Свети Јувеналије Јерусалимски

2. ЈУЛИ

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ

ЈУВЕНАЛИЈА,

патријарха Јерусалимског (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јули)

 

Свети Јувеналије прими престо јерусалимске патријаршије за царовања благочестивог цара Теодосија Млађег[1]. У време његовог патријарховања подвизаваху се у Палестини велика светила, свети оци: Јевтимије[2], Теодосије[3], Герасим Јордански[4], коме послужи лав, и многи други. Уз све то у то време беху смутње у Цркви, изазване од јеретика. Тада се појави несторијанска јерес[5], која хуљаше Пречисту Дјеву Богородицу, и у граду Ефесу[6] би сазван Трећи Васељенски Сабор светих отаца, на коме Јувеналије са светим Кирилом, патријархом александријским[7], и са осталим светим оцима предаде проклетству Несторија и његову јерес. После пак смрти цара Теодосија, када на престо ступи Маркијан са Пулхеријом[8], искрсну нова јерес, Диоскорова и Евтихијева[9], која богохулно учаше да у Христу постоји једна природа. Тада у граду Халкидону[10] би одржан Четврти Васељенски Сабор светих отаца[11]. На том Сабору свети Јувеналије сијаше побожношћу међу светим оцима, као даница међу звездама, разгонећи таму јеретичког зловерја.

Када се по завршетку Сабора свети Јувеналије врати на свој патријаршиски престо, у Палестину дође неки јеретик евтихијанског зловерја Теодосије, по чину монах, но рђаве опсенарске нарави. Овај јеретик осуђиваше свети Халкидонски Сабор зато што на њему тобож би одбачен догмат православне вере и обновљено Несторијево учење, и булажњаше многе друге бесмислице. О овом јеретику пише Евагрије[12], да је за неверје и зла дела био истеран из свог манастира и присајединио се у Александрији зловерном Диоскору. Али и од овога би кажњен многим батинама за подлост и поквареност; а потом као бунтовник би посађен на камилу и са поругом проведен кроз град. После тога пребегнувши у Палестину, он стаде смућивати Цркву, сејући богохулне јереси. Тада се у Палестини налажаше царица Евдокија, супруга благочестивог цара Теодосија Млађег, која по смрти свога мужа борављаше по светим местима. Овај јеретик Теодосије најпре царицу Евдокију склони на одрицање Халкидонског Сабора, па затим многе неискусне иноке зарази јересју и начини их својим једномишљеницима. Онда са мноштвом заведених инока он подиже буну против патријарха Јувеналија, захтевајући од њега да неизоставно одбаци Халкидонски Сабор. Но пошто патријарх Јувеналије не пристаде на то, они га отераше са престола, и он отпутова у Цариград к цару Маркијану. А јеретик Теодосије, имајући као помоћника царицу Евдокију и ослањајући се на силу инока јересју заслепљених, попе се на патријаршиски престо и много јада задаваше православнима[13]. Епископе и клирике, који нису хтели да имају општење с њим, он једне збациваше, друге на муке и смрт предаваше, приграбљујући њихову имовину и разоравајући њихове домове. Тако он поступи са скитопољским епископом Северијаном, који није хтео да се покори његовој јереси: прогнавши га са престола, он га предаде на смрт.

Услед тога сва се Палестина налажаше у великој пометњи, а свети град Јерусалим бејаше као од варвара заузет и опустошен. Свети пак оци палестински, не могући гледати такво гоњење на Цркву и разарање, – а усто бојећи се насилничких руку, – сакрише се по дубоким пустињама, са сузама се молећи Богу за искорењење јереси и за скоро умирење Цркве.

Тада у клиру јерусалимске цркве бејаше неки ђакон Атанасије, даровити говорник и ревнитељ побожности. Видећи у Цркви на патријарашком месту јеретика лжепатријарха Теодосија где стоји као „мрзост опустошења на месту светом“ (Мт. 24, 15), Атанасије ступи пред њега и громогласно повика, говорећи: „Престани, Теодосије, да толиким убиствима испуњујеш Свети Град! Престани ратовати против Христа и разбојнички разгонити стадо Његово из божанственог тора!“

Чим Атанасије изговори ове речи, одмах га оружници Теодосијеви дохватише и из цркве извукоше. Стављан на најразноврсније муке и страховито бијен, ђакон Атанасије најзад сконча ударен оштрицом секире. А тело његово, везано конопцем за ноге, би вучено по целом граду, и напослетку бачено псима да га поједу.

Међутим војвода Доротеј, постављен од цара да управља Палестином, у то време не беше у Јерусалиму него у рату против Моавићана. Дознавши за све што се догађа у Светом Граду, Доротеј се хитно врати с војском у Јерусалим. Али оруженосци лжепатријарха Теодосија и царице Евдокије по наређењу ових затворише капију градску испред војводе, не дајући му да уђе у град. И не пустише га да уђе док им не обећа да ће бити њихов једномишљеник у вери. На тај начин овај лжепатријарх Теодосије, стварајући пометњу у Цркви, проведе на престолу јерусалимске патријаршије двадесет месеци, све док не дође војводи наредба од цара да га ухвати и као бунтовника и убицу пошаље на суд у Цариград. Али Теодосије, сазнавши зараније о овом царевом наређењу, тајно побеже на Синајску Гору, где се као непознат скривао.

Тада свјатјејши патријарх Јувеналије, кога у Цариграду цар Маркијан и Пулхерија веома уважаваху због његових врлина отпутова са царевим пристанком у Јерусалим, поново прими патријарашки престо свој, и стаде доводити у ред све што беше поремећено. Пустињски оци, чувши за његов повратак, веома се обрадоваше и вратише у своје обитељи. Царица пак Евдокија, поменутим Теодосијем заведена у евтихијанску јерес, колебаше се умом не знајући кога вероисповедања да се држи. И посла она изасланика у Антиохију к преподобном Симеону Столпнику, молећи од њега користан савет и упутство. Он јој отписа, наређујући јој да се помири са свјатјејшим православним патријархом Јувеналијем и да следује благочестивом учењу његовом. Царица одмах поступи тако, и јавно се одрекавши јереси она постаде заједничар васељенске Цркве. Видећи то, обрати се к православљу, по примеру царице, мноштво народа, световњака и црноризаца, преварених раније јеретиком Теодосијем.

После тога свети Јувеналије проживе остало време свога живота у миру, украшујући свету Цркву речју, животом и пастирским стражењем. А у Прологу пише о њему и ово. Када Маркијан и Пулхерија подигоше у Влахерни цркву у име Пречисте Дјеве Богородице, они писаше светом Јувеналију питајући га, да ли зна где је било положено тело Богоматере. Патријарх им одговори да не зна, али им ипак наведе истинито древно предање: да је тело Богоматере било погребено; да су свети апостоли у току три дана слушали анђелско појање; да су они по истеку три дана отворили гроб Богоматере ради једног ученика који није био на погребу њеном, и да при томе нису нашли у њеном гробу пречисто тело њено већ само погребне покриваче.

Прочитавши то, цар и царица поново написаше патријарху, молећи га да им пошаље бар запечаћени ковчег Богоматере са погребним покривачима, – што патријарх и учини.

Тридесет и осам година управљаше црквом Јерусалимском свети Јувеналије као јерарх, и у дубокој старости престави се у миру Господу, 458. године, и сада предстоји са небеским јерарсима пред престолом славе Великога Архијереја – Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек. Амин.

—————————————–
[1] Теодосије II (Млађи) царовао од 408. до 450. године.

[2] Спомен његов празнује се 20. јануара.

[3] Спомен његов – 11. јануара.

[4] Спомен његов – 14. марта.

[5] Несторијанска јерес основана патријархом цариградским Несторијем. Он учио: Дјева Марија родила не Бога него човека Исуса, у коме се човечанство сјединило са Божанством на благодатни начин у време Његовог земног живота. Стога Матер Божију називао Христородицом, а не Богородицом. Јерес Несторијева осуђена на Трећем Васељенском Сабору, одржаном у Ефесу 431. године.

[6] Ефес – малоазиски град између Смирне и Милета.

[7] Свети Кирил патријарховао од 412. до 444. године.

[8] Маркијан царово од 450. до 457. године.

[9] Евтихије, цариградски архимандрит, оснивач јереси евтихијанске или монофизитске. Насупрот Несторију учио: човечанска природа у Исусу Христу потпуно је прогутана Божанством, стога у Њему треба признавати само једну природу – божанску!

[10] Халкидон или Калхедон – првобитно мегарска колонија на обали Мраморног Мора; доцније – престоница Витиније, малоазиске области.

[11] Четврти Васељенски Сабор био 451. године.

[12] Евагрије – антиохијски правник, писац „Црквене историје“, која обухвата време од 431. до 494. године; живео од 537. до 594. године.

[13] Теодосије незаконито патријарховао у току 20 месеци, од децембра 451. до августа 453. године.