Свети свештеномученик Василије Амасијски

26. АПРИЛ

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА

ВАСИЛИЈА,

епископа Амасијског[1] (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за април)

 

После погибије незнабожног и гадног цара римског Максенција[2] мучитеља, кога десница Божја као непријатеља свог порази крсним оружјем, које се Константину Великом јави на небу, римска царевина на Западу беше у миру, док на истоку беху немири због гоњења. Јер на Истоку владаше други непријатељ Божји Максимин[3] мучитељ, који неистину говораше о истинитом Богу и свирепим мукама тамањаше побожне хришћане. Благоверни цар Константин Велики посла против Максимина свога зета Ликинија[4], коме повери управу над целим Истоком. С помоћу Господа нашег Исуса Христа, у кога тад вероваше, Ликиније победи Максиминову силу тако да сам Максимин једва утече са малом дружином. Али иако утече од руке Ликинијеве, не утече од руке Божје, јер док се скривао у Тарсу Киликијском изненада му цело тело покрише ране неизлечиве: муке његове беху неисказане, нека невидљива ватра пекла му је тело, и оно се топило као восак, сви су удови отпадали, и бедна душа његова држала се само у костима; затим се и наге кости његове стадоше одвајати једна од друге, причињавајући му неописане болове; и не умре док не исповеди и не признаде да је гонио, мучио и убијао невине слуге Христове, ратујући против Христа – истинитог Бога. Пошто то исповеди и своје богове прокле, он умре. А Ликиније, заузевши цео Исток, веома свечано уђе у Никомидију са својом супругом, сестром Константина Великог.

Спочетка завлада мир и тишина по црквама свуда и радост и весеље међу вернима, јер одахнуше од љутог гоњења Максиминовог. Али дејством ненавидника добра ђавола, опет настаде олуја патњи. Јер сацар Константина Великог Ликиније, пошто се учврсти у источном делу царства, одступи од Христа Бога и поврати се опет поганом идолопоклонству, у коме беше одрастао. Због сацаровања Константину, и због брака са сестром Константиновом која је била хришћанка, Ликиније прими хришћанску веру и закле се Константину да никада неће отступити од хришћанства и да ће га штитити на све могуће начине. Но зацаривши се потом на Истоку, он заборави доброчинство Христа Бога који му је помогао против Максимина и подарио му источно царство, заборави доброчинства и цара Константина, јер се одметну од њега и постаде непријатељ и противник како Христу Господу тако и цару хришћанском Константину. И он се у Никомидији јавно одрече Христа и поклони идолима, и нареди да се свуда опет приносе жртве демонима, и обнови гоњење на хришћане. А најпре отера из царских палата и из свога двора све хришћане: великодостојнике, велможе, слуге и оруженосце. Пошто на тај начин лиши себе окриља и заштите Христове, он се поврати незнабожачким баснама и рђавом животу: стаде бестидно живети развратним животом, постаде ненасит телесног греха, и силом примораваше сенаторске жене и кћери на нечисто општење, а нарочито хришћанке скрнављаше да би се нару-гао светима и наружио самог Христа Бога.

Гледајући то царица супруга његова, побожна хришћанка, којој беше име Констанција, силно је патила и тајно писмима обавештавала свога брата Константина о свему што Ликиније ради. У својој палати царица имађаше на служби девицу Глафиру, која беше врло лепа и целомудрена, хришћанка по вери, родом из Италије, рода угледног и благоверног. Видевши ову девицу, Ликиније се распали нечистом страшћу на њу, и нареди свом најстаријем евнуху, Венигну, да јој говори о томе. Венигн јој као неки велики дар достави ову цареву жељу, и заповеди јој да буде готова на блуд са царем. А света девица Глафира, пуна страха Божјег, згади се на такав грех и отера Венигна с поругом, ругајући се бестидности и изобличавајући безакоње. Усто бојећи се царичиног подозрења и љубоморе, она је обавести о овој ствари, и мољаше је говорећи: Ради Бога који је створио небо и земљу, кога се ти бојиш, и коме верно служи твој брат цар Константин, не дај да моје девство буде упропашћено безаконим поганим браком.

Чувши то, царица је веома заволе за њену такву целомудреност и страх Божји, и размишљаше у себи како да је сакрије. А кад цар потражи Глафиру, царица учини те по царским палатама пуче глас како је Глафира кобајаги сишла с ума и лежи болесна, па је и на самрти. Када цар то чу, престаде да мисли на Глафиру. Царица пак у згодно време потајно отпусти Глафиру, давши јој много злата, и сребра, и драгог камења, и скупоцених накита, и раскошних хаљина, и осталих потребних ствари. А даде јој још и потребан број робова и робиња да јој служе. И пошто је повери неким честитим и побожним настојницима својих слугу, она им нареди да је тајно отпрате у Јерменију не говорећи никоме ништа о њој, и да тамо остане док Господ не устроји нешто боље. Они дадоше царици реч да ће тачно испунити све што им је наредила.

Настојници онда обукоше у мушка одела блажену Глафиру и њене робиње, и отпутоваше из Никомидије. После дугог путовања стигоше у град Амасију који беше главни град Понта. Видевши лепоту града, Глафира рече својим службеницима: Ако у овом граду нађемо хришћане, остаћемо у њему. – И нареди им да се распитивају за хришћане. При том распитивању срете их један младић, из куће честитог грађанина амасијског Квинтија. Он одмах распознаде да су то хришћани који траже своје истовернике, и отрча те извести господара свог Квинтија. Квинтије одмах хитно оде овим страницима, и моли их да пођу са њим његовом дому, и остану код њега док им је воља. Каза им да је хришћанин и да у граду има много хришћана, и да имају изврсног епископа, сличног апостолима. Чувши све то, путници се обрадоваше, и одоше код господина Квинтија, и остадоше у дому његовом, јер им стави на расположење посебне зграде. А посети их и епископ града Амасије Василије. Беше то човек учен и пун духовних дарова. На његово питање, ко су и одакле су, целомудрена Глафира му каза сву своју тајну, како је родом из Италије, хришћанка по вери, слушкиња сестре цара Константина а супруге цара Ликинија. А повери му и тајну свога странствовања.

Чувши то од ње, свети епископ Василије и господин Квинтијан забранише јој да ни она ни њени службеници не излазе из дома и не разговарају ни с ким, да не би градски игемон сазнао за њу, што би све хришћане амасијске довело у опасност. Том приликом слуга Божји Василије рече и то, да ће ово њено бекство и странствовање бити на славу Божју.

У то време свети епископ Василије зидаше у граду цркву, јер хришћани не имађаху цркву у граду већ један мали храм изван града. Тада блажена девица Глафира даде епископу много злата и сребра на подизање цркве. И све што јој царица беше подарила она потроши на грађење те цркве у част Христа Бога, не остављајући ништа себи. А посла писмо и царици госпођи својој, извештавајући је о себи где је и код кога живи; писа јој и о грађењу цркве, молећи је да пошаље што више злата за довршење и украшење цркве. Царица то учини с радошћу и усрђем: посла јој много блага, и поклоне цркви и епископу, коме и писмо упути препоручујући му слушкињу своју целомудрену девицу Глафиру. Али после дуже времена, по дејству ђаволском, Глафирина писма упућена царици пронађе негде гореспоменути коморник царев Венигн. Прочита их, и из њих сазнаде да је Глафира жива, за коју они мишљаху да је умрла; и дознаде где се налази; и извести о томе цара Ликинија.

Цар се прекомерно разјари и одмах написа наређење игемону амасијском, да му што пре пошаље у Никомидију оковане ланцима Василија епископа хришћанског и Глафиру слушкињу. Али по промислу Божјем, пре но што то наређење царево стиже у Амасију игемону, блажена и света девица отиде ка Господу. Игемон онда окова само епископа Василија и посла га цару, а о Глафири га извести да је већ умрла. Из Амасије у Никомидију светог Василија су пратили два ђакона, Паргеније и Теотим; и сва тројица много пропатише на путу од безбожних и звероподобних војника. И када стигоше у Никомидију, слуга Божји Василије би затворен у тамници, а Партеније и Теотим настанише се код једног хршићанина Елпидифора, који је становао у близини тамнице и био гостопримац. Сазнавши све о светом Василију, Елпидифор умоли помоћу злата тамничког стражара да он и оба ђакона несметано посећују епископа у тамници. И долажаху к светитељу кад год су хтели, и заједно с њим обављали у тамници свакодневна богослужења, а нарочито ноћне молитве.

Уочи дана у који је имао предстати цару на истјазање, свети Василије у поноћи позва стражара и упита га за своје ђаконе и за Елпидифора. Стражар их одмах дозва к њему. Тада светитељ стаде по обичају свом појати псалме Давидове, почињући од онога: Опомени се, Господе, Давида и све кротости његове (Пс. 131, 1). И када. појући остале псалме, дође до оних речи: Да се преселим накрај мора, и онда ће ме рука Твоја водити, и држати ме десница Твоја, Господе! (Пс. 138, 9). Ове речи он три пута са сузама изговори са рукама уздигнутим к небу. Видећи светитеља ожалошћена и где плаче на молитви, ђакони се поколебаше, јер помислише да се епископ њихов уплашио мука које му предстоје. А епископ је знао шта говори, као што крај његов показа, када га посекоше и тело му у море бацише.

По завршетку псалмопјенија на освитку дана, епископ рече ђаконима: Браћо, искушења која ђаво шаље на нас преко људи близу су. Не бојте се нити малаксавајте од будућих невоља, већ останите храбри и непоколебљиви у вери, да се не би нашли посрамљени при доласку Господњем. Будно око душе управите ка Ономе који нас може спасти од смрти. Нетремице гледајте у Њега, моћан је да претвори жалост у радост, плач у весеље, сузе у смех, труд у одмор. Све лепоте и сласти овога света сматрајте за ђубре ради Сина Божјег Исуса Христа, да бисте са свима светима постали наследници Његови, хранећи се до сита сладостима Његовог царства. Но знајте, чеда моја, да ми се ове ноћи јави Господ и обавести ме какав ће бити крај одласка мог, и каза ми колико ће велика дела Своја учинити на мени слузи Своме. Ви дакле не тугујте, него се вратите у Христу и утврдите браћу. Уместо мене кзберите себи за епископа Евтихија, сина Калистова, јер тако ми откри Господ, који ће вам благодаћу Својом предати и ово ништавно тело моје.

Док ђакони плакаху горко, он им даде уобичајену поуку, саветујући их да се врате у Амасију. А Елпидифору рече: Ти си, брате, изабран од Бога да служиш браћи гостопримством, и због те љубави добићеш вечну награду на небесима. Препоручујем ти ова два чеда моја; не остављај их, него заједно с њима тугуј, и потруди се онде где те Господ позове на службу Своју.

Пошто светитељ отпусти Елпидифора и оба ученика своја, цар нареди да пред њега изведу сужња на истјазање. Најпре га окриви због Глафире, како је њу примио и скривао је код себе, а није га известио о њој. Светитељ му одмах даде достојан одговор, и смелим речима покрену цара на гнев. Цар нареди да светитеља опет одведу у тамницу. Затим посла к њему трибуна са оваквом поруком: Све ћу ти опростити односно Глафире, и још ћу те великим почастима обасути, ако ми се покориш и боговима мојим жртву принесеш, јер ћу те поставити за старешину над свима овдашњим жрецима. А Божји угодник Василије одговори на то трибуну: Ово реци цару: Када би ми хтео дати и целу царевину своју, и тада ми ни на који начин не би могао дати онолико колико хоћеш да узмеш од мене. Јер се ти паштиш да ме одвојиш од Бога живога и да ме удаљиш од бесконачне славе бесмртне, а да ме обаспеш краткотрајним и пролазним почастима, чија је лепота одвратна, и чија светлост – тама убитачна. Но ако хоћеш да послушаш мој добри савет: покори се ти мени, и врати се онамо одакле си спао, и са смирењем падни пред Христа кога си се одрекао, јер је благ Бог наш, и нема милостивијег бића од Њега, праведног и свесветог Спаситеља. Покај се дакле и одступи од сујетних дела, да не би због безумља твог наишла на тебе зла од праведног Судије, кога си се одрекао и за кога си рекао да није Бог.

Ове речи светитељеве трибун достави цару. Цар онда рече трибуну: Иди и посаветуј му опет да се покори нашој вери, еда би се некако уразумио. Ако пак неће, онда му одрубите главу и баците у море да видимо може ли га онај Галилејац избавити.

Трибун поново дође к светитељу и рече му: Човече, сада се налазиш између живота и смрти- Изабери једно од двога: или учини цару по вољи, поклонивши се боговима његовим, или знај да ћеш бити мачем посечен и у море бачен. – Чувши то, светитељ се обрадова и одговори: Ја се трудим да чиним по вољи Бесмртном Богу мом и цару, и да заповести Његове одржим. Они које ви називате боговима, то су ђаволи, са којима ћете и ви који верујете у њих бити бачени у неугасиви огањ паклени од истинитог и јединог Бога мог у дан праведног суда Његовог. Тамо, у тами најкрајњој, биће плач и шкргут зуба. Чините дакле са мном што хоћете, јер сам ја за Христа мог готов не само на посечење и бацање у море него и на безбројне муке. И док је даха у мени ја се нећу одрећи Бога Саздатеља мог, јер би ме одрицање од Њега одвело у огањ свепрождирући.

Из ових речи светитељевих трибун увиде да га је немогуће наговорити и склонити на њихову веру, па нареди најпре да га убију, затим да му главу отсеку, и баце у море. На исти начин су врло многе хришћане, а нарочито пастире Божје убијали, и давали рибама да их поједу. Мученик пак Христов Василије, подносећи с радошћу бијење, говораше: Ни невоља, ни туга, ни многе муке, ни огањ, ни мач, ни смрт, неће бити у стању да ме одвоје од љубави Христове, јер је Он моћан да ме избави од свега тога.

Вођен на смрт, свети епископ појаше Давидове псалме, а Елпидифор иђаше за њим заједно са ђаконима и са неким хришћанима. И кад стигоше на одређено место Елпидифор даде војницима неколико сребрника молећи их да допусте епископу Василију да поразговара мало са својим познаницима- Али они не допустише. Тада божанствени служитељ Христов на обали морској преклони своја колена и, подигнувши руке к небу, помоли се Богу, овако говорећи:

Господе Боже мој, Ти си створио небеске Бестелесне Силе, распростро небо као кожу, засновао земљу на водама, саздао море и све што је у њему; Ти си свуда и у свему увек боравиш; Ти твориш вољу оних који Те се боје и држе заповести Твоје, – услиши молитве моје и сачувај верно стадо Твоје, над којим си мене непотребног слугу Твог поставио за пастира: избави га од незнабожачке таштине и напасти, и од сваке охолости и злохуле многобожаца који хуле на Тебе. Ти Свемоћни, истреби идолодемонију, разори ђаволову делатност, а сабор Цркве Твоје увећај и умножи; људе овога града и ове покрајине уједини, да би били једнодушни и једномислени у исповедању Тебе, истинитога Бога; учини да буду ревнитељи у добрим делима и да угађају Теби, како би се у свима прославило име Оца и Сина и Светога Духа сада и увек и кроза све векове.

Рекавши амин, он Елпидифора и оба ђакона своја целива целивом светим, као некада велики апостол Павле презвитере ефеске, говорећи: Благословен Бог који нас не даде непријатељима нашим да нас зубима својим самељу, већ покида замке њихове и избави нас, те нас непријатељи наши не могу више искушавати. Поздравите браћу и децу моју коју родих у Духу Светом. Благодат Господа нашег Исуса Христа нека је са свима вама, амин! – Затим се обрати џелату речима: Пријатељу, изврши што ти је наређено. – И преклонивши колена, подметну свој врат радујући се и веселећи се. Тако посечен, он доврши добри подвиг свој.

После посечења светитељева Елпидифор моли војнике, дајући им злато, да не баце тело мучениково у море него да му га даду ради сахране. Али они не хтедоше, говорећи: Бојимо се да некако не дозна цар, и отишле би нам главе. Онда их Елпидифор замоли да му даду само главу светитељеву, али ни то не доби. И тако, војници узеше рибарску лађицу, утоварише у њу мучениково тело и главу, отпловише далеко од обале, и на пучини морској бацише на једном месту тело а на другом главу. А хришћани све то посматраху са обале и плакаху. Међу њима беше и никомидијски презвитер Јован, који је сав подвиг светитељев посматрао и потом описао сва његова страдања.

Верни слуга Христов Елпидифор узе оба ђакона и врати се кући својој, и тешаше их у њиховој тузи. Те ноћи он имађаше у сну божанствено виђење, јер му се Анђео Господњи јави и рече: Епископ Василије приспе у Синоп, и тамо вас очекује. Стога устани, узми ђаконе његове, укрцајте се на лађу, и иди к њему. – То се виђење Елпидифору трипут понови те ноћи. Елпидифор исприча ђаконима своје виђење, и упита их, да ли су чули за неко место или град звани Синоп. Партеније му одговори: Синоп је град у Понту, где се свети апостол Андреј потруди у благовешћу Христовом. Но и ја видех у сну светог Василија, и пружих му руку и ми заједно уђосмо у цркву Господњу, и он ми рече: Као што видиш, биће ти.

Тада Елпидифор узе доста злата и остало што треба за пут, укрца се са ђаконима у лађу, и отпловише у приморски град Синои, молећи се Богу да им јасније открије оно што раније видеше у сну. И кад се приближише граду, те ноћи Елпидифор виде у сну Анђела који му говораше: На десну страну од града баците мрежу у море, и наћи ћете тражени бисер. И рекавши то, Анђео прстом показа место и нека знамења, и виђаше се дом веома осветљен, и у њему свети Василије са мноштвом светих војника. И рече Анђео Елпидифору: Ето видиш онога кога тражиш; ујутру дакле иди и узми га.

Пробудивши се, Елпидифор исприча своје виђење пријатељима својим. А када се раздани, они одоше на десну страну од града и нађоше место и знамења што Анђео показа у сну, и угледаше рибаре који спремаху мреже своје за риболов. И рече им Елпидифор: Даћемо вам што хоћете, да у име свакога од нас баците мреже своје и што ухватите буде наше. Рибари пристадоше, и погодише се. Онда Елпидифор и ђакони бацише коцку на чије ће име најпре вргнути мрежу. И паде коцка најпре на Теотима. И рибари бацише мрежу у Теотимово име, и ништа не уловише; затим бацише у Партенијево име, но и онда ништа не ухватише. Тада Елпидифор рече: Наређујем да се мрежа баци не у моје име већ у име Бога мог, и надам се у Њега да ово бацање неће бити узалуд. – И кад бацише мрежу и вучаху је, рибари осетише тежину у мрежи, и осмехујући се рекоше један другоме: Бог овога човека је срећнији од оне двојице. И извукавши мрежу на земљу, угледаше тело мртвога човека, и рибари променише мишљење и стадоше говорити како је Елпидифоров лов несрећнији од оне двојице, и хтедоше да тело опет баце у море. Али Елпидифор, и они с њим, повикаше рибарима да то не чине него да им даду то тело да га по обичају људском сахране, а да уговорену суму узму себи. Но они не пристајаху да узму ту суму, пошто беху уловили не рибу већ леш. Али их Елпидифор примора, те узеше.

А кад изнесоше тело на обалу, они га стадоше побожно с радошћу и сузама грлити и целивати, и дивљаху се чуду: јер глава, која беше отсечена и далеко од тела у море бачена, сада беше са телом сједињена на своме месту и само се ожиљак виђаше од посечења, а велики мирис излажаше из тела. Затим увише тело у чисте плаштанице, најмише кола и одвезоше у Амасију, и тамо чесно сахранише у новој цркви коју свети Василије беше подигао. И сав хришћански народ плакаше много за њим.

Тако се заврши страдање светог свештеномученика Василија, епиокопа амасијског. После његове кончине, цар Константин Велики, извештен од своје сестре тајно писмима о Ликпнијевом разврату, отступништву и насилништу, убрзо сабра војну силу, и призвавши помоћ Христову, оде против Ликинија, победи га и ухвати жива, па посла у Галију на заточење, где бедник и зло умре. А Исток, пошто се избави од насиља насилникова, слободно служаше Христу Богу и шираше се по васељени слава Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, коме нека је од свију част и поклоњење вавек, амин.

Свети Василије пострада 322. године.

—————————————————–
[1] Амасија – невелики град у Малој Азији, на обали Црнога Мора.

[2] Цар Максенције – син Максимијанов, царовао од 306. до 312. године; разбијен Константином Великим и потонуо у Тибру; познат за своје свирепости.

[3] Цар римски, управљао Сиријом и Египтом од 305. до 313. године.

[4] Цар од 312. до 324. године.