањ! – Страшни дракон се залети, улете у ужарену пећ, и тамо изгоре.

И сви присутни, који то са ужасом посматраху, прославише Бога што у дане њихове јави свету такво светило и таквог чудотворца као што је свети Ипатије. Тада цар узнесе велику благодарност Богу и његовом угоднику, светом Ипатију. И отада почитоваше блаженога као оца свог. И нареди цар да се изради Ипатијев лик још за живота овога светитеља, и тај лик држаше цар у своме двору као оружје против сваке непријатељске силе.

Када се свети Ипатије враћао из Цариграда у свој град, на путу у једном теснацу чекала га је наоружана заседа злобних јеретика Новатијана.[5] И када он наиђе, они изненада налетеше на њега, многе му ране зададоше, па га са високог брега у неко блато бацише. А светитељ, једва жив, подиже мало руке увис, упери поглед у небо, и као некад свети првомученик Стефан мољаше се за своје убице, говорећи: „Господе! не прими им ово у грех!“ И док се он још тако молио, жена једна из те исте дружине удари га каменом у главу и светитељ сконча свој земаљски живот.[6] А света душа његова, одрешивши се од тела, узиђе к Богу. Убице пак узеше тело светитељево, сакрише га у једној оближњој плевњи, и отидоше.

Али казна Божја брзо постиже убице: ону жену одмах спопаде нечисти дух, и она наједном полуде, и узе онај исти камен и удараше њиме сама себе. Затим и сви остали полудеше, и силно се паћаху.

Потом земљоделац, сопственик оне плевње, који ништа није знао о злочиначком убиству, дође да узме из плевње храну за стоку. И чу глас Анђела који певаху, и запрепашћен чућаше се. А кад узимаше сено, он обрете мртво тело све извранављено, и још се више уплаши. И распознавши да је то тело његовог епископа, светог Ипатија, он хитно обавести своје сажитеље, па онда отидоше у град Гангру, те известише о томе. И одмах се граћани гангрски са великим плачем упутише тамо, узеше чесно тело светог оца и пастира свог, па га чесно сахранише на истакнутом месту.

А када су тело светитељево носили да сахране, жена убица иђаше за светим телом и удараше себе оним истим каменом којим уби архијереја Божјег, и пред свима исповедаше грех свој. Када свето тело би сахрањено, тада се ова жена исцели од лудила на светитељевом гробу. Исто тако на светитељевом гробу исцелише се од лудила и сви остали учесници у убиству светитеља. Тако светитељ и по смрти својој јављајући незлобивост своју, учини добро непријатељима својим. А догодише се тамо и многа друга чудеса и исцељења људима, који су с вером долазили на гроб светитељев.

——————————————
[1] Пафлагонија – покрајина у Малој Азији.

[2] Овај Сабор одржан 325. године.

[3] Цар Констанције царовао од 337. до 361. године.

[4] Место на коме се одржавају коњске трке; тркалиште.

[5] Новат – презвитер Картагенске цркве, живео у трећем веку, и познат као оснивач црквеног раскола. А тај се раскол састојао у овоме: када 248. године у Картагени би изабран за епископа свети Кипријан, пет презвитера, међу којима се издвајао Новат, беху незадовољни тим избором, па се одвојише од Кипријана; при томе Новат, без знања и одобрења епископа, постави за ђакона Фелицисима, човека богата и утицајна. Овај раскол у Историји Цркве познат је под називом: „раскол Новата и Фелицисима“. Ови расколници новатијани бише осуђени на Картагенском сабору 251. г. и у Риму. Они се после проширише донекле и на Исток.

[6] Светитељ скончао око 326. године.