Спаљивање моштију Светог Саве на Врачару

27. АПРИЛ

СПАЉИВАЊЕ МОШТИЈУ

СВЕТОГ САВЕ,

првог архиепископа Српског (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за април)

 

Пошто свето тело Светог Саве би пренето из Трнова из Бугарске у Србију, оно би сахрањено у манастиру Милешеви, задужбини краља Владислава (1234-1243 г.), синовца Светога Саве.[1]

У време турске тираније народ српски скупљаше се код моштију свога Светитеља, да траже утехе и лека. Јер мошти Светога Саве заиста беху за Србе непресушни извор сваког племенитог надахнућа, сваког еванђелског прегнућа, сваке еванђелске ревности, еванђелске вере, љубави, наде, утехе, радости, окрепљења. Ако је српској души био потребан лек од ма какве бољке, налазила га је у чудотворним моштима свога највећег Светитеља и свебрижног утешитеља. Ако је српској души била потребна света сила, која насигурно спасава од сваког греха, од сваке муке, од сваког злодуха, она је ту силу црпла из светог гроба и светих моштију Светога Саве. Ако је Србима, као народној целини, била потребна ма каква помоћ, они су је тражили и налазили у Милешеви код свога бесмртног Светитеља и чудотварног Просветитеља. Сваком правом Србину он је био у свима невољама утеха, у свима тугама радост, у свима патња-ма сапатник, у свима гресима избавитељ, у свима смртима спаситељ и васкрситељ.

Све то Свети Сава је био Србима у највећој мери, особито за време ропства под Турцима, после пропасти српског царства на Косову 1389. године. У то мрачно и свирепо доба Свети Сава чудотворним телом својим у Милешеви би најубедљивији благовесник и сведок истине и правде Христове, која се толико беше пројавила у славној прошлости српској. У њему српски народ гледаше своју душу, своју савест, своју веру, своју истину, своју правду, своју наду, своју слободу. Безбројним чудесима, која се самилосно лијаху из светих моштију Светога Саве, он исцељиваше не само телесне већ и све душевне недуге и болести ојађених српских душа, и српског народа као целине. Срби су у њему имали непоколебљиву и бесмртну наду, да ће их кад тад свети Бесмртник Милешевски ослободити агарјанског ропства. Зато су са свих страна српске земље хитали к њему, к светом гробу његовом на поклоњење, на охрабрење, на исцељење од сваковрсних невоља. И чудо за чудом васкрсавало је српске душе из очајања, из малаксалости, из смрти. Све је хитало своме свемилосном утешитељу и свепобедном васкрситељу, хитало молитвама, сузама, уздасима, посећивањем његовог светог гроба и окупљањем око његових чудотворних моштију. И добијало помоћи стварне, истинске, свеутешне.

Све то завојевачи Турци пратили су будно. На њихове очи дешавала су се необична чудеса од светих моштију Светога Саве. Штавише, чудотворном Светитељу прибегавали су у болестима својим и многи муслимани, и добијали чудесна исцељења. Све је то потстакло Турке да уклоне овог чудотворног будитеља и храбритеља верске и националне свести српске, слободарске душе српске. Као непосредни повод за то Турцима послужи устанак Срба у Банату 1594. године. У овом устајању поробљеног народа против тирана Турака узели су учешћа и патријарх Пећки Јован Кантул (1592-1614. г.), херцеговачки митрополит Висарион, и нарочито вршачки епископ Теодор. Епископ Теодор је предводио устанак Срба у Банату. Устаници су на својим заставама имали лик Светога Саве. Главни комадант турске војске против устаника био је Синан паша београдски, способан војник, али необразован, сујеверан, страшно суров и свиреп, а усто је и зверски мрзео хришћане. По његовој наредби би велико „истребљење и беда црквама и свештеницима и хришћанима од Исмаилћана у српској земљи и по другим крајевима, и безбројна убиства и запустошења светих обитељи“.[2] Бојећи се да се из Милешеве, где почиваху мошти духовног оца и душеводитеља целокупног рода српског, не дигне буна на Турке, Синан паша Београдски нареди да се тело Светог Саве пренесе из Милешеве у Београд и спали.

На челу турске војске која је отишла по тело Светог Саве био је Ахмет бег Оћуз. Војска упадне у Милешеву на Велики Петак 1594. године, начини покор, узме из кивота тело Светога Саве и пренесе у Београд Синан паши. И у суботу, 27. априла 1594. године, Синан паша спали тело Светог Саве у Београду, на Врачару. Плачем и лелеком би пропраћен широм целе српске земље овај језовити догађај. А један непознати монах записа: „Да се зна када сажегоше Турци Светога Саву, архиепископа српске и поморске земље, у Београду; и начелник беше везир Синан паша, који бејаше пред војском.. .“.[3]

Но са спаљивањем моштију Светитељевих обесни паша агарјански не спали Светитеља, који оста жив пред престолом Божјим на небесима и у срцу и души свога народа на земљи-„Синан паша ватру пали, тело Светог Саве спали; ал’ не спали славе, нити спомен Саве!“ – Богоносни отац наш Сава, апостол и светитељ Божји, постаде после смрти и мученик Христов.

————————————————-
[1] О животу светог оца нашег Саве I Српског, о његовој смрти и погребу, као и о почивању његовог светог тела у манастиру Милешеви видети опширно у његовом Житију под 14. јануаром.

[2] Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. I, ст. 251, бр. 868.

[3] Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. I, ст. 252, бр. 876.