Преподобни Петар Атонски

12. ЈУНИ

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

ПЕТРА АТОНСКОГ (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јуни)

 

Преподобни Петар беше пореклом Грк, из Цариграда, по позиву војник а по чину војвода. Пошто беше искусан и вичан војник, цар га је много пута слао у рат. У једном од таквих похода на Сирију[1] грчка војска претрпе пораз. Војвода Петар би заробљен са многим другим војницима и одведен у ропство у Арабију,[2] у град Самару, који се налазио на обалама реке Еуфрата. У Самари он би окован у тешке железне окове и посађен у тамницу. Налазећи се у тамници, он брижљиво испитиваше своју савест, и сети се да је много пута помишљао да се одрекне света и обећавао Богу да ће постати монах. И би му тада јасно да је Бог допустио да он буде заробљен и допадне оваквих мука зато што се није постарао да добру намеру своју приведе у дело. Стога плакаше и ридаше много, кајући се за свој нехат и смиравајући себе, јер беше свестан да по заслузи страда.

Пошто дуго време проведе у тамници он, немајући никакву наду да ће га људи избавити тамнице, стаде се топло молити свемоћном Богу, који га може Својим недокучивим путевима извести из тамнице, као што је Адама извео из ада (1 Петр. 3, 18-19) и апостола Петра из Иродове тамнице. А призиваше у помоћ и на многомоћно посредовање пред Богом великог чудотворца светитеља Николаја, јер одавна имађаше к њему велику по Богу веру и љубав и често му се мољаше са надом. И са многим сузама он вапијаше к брзом помоћнику, светитељу Николају, и говораше: Знам добро, свети Чудотворче, да нисам достојан добити од Бога опроштај и ослобођење из овог горког ропства, јер сам се много пута показао пред Њим лажов. Знам да се по правди налазим у овој смрдљивој тамници, и зато се не усуђујем молити Њега непосредно за своје ослобођење, да Га не бих још више разгневио; него светост твоју призивам, оче свети, јер ти имаш свети обичај да утешаваш оне који су у великим невољама и да им олакшаваш муке и патње, када те они свом душом призивају. К теби, свесвети Николаје, сада прибегавам и ја са горким сузама и молбом; тебе од данашњега дана сматрам за свога посредника и заступника пред милосрдним Господом, да ми ради твоје молитве подари, ако хоће, ослобођење, па ћу оставити све световне бриге и паштења; чак ни у отаџбину своју нећу свратити, него ћу право отићи у велики Рим, и тамо, у цркви врховног апостола Петра примити монашки лик, и у монаштву провести све остало време живота свог, да бих према својим силама служио Саздатељу мом и свемилостивом Добротвору – Богу, и творио вољу Његову.

К оваквим усрдним молитвама Петар сужањ прилагаше пост, те сваког другог или трећег дана узимаше по мало хране. А једном читаву недељу дана он не окуси никакву храну. На крају те недеље њему се јави у сну светитељ Христов Николај и рече му: Молбу твоју, брате Петре, услиших, и уздисање срца твог примих, и молих за тебе благосрдног и човекољубивог Бога. Али пошто си ти сам био спор у испуњавању заповести Његових, то и Он неће да те брзо ослободи окова, припремајући оно што је најбоље по твоје спасење. Но пошто је милосрдни Господ наш, рекавши у Светом Еванђељу Свом: Иштите, и даће вам се; куцајте, и отвориће вам се (Мт. 7, 7) дао тиме наду свима, то не престај узносити Му молитве и уздасима куцати у врата милосрђа Његова, да би се смиловао на тебе и подарио ти ослобођење од окова и тамнице. Само буди стрпељив у молитви, очекујући милост Божју.

Рекавши то, свети Николај нареди сужњу Петру да се поткрепи храном, и постаде невидљив. Уставши од сна и узевши храну, Петар опет прибеже молитви, и још усрдније се мољаше и дању и ноћу са благом надом на избављење, и непрестано призиваше помоћника свог – Николаја светог. После неког времена понова се Петру јави у сну свети Николај, некако тужна изгледа. И рече му тихим и кротким гласом: Веруј ми, брате, ја нисам престао молити за тебе благост Божију, али не знам због каквих намера Својих и због каквог промишљања Свог Бог одлаже твоје избављење. Ипак не губи наду у Његово милосрђе: јер милостиви Господ има обичај да одлаже испуњење наше молбе, имајући у виду оно што је најбоље по нас, да не би ко, брзо добивши оно што моли, лако пренебрегао благодат Његову. Осим тога Господ жели да се за тебе моле и други који су Му благоугодили. Ево, ја ћу ти указати на једног многомоћног молитвеника к Њему. Призовеш ли њега у помоћ, нећеш се лишити наде, јер ако се он и ја заједно помолимо за тебе, верујем, да ће нас услишити човекољубиви Господ.

Тада Петар упита светог Николаја: А ко је тај светитељ владико, који може брже од тебе умолити Бога? Твојим молитвама и посредовањем спасава се цео свет, јер сви хришћани који прибегавају теби, избављају се тобом од својих невоља. – На то свети Николај упита Петра: Знаш ли, Петре, праведнога Симеона, названог Богопримац, зато што прими на руке своје Господа Христа, донесеног у храм у четрдесети дан по рођењу? – Петар одговори: Знам, свече Божји, тог праведног мужа, о коме у Светом Еванђељу пише (Лк. 2, 25-36). – Свети Николај онда рече: Њега ћемо ми обојица, ти и ја, покренути на посредовање пред Богом, и тада ће се без сумње све недовршено добро завршити; јер праведни Симеон има велику силу пред Богом, и велику слободу према Њему, близу престола Његовог предстојећи заједно са Пречистом Владичицом Дјевом Богородицом и светим Претечом Јованом.

Рекавши то, свети Николај отиде. А Петар, отресавши сан са очију, опет се предаде великим молитвама и неизмерном пошћењу, призивајући у помоћ и светог Симеона Богопримца, као и светог Николаја. И када преблаги Бог, умољаван великим угодницима својим Симеоном и Николајем, зажеле да подари слободу напаћеном сужњу, светитељ Христов Николај јави се трећи пут Петру ноћу, и то не у сну него на јави; и јави му се не сам него заједно са светим Симеоном Богопримцем. И рече му: Буди смео, брате Петре, и, одбацивши тугу, испричај о својим заветима општем посреднику и моме самолитвенику, и после благодарности Богу узнеси благодарност њему.

Петар, подигавши очи, угледа светог Симеона, дивног изгледа, чесна лика, зрачећа светлошћу, обучена у старозаветно првосвештеничко одјејање, и са златним жезлом у руци. Угледавши га, Петар се препаде. А свети Симеон га упита: Јеси ли то ти који молиш брата Николаја да те ослободи уза и ове тамнице? – Петар једва отвори уста од престрављености, и одговори: Ја, угодниче Божји; ја и твоју светост стекох за свог посредника к Богу. – Хоћеш ли, упита га свети Симеон, испунити завет свој: да постанеш инок и да водиш врлински живот? – Да, владико, с помоћу Божјом испунићу, одговори Петар. – Светитељ рече: Ако дајеш реч да ћеш то учинити, онда можеш несметано изићи одавде и ићи куда желиш, јер те никаква препрека не може задржати овде.

Тада Петар показа светоме ноге своје, оковане у гвожђе. Свети Симеон златним жезлом својим додирну железо на ногама Петровим, и оно се одмах истопи као восак од огња. И Петар устаде на ноге своје, и виде тамницу отворену, и изиђе из тамнице за светим Симеоном, идући за њим са светим Николајем. Обревши се ван града, Петар помисли у себи, говорећи: Није ли ово сан што видим? – Свети Симеон се тог часа окрете к њему и рече: Зашто сматраш за сан милост Божју која ти се на јави чини? Зар ти не видиш јасно где си и за ким идеш?

Рекавши то, свети Симеон повери Петра светом Николају, и оде. Петар следоваше светом Николају. А када се раздани, свети Николај упита Петра: Јеси ли узео ишта чиме ћеш се хранити на путу? – Не, господине, нисам имао ништа узети, одговори Петар. – Тада му свети Николај нареди да оде у оближњу градину, рекавши: Тамо ћеш наћи човека који ће ти дати воћа. Узми колико хоћеш за пут, па хајде за мном. – Петар стварно нађе у градини човека који га снабде воћем. Онда понова продужи путем за светим Николајем, и за кратко време стигоше до Грчке земље. Свети Николај рече Петру: Ето, брате, ти си већ у својој земљи, и имаш слободно време за испуњење свога обета. Изврши дакле ускоро што си обећао, да не би понова допао у самарску тамницу. – Рекавши то, светитељ Христов Николај постаде невидљив.

Узневши велику благодарност Богу и својим светим заступницима, Симеону и Николају, Петар стаде одмах остваривати своју намеру. Он не пође своме дому, нити се јави својим познаницима, већ крену у Рим да изврши Вишњему завете своје и испуни све што уста његова изговорише у дане невоље његове. А светитељ Христов Николај, узевши га једном под своје окриље, више га никад није остављао: јер као што је раније видљиво путовао с њим водећи га из Арабије у Грчку, тако је и сада при путовању његовом из Грчке у Рим невидљиво путовао с њим, свуда га пазећи и збрињавајући као чедољубиви отац, или као милостиви васпитач и будни и неодступни чувар.

Када се Петар приближи граду Риму, свети Николај се јави папи у саном виђењу, држећи за руку мужа и, показујући га папи, исприча све по реду како га је ослободио из Самарске тамнице и како је овај обећао да ће се пострићи на гробу светог врховног апостола Петра. Светитељ каза и име тога мужа, и нареди папи да га прими и његову жељу испуни што пре. Тргнувши се из сна, папа стаде размишљати о виђењу. А кад се раздани и наступи време божанствене Литургије, папа пође цркви светог врховног апостола Петра, желећи да на јави види онога човека кога у сну виде. Пошто тај дан беше недеља, и много народа у цркви, то папа не могаше очима угледати и препознати онога кога је желео. Стога папа викну громко: Петре, који си дошао из Грчке земље, а кога свети Николај ослободи у Самари из тамнице, приђи к мени.

Петар одмах изиђе из гомиле, приђе папи и, припавши к ногама његовим, рече: Ја сам слуга твој, владико. – Петар изрази своје чуђење папи о томе, како га призва по имену када га никада није познавао нити видео, нити је он сам икоме причао о своме ослобођењу од уза. Папа му на то рече: Не чуди се томе, брате, јер ми велики светитељ Николај исприча све о теби. – Примивши Петра с љубављу, папа га постриже на гробу светог апостола, као што се Петар беше заветовао. После пострига папа задржа код себе Петра не мало времена, учећи га и упућујући га на пут спасења. Затим, по наређењу Божјем, папа га отпусти из Рима, рекавши му: Иди, чедо, куда те Бог упућује. Нека милост његова буде с тобом, упућујући те на пут и чувајући те од лукавстава ђаволских.

Блажени Петар, припавши папи к ногама, рече: Спасавај се, чесни оче! спасавај се учениче Христов и сасведоче мога покровитеља светога Николаја, и моли се за мене грешног. – Примивши од папе благослов, и опростивши се са свим клиром, Петар изиђе из Рима препустивши себе Богу, и желећи да се врати у Грчку земљу. А када дође на обалу морску, нађе лађу која је пловила на исток, укрца се у њу и отплови. Ветар беше погодан и пловидба благополучна.

Пошто су дуго пловили без заустављања, они због недостатка хлеба пристадоше у близини једнога села. Морнари се искрцаше и одоше у једну од сеоских кућа да тамо испеку хлеба. И затекоше у тој кући болесне и домаћина, и његовог сина, и све његове укућане. Ту они испекоше хлебове и, пробајући их, рекоше једноме између себе: Узми врућ хлеб и носи на лађу крманошу и оцу. – Домаћин куће, чувши за оца, упита морнаре какав то отац плови са њима. Они му казаше да с њима плови из Рима монах Петар. Тада се домаћин куће обрати морнарима са оваквом молбом: Молим вас, господо моја, умолите тог оца да дође у кућу моју да се помоли за нас болесне и да нас благослови. Јер, као што видите, ми од ове љуте болести скоро умиремо.

Морнари одоше и обавестише о томе оца. А он, смирен, и не желећи да се показује, одбијаше да иде к томе човеку. Али, дуго мољен од морнара и побуђен човекољубљем, најзад пође с морнарима, јер је знао да смрт стварно није далеко од онога човека. Улазећи на врата, он рече: Мир дому овом и онима што живе у њему! – Домаћин куће се тог часа исцели од тешке болести, и осетивши се потпуно здрав, брзо устаде са болесничког одра као од сна, и са сузама благодарности припаде к ногама преподобноме, и целива их. И сви присутни, видевши ово чудесно исцељење, удивише се и прославише Бога. Исцељени пак домаћин куће, узевши светога за руку обиђе са њим све постеље на којима лежаху болесници: преподобни закрстивши сваког крсним знаком, све их исцели од болести и здраве сатвори. И пошто исцели све болеснике у том дому, преподобни Петар се брзо врати на лађу, где му се сви на лађи поклонише као великом угоднику Божјем. А исцељени човек са свима укућанима својим, узевши хлеба, вина и зејтина, дође на лађу да заблагодари преподобноме за исцељење. Светитељ похвали његово усрђе, али му нареди да благодари Богу а не њему; и донесене дарове не хте да прими. Тада човек онај, са сузама припавши к ногама преподобнога, говораше: Блиски слуго Христов, ако овај мали принос не примиш из наших руку, онда неће бити радости у нашем дому. – Усто и морнари мољаху преподобнога да прими донесене дарове. И једва најзад пристаде преподобни да их прими. Потом, благословивши оног човека и дошавше с њим, отпусти их. А принесене дарове даде морнарима, сам не окусивши ништа од њих. И наставише своју пловидбу. За време пловидбе преподобноме беше храна: једна унција[3] хлеба, и то од вечера до вечера; а пиће: једна мала чаша морске воде, коју Господ претвараше за њега у слатку.

Једном преподобни Петар задрема тананим сном, и у саном виђењу угледа Пречисту Владичицу Дјеву Богородицу, која је јаче од сунца неисказано сијала светлошћу небеске славе, и поред ње светитеља Николаја који је са страхом стајао пред Њом. Светитељ Николај, показујући на Петра, говораше Богородици: Владичице! Пошто си благоволела ослободити овог слугу Твог из оног љутог ропства и тешких окова, Ти му сама укажи место где би он провео остало време живота свог. – Она одговори: На Атонској Гори[4] биће покој његов. То место је удео мој, дани ми од Сина мог и Бога, да би ту они који се одричу светске вреве и по сили својој подухватају се духовних подвига, са вером и љубављу призивајући име моје, без жалости проводили овај временски живот, и ради богоугодних дела својих добили живот вечни. Ја веома волим то место и желим да се на њему умножи монашки ред, и милост Сина мог и Бога неће никада одступити од тамошњих инока, ако буду држали спасоносне заповести. Ја ћу раширити монашке обитељи на тој Гори на југ и на север, и монаси ће поседовати ту Гору од мора до мора, и име ће се њихово прославити по свој васељени. И ја ћу штитити оне који се тамо буду стрпељиво подвизавали у испосништву.

Видевши такво виђење и тргнувши се из сна, преподобни Петар узнесе велику благодарност и хвалу Христу Богу, Пречистој Богоматери Његовој и великом оцу Николају. При повољном ветру лађа пловљаше брзо. Но чим се приближи крају Атонске Горе, лађа изненада стаде као укопана, иако је ветар дувао у једрила и вода била дубока. Уплашени, морнари се у чуду питаху: Шта је ово? – Видећи њихову збуњеност, преподобни Петар их упита: Децо, реците ми, како се зове ово место? – Они му рекоше: То је гора Атон. – Онда им светитељ рече: Мислим да је лађа због мене стала као укопана; изведите ме, дакле, на обалу и оставите тамо. Ако то не учините, нећете моћи отпловити одавде. – Морнари стадоше плакати, не желећи да се лише таквог оца. Али, не могући се противити вољи Божјој, они спустише једра, допловише до обале, изведоше светога из лађе, и оставише га тамо, говорећи с плачем и ридањем: Ми се данас лишавамо велике заштите и помоћи. – А светитељ им говораше: Човекољубиви Бог, који је свуда и све испуњује, нека вам буде сапутник и нека вас сачува од свакога зла.

Рекавши то, преподобни им даде последњи поздрав у Господу, огради лађу знаком чеснога крста, благослови их све и отпусти с миром на пут. А сам крену у врлетна места, пролазећи кроз многе долине, провалије и густе шуме, док не пронађе једну врло мрачну пећину, у којој беше мноштво гмизаваца, а са њима и демона, и ту се настани. Какве тамо напасти претрпе преподобни од демона, и какве невоље поднесе, немогуће је исказати. Но поуке ради ми ћемо поменути нешто од тога.

Настанивши се у поменутој пештери, преподобни Петар се дан и ноћ усрдно мољаше Богу, и проведе две недеље не окусивши хране. Не могући подносити такво испосничко испаштање, ђаво сабра све своје чете, наоружа их као за рат стрелама и луковима, мачевима и копљима, и уђе у пећину са страшном буком и великом виком, беснећи и изгонећи отуда светитеља. Једни демони затегоше лукове и уперише стреле у светитеља, други потегоше копља, трећи исукаше мачеве, неки тако огромно камење ваљаху да се земља тресла и пећина могла срушити. Преподобни, не надајући се да ће остати жив, говораше у себи: Нека умрем овде, ако је тако угодно Богу мом. – Затим, подигавши очи горе и уздигавши руке, он громко завапи: Пресвета Богородице Дјево Марија, помози мени, слузи Твоме!

Чим беси чуше за њих страшно и ужасно, а за нас слатко и премило име Богородице, одмах са шумом ишчезоше; а светитељ још и име Господа Христа громко призивајући, као бичем или праћком прогоњаше бежеће бесове. Јер он громко викаше: Господе Исусе Христе, Боже мој, не остави ме!

И од тога доба хучни нападаји демона престадоше за неко време, и преподобни борављаше у спокојству, славећи Бога и Пречисту Богородицу. У прво време боравка у Светој Гори преподобноме беше храна хлеб, који у малој количини беше узео са лађе. А када му тај хлеб нестаде, он се храњаше пустињским зељем и плодом дивљих дрвета која растијаху на тој гори. Тако се преподобни Петар храњаше све до оног времена када му анђео рукама својим стаде доносити с неба ману, о чему ће касније бити речи. А сада ћемо казивати по реду.

Пошто прође педесет дана од првог вражијег разбојничког напада, ђаво са огромном силом бесова, као и први пут, крену против непобедивог војника Христовог. И у том циљу он покрену сваког звера и сваког гмизавца, који се налажаху на тој гори, и доведе их к пећини преподобнога; а заједно с њима дође он сам и другови његови, који се исто тако беху преобратили у различне зверове и гадове. И тада једни стадоше пузити крај светитељевих ногу, други шиштаху ужасним гласом, трећи разјапљиваху чељусти да га жива прогутају, и на лице његово налетаху. Са свих страна призор беше страшан и грозан. Но преподобни, оградивши себе знаком светог крста и призвавши име Христа Бога и Пречисте Богоматере, опет уништи њихову силу и далеко их одагна од себе, ликујући и веселећи се у Богу, Спаситељу свом.

Пошто преподобни заврши прву годину свога пустињаштва у честим борбама са бесима, ђаво узе на себе облик једнога од Петрових слугу, који му је служио док Петар беше војвода у свету. И у таком облику ђаво дође и усрдно припаде к преподобноме, желећи да га пољуби, сав пун гадости. Затим севши, стаде плакати и говорити овако: Ми чусмо, господине наш, како си у рату био заробљен, и у Самару одведен, и у зломрачну тамницу закључан, и како те Бог молитвама светог оца нашег Николаја избави отуда и доведе у Грчку земљу. Дознавши за то, сви ми – твоји домаћи, плачући и ридајући, тражасмо те свуда, и обиђосмо градове и села распитујући за тебе. Пошто те не могасмо наћи ни сазнати где си, ми се дадосмо на усрдне молитве са сузама светом Николају да нам открије где боравиш ти, сакривено благо наше. И брзи свима помоћник, свети Николај, не презре молитве наше, него нам откри све односно тебе, те се ми, слуге твоје, веома обрадовасмо томе. А ја, предухитрујући све, похитах к теби, господину мом; стога хајде одавде кући својој, да би те видели сви који желе видети лице твоје и прославили због тебе Бога, који те чудесно избави из ропства и тамнице. А за безмолвије, за усамљенпчко молитвено тиховање немој да жалиш, јер и тамо има манастира и безмолвних места за пустињаке; и ти можеш изабрати за своје безмолвије коју ти драго обитељ. Осим тога и сам расуди по правди, шта Бог више воли од ових двеју ствари: да ли отшелништво у пустињи, по кршевитим раселинама и горама, које доноси корист једино отшелнику, или богоугодног и богонадахнутог човека који многима доноси користи, учењем својим обраћајући многе к Богу и изводећи их на пут спасења. Нема сумње, ово друго је боље, као што сам Бог сведочи у Светом Писму, говорећи: Који одвоји драгоцено од рђавога, биће као уста моја (Јерем. 15, 19). А ти знаш да су многи у нашем граду огрезли у безброј страсти и требају човека који их може побудити на покајање. Теби дакле, господине мој, предстоји велика награда од Бога, ако дођеш и обратиш их к Богу. Поред тога и нас, слуге твоје, који те љубе свим срцем, зашто презиреш, уклањајући се од нас и кријући се у овој пустињи?

Ово и много шта слично томе ђаво дуго говораше са сузама, те се свети стаде смућивати и, заплакавши, рече му: На ово место не доведе ме ни анђео ни човек него сам Бог и Пречиста Богородица, и ако не буде њихова воља и заповест да ја отидем одавде, ја нећу отићи. – Ђаво, чим чу име Божје и Богородичино, одмах ишчезе. И удиви се свети лукавству ђавољем, и оградивши себе крсним знаком предаде се молитвеном тиховању, уперивши ум свој к Богу.

Након седам година препредени враг се понова преобрази у ангела светла и са исуканим мачем у руци ставши близу пећине викну: Петре, слуго Христов, изиђи к мени, и ја ћу ти саопштити добру вест. – А ко си ти, упита светитељ, што желиш да ми саопштиш добру вест? – Ја сам архистратиг Господњи, одговори лукави, саблазнитељ, послан к теби. Буди истрајан! буди јак! радуј се и весели се, јер ти је од Бога спремљен престо славан и венац неувенљиви. Зато сада остави ово место и иди у свет, да би многима донео корист; јер и извор воде што је у твојој близини пресуши, по наређењу Божјем, да би изумрле без воде звери које наилазе на тебе.

Говорећи то, лукави враг беше послао другога демона да, по попуштењу Божјем, задржи течење воде. А свети Петар, будући смиреноуман, одговори на ласкаве речи ђаволове овако: Ко сам ја да к мени, смрдљивом псу, дође архистратиг Господњи? – Не чуди се томе, слуго Господњи! одговори бес. Јер у ова времена ти си превазишао Мојсија и Илију и Данила и Јова: Мојсија и Илију превазишао си постом; Данила – гмизавцима и зверима, којима си уста затворио; а Јова – трпљењем својим; и због тога ћеш се велики назвати на небесима. Устани и види, вода је већ пресахла, и брзо напусти ово место и иди у манастире што су у свету, а ја ћу бити с тобом и многе ћу спасти преко тебе, говори Господ сведржитељ. – На то светитељ одговори бесу: Нека ти је на знање, ја нећу отићи одавде док не дође овамо свагдашња помоћница моја, Пресвета Богородица, и усрдни помоћник мој у свима бедама мојим, светитељ Николај.

Чувши име Пресвете Богородице и светитеља Николаја, ђаво одмах ишчезе. А свети, познавши лукавство ђавола, а уједно схвативши и потпуну немоћ његову, помоли се Богу говорећи: Господе Исусе Христе, Боже мој! ево враг мој ричући ходи и тражи да ме прогута, но Ти моћном руком Својом ограђуј мене, слугу Твога. Благодарим Ти што ниси одступио од мене; молим Ти се, преблаги Владико, не остави ме до краја.

Пошто прође тај дан и наступи ноћ, преподобни заспа мало, и у саном виђењу јави му се брза помоћница хришћана, човекољубива Владичица, Пречиста Дјева Богородица, заједно са светим великим Николајем, и рече му: Од сада се више не бој, јер је Господ с тобом, и сутра ће те посетити истински анђео Господњи и донеће ти с неба ману за храну, пошто му је наређено од Бога да ти од овога дана сваких четрдесет дана у току целог живота твог доноси ману за твоју исхрану. – Показујући ману светом Петру, Пречиста Богородица му рече: Ето овакву храну доносиће ти анђео сваких четрдесет дана.

Рекавши то и давши светом Петру мир, Владичица отиде од њега. А свети Петар, павши ничице поклони се и пољуби место где стајаху ноге Пресвете Богородице и светитеља Николаја. Сутрадан, као што рече Пресвета Богородица, дође анђео Божји носећи небеску храну, предаде је светом Петру и оде. Заблагодаривши Богу и Пречистој Богоматери, преподобни Петар окуси од мане донесене му анђелским рукама, и толико се поткрепи њоме, да је могао четрдесет дана провести без хране. После тога, по истеку сваких четрдесет дана анђео доношаше светом Петру ману, и он се укрепљаваше њоме на четрдесет дана. И тако преподобни проведе у побожном самовању, посту и молитви педесет и три године. А престадоше и сва ђаволска привиђења, утваре и страшила, који спочетка узнемираваху Петра; и све замке ђавоље бише далеко прогнане од њега невидљивом силом Божјом. Проживевши на гори толико година, преподобни не виде лица човечијег, нити имађаше одеће да покрије наготу тела свог; нити имађаше ишта што је потребно људској природи, него му само небо беше покривач а земља постеља. Зато га је лети пекла сунчана жега, а зими се смрзавао од хладноће. И све то он трпљаше ради љубави Божје и ради будуће награде.

А када Господу би угодно да открије људима слугу Свога, Он то промислом Својим удеси на следећи начин. Ловац, неки, узевши лук свој и тоболац за стреле, крену у лов по Атонској Гори. Прошавши многа кршевита места и дубоке долине и шумовита брда, он стиже до места где преподобни Петар провођаше равноангелни живот. Када се ловац приближи томе месту, он угледа огромног јелена где истрча из луга и као некако играјући бежаше далеко испред њега. Угледавши дивног јелена, ловац га јураше цео дан, довијајући се како да га устрели. А јелен, руковођен Божјим промислом, стигавши над пећину преподобнога, стаде. Ловац пак, гонећи јелена, угледа где с десне стране јелена стоји наг човек, са густом брадом и косом која му је досезала до бедара, и телом обраслим у длаке као у звера. Угледавши преподобног, ловац се страховито препаде и наже бежати натраг. А свети Петар, видевши да се ловац даде у бекство, повика к њему громким гласом, говорећи: Зашто ме се плашиш, брате, и зашто бежиш од мене? Та и ја сам човек као ти, а не демонско привиђење, као што ти мислиш. Врати се и ходи к мени, па ћу ти испричати све о себи, јер те ради тога Господ посла овамо.

Чувши ово дозивање, ловац стаде, и са страхом приђе преподобном оцу. Светитељ ободри ловца, загрли га и пољуби у Господу, па севши с њим, стаде разговарати, подробно му причајући све о себи: како је као војвода био заробљен у рату, како је у граду Самари држан у тамници, како су га свети Николај и свети Симеон Богопримац избавили из тамнице, како је ишао у Рим и вратио се отуда, како се настанио на овој гори и како се борио са демонима, чиме се хранио и колико је година провео у усамљеништву; једном речју: исприча ловцу сав свој живот.

Слушајући светитељево причање, ловац се дивљаше и у исто време ужасаваше, па с умилењем рече: Сада разумех да ме Господ посети добротом Својом: Он мене недостојног удостоји да видим тајног угодника Његовог – тебе, оче. Од данас ја ћу заувек остати овде с тобом, слуго Божји. – Нека не буде тако, чедо! одговори му на то преподобни. Ти се најпре врати кући својој и испробај себе, да ли си у стању узети на себе испосничке и пустињачке подвиге. А испробај себе на овај начин: уздржи се од меса, вина, сира и зејтина, а пре свега уздржи се од жене своје, раздај имање своје убогима, усрдно се одај посту и молитвама, и испитај себе скрушеном душом. Тако проведи целу ову годину, а по истеку године дођи к мени, и што буде угодно Богу, то ће ти бити заповеђено.

Рекавши то, светитељ даде као залог ловцу благослов и молитву, и при испраћају рече му: Чедо, иди с миром, и тајну која ти је казана чувај и никоме не откривај: јер ризница која је позната многима, може бити покрадена. – Ловац се поклони светитељу и отпутова, славећи и благодарећи Бога што се удостоји видети тако великог угодника Божјег у телу и разговарати с њим. И када дође кући, ловац учини све како му наложи свети.

По истеку године, ловац узе са собом два инока и свога брата, и лађицом отпловише до обале, према којој се налажаше обиталиште светога Петра у пустињи. Изишавши на обалу, они се упутише право у ту пустињу. На путу ка пећини у којој обитаваше угодник Божји, ловац побуђен пламеном љубављу, похита испред осталих у пећину. Ушавши у њу, он нађе преподобног оца где лежи мртав на земљи: руке му беху прекрштене на грудима, очи лепо затворене, и остали делови тела чесно опремљени.[5] Угледавши то, ловац се уплаши и, павши пред телом преподобнога, стаде силно плакати. А кад затим сапутници његови стигоше и угледаше тако дивног мртваца и друга свог где плаче над њим, упиташе друга: Ко је овај мртвац, и зашто ти тако горко плачеш за њим?

Тада им ловац са многим сузама и ридањем подробно исприча сав живот преподобног Петра, како је сам прошле године чуо из уста преподобног. Ова повест о чудесним делима преминулог оца испуни умилењем срца слушалаца, и они плакаху горко што се не удостојише видети жива тако великог слугу Божјег и поразговарати с њим. А брат тога ловца, у коме беше нечисти дух, чим се дотаче моштију светитеља Божјег, одмах се исцели. Оборивши га на земљу, демон громко повика: О Петре! зар ти није доста што си ме истерао из моје пећине? А сада ме изгониш и из овог обиталишта мог!

Рекавши то, он као дим изиђе из уста човека који лежаше као мртав. А после кратког времена човек устаде здрав и паметан, и рече своме брату: Благодарим ти, брате, што си ме довео овде на добро. – Затим исцељени понова припаде к моштима преподобнога са захвалношћу и целиваше их с радошћу. После тога сви заједно узеше чесне мошти угодника Божјег, снесоше их на обалу, положише у своју лађицу, и одвезоше их у једно доста познато насеље у Македонији. Ту се многи исцељиваху од моштију светитељевих. Чувши за то, епископ града дође са целокупним клиром, узе целебне мошти преподобног Петра, чесно их пренесе у своју епископију и, положивши их са мирисима у скупоцени кивот, погребе их у цркви, после тридневних и триноћних свенародних славословља Пресветој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, Богу – од целокупне творевине слављеном свагда, сада и увек и кроза све векове. Амин.

——————————————
[1] Сирија – област на источној обали Средоземног Мора; поход учињен против Арапа.

[2] Арабија – пространо југозападно полуострво Азије, одвојено од азијског копна Персијским Заливом и везано са копном на северној и западној страни равницама Сиријско-арабијске пустиње.

[3] Унција има 70 грама.

[4] Атонска Гора = Атон, грчки: Άγιον Όρος = Света Гора, – уско брдовито полуострво које дубоко залази у Јегејско Море; познато као центар монашког живота за православни Исток. Монашки живот отпочео тамо у старо време, ма да унеколико касније него у Сирији и Палестини.

[5] Преподобни Петар упокојио се око 734. године.