Свети апостол Тома

6. ОКТОБАР

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА

TOME (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за октобар)

 

Свети апостол Тома, звани Близанац,[1] бејаше из Галилејског града Панеаде. Када Господ наш Исус Христос за живота Свога на земљи прохођаше градове и села учећи људе и исцељујући сваку болест, тада Тома, чувши проповед Његову и видевши чудеса Његова, прилепи се свом душом за Њега. И хођаше за Њим хранећи се слатким речима Његовим и гледањем пресветог лица Његовог, и удостоји се да га Господ уврсти у Дванаест Апостола, са којима и следоваше Њему све до спасоносног страдања Његовог. По васкрсењу пак Господа Христа свети Тома неверјем својим силно појача веру у Цркви Христовој. Јер када му остали ученици говораху: видесмо Господа (Јн. 20, 25), он им не хте веровати док сам не види Христа и не опипа ране Његове. И након осам дана по васкрсењу, када сви ученици беху заједно и Тома с њима, Господ им се јави и рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран. – А Тома, видевши Христа и опипавши животодавна ребра Његова, рече: Господ мој и Бог мој (Јн. 20, 26-28).

Овај догађај са Томом на очигледан начин потврђује свима истинитост васкрсења Господњег: јер Христос заиста васкрсе и јави се ученицима не као привиђење и не у неком другом телу него у оном истом у коме пострада ради нашег спасења.

После вазнесења Господа Христа на небо и силаска Светога Духа, свети апостоли бацише коцке, куда би ко од њих ишао ради проповедања речи Божје. Светоме Томи паде коцка да иде у Индију, да тамо незнабоштвом помрачене крајеве просвети, и научи истинитој вери разне народе: Парћане и Миђане, Персијанце и Гиркане, Бактре и Брахмане, и све најудаљеније житеље Индије.[2] Међутим, свети Тома силно туговаше што се шаље међу такве дивље народе. Но њему се јави Господ у виђењу, крепећи га и наређујући му да буде јуначан и да се не боји, и обећавајући му да ће Сам бити са њим. И ускоро му Господ омогући путовање у те земље на следећи начин.

Индијски цар Гундафор, желећи да сазида себи изузетно леп дворац, посла свога повереника Авана у Палестину, да тамо потражи тако вичног неимара, који би био способан и вешт подићи му палате какве имају римски цареви. Господ и нареди Томи да са тим Аваном иде у Индијске стране. Када Аван тражаше премудрог неимара у Панеади, Тома се срете са њим и представи му се као човек вичан у грађевинарству. Аван се погоди са њим, и они лађом кренуше на пут, пловећи по погодном ветру. А када успут пристадоше у неки град, они чуше звук труба и других музичких оруђа: јер цар тога града удаваше своју кћер и беше послао гласнике по целоме граду да на свадбу позову и богате и убоге, и робове и странце; а ако ко не хтедне доћи, одговараће царскоме суду. Чувши то Аван и Тома, и бојећи се да као странци не разгњеве цара ако се не одазову царевом позиву, отидоше у царев двор на свадбу. А када сви поћедаше и стадоше се веселити, апостол седе на најпоследње место, и нити што окушаше, нити узимаше удела у весељу, већ беше погружен у своје мисли. И сви гледаху на њега као на странца и иноплеменика. А они што сеђаху крај њега питаху га: Зашто си дошао овамо када нити једеш нити пијеш? – Апостол одговори: Нисам дошао овамо ради јела и пића, него да испуним цареву вољу, јер гласници громко објављиваху да ће царскоме суду одговарати ко не дође на свадбу.

Међу званицама на свадби бејаше и једна жена Јеврејка, која дивно свираше на свирали, припевајући свакоме од званица понеку похвалу. Угледавши Тому који није узимао учешћа у весељу већ је често погледао на небо, она познаде да је он Јеврејин, и свирајући пред њим, припеваше му на јеврејском језику ове речи: Један је Бог – Јеврејски, који је створио небо и земљу. – А апостол, са задовољством слушајући овај припев, моли је да неколико пута понови те речи. Међутим један од слу гу који је прислуживао вино, видећи да апостол није весео, удари му шамар по лицу, говорећи: Позван си на свадбу; немој бити тужан, него буди весео, придружујући се онима што пију. – Апостол му рече: Нека ти Господ још у овом животу узврати за ово; и руку која ме је ударила нека ја видим где је пас вуче на очиглед многима.

После кратког времена слуга што удари апостола упути се ка студенцу да захвати воду, желећи да гостима донесе воде ради разблажења вина. Али на студенцу њега изненада нападе лав, обори га и закла, па посисавши му крв отиде. Тада дотрчаше пси и растргоше га у комаде; а један црни пас дохвати десну руку, однесе на свадбену гозбу и баци пред свима. Видевши то, сви се узбунише и питаху се, чија ли је то рука. А жена што свираше на свирали узвикну: Данас се међу нама збива нешто веома тајанствено: с нама се овде налази или Бог или посланик Божји. Јер ја видех где слуга који прислужује вино удари шамар по лицу једноме човеку, и чух како му овај човек рече на јеврејском ово: „Руку која ме је ударила нека ја видим где је пас вуче на очиглед многима“, – што се и зби, као што сви видите. – После ових речи страх спопаде све.

Пошто се заврши свадбени пир, цар, који о свему беше обавештен, дозва к себи светог апостола Тому и рече му: Ући у дворац и благослови моју удату кћер. – Апостол уђе, поучи младенце целомудрију и чувању девства у чистоти, помоли се за њих и благослови их, па отиде. Мало затим младенци видеше у сну Исуса који им се јави у облику светог апостола Томе и с љубављу их грљаше. А женик мислећи да је пред њим апостол Тома рече му: Ти си изашао пре свих, на који си се начин поново обрео овде? – Господ одговори: Ја нисам Тома већ брат његов, и сви који су се одрекли света и следују Мени као он, не само биће моја браћа у будућем животу него ће постати наследници царства мога. Стога, децо моја, не заборавите оно што вам је саветовао брат мој, и ако по савету његовом сачувате девство своје беспрекорним, ви ћете се удостојити неувенљивих венаца у моме небеском дворцу.

Рекавши то Господ оде; а они, пробудивши се од сна, испричаше једно другом шта су видели у сну, па устадоше и сву ноћ ту мољаху се Богу усрдно. Речи пак, речене им у сну, чуваху у срцу свом као скупоцене бисере.

Ујутру цар дође у посету младенцима и затече их где седе далеко један од другога. У недоумици, он их упита зашто седе тако далеко један од другога. Они му одговорише: Ми се молимо Богу да нам да снаге да до смрти наше сачувамо у нашем браку потпуну девственост, какву сада имамо, да бисмо се удостојили у дворцу небеском бити овенчани неувенљивим венцима, као што нам обећа Господ који нам се јавио.

Тада цару би јасно да их је на чување девствености усаветовао онај странац што је јуче био у дворцу. To силно разјари цара и он посла слуге своје да ухвате апостола, али га они не нађоше, пошто Аван и Тома већ беху отпловили ка Индији.

Када стигоше у Индију, Аван и апостол Тома изађоше пред цара Гундафора, и Аван рече: Ево, господару, довео сам ти из Палестине премудрог неимара, да сагради палате које ће бити по вољи твоме царском величанству. – Цар се обрадова, показа Томи место где се имају подићи палате, одреди им размере, даде Томи много злата за зидање, а сам отпутова у други крај царства.

Добивши злато, свети апостол Тома га стаде раздавати оскуднима – просјацима и убогима; а сам трудећи се у проповедању Еванђеља, обрати многе вери у Христа и крсти их. У то време онај младић који по савету Томе обећа да ће са супругом својом чувати девство, чу да апостол у Индији проповеда Христа, узе супругу своју и отпутова са њом код апостола. Поучени како ваља од светог апостола вери Христовој, они примише свето крштење. Супруга доби на крштењу име Пелагија, и доцније проли и крв своју за Христа; а младић доби име Дионисије, и касније се удостоји епископског чина. Вративши се с апостолским благословом у своју отаџбину, они распрострањиваху славу имена Божјег обраћајући неверне ка Христу и подижући цркве по градовима.

Када прођоше две године цар посла к апостолу да сазна: хоће ли палате скоро бити готове? Апостол одговори посланицима да се још само кров има метнути. Цар се обрадова, јер је сматрао да му Тома доиста зида дворац на земљи, и посла му још много злата са наредбом да се што пре начини великолепни кров. А свети Тома, поново добивши злато, подиже и очи и руке к небу и рече: Благодарим Ти, човекољубиви Господе, што на разне начине стројиш спасење људи! – И опет раздаде послато злато онима који су тражили од њега помоћ, а сам и надаље усрдно проповедаше реч Божију.

Када прође извесно време, цар дознаде да Тома још ни почео није наложени му посао и да је сво злато раздао убогама, а да о зидању и не мисли, него ходећи по градовима и селима проповеда некаквог новог Бога и чини дивна чудеса. Цар се због тога страховито разгњеви и посла слуге своје да апостола ухвате и доведу. Када светог Тому доведоше пред цара, цар га упита: Јеси ли сазидао палате? – Он одговори: Сазидао сам велељепне и прекрасне. – Цар на то рече: Хајдмо онда да видимо дворац твој. – Апостол одговори: He можеш у овом животу видети те палате, него када будеш отишао из овог живота, тада ћеш их видети и с радошћу се уселити у њих, и живети вечито у њима. – Међутим цар, сматрајући да му се апостол подсмева, веома се ожалости и нареди да га заједно са Аваном који га је довео баце у тамницу, где би чамили док их љутом смрћу не казни: јер цар намераваше да им живима кожу одере, па да их онда у огњу сажеже.

Када сеђаху у тамници, Аван укораваше апостола говорећи му: Ти си обмануо и мене и цара представивши се као врло искусан неимар. А ето сада, упропастио си царево злато, и живот мој погубио. Због тебе ево страдам и љутом смрћу умрећу: цар је опак и убиће нас обојицу – А апостол тешећи га говораше: He бој се, још није време да ја и ти умремо; ми ћемо бити живи и слободни, и цар ће нас уважавати због палата које сам му сазидао у царству небеском.

Те исте ноћи разболе се царев брат и посла ову поруку цару: Због муке која је тебе снашла, ево и мене спопаде туга, и од тога се разболех, и ево ме умирем. – И стварно брат царев одмах затим умре. Од ове нове жалости цар заборави на прву своју муку, и стаде неутешно ридати због смрти свога брата. Душу пак умрлога Анђео Божји узе и узнесе у небеска обиталишта; и обилазећи тамошња насеља показиваше јој многе чудесне и велељепне палате, међу којима једна беше тако изузетно чудесна и изузетно велељепна да се лепота њена описати не може. И Анђео упита душу: У којој би од ових палата волела да живиш? – А душа, гледајући у ону најлепшу палату, рече: Ако би ми било допуштено да само у једном кутку оне палате обитавам, ја ништа више не бих тражила. – Анђео јој рече: He можеш ти живети у тој палати, јер она припада твоме брату; њу му подиже онај странац Тома златом што му твој брат даде. – И рече душа: Молим те, господине, пусти ме до брата и ја ћу купити од њега ову палату, јер он још не зна њену лепоту, па пошто је купим ја ћу се опет вратити овамо.

Тада Анђео поврати душу у тело, и покојник одмах оживе, и као пробудивши се од сна упита присутне за брата, и мољаше да цар његов брат дође к њему. А цар, чувши да је брат његов оживео, обрадова се силно и дотрча к њему, па видевши га жива постаде још радоснији. А васкрсли стаде му говорити: Насигурно знам, царе, да ти мене брата свог волиш, и плакао си за мном; и када би било могуће да ме откупиш од смрти, ти би дао и до по царства свога. – Цар рече: Да, заиста је тако. – На то брат рече цару: Ако ме тако волиш, онда молим од тебе један поклон који ми немој одрећи. – Цар одговори: Све што је под мојом руком у држави мојој, поклонићу теби, милом брату мом. – И ову реч своју цар потврди заклетвом. – Тада васкрсли брат рече: Дај ми палату твоју коју имаш на небесима, и узми за њу све богатство моје. – Чувши овакве речи цар се збуни, и као безгласан ћуташе. Потом рече: Откуда мени палата на небесима? – Брат одговори: Ваистину постоји на небесима таква палата, какву ти не знаш, и какву ни видео ниси у целом поднебесју. А њу ти сазида Тома кога ти држиш у тамници: и ја је видех, и дивих се неисказаној лепоти њеној, и молих да се настаним у једном кутку њеном, али ми то не би дато. Јер Анђео који ме вођаше рече: He можеш ти живети у њој, јер је то палата твога брата, коју сазида онај странац Тома. Ја онда молих Анђела да ме пусти до тебе, да купим ту палату од тебе. Стога, ако ме волиш, дај ми је, и у замену узми целокупно имање моје.

Тада се цар двоструко обрадова: обрадова се повратку брата у живот, и палати саграђеној му на небесима. И рече цар свом васкрслом брату: Мили брате, ја сам се заклео да ти ништа нећу одрећи од онога што је у мојој власти на земљи, али палату што је на небу ја ти нисам обећао. Но ако хоћеш, ми имамо неимара, који може и теби сазидати таку исту палату.

Рекавши то, цар одмах посла у тамницу слугу да му доведе светога Тому са Аваном који га је довео. Када они наиђоше, цар похита у сусрет апостолу и паде му пред ноге молећи га да му опрости грех који учини према њему из незнања. Апостол, узневши благодарност Богу, стаде оба брата учити вери у Господа нашег Исуса Христа; и они, тронути до дна душе, с љубављу примаху речи његове. Убрзо затим свети апостол их крсти, и научи их живети по хришћански. И оба брата многобројним милостињама саградише себи вечна обиталишта на небесима. Провевши неко време са њима и утврдише их добро у светој вери, апостол крену кроз оближње градове и села радећи на спасењу душа људских.

Када апостол Тома проповеђу Еванђеља просвећиваше Индијску земљу, настаде чесно престављење Божје Матере,[3] и сви апостоли са разних страна узети бише на облаке и пренесени у Гетсиманију, ка одру преблагословене Дјеве. Тада и свети апостол Тома би узет из Индије, али не приспе на сам дан погреба богопрослављеног тела Пречисте Богородице. To би тако по Божјој вољи, да би се вернима дао најубедљивији доказ да је Мати Божија са телом узета на небо. Јер као што се и у васкрсење Христово ми боље уверисмо Томиним неверјем, тако и за узеће са телом на небо Пречисте Дјеве Марије Богородице ми насигурно сазнадосмо преко Томиног задоцњења. Јер апостол стиже тек у трећи дан после погреба, и туговаше што не приспе на сам дан погреба, да би са осталим апостолима пратио свето тело Матере Господа свога до гроба њенога. Тада се свети апостоли договорише да ради светога Томе отворе гроб Пресвете Богородице, да би он видео свечесно тело Њено, поклонио му се и утешио у својој тузи. Међутим, када отворише гроб, они не нађоше тело већ само једну плаштаницу где лежи. И отуда свима би јасно да је Мати Божија, попут Сина свога, у трећи дан васкрсла, и са телом била узнета на небо.

После тога свети апостол Тома се поново обрете у земљи Индији, и проповедаше Христа; и миоге привођаше к вери знамењима и чудесима. Дошавши пак у Мелиапор,[4] он тамо многе просвети и у светој вери утврди следећим чудом. На једном месту лежаше једно огромно дрво које не само мноштво људи Hero ни слонови не могаху померити с места. Апоетол пак Тома својим појасом превуче то дрво на даљину од два километра и предаде за зидање храма Господњег. Видевши то, верни се утврдише у вери, а многи неверни повероваше. Свети пак апостол учини тамо и друго чудо, веће од првог. Један идолски жрец уби свога сина и окриви за то светога Тому, говорећи: Тома уби мога сина. – У народу настаде узбуна, слеже се силан свет, гомила дохвати светога Тому као убицу и захтеваху да га Суд осуди на мучење. Али пошто се не нађе нико који би посведочио да Тома није крив за то убиство, апостол Христов стаде молити судију и народ говорећи: Пустите ме, и ја ћу у име Бога мог упитати убијенога да сам каже ко га је убио. – И сви са апостолом светим отидоше к телу убијеног сина жречевог. И Тома, подигавши очи к небу, помоли се Богу, па онда рече мртвацу: У име Господа мога Исуса Христа наређујем ти, младићу, реци нам ко те уби. – И одмах проговори мртвац: Отац мој уби ме. – Тада сви повикаше: Велики је Бог кога Тома проповеда. -И апостол би ослобођен, а жрец сам паде у јаму коју беше ископао за апостола. Због овога чуда мноштво народа се обрати к Богу и крсти се од апостола.

После тога апостол отпутова у далеке, Каламидске крајеве, где владаше цар Муздиј. И тамо проповедајући Христа, свети апостол обрати к вери неку жену, по имену Синдикију, која беше нећака Мигдоније, жене царевог пријатеља. Синдикија саветова Мигдонији да позна истину и поверује у Једнога Бога, Створитеља целе васељене, кога апостол Тома проповеда. И рече Мигдонија Синдикији: Хтела бих да сама видим тога човека који проповеда истинога Бога, и да од њега чујем његово учење. – Синдикија одговори: Ако хоћеш да видиш апостола Божија, промени своје хаљине, и обуци се у лошу одећу као проста и убога жена, да не би била препозната, па хајде са мном.

Мигдонија учини тако и пође са Синдикијом. И нађоше апостола где проповеда Христа усред огромног скупа простих и убогих људи. Помешавши се са гомилом, оне стадоше слушати учење Томино; а он много причаше о Христу Господу, и учаше вери у Њега, и говораше и о смрти, и о суду, и о паклу, и о небеском царству. Слушајући све то, Мигдонија би тронута, и поверова у Христа. А кад се врати дома, она сво време размишљаше о апостоловим речима; и разговарајући са нећаком својом Синдикијом о Христу, она све већма распламсаваше љубав своју к Њему. И од тога времена она се стаде гнушати неверних као непријатеља Божјих, и избегаваше сваки разговор са њима и гозбовање, и клонити се свих задовољстава светских. Она такође одлучи да и са својим мужем прекине брачне везе. To веома ожалости њенога мужа, и када не успе да Мигдонију приволи да промени своју одлуку, он моли цара Муздија да жену своју, царицу Тертијану, која беше рођена сестра Мигдонији, пошаље, те да она наговори Мигдонију да се ова не гнуша својих супружанских дужности. Царица оде к сестри својој Мигдонији и упита је због чега се она не повињава своме мужу. Мигдонија одговори: Због тога што је он незнабожац и непријатељ Божји, a ja сам слушкиња Јединог истинитог Бога, Исуса Христа, и нећу да будем оскврнављена од човека неверујућег и нечистог. – Тертијана изјави жељу да сазна ко је то Исус Христос кога Мигдонија назива истинитим Богом. Мигдонија јој онда изложи проповед светог апостола Томе, трудећи се да је убеди да прими истиниту веру. Но Тертијана, желећи да што више и одређеније сазна о Христу и да се што темељније научи вери у Њега, зажеле да види самог апостола и да чује проповед његову. И договоривши се с Мигдонијом оне тајно послаше по апостола. Када апостол дође, оне га молише да их упути на иут истине. И он, проповедајући им Христа, просвети их светлошћу вере, оми их бањом светог крштења, и научи их држању заповести Божјих и свима врлинама. Сложивши у срцу свом све речи светог апостола, Тертијана и Мигдонија се договорише да служе Господу у чистоти и да не одржавају телесне супружанске везе, са својим мужевима пошто су они незнабошци. А апостол силом Божјом чињаше тамо многа чудеса и исцељиваше сваку болест; и многи, не само из простога народа него и из царских дворјана, видећи знамења што биваху од апостола и слушајући његово учење, обратише се ка Христу. И један од царевих синова, по имену Азан, верова и прими свето крштење од апостола; јер сам Господ дејствоваше кроз апостолску проповед, и множаше Цркву своју и распростираше славу имена свога.

Царица Тертијана, вративши се од Мигдоније, пребиваше у молитви и посту, и одбијаше телесну везу са својим мужем. Зачуђен због такве промене код своје жене, цар рече своме. пријатељу Каризију: Желећи да твоју жену повратим теби, ја изгубих своју; и моја се горе понаша према мени него твоја према теби. – И они обојица, цар и Каризије, врло марљиво истраживаху шта је узрок такој промени код њихових жена, и пронађоше да их је неки иностранац дошљак, по имену Тома, научио вери Христовој и одвратио их од телесне брачне везе са њиховим мужевима. Дознадоше они такође да су преко проповеди Томине поверовали у Христа царев син Азан, и многи од царских дворјана и од властеле, и безброј њих од простога народа. Због свега тога они се разљутише на апостола Тому, па га ухватише и у тамницу бацише.

Потом апостол би изведен пред цара на суд. И упита га цар: Ко си ти, роб или слободњак? – Тома одговори: Роб сам Онога над којим ти немаш власти. – Цар на то рече: Видим да си лукав роб; побегао си од свога господара и дошао у ову земљу да квариш људе и да буниш наше жене. Кажи дакле, ко је твој господар? – Апостол одговори: Мој господар је Господ неба и земље, Бог и Творац сваке твари. Он ме је послао да проповедам свето Име Његово и да обраћам људе од заблуде. – Цар рече: Остави, варалицо, лукаве речи своје, и чуј наређење моје: као што си препреденошћу одвратио жене наше од нас, те оне немају телесне везе с нама, тако их поново обрати к нама. He учиниш ли пак то, да жене наше поново буду с нама у пређашњој љубави и вези, ми ћемо те предати љутој смрти. – Апостол одговори: He приличи да слушкиње Христове одржавају телесне супружанске везе са безаконим мужевима, нити је праведно да се верујуће оскврњују од зловерних и неверујућих.

Чувши то цар нареди да се донесу усијане железне даске и да се на њих постави апостол босим ногама. Када то би учињено, одједном се појави вода испод тих даски и расхлади их. Затим свети Тома би бачен у ужарену пећ, али сутрадан он изиђе из ње жив и неповређен. После тога Каризије учини цару овакав предпог: Приморај га да се поклони и принесе жртву богу сунцу, еда би тиме разгњевио Бога свог који га чува неповређеним у мучењима. – Када по наређењу цара апостол би приведен к идолу сунца, идол се тог часа растопи и истопи као восак. И верни ликоваху због такве силе Небеског Бога, а мноштво неверних обрати се ка Господу. Међутим жреци идолски стадоше роптати на Тому што уништи бога њиховог; сам пак цар, силно увређен, размишљаше како да погуби Тому, али се ипак бојаше народа и слугу својих и многих велможа који вероваху у Христа.

Узевши Тому, цар са својим војницима изиђе из града, и сви помислише да цар жели да види од апостола неко чудо. Но прошавши километар, цар предаде Тому петорици војника н заповеди им да га одведу ка гору и тамо копљима избоду, а сам отпутова у град Аксиум. Царев пак син Азан и један човек, по имену Сифор, похиташе за апостолом, и стигавши га плакаху за њим. А апостол, измоливши од војника дозволу да обави молитву, помоли се Господу и рукоположи Сифора за свештеника и Азана за ђакона, и заповеди им да се старају о вернима, и да се труде око распрострањења Цркве Христове. После тога војници прободоше апостола са пет копаља, и он тако сконча. Сафир и Азан много плакаше над њим, и чесно погребоше свето тело његово.[5] После погреба они приседоше крај апостоловог гроба и туговаху. И гле, свети апостол им се јави и нареди им да иду у град и утврђују браћу у вери. Они поступише по наређењу свога учитеља, светог апостола Томе, и помагани његовим молитвама, они успешно управљаху Црквом Христовом. Цар Муздиј и Каризије дуго мучаху своје жене, али их не могоше приволети да испуне њихову жељу. Схвативши најзад да оне све до смрти неће пристати на њихову жељу, они их и против своје воље оставише да оне живе слободно по својој вољи. Ослободивши се од тежине супружанског јарма, оне живљаху у великом уздржању и молитвама, служећи Господу дан и ноћ, и врлинским живљењем својим оне приношаху велику корист Цркви.

Након неколико година један од синова цара Муздија постаде бесомучан, и нико га не могаше исцелити, пошто у њему беше веома опак бес. Цар се необично ожалости због болести сина свог, и намисли да отвори гроб светог апостола, узме једну кост од моштију његових и привеже о врату сина свог, и тако га исцели од бесомучности, јер беше чуо да је свети Тома за живота свог на земљи изагнао мноштво бесова и људи. Када цар хтеде да ту замисао приведе у дело, њему се у виђењу јави свети Тома и рече: Ти живоме ниси веровао, а од мртвога ли иштеш помоћи? Али, немој остати у своме неверју него поверуј, и Господ мој Исус Христос биће милосрдан према теби.

Ово виђење још више појача у цару жељу да отвори гроб апостола. И отишавши на гроб, цар га отвори, али не нађе у њему мошти светог апостола, јер један хришћанин беше тајно узео свете мошти, однео их у Месопотамију и тамо положио на чесном месту. Цар онда узе грудвицу земље са тог места, привеза је о врату свога сина, говорећи: Господе Исусе Христе, молитвама Твога апостола Томе исцели сина мога, и ја ћу поверовати у Тебе. – И тог тренутка изиђе бес из царевог сина, и младић оздрави. Тада цар Муздиј поверова у Христа, и са свима својим велможама би крштен од свештеника Сифора. И аи велика радост вернима: јер идоли бише сакрушени и храмови њихови поругаени, и на њиховим местима цркве Христове подигнуте. И реч Божија растијаше, и света вера умножаваше се. А цар, пошто прими свето крштење, кајаше се за пређашње грехе своје и од свих искаше помоћ и молитве. Презвитер пак Сифор говораше свима верујућима: Молите се за цара Муздија, да од Господа нашег Исуса Христа добије милост и отпуштење грехова својих. – И сва Црква мољаше се за цара.

На оном пак месту где беше сахрањено тело светога апостола збиваху се, молитвама његовим, многа чудеса у славу Христа Бога нашег, коме са Оцем и Светим Духом нека од нас буде част и поклоњење вавек. Амин.

——————————————
[1] Тома је јеврејска реч и значи близанац; свети Тома се још назива Дидим. To je грчка реч, која такође значи Близанац.

[2] Индијом се, по данашњем географском појимању, назива јужни део Азијског копна, и то средње полуострво, које је са севера одвојено од централне Азије ланцем огромних планинских масива. Но стари писци су често називали Индијом све јужне богате земље Азије, о којима су имали нејасне представе. Миђани су живели у суседству Персије, у западном делу Ирана, на југу од Каспијског Мора, и били су касније покорени од Персијанаца. Парћани су такође били суседи Персијанаца, и насељавали огромно просторну земљу од Еуфрата до Окса и од Каспијскога Мора до Индијскога; у трећем веку пре Христа њих ст покорили Римљани. Персијанци су обитавали у јужном делу Ирана. Гиркани су живели крај обала Еуфрата и Тигра, и били покорени од Персијанаца. Бактрани су насељавали североисток Ирана. Брахмани су управо житељи Индије, првенствено индијски жреци.

[3] Успеније Пресвете Богоматере догодило се у 15 години по вазнесењу Господа, или у 48 години после Христовог Рођења. Такво је древно предање.

[4] Мелиапор или Малигтур – град на источној обали полуострва Индостана.

[5] Као место мученичке смрти светог апостола Томе показују у Калурмини једну високу стену, удаљену седам километара од Малипура, куда је апостол често одлазио ради молитве.