Преподобномученица Теодосија Цариградска

29. МАЈ

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦЕ

ТЕОДОСИЈЕ ЦАРИГРАДСКЕ (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за мај)

 

Света невеста Христова Теодосија би рођена у Цариграду од богатих, чесних, побожних и врлинских родитеља. Најпре, њени родитељи дуго година нису имали деце. Утучени због тога, они се много мољаху и много пошћаху, прибегавајући храмовима Божјим и дању и ноћу, и обилно раздајући милостињу беднима.

Једном када беху у цркви свете мученице Анастасије на свеноћном бденију, и мати свете Теодосије се са сузама свесрдно мољаше да јој Господ подари пород, она задрема мало, и јави јој се света мученица Анастасија, и рече јој: Не тугуј, жено, јер ћеш зачети и родити. – Пренувши се, она сва радосна исприча мужу свом виђење своје. Муж јој онда рече: Жив Господ! Ако нам подари пород, па био син или кћер, ми ћемо га донети на дар Њему, Господу и Богу нашем Исусу Христу.

После неког времена жена стварно заче и роди женско дете, ову свету девојку, и дадоше јој име Теодосија, што значи: од Бога дана, јер им она беше дарована од Бога. Затим родитељи просветише своје чедо светим крштењем. А у четрдесети дан по рођењу, узе мати своју ћерчицу у руке и однесе је у цркву свете Анастасије, и са сузама радосницама узношаше благодарност Господу и светој Мученици, обећавајући да ће своју ћерчицу, пошто је одгаји, посветити Христу као монахињу. Јер при цркви свете Анастасије бејаше манастир девица посвећених Богу. Добивши благослов, мати се врати својој кући, и васпитаваше обећану Христу ћерчицу са највећом марљивошћу, учећи је читању божанских књига и страху Божјем, и распаљујући огањ божанске љубави у њеном срцу.

Када Теодосија напуни седам година умре јој отац; мати је онда одведе у манастир свете Анастасије и предаде за пострижење у свети монашки чин. После три године и мати јој отиде ка Господу, оставивши све своје имање својој кћери монахињи Теодосији. А када инокиња Теодосија постаде пунолетна, пуна разума и љубави к Богу, она не хте да задржи за себе имање што јој остаде од родитеља, већ га даде Богу, коме и себе саму беше принела на жртву живу. Позвавши златара, даде му потребно злато и сребро да окује три иконе: Христа Спаситеља, Пресвете Богородице и свете мученице Анастасије. Те иконе беху велике по три лакта. Тако оковане, блажена Теодосија их постави у цркви, а све остало имање раздаде ништима и убогима, сирочади и удовицама, а сама живећи у добровољној монашкој сиротињи служаше Господу дан и ноћ, обогаћујући се духовним богатством благодати Божје. Обучена у оклоп молитве против невидљивог противника, она испосничким подвизима и трудовима умртвљиваше војујуће на дух тело, и јуначки побеђиваше бестелесног непријатеља, сатирући главу паклене змије и обарајући гордог Велијара смирењем, кротошћу, богоугодном љубављу, чистотом, богобојажљивошћу, послушањем и осталим монашким врлинама.

Једном када света монахиња стајаше у поноћи на молитви, стаде пред њу ђаво и рече јој: Ти ратујеш против мене, и ја ћу заратити против тебе, и не само против тебе него и против свих хришћана, јер сам пронашао човека помоћу кога могу повести борбу против Цркве, и многе ћу одвратити од поклоњења икони Христовој, и многи ће поћи за мном, творећи вољу моју. А света Теодосија, осенивши себе крсним знаком, рече: Буди проклет ти, ђаволе, противниче хришћана! и нека се силом Христа Бога нашег униште сва лукавства твоја!

И ђаво ишчезе. А преподобна Теодосија, крстећи се стаде појати псалам Давидом: Нека васкрсне Бог, и распу се непријатељи Његови! и нека беже од лица Његова они који Га ненавиде (Пс. 67, 2). – То страшно виђење и хвалисаве речи ђаволове блажена Теодосија исприча својој игуманији, и упита је: Откуда ће доћи та напаст на хришћане, коју ђаво обећава навести? Игуманија јој одговори: Чедо моје, свети апостол тврди: Сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу, биће гоњени. А зли људи и варалице напредоваће на горе, варајући и варајући се (2 Тм. 3, 12-13). Јер стадо Христово је од почетка било узнемиравано од злих људи, који неправилно, јеретички умују, варајући друге и себе саме; ти зли људи и јесу оруђе ђавола; а побожни људи су били одувек гоњени. Тако и у садашње време на Цркву Божју ће наићи пометња и гоњење. Али ти стој, говорим ти заједно са светим апостолом Павлом, у ономе чему си научена, пошто измалена умеш Света Писма, која те могу умудрити на спасење вером у Христа Исуса (2 Тм. 3, 14. 15).

После извесног времена, на правоверног цара Теодосија Адрамитина[1] устаде његов војвода Лав Конон, родом Исавријанац[2], и отевши Теодосију престо он се зацари сам[3]. У прво време свога царовања Лав се показиваше побожан. Али убрзо он постаде нови Валтазар[4], оскрвњујући светињу црквену и не клањајући се Христу Богу свевишњем у чесној икони Његовој. И дуну он на Цркву гујин отров душегубне јереси манихејске[5]; осим тога, овај звероподобни човек, ричући као лав, говорио је јеретичке хуле на свете иконе, називајући их идолима, а оне који им се клањају називајући идолопоклоницима. И овај безбожни цар издаде заповест да се у целој царевини униште свете иконе.

У то време на цариградском патријаршиском престолу беше свети Герман. Он се са осталим православним архијерејима успротиви цару и одбаци његово јеретичко наређење о укидању светих икона. И свети Герман говораше цару богохулнику: Откако се Господ и Спаситељ наш оваплоти од пречисте крви Пресвете Богородице и изврши сав домострој спасења нашег, уништено би свако служење идолима, и сви ликови идолски бише предани огњу и тами. Већ је прошло више од седам стотина година откако су се апостоли подвизавали и објавили свету спасоносно учење Христово. У току тих седам стотина година било је врло много праведних и светих Отаца, и ни један од њих не похули свете иконе, нити ико икада чу такво зло умовање какво ви сада уносите у Цркву, одбацујући поштовање светих икона, које од древних времена постоји у Цркви. Од самог почетка Црква је примила изображавање светих икона и њихово поштовање, почевши од оног нерукотвореног образа, који сам Спаситељ на убрусу посла Авгару, кнезу едеском. Затим она крвоточива жена, која се додиром хаљине Христове исцели, после Вазнесења Христовог начини од камена подобије Исуса Христа. Потом свети еванђелист Лука намала икону Пречисте Дјеве Богородице; и од тада отпоче побожно малање светих икона и украшавање иконама храмова Господњих и домова хришћанских. Ето, и шест Васељенских Сабора који су до сад били, не покудише овај обичај, него, напротив, наредише клањати се иконама светих, а не одбацивати их. Знај дакле, царе, да сам ја готов ради светих икона не само претрпети свако зло него и умрети: јер икона Христова носи име оног самог Христа, који се оваплоти од Пренепорочне Дјеве Марије и поживе на земљи са људима. И сваки правоверни хришћанин треба да буде готов умрети како за име Христово тако и за икону Његову, јер ко бешчести икону, бешчести самог оног који је изображен на икони.

Чувши то, цар се испуни јарости; и рикнувши као лав, он стаде још свирепије насиља чинити, гонећи правоверне и предавајући на разне смрти оне који му се противљаху. Пре свега он посла своје наоружане војнике да батинама и бешчешћем отерају са патријаршијског престола светог Германа. И место Германа Лав постави лажнопатријарха Анастасија, јеретика и једномишљеника свог. Затим Лав нареди да се спале све божанствене књиге и списи богомудрих учитеља. При цркви Свете Софије беше библиотека која имађаше око триста хиљада књига; при тој библиотеце беху дванаест школа и толико исто мудрих учитеља; старешина учитељима беше мудри гимназиарх, који ту част беше добио од цара и од патријарха. Сви ови учитељи успротивише се безбожном наређењу зловерног цара. Стога безакони тиранин опколи војском библиотеку и све школе са учитељима и ученицима, потпали је са свих страна и спали тако, да се нико не спасе од оних што беху унутра, нити иједна књига остаде.

Тада сав град Цариград утону у тугу и жалост и невољу велику; сви плакаху и уздисаху: једни због неправедног прогонства свјатјејшег патријарха Германа, други због спаљења толиких књига и таквих учитеља, трећи због великог бешчешћења светих икона, јер се иконе на све стране ломљаху, у блато бацаху и огњем спаљиваху. А новопостављени патријарх – јеретик, Анастасије, стојећи на месту светом као „мрзост опустошења“ (Мт. 24, 15), беше мио цару, пошто му на све могуће начине помагаше у иконоборској јереси. Овај лажни патријарх убрзо избаци чесне иконе из велике цркве и нареди да се то исто уради и по свима осталим црквама.

У Цариграду беше једна капија, звана „Бакарна“; начињена још у време Константина Великог, а вођаше ка царским палатама. Над овом капијом налажаше се икона Спаситељева од бакра, која је ту стајала више од четири стотине година. Одлучивши да ову Спаситељеву икону обори на земљу и преда огњу, злочестиви патријарх посла војнике са теслама на тај иконоборски посао. Онда старешина тих војника, по чину царев маченосац, са теслом у рукама узиђе уз лествицу до Христове иконе, готов да приступи своме богомрском послу. Но то угледаше неке благочестиве жене које се тамо задесише, међу њима и преподобна Теодосија. Распаливши се ревношћу за икону Христову, побуђиване блаженом Теодосијом, која имађаше веома велику ревност и љубав за свете иконе и беше пуна богонадахнутих поука и божанске јуначке неустрашивости, оне притрчаше к лествици и оборише је на земљу, заједно са оним маченосцем, који се разби павши са висине. Онда га оне вукоше и бише док он не издахну. Затим оне журно одоше к патријарху Анастасију, и стадоше га грдити, ружити и срамотити због његовог зловерја, називајући га вуком, отмичарем, јеретиком и непријатељем Цркве Христове; па га најзад и камењем гађаху.

Анастасије, сав постиђен, и бојећи се да се то не претвори у побуну народну против њега, похита к цару и извести га о срамоти што му жене нанеше и о погибији маченосца код Бакарне капије. Цар, бесан од гнева, одмах посла војнике са исуканим мачевима, да освете патријархово бешчешће и маченошчеву смрт. И они посекоше те свете жене због њихове побожне ревности. А блажену инокињу Теодосију, као благороднију по пореклу и знаменитију по благоверју и неустрашивију у исповедању побожности, и као виновницу свега тога, мучитељ нареди да ухвате, баце у тамницу, и сваки дан јој ударају по сто батина.

Тако би мучена света Теодосија седам дана. А осмога дана мучитељ нареди да је воде по целом граду и бију немилосрдно. А када је доведоше на Марвени трг, где се стока продавала и клала, догоди се да један свирепи и бездушни војник, који ју је водио, нагази на велики козји рог и повреди мало ногу своју. Разјаривши се, он дохвати тај рог и стаде бездушно ударати мученицу; затим је рогом тим удари у грло и прободе га; и тог тренутка света преподобномученица Теодосија девица, свештена невеста Христова, предаде своју чесну и свету душу у руке Бесмртног Женика свог и оде у небеске дворе његове, увенчана двоструким венцем: девичанским и мучаничким[6]. А многострадално тело њено, бачено на земљу, хришћани с побожношћу узеше и положише на нарочитом месту. Од светих моштију преподобномученице Теодосије даваху се болесницима исцељења у славу Христа Бога нашег, слављеног са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.

—————————————————-
[1] Теодосије III Адрамитин царовао од 715. до 716. године.

[2] Исаврија – област у Малој Азији, граничила се са истока Ликаонијом, са севера Фригијом, са запада Писидијом, са југа Киликијом.

[3] Лав III Исавријанац царовао од 716. до 741. године.

[4] Валтазар – потомак Навуходоносора, цар вавилонски, познат као нечестив и развратан човек (види: Данило 5, 1-4, 22-23). Он оскврни свештене сасуде Јевреја, опљачкане Навуходоносором из Јерусалима (Дан. 5, 3).

[5] Манихејство – јерес, постала од мешавине хришћанског учења са начелима Зороастрине вере. Оснивач манихејства Манес био персијски маг. Манес је учио: одувек постоје два независна царства, царство добра и царство зла, која су у сталној међусобној борби; човек се састоји из мешавине добра и зла, и као да има две душе – добру и злу, које се непрестано боре међу собом. Манихејци су у животу били веома уздржљиви: проповедали су безбрачност и непрекидни пост. Манихејство је било јако распрострањено у трећем и четвртом веку.

[6] Св. Теодосија пострадала 730. године.