Протосинђел Дамјан: Речи и дела

РЕЧИ И ДЕЛА
(осврт на понашање ревнитеља наших дана)

Како се приближава Велики Сабор који би требало да се одржи на Криту и који би, по речима организатора, требало да донесе некакав мир, реши несугласице међу помесним православним црквама и удахне нову снагу православљу, све је више немира и све више несугласица излази на површину и све се више поставља питање колико ће тај Сабор уопште бити православан. Све се гласније говори против духа тог Сабора, који је екуменистички и који је суштински стран православљу. Суштински, јер екуменизам занемарује разлике у исповедању догмата вере, ма колике оне биле, и тражи бар неку основу за заједништво, док православље захтева управо истоветност исповедања вере као услов за заједништво.

Против екуменистичког духа најављеног Сабора устају православни хришћани из свих редова – лаици и свештеници, монаси и архимандрити, али, нажалост, најмање епископи. Изгледа да је међу епископима најмање верника. Наравно, нису сви епископи екуменистички настројени или латиномислећи, али свакако су доброћутећи. У ову последњу групу спадају и српски епископи, који су се после 2010. године и небивалог безакоња почињеног над епископом рашко-призренским Артемијем ућутали и посветили молитви, надајући се да ће их мимоићи Синодска комисија. Но, кад неће епископи да говоре, наћи ће се неко други. И нашао се. Проговорио је архимандрит Никодим Богосављевић, доктор теолошких наука.

Пре свега треба похвалити његову књигу о „литургијској обнови“. То је прва књига на српском језику која једним систематичним приступом приказује историју развоја и погубност реформи које се врше у богослужењу. Овој би се књизи могло замерити само то што јој недостаје један осврт на утицај екуменистичких кретања у помесним православним црквама на развој „литургијске обнове“. Зашто је то аутор прескочио или сматрао за небитно нећемо сада разматрати. После ове књиге се појавила и лепа студија против канонизације Његоша и још неки доста добри радови, мада се не бих могао сложити са свим ставовима. У последњих месец дана појавила су се на интернету и четири дела интервјуа са архимандритом Никодимом. Како је једна од главних тема била предстојећи сабор и екуменизам, јасно је да овај интервју не треба тражити на сајту СПЦ, нити епархије ваљевске, нити на било ком црквеном сајту. Интервју је дат руском сајту Фонда стратешке културе. Овај сајт има и српску страницу, на којој је могуће наћи много добрих текстова из области геополитике, а који говоре о Србији из угла истинских српских родољуба. Није чудо што на овој страници објављују један овакав интервју, јер све што се тиче православља има директан и непосредан утицај на стање нације и њене државе које су утемељене на православљу, као што је случај и са Србијом, Русијом, Грчком.

Отуда је и недавни сусрет руског Патријарха Кирила и римског јеретика Франциска веома значајан за будућност државе Русије, а посредно и за будућност Србије. Стога не може а да не чуди поплава одушевљења овим сусретом међу екуменистичким епископима, јер самим тим они се јављају као људи који недовољно и неправилно  промишљају о будућности православља у Србији и будућности читаве нације (Свети цар Константин је у своје време правилно уочио да је подела унутар православне цркве коју је изазивало аријанство много више од унутрашњег питања Цркве, па је зато и сазвао Први васељенски сабор који је донео мир и Цркви и царству).

Поменути интервју са архимандритом Никодимом, међутим, осветљава сусрет двојице поглавара на један много исправнији начин. Називајући ствари правим именом, архимандрит Никодим правилно увиђа да би најављени сабор на Криту морао да има за тему свејерес екуменизма, његову осуду и самим тим иступање помесних православних цркава из екуменистичких организација и престанак екуменистичког дијалога са јеретицима. Архимандрит Никодим такође говори и о екуменизму у СПЦ. Чак је пре неколико дана написао и писмо СА Синоду СПЦ за СА Сабор СПЦ који је, како му и само име каже, „Богословска анализа документа ОДНОС ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ПРЕМА ОСТАЛОМ ХРИШЋАНСКОМ СВЕТУ“. И ово писмо је добро састављено. Оно што нисмо сазнали, или је то мени промакло, јесте шта треба да ради, тј. како да се практично понаша верник у околностима када је врх Цркве заражен екуменизмом. Можда би се одговор на ово питање могао наћи у тексту свештеника Александра Мороза који је са руског превео архимандрит Никодим,  а објављен је на сајту „Борба за веру“. У тексту је истакнут пасус (не знамо ко га је истакао, аутор, преводилац или уредник сајта) у коме руски свештеник позива вернике да остану у окриљу своје Цркве, а који дословце гласи: „Зато позивам сва верна чада Руске Православне Цркве да никуда из своје родне Цркве не излазе. Ићи у те храмове где се свештенослужитељи строго придржавају догмата Православља и не прихватају јерес папизма и екуменизма. Тражити од архијереја и јереја стајање у Истини! Писати одговарајућа писма Московској Патријаршији и тражити сазив Помесног Сабора РПЦ, са широким учешћем православних заједница, ради разматрања и осуде горепоменутих јереси.“ И још отац Александар каже: „За излечење рана нанесених телу Цркве, позивам сва њена верна чада да наложе на себе тридневни пост, почевши од четвртка 18. фебруара и до недеље 21. фебруара. При том начинити сваки дан по три земна поклона с молитвама за исцељење и спасење наше Руске Православне Цркве, искорењење јереси и могућег раскола.“ Стога, с обзиром на количину текстова који пишу о сусрету руског патријарха и римског папе, изабрати баш овај за превођење нимало није случајно, чак мислим да је управо изабран зато што је став архимандрита Никодима истоветан ставу оца Александра.     

Није чудо да се овај текст објављује на „Борби за веру“, јер се изречени ставови поклапају са уредничком политиком овог сајта. А политика је та да се народ стално позива на оштрење мача и подмазивање пушака (говорим о духовном оружју), а кад дође време да се оружје употреби онда се огласи (што би рекао Селенић, са трансцедентног престола своје славе) Владимир Димитријевић и повиче: Не! Не! Не дирајте оружје!

На сајту „Борба за веру“ нећете наћи многобројна оглашавања свештеника и свештеномонаха који јавно изјављују да прекидају литургијску заједницу са руским патријархом. Могуће је чути и да се у Руској заграничној цркви поставља питање о поновном одвајању од Москве. Но тога нема на овом сајту који Београдска патријаршија назива „црквенорушилачки“ и тиме само жести уреднике и читаоце уводећи их у заблуду како они својим деловањем ипак наносе озбиљне ударце екуменистима, а заправо они тим истим екуменистима баш такви одговарају као издувни вентил или политичким речником речено „контролисана опозиција“ (мада не мислим да су их екуменисти створили).

Зато и не чуди што се на овом антиекуменистичком сајту ништа не појављује о делатностима епархије рашко-призренске у егзилу. О нападима на епископа Артемија било је доста текстова на овом сајту све док није дошло време да се престане са одбраном и крене за Артемијем. Јер поменути „сарадник“, а заправо душа овог сајта, Владимир Димитријевић, после догађаја у Дубоком Потоку више није могао да брани епископа Артемија, за чим је „искрено“ жалио, а брани се увек слабији, па зато није могао ни да му следује, јер се увек следи онај ко је бољи.

Управо ово што говорим о сајту „Борба за веру“ јесте и додирна тачка овог сајта са архимандритом Никодимом. Ни он се не слаже са поступцима прогнаног епископа Артемија. И не мора. И није то најстрашније. Има спасења и ван омофора епископа Артемија. Оно што је најстрашније јесте пасивност међу верницима коју изазивају својим текстовима и уопште својим наступима у јавности. Објашњења су потребна, чак и неопходна, али сама за себе су недовољна. Потребна су и дела. Пре свега молитва и пост, али ако неко мисли да ће три дана молитве и поста и девет метанија решити проблем екуменизма у Руској православној цркви тај стварно има јаку веру. И шта сад кад се ништа није десило? Прошао 21. фебруар и све је по старом, тј. по новом. Молитва и пост су заиста неопходни у овом времену смутњи. Свако, пре свега, треба себе да утврђује у православном исповедању вере и у свакој врлини. Како каже пророк Давид: Господ ће благословити народ свој миром. Дакле прво се треба потрудити да будемо део народа Божјег, а то подразумева лични подвиг, а онда ће и Бог послати жељени мир. Али поред личног подвига у самоћи потребно је још нешто. Господ каже да његову Цркву врата пакла неће надвладати (Мт 16, 18). Правилнији превод би био да је врата пакла неће превладати, чиме би можда било јасније да Црква никада неће бити пасивна, већ ће увек војевати. Дакле треба делима војевати. Није да не верујем у силу молитве, али нисам ни присталица неког „зен-православља“. Став – Ми ћемо да се молимо и онда ће Бог све сам да реши – је врло погрешан. Хоће Бог да реши, али исто тако Бог хоће да то буде кроз људе, да људи својевољно учествују у томе. Може Бог свакога од нас да смести у рај, али неће то без нас. Ако то важи за спасење сваког верника појединачно, тим пре важи и за Цркву као заједницу верних чија је глава Христос.

Како су некада војевали светитељи Божји, та највернија чеда Цркве, за чистоту православља налазимо многобројна сведочанства у Житијама светих. Један од упечатљивијих поступака у одбрану православног поштовања икона у време када је са цариградског престола безаконо уклоњен свети патријарх Герман и постављен јеретик, иконоборац Анастасије, налазимо у Житијама за 29. мај, у житију Свете преподобномученице Теодосије цариградске, где се каже и следеће:

„У Цариграду беше једна капија, звана „Бакарна“; начињена још у време Константина Великог, а вођаше ка царским палатама. Над овом капијом налажаше се икона Спаситељева од бакра, која је ту стајала више од четири стотине година. Одлучивши да ову Спаситељеву икону обори на земљу и преда огњу, злочестиви патријарх посла војнике са теслама на тај иконоборски посао. Онда старешина тих војника, по чину царев маченосац, са теслом у рукама узиђе уз лествицу до Христове иконе, готов да приступи своме богомрском послу. Но то угледаше неке благочестиве жене које се тамо задесише, међу њима и преподобна Теодосија. Распаливши се ревношћу за икону Христову, побуђиване блаженом Теодосијом, која имађаше веома велику ревност и љубав за свете иконе и беше пуна богонадахнутих поука и божанске јуначке неустрашивости, оне притрчаше к лествици и оборише је на земљу, заједно са оним маченосцем, који се разби павши са висине. Онда га оне вукоше и бише док он не издахну. Затим оне журно одоше к патријарху Анастасију, и стадоше га грдити, ружити и срамотити због његовог зловерја, називајући га вуком, отмичарем, јеретиком и непријатељем Цркве Христове; па га најзад и камењем гађаху.“

И одмах да кажем, не позивам никог на убиство, нити на каменовање или да се на било који начин наносе физичке повреде екуменистима, али намерно сам изабрао овај пример да покажем млакост у понашању данашњих ревнитеља. Неопходно је схватити да се на делања јеретика мора одговорити делом а не само речима. Замислите само да су ове благочестиве жене, како их назива писац житија, (које су иначе после свој поступак платиле главом и овенчале се венцем мучеништва и исповедништва), почеле да метанишу поред лестви или да пишу писмо. Дакле, на проповед је потребно одговорити проповеђу, а на дела делом. Ми имамо у нашој Цркви екуменизам на делу, те и наш одговор мора бити делом а не само речима. Позивати екуменисте да се понашају у складу са догматиком коју смо примили од светих отаца, а коју нам је сажето изнео свети Јустин Ћелијски, је скоро равно апсурду. Ти исти екуменисти су протерали догматику авве Јустина са факултета, а онда и њега самог депортовали на небо у виду канонизације. Исто као што је римски папа депортовао Христа на небо и поставио себе да влада земљом, тако су и наши екуменисти канонизацијом депортовали авву Јустина у Небеску Србију и узели богословске факултете у своје руке. Тиме су себи олакшали посао, јер не морају они да иду од врата до врата и проповедају своју јерес, већ ће то чинити свештеници који су затровани овим неправославним учењем.

Имајући све ово у виду мислим да је управо став који је заузео епископ Артемије и сво монаштво и свештенство које је под његовим омофором у овом тренутку најсврсисходнији и најделотворнији у борби за очување православља у Србији, што је и главни разлог због којег се и сам налазим под омофором владике Артемија. То је став при којем се користе сва канонски дозвољена средства у борби за очување православља. Мислим да у овом тренутку не постоји бољи избор него прекинути литургијску заједницу са екуменистичким врхом Цркве на челу са патријархом српским и тиме показати верном народу ко је која страна, па нека се свако опредељује шта хоће да брани.

Такође, узимајући све ово у обзир, мишљења сам да је став архимандрита Никодима као и његових промотера, уредништва сајта „Борба за веру“, погрешан и за тренутак у коме се налази СПЦ скоро погубан. Могу они да ричу као лавови, али лавови то раде и у циркусу. Јасно дистанцирање од врха СПЦ би било много делотворније за општу ствар иако није баш увек леп осећај бити вук самотњак. Но чињеница је да вукови, иако су слабији од лавова, ипак не наступају у циркусу.

P.S. Текст није написан са циљем да позове архимандрита Никодима или било кога из реда монаштва или лаика да ступе под омофор епископа Артемија већ као позив на ступање у отворену и исправну борбу за очување православља у СПЦ док још није касно. А онда ћемо се некад сигурно већ срести на истој линији, негде у „рову“.

Протосинђел Дамјан
(Ковачевић)