Охридски Пролог (Свети Николај Охридски и Жички)

24. МАЈ

1. Преподобни Симеон Столпник Дивногорац. Овај дивни светитељ родио се у Антиохији 522. године, у време цара Јустина Старијега. Отац му погине од земљотреса и он остане сам с матером Мартом. У шестој години живота удаљио се у пустињу ка некоме духовнику Јовану, под чијим руководством предао се великом посном и молитвеном подвигу, на удивљење свих оних који су га видели. Претрпевши страшна искушења демонска, он је примио од Господа и ангела Његових велику утеху и благодат. Господ Христос јавио му се у виду краснога дечка. И после тога виђења у срцу Симеоновом разгори се велика љубав према Христу. Многе године провео је на столпу, Богу се молећи и псалме појећи. По упутству Божјем удаљио се по том на гору, прозвану Дивном од самог Господа. По имену ове горе и сам Симеон прозват је Дивногорац. Сходно његовој љубави према Богу, дата му је била ретка благодат, помоћу које је исцељивао сваку болест, укроћавао зверове, прозирао у далеке крајеве света и у срца људска, излазио ван себе и гледао небеса, разговарао с ангелима, страшио и разгонио демоне, прорицао, живео понекад по тридесет дана без сна и још дуже без хране, примао храну из руку ангела. На њему се потпунце испунише речи Спаситељеве: „Ко вјерује у мене, дјела која ја творим и он ће творити, и већа ће од ових творити“ (Јн 14, 12). Лета Господњег 596. а у седамдесет петој години живота свога,представи се Симеон Господу, да се вечито наслађава гледањем лица Божија, заједно с ангелима.

2. Свети мученици Мелетије стратилат и хиљаду двесто осамнаест војника са женама и децом. Оптужен за разорење незнабожачког храма у време цара Антонина. Прикован за дрво, Мелетије испусти своју свету душу. Са њим пострадаше и многи војници, који су били под његовом командом, а не хтеше се одрећи Христа Господа свога. Сви чесно пострадаше у II веку и преселише се у царство Христа Бога.

3. Преподобни Никита Столпник. Као младић живео животом необузданим и порочним. Ушавши једном случајно у цркву, он чује речи пророка Исаије, „Умијте се, (од греха) бићете чисти“ (Ис 1, 16). Ове речи сиђу дубоко у срце његово и учине цео преврат у животу његовом. Никита остави кућу своју, и жену, и имање, и оде у један манастир близу Перејаславља, где се до смрти подвизаваше тешким подвизима. Обложи себе ланцима, и затвори се у један столп, због чега се и прозва Столпником. Бог му дарова велику благодат, те исцељиваше људе од разних мука. Тако исцели од узетости черниговског кнеза Михаила. Неки злотвори видеше на њему ланце, па по сијању помислише да су од сребра. За то га једне ноћи убише, а ланце скидоше и однеше. То се догодило 16. маја 1186. године. По смрти јавио се неком старцу Симеону, и наредио му, да нађене ланце његове положи у гроб покрај тела његовог.

Слава Симеону, дивном Дивногорцу,
Он похвала беше свевишњему Творцу.
Молитвом и постом и бденијем ноћним
Он светитељ поста c даровима моћним,
C даровима моћним Божје благодати.
Трудове му Господ благодаћу плати,
Благодаћу силном на делу и речи,
Што демоне руши и болести лечи,
Што свакоје дело по истини суди,
И познаје тајне небеса и људи.
Од детињских лета до старачких дана
Он би жртва красна и благоухана.
Срце му бејаше олтар живог Бога,
Светилиште светло Духа Свесветога.
Ум уздигнут силно у највише сфере,
Где се видом виде сви предмети вере.
A воља му беше на добро пружена.,
У закону Божјем крепко утврђена.
Шта су сва богатства, и сва царства шта су?
К’о светлаци хитри блесну и угасну!
Спрам светог човека – и свет цели шта је?
Свет се мења, гине, а светац остаје,
Нe роди ли свеца свет је смоковница
Без рода и цене – мртва јаловица!
Слава Симеону, дивном Дивногорцу.
Он похвала беше и твари и Творцу.

РАСУЂИВАЊЕ

Чистоме све је чисто, рекао је апостол. И храна човекова сама по себи не може се назвати нечистом, мада нека храна може изазвати нечисте помисли и жеље код човека. O томе дивно расуђују св. Симеон Столпник у разговору са својим старцем Јованом. Рече старац Јован: „Човека не прља јело и пиће, јер Господ говори у Писму: всякое зелiе снедное въ пищу дахъ вамъ“ (I Мојс. 9, 3), на што блажени Симеон одговори: „Ако човека не прља јело, ипак оно порађа мисли прљаве, и помрачава ум, и укорењује и одебљује страст, и претвара духовног човека у телесног, прикивајући мисли његове к земним жељама.“ Није ли вода што из облака пада чиста? Но кад киша много пада, усеви од ње иструле. Тако исто и јака храна изазива труљење духовног и моралног бића човековог.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам благодат Бога Духа Светога у тајни миропомазања и то:
1. како та благодат помазује душу, очишћену крштењем од првога греха, радошћу синовства,
2. како она утврђује човека у вери Христовој и запечаћава га за Царство Божје.

БЕСЕДА

о томе како се љубав Божја излива у срца људска

Љубав Божја изли се у срца наша Духом Светијем који је дат нама. (Рим. 5, 5)

Љубав је радост, и љубав радошћу помазује срце човеково. Љубав је, браћо, сила, и љубав силом помазује срце човеково. Љубав је мир, и љубав миром помазује срце човеково. А од радости, силе и мира рађа се храброст, и љубав храброшћу помазује срце човеково.

Љубав Божја, као мирисни јелеј, излива се у срца наша не друкчије него Духом Светим, Духом свеблагим и свесилним. Потпуно незаслужено од нас излива Дух Божји љубав Божју у срца наша у тајни миропомазања. Но ми ту љубав временом пренебрегавамо, и грехом од Бога се удаљавамо, и падамо у болест духовне раслабљености. И Дух Свети, не могући обитавати у сасуду нечистом, удаљава се из срца нашег. А када се Дух Свети од нас удаљи, удаљава се намах и радост, и сила, и мир, и храброст. И ми постајемо жалосни, безсилни, узнемирени и страшљиви. Но свеблаги Дух Божји само се удаљава од нас, али нас не напушта потпуно. Не напушта нас Он, него нам, болесним, нуди лекове кроз тајну покајања и тајну причешћа. А када се покајањем и причешћем поново очистимо, тада се Он, Бог Дух Свети, поново усељава у нас и излива љубав Божју у срца наша. Падамо и устајемо, падамо и устајемо! Када паднемо, Дух Божји стоји крај нас и диже нас, ако ми пожелимо да се дигнемо. Када пак устанемо, дух Божји стоји у нама све докле ми по греху и глупости не пожелимо да паднемо. Тако ми у овом животу наизменично бивамо плодна њива и пустиња, синови покајани и синови блудни, пуноћа и празнина, светлост и тама.

О Боже Душе Свети свеблаги, не одступи од нас и кад Те ми хоћемо и кад Те ми нећемо. Пребуди с нама до смрти наше, и спаси нас у живот вечни. Теби слава и хвала вавек. Амин.