Охридски Пролог (Свети Николај Охридски и Жички)

10. MAJ

1. Свети апостол Симон Зилот. Један од дванаест великих апостола. Родом би из Кане Галилејске. На свадбу му дође Господ Исус са Матером и с ученицима. Када нестаде вина Господ претвори воду у вино. Видећи ово чудо, Симон младожења остави кућу, и родитеље и невесту, па пође за Христом. Зилот значи ревнитељ. А Ревнитељем Симон је назват због своје велике и огњене ревности према Спаситељу и Његовом Јеванђељу. По пријему Светога Духа, Симон је отишао на проповед Јеванђеља у Мавританију, у Африци. Пошто је успео да многе обрати вери Христовој, буде намучен и најзад на крсту распет као и његов Господ, који му је припремио венац славе у царству бесмртном.

2. Свети мученици Алфеј, Филаделф и Кирин. Браћа рођена, синови некога кнеза Виталија у јужној Италији. Дивни у благородству, силни у вери. Суђени због вере своје у Христа; вођени од једног судије до другог, од једног мучитеља до другог. Преведени у Сицилију, и тамо убијени, у време цара Ликинија. Алфеју језик одсечен. Од излива крви Алфеј умре. Филаделф сажежен на гвозденој леси, а Кирин у огњу. Њихове нетљене мошти пронађене 1517. године. Ова три брата јавили се светој Евталији. (в. 2. март)

3. Преподобна Исидора Јуродива. Живела у IV веку, и била монахиња у женском манастиру у Тавенисиоту. Правила се луда, да би скрила своју врлину и свој подвиг. Радила је најпрљавије послове, хранила се сплачинама од судова, услуживала је све и свакога, и била презирана од свију и свакога. У то време открије ангел Божји великом подвижнику Питириму тајну о Исидори. Питирим дође у женски манастир, и кад види Исидору, он јој се до земље поклони. Тако и она њему. Тада сестре кажу Питириму, да је она луда. „Ви сте луде“, одговори Питирим, „а ова је већа пред Господом и од мене и од вас; ја само молим Бога, да мени да оно што је њој намењено на Суду Страшном!“ Тада се сестре застидеше и умолише и Питирима и Исидору за опроштај. Од тада сви почеше указивати Исидори почаст. А она да би избегла почаст од људи, одбеже из манастира, и умре незнано где, око 365. године.

4. Блажена Тајса. Беше Тајса богата девојка, хришћанка, у Мисиру. И реши се не ступати у брак, а имање раздаваше пустињским монасима. Када све имање потроши, она се преда развратном животу. Чувши за ово, пустињаци умоле авву Јована Колова, те овај дође у Александрију и почне плакати пред Тајсом. Када она чу да старац плаче због грехова њених, намах се покаја, остави и кућу и све, и пође у пустињу за светитељем. Једном ноћу, када она спаваше, а Јован на молитви стајаше, виде Јован где ангели са великом светлошћу сиђоше и узеше душу Тајсину. И сазнаде Јован да њено тренутно, но топло, покајање беше Богу угодније од дугогодишњег спољашњег покајања многих пустињака.

У пустињи подвижник Питирим
Бога моли, и сам ceбe пита:
Да ли у свет има њему равна?
Тад се ангел Божји појавио,
Питирима благо укорео:
– У мислима величаш се старче,
К’о да бољег у свем свету нема!
Хајде пођи, старче Питириме,
Хајде пођи да старицу видиш,
Исидору мниму јуродиву,
Да је видиш пa да се задивиш:
Она срце од Бога не дели,
Своје мисли све за Бога веже,
A не ка’ ти што си овде телом
A мислима у крајеве света!
Па да видиш све подвиге њене,
Да се стидом застидиш од жене!
И да мудрост Божију прославиш,
Што негује у корову руже!

РАСУЂИВАЊЕ

У једној својој молитви обраћа се свети Јефрем Сирин Богу овим речима: „У онај страшни и ужасни дан рећи ћеш ти нама грешнима, Господе: ви људи добро знате шта сам ja претрпео за вас… Шта сте ви претрпели за мене? – Шта ћу на ово рећи ја, окајани, лукави, грешни, скверни? Мученици ће тада указати на ране своје, на мучења, на одсечене делове тела свога, и на трпљење своје до краја. Подвижници ће указати на своје подвижништво, на дуги пост, на бдења, на несреброљубље, на сузе и на трпљење своје до краја. A ja, лењиви, грешни, безакони, на што ћy ja указати? … Поштеди, Господе! Поштеди, милостиви! Поштеди, човекољупче!“

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам дејство Бога Духа Светога на апостоле и то:
1. како Бог Дух Свети од малих чини велике,
2. како Он од страшљивих чини неустрашиве.

БЕСЕДА

о томе како праведник трпи поругу због речи Господњих

Ријеч ми је Господња на поругу и на подсмијех сваки дан. (Јерем. 20, 8)

Ко се то руга пророку Божјем, носиоцу речи Божје, носиоцу силе и мудрости? Руга му се народ његов, и говори му: стрменит нам пут ти проповедаш; ако је и од Бога, ми не можемо ићи њиме, јер нам је сувише стрменит.

Ко се то руга трубачу гласа Господњега, када он труби на узбуну због пожара, који се пуши у даљини и приближава се граду? Ругају му се старешине народне, и говоре му: што не затвориш уста, било би и теби топлије и нама ведрије? То није пожар, што ти се чини, но магла од росе планинске!

Ко се то још руга н подсмева човеку Божјем, када он од Бога долази и вољу Божју објављује? Руга му се његова жена, и подсмевају му се његова браћа. Веле му: остављаш свој посао, који те храни, и идеш за туђим послом, који те понижава.

Ријеч ми је Господња на поругу и на подсмијех сваки дан. Тако је могао рећи пророк, тако апостол, тако мученик, тако сваки ревнитељ речи Господње и закона Господњега. Но ни поруга, ни подсмех никога од њих нису уплашили, нити од сведочења одвратили, нити с пута на странпутицу завели. Сав свет споља ругао им се и заједао их; но Господ их је крепио и веселио изнутра. И одоле Господ свету; и одолеше стога светитељи Божји ругачима својим и подсмевачима.

Господе свеблаги, укрепи и нас изнутра у срцу нашем, да нас не збуни поруга, и не смете подсмех света, имена Твојега ради. Теби слава и хвала вавек. Амин.