Охридски Пролог (Свети Николај Охридски и Жички)

7. ОКТОБАР

1. Свети мученици Сергије и Вакх. Ови свети и дивни мученици и јунаци вере Христове беху најпре први великаши на двору цара Максимијана. И сам их цар уважаваше много због храбрости, мудрости и верности. Али кад чу цар, да су ова два великаша његова хришћани, промени љубав своју према њима на гнев. И једном када беше велико жртвоприношење идолима цар позва Сергија и Вакха, да заједно с њима жртве принесу, али они отворено отказаше цару послушност у томе. Ван себе од јарости цар нареди, те свукоше с њих војничко одело, и прстење, и одликовања, и обукоше их у женске хаљине; још им метнуше гвоздене обруче о врат, и тако их вођаху улицама града Рима на подсмех свима и свакоме. По том их посла цар у Азију, своме намеснику Антиоху, на истјазање. А овај Антиох беше се и дигао до тога положаја помоћу Сергија и Вакха, који га у своје време препоручише цару. Када их Антиох поче саветовати, да се одрекну Христа, и да себе спасу бешчешћа мука и смрти, одговорише ови светитељи: „и чест и бешчешће, и живот и смрт – све је једно ономе ко иште царства небескога.“ Антиох баци Сергија у тамницу, и нареди прво да се мучи Вакх. Слуге се мењаху један за другим тукући Вакха светога, све док му цело тело не раздробише. Из раздробљеног и крвавог тела св. Вакха изађе душа његова света и на рукама ангелским оде Господу. Пострада св. Вакх у граду Варвалису. Тада Сергије свети би изведен, и обувен у гвоздене опанке, с начичканим ексерима, па тако отеран у град Росаф у Сирију, и тамо мачем посечен; и душа му оде у Рај, да тамо заједно са Вакхом, другом својим, приме венце славе бесмртне од Христа Цара к Господа свога. Пострадаше ови красни витези вере Христове око 303. г.

2. Свети мученик Полихроније. Родом из епархије Агатанидске, од сељачких родитеља. Као младић аргатоваше у винограду некога Цариграђанина. Но и као аргатин Полихроније се предаваше даноноћном подвигу поста и молитве. Видећи његов живот, ангелски по чистоти и уздржљивости, газда му се удиви и даде му много више новаца него што је зарадио. А св. Полихроније узе новац и сагради цркву. У време Никејског Сабора Полихроније беше чтец; и том приликом показа толику ревност у заступању Православља пред Аријанцима, да га посветише за свештеника. Доцније ови злобни јеретици из освете нападоше св. Полихронија у самој цркви и исекоше га на комаде. Тако пострада овај велики бранитељ истине и чистоте Православља, и прими венац славе од преславног Господа свога.

Царски људи, Сергије и Вакхо,
Слуге цара, ал’ не земаљскога,
Но Исуса, цара бесмртнога,
Цар земаљски свецима се руга
Па им скиде појас са бедара,
Крепошћу их Господ опојаса;
Цар им скиде тогу великашку
У лепшу их Спаситељ обуче
У нетљену одежду бесмрћа;
Цар им узе прстен са деснице
А Господ их лепше прстенова,
Душе њихне за себе обручи.
Цар их изгна из двора својега
Бог их прими у небесне дворе
Земља мучи Христове витезе
Земља мучи а небо их блажи
Трулеж гони од себе чистоту,
Злоба гони од себе доброту,
Свети Вакхо и свети Сергије
Све земаљско земљи повратише,
Душе свете Богу предадоше;
Из земаљског царства изгнаници
Још и сад су земљи светилници
Муком својом злобу победише,
Смрћу за крст себе прославише,
Победници над мрачним силама
Пут к победи показују нама.

РАСУЂИВАЊЕ

Виђење св. Андреје. Једанпут сеђаше Андреја свети са својим учеником Епифанијем и разговараше о спасењу душе. У том приближи се демон Епифанију, и поче му правити некакве замке, да би му мисли одвео на другу страну, а Андреји се не смеде приближити. Тада навикну Андреја на њ гневно: „одлази одавде, нечиста непријазни!“ А ђаво се трже натраг и одговори злобно: „ти си ми непријазан каква нема више у свему Цариграду!“ Андреја га не хтеде одмах отерати, но пусти га да говори. И ђаво поче да прича: „осећам, да долази време, кад ће пропасти мој занат. У то време људи ће бити гори од мене као што ће и деца бити у лукавству гора од одраслих људи. И ја ћу онда почивати, и нећу учити више људе ничему, пошто ће они сами од себе вршити у свему вољу моју“. Упита га Андреј: „којим се гресима највише радује род ваш?“ Одговори ђаво: „идолослужењу, клевети, злоби против ближњих, содомском греху, пијанству и среброљубљу, – овоме се ми највише радујемо.“ Још упита Андреја: „а како подносите, кад се неко, ко вам је прво служио одрече вас и ваших дела?“ Одговори ђаво: „ти то боље од мене знаш; тешко подносимо, но тешимо се тиме, да ћемо га опет к себи повратити, јер многи, који су се нас одрекли и Богу се обратили, опет су се к кама повратили.“ Када зли дух изрече то, и још много другога, дуну на њега свети Андреја и он ишчезе.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам правду цара Јосије и награду Божју (II Днев. 34), и то:
1. како цар Јосија истреби идоле и чињаше све што је право пред Господом;
2. како се благослов Божји изли на њ и народ њихов за време дугог царовања његовог.

БЕСЕДА

о деци и њиховој похвали Господа

Из уста мале деце и која сисају
учинио си себи хвалу насупрот
непријатељима својим. (Пс. 8, 2)

При свечаном уласку Господа Исуса у Јерусалим а по том и у самом храму викала су деца: Осана сину Давидову! Благословен који иде у име Господње (Мат. 21, 9). Изгледа, да ништа није тако раздражило старешине Јеврејске као ова похвала Исуса од стране мале деце. Чујеш ли шта ови говоре? упиташе Га они злобно. А Господ им кротко одговори: да! зар нијесте никад читали: из уста мале дјеце и која сисају учинио си себи хвалу? Јасно је, дакле, као бели дан, да се ове пророчке речи Давидове односе на то чудо, које се догодило при уласку Господа Христа у Јерусалим, тј. на ову чудесну похвалу Господа од стране мале деце. Јасно је то из самог догађаја, јер како је пророковано, тако се буквално догодило. А јасно је и из тога, што се сам Господ при том догађају позива на оно пророчанство цара Давида. Да је то једно велико чудо, надахнуто Духом Божјим и произведено силом и вољом Божјом, у то не може бити сумње. Док кнежеви и књижевници и старци и свештеници нису могли да познаду Христа Господа, дотле су Га мала деца познала и објавила. Ваистину, ово је чудо, прво, јединствено у целом Старом и Новом Завету, а друго – чудо ако не веће није мање од чуда васкрсења мртвих. У осталом и при оном и при овом чуду дејствовала је иста сила Божја, исти Дух и исти Промисао Божји. А ту силу и величанство славе Божје пророк је хтео нарочито да истакне догађајем са малом децом, који догађај он ставља напоредо са дивљењем звезданој васиони, коју је та иста сила Божја саздала.

Осим тога треба у ту малу децу убројати и саме апостоле, и многе светитеље, испоснике, мученике за Христа и девице – хиљаде и хиљаде и хиљаде оних, који невино и простосрдачно признаше Христа Сином Божјим и Спаситељем својим, и пригрлише га љубављу срдачном, и страдања тешка за њега поднеше. Зашто баш из њихових уста учини Господ хвалу Себи, а не из уста самих великаша и философа и ритора? Због кротости узе оне, а због гордости одбаци ове. Гордељивци су највећи непријатељи Божји. Зато Христос чудесно отвори језик деци и простим рибарима и сељацима, да јављају истину насупрот непријатељима својим, тј. гордељивим а празним кнежевима и књижевницима Јеврејским.

О Господе Свесилни, Боже Свемогући, отвори и нама језик да и ми с вером јаком и радошћу детињском јављамо славу Твоју бесконачну. Теби слава и хвала вавек. Амин.