Интервју Епископа Артемија за часопис „Православни глас“

У наредном прилогу доносимо интервју Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија за часопис „Православни глас.“

Уредништво

Разговор са владиком Артемијем
(11. 11. 2018. г.)

‘’Све, што задеси тебе, прихвати радо, и у променама које те понижавају буди дуготрпељив, јер се злато испитује у огњу, а људи угодни Богу – у горионику понижења’’.

Св. Јустин (Нови) Ћелијски

“А за људе главно je: Издићи се изнад греха и смрти. Бојати се греха и не бојати се смрти. То је највише јунаштво и најспасоноснија догма. То, само то, разгони мрак и ублажава горчину живота људског. На висину, дакле!’’

Свети Николај Велимировић

11. новембар. На данашњи дан 1918.г. у специјалном вагону маршала Фердинанда Фоша у граду Компијену силе Антанте су окончале 1. светски рат потписивањем примирја са Немачком… мало је познато да је последње примирје у том рату потписано управо у Београду, чиме се симболично и затворио круг Великог рата, који је окончан тамо где је и започео, у Београду. Два дана након примирја потписаног са Немачком на Западном фронту, 13. новембра 1918. у згради Управе фондова, данашњег Народног музеја у Београду, потписана је Војна конвенција о примирју у Угарској, у 23 часа и 15 минута. Потписници су били војвода Живојин Мишић, генерал Пол Анри и пуковник Бела Линдер.

Овим је завршено до тада невиђено страдање српскога народа у коме је Србија остала без једне трећине свога становништва и чак две трећине мушког становништва.

У Краљевини Југославији овај дан је празнован као дан жалости (сећања на мртве, јер је свака породица имала некога ко је страдао у Великом рату) и дан радости, (јер је рат завршен и победници и ослободиоци су стигли својим кућама)…

Празнично јутро окупано јесењим сунцем… Полазимо у Лелић, на разговор са Владиком Артемијем.

Идемо у Лелић, то чудесно место којим је Господ Србију даривао, место где су рођена и до светости узрасла два највећа србска духовника и страдалника за веру Православну двадесетог века; свети владика Николај Велимировић, св, Јустин Ћелијски и где је рођен и где се у прогонству настанио косовско-метохијски прогнаник и мученик, владика Артемије.

Лелић, место у коме су дубоко укорењана три стуба Православља и одакле се ка Небу непрекидно ваздижу молитве за спас рода нашега.

Путем до Лелића  смењују се предивни јесењи пејзажи, преливају се најлепше боје јесени… Светлуцају, трепере, шапућу… Као да желе да нас подсете на време од пре сто и више година. На почетак 1. Светског рата, на велике и славне победе у Церској и Колубарској битци… на пробој Солунског фронта и на коначну победу и ослобођење…

Све је у овом крају питомо и мило, ушушкано несвакидашњим, скоро неземаљским миром…

Питам за пут до манастира Нова Никеја у коме, у егзилу, живи владика Артемије. И, уместо објашњења, жена седа у свој ауто и води нас до манастира. У том њеном несвакидашњем  поступку видим велико поштовање и љубав народа овога краја према прогнаном и без суда осуђеном владици… А наш народ каже: ‘’Најтеже је бити светац у своме крају’’.

П.Г. Разговор водимо на дан потписивања капитулације Централних сила у Првом светском рату … Шта рећи данас, после сто година?  Како оцењујете стање духа нашега народа и наше државе?

Владика Артемије: Сувише је опширно питање. Након Албанске Голготе, након епопеје тада, нашег народа, наше војске и наше државе, то су били најтежи дани у нашој историји,  али и најсветлији. Ја сам више пута разговарао о томе да онда када је Србија у међународним односима међу државама била највиша у сваком погледу, тада је Србија престала да постоји. То је почетак наше трагедије. Створен је један конгломерат по жељи или притиску Запада да би неке своје  окупаторске државе и народе који нису били на страни победника сврстали у победнике. И тако је настала такозвана прво Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, после Краљевина Југославија, па друга, па трећа Југославија и цео тај пут од сто година био је пут деградације оне велике победе која је била постигнута почетком двадесетог века од 1912-1918. године. Као што је Југославија настала по жељи и потреби других, тако се и ‘’распала’’ по жељи и потреби других, истих оних који су је и створили. Онда је Србија, пошто је била избрисана као држава, она је постојала као део Југославије, остала је сама, и уместо оне славе коју је имала 1918.г. постала је сметлиште света. За све зло које се десило на просторима бивше државе Југославије, ако хоћете чак и целог Балкана, крива је Србија и криви смо ми. Ето, тако је упропашћена та велика победа, потамнела је слава којом је Србија тада била овенчана, и сад је Србија постала ‘’парија’’ међу народима. А данас, после распада Југославије, тако проклете Југославије, Србија се није снашла. Свака власт која је долазила једна за другом, свака нова била је гора од претходне. То је наша оцена. И данас је тако. И ма колико садашња ситуација била немогућа, ма колико се ми згражавали на поступке представника власти, пре свега председника државе, бојим се да ће следећи који дођу бити још гори. Зашто је то тако тешко је говорити. Просто, Србија је изнемоћала да рађа такве карактере, такве политичаре, такве државнике, чак и на црквеном плану, дакле, црквене вође које Србија заиста заслужује. На жалост, ова гарнитура сада и на државном плану и на црквеном плану, …. упропасти цркву и државу. Ето то…

ПГ: Преосвећени владико, молим Вас да нам кажете коју реч о Косову и Метохији данас.

Владика Артемије: Косово и Метохија данас… То данас траје двадесет година. Тако се може говорити. Али Косово данас није почело пре двадесет година. Припрема оваквог стања и ход миц по миц, корак по корак довели су до овога. Оставимо то историји, шта је било и како је било: понашање Албанаца у Првом светском рату, али … после рата морамо да посматрамо. Премда и оно пре тога, Призренска лига… качаци, има много тога у историји, све то не можемо сада да коментаришемо како су дошли на Косово, понашање према Србима и то је историја већ записала.

ПГ: Књига Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку подробно говори о томе?

Владика Артемије: Да, чак имамо тамо о страдању Срба све до деведесетих година. Шта је све било и како је било: конкретна издаја Косова и Метохије је почела током Другог светског рата када су Срби са Косова и Метохије, преко сто хиљада њих протерани, и у току рата 1943. године у фебруару, донет је ‘’Закон’’ ( закон доноси држава, а тада је није било) да се забрањује повратак прогнаним Србима на Косово и Метохију. Отворена је тада граница према Албанији, па су Албанци долазили уместо прогнаних Срба, не као странци, него као пријатељи, долазили са породицама, са стадима стоке, усељавали се у напуштене српске куће, запоседали имања… Све је то почетак најновијег стања Косова и Метохије и Србије данас. Тај геноцидни закон ни до данас није укинут! То је страшно. Прошле су толике владе, отишао је титоизам, комунизам, дошла наводна демократија, а тај Закон је и даље на снази. И тада прогнаним Србима придружило се преко 240.000 Срба после НАТО окупације којој је претходило 78-мо дневно бомбардовање. Окупација… Иако је у Резолуцији 1244 записано и потписано да КФОР долази на Косово да обезбеди миран живот свима и безбедан повратак свим прогнаним лицима, то на папиру стоји двадесет година, а у пракси тога нема. Ни првога ни другога. Нити има безбедности за Србе, нити има повратка за прогнене Србе. То је примењено само за Албанце. Они који су због бомбардовања напустили Косово ( Запад каже под притиском Срба, а ми знамо да је то било организована акција под управом Запада да се створи разлог за напад на Србију.)   они су на основу те одлуке за месец дана вратили неколико стотина хиљада Албанаца, који су наводно, били прогнани. Та пропаганда која се о тим логорима које су привремено стварали… њих су тамо свакодневно, даноноћно окупирали новинари са Запада са питањима како су се ту нашли, шта ће даље бити итд. Наравно, све те информације су даље пласиране на Запад као гола истина. Иако у томе није било ни трунке истине.

ПГ: Само планирана и припремљена пропаганда? Све чешће се појављују исповести појединих учесника те ужасне пропаганде против Срба и Србије, који признају да су по налогу својих влада креирали и објављивали неистините вести, како су пласирали лажи…

Владика Артемије: Све је то прање савести. Не може се опрати. То што сада они причају нико не узима у обзир, а оно су сви узимали у обзир.

ПГ: Све смо то ми знали. Није то за нас никаква новост. Ипак, та задоцнела признања су нека врста потврде да се истина не може сакрити.

Владика Артемије: Ми смо све то знали и тада. Међутим, то што они сада потврђују ми не умемо сада да искористимо. Ми смо и даље под тим, не брдом, под том планином притисака, клевета, лажи о злочинима и тако даље… Тако је све оно што је записано у Резолуцији 1244 испоштовано само у односу на Албанце. А у односу на Србе – ништа!  Рекли смо да је за непуних месец дана враћено неколико стотина хиљада ( не знамо колико је тачно било) Албанаца, а за двадесет година није враћено ни 2% прогнаних Срба. Напротив, настављен је терор над Србима под окупацијом НАТО-а: убиства, прогони, пљачке до дана данашњега. И тихо даље исељавање српскога народа. Продаја кућа и имања због терора, а не зато што неко то хоће, тако да је број Срба на Косову и Метохији  све мањи и мањи. А представници власти овде у Београду, председник, ‘’уби се’’ борећи се за добро нашега народа на Косову. У чему је та борба? У чему се она види? Каква је корист? Види се у томе кад оде на Косово ( и Метохију) некоме поклони краву, некоме трактор… ето то су докази његове бриге о Србима. Два трактора, неколико крава, то је све… А Србије на Косову нема. Не што није могла да буде, него што је сама укинула своје институције на Косову, по договору у Бриселу. Потписао Јанко, Марко, није битно… И не само то. Ево, у задњих десет година, нико више ни речју не помиње прогнанике са Косова и Метохије нити њихово право на повратак. У почетку се о томе говорило. Било је тема, било је дискусија… Е, у задње време, као да су нестали, као да су се вазнели на небо или отишли у подземље… Нема их нигде. То су страшне ствари.

А све се представља као да се ради за добробит Србије и српског народа. Сви ти преговори који се врше између Приштине и Београда су ноторна лаж. Те преговоре не води председник Београда и Приштине, већ Србије и тзв. државе Косова, коју ми не признајемо, а водимо разговор са њима. Чак се нешто и потписује. До нечега се дође. А то што се потпише, једино Србија извршава. Албанци на Косову ништа нису испунили. Зашто? Јер имају заштиту Европске Уније која је постала надлежна за питања Косова захваљујући српским властима, српском председнику који је тада заменио УНМИК са ЕУЛЕКС-ом. То је почетак најновијег страдања. И онда говоре: ‘’Не дамо ово…не дамо оно’’. Све је дато! И сада, најважније је очувати мир у региону. Ми нећемо да ратујемо. Ми немамо деце за кланицу. И све у томе смислу. Тачно. Нико није за рат. Ни ја нисам за рат. Нико није за рат. Али сам за доследнији начин борбе. Шта је требало урадити да не иду ствари овим правцем и овим темпом како иду? Проста ствар. Ја сам о томе говорио много пута, има и записано. Требало је, ако не са доласком КФОР-а, оно бар после самосталног проглашења независности учинити само једну ствар: да Скупштина и Влада Србије прогласе званично да је Косово и Метохија ОКУПИРАНИ део територије државе Србије. Без обзира што је под окупацијом, то је Србија. Много пута смо били под окупацијом, знамо и како се живи под окупацијом: прихвата се туђа власт, туђи закон, али се ради и на ослобађању од окупатора. Тога овде нема. И до дана данашњега, сем ми, Епархија Рашко-призренска у егзилу, што смо 2011. године то обзнанили и издали књижицу о свему томе, званично то нико није учинио. Међутим, сада се као решава питање Косова путем компромиса, путем разграничења. … каква је то држава, којој ни њен председник не зна где су јој границе? То су страшне ствари. Овај народ је просто омађијан, просто је изгубио сваки осећај за свој идентитет. Косово није само територија, није само рудно богатство. То је пре свега духовно питање, питање духовности и идентитета овога народа. Ето, тако нам се све то догађа.

ПГ: И Ви сте прогнаник са Косова и Метохије. Као непоколебљиви и неустрашиви борац за истину и Косово и Метохију, сметали сте великим силама које су наложиле власти имајућима у држави и Цркви да Вас ‘’уклоне’’ са Косова и Метохије.

Молим Вас да се подсетимо како се и зашто Епархија Рашко-призренска нашла у егзилу и да покушамо да пратимо раст Епархије у егзилу у последњих осам година.

Владика Артемије: То је један посебан период, једно посебно питање. У питању је став и борба, пре свега за српски народ на Косову и Метохији, опстанак народа на Косову и останак Косова у Србији. То су две ствари за које сам се ја борио. И данас се борим. Неодступно, без икаквих компромиса. То је многима сметало. Не само у иностранству, него и у Београду. Пошто се кренуло путем попуштања, и државе и цркве, ја сам био тај који је заузео други став. Тиме је Артемије био сметња. И, морао се уклонити. О томе су говорили генерали пре избора патријарха Иринеја. Чим је он дошао, први акт који је учинио био је обрачун са Артемијем. Али, није могао да то образложи правим разлозима, него је сада монтиран процес: пљачка, проневера… Ево, већ осам година пред грађанским судом води се тај спор, парница по пријави Синода и Тужилаштва у Београду. И није се ни један корак померио тај процес у правцу решавања. Сада, у задње време, мало је интензивиран тај процес, сваких месец-два дана по неко рочиште, саслушање сведока… Колико ће то још да траје, то само Бог зна…

Како је дошло до прогона, зна се. Где смо се ми нашли? На путу… Око 120 монаха и монахиња… они су хтели да остану, али је био притисак да не могу имати Артемија за духовника. Монаштво је стало уз свог духовног оца… Ја сам у почетку био у Шишатовцу, по одлуци Сабора.  Монаштво које је изашло са Косова и Метохије сместило се по приватним кућама. Како се ко снашао. Сваке недеље, ма где се налазило на територији Републике Србије, сваке недеље и празника је долазило по двеста, триста километара на литургију у Шишатовац. Тамо је велика црква, која је увек је била пуна монаштва и народа. Тада је и народ осетио да се ту нешто догађа. И то је сметало представницима Београдске Патријаршије. Нећу да кажем Српске Правосавне Цркве, јер они то нису. Позната је и чувена мудра изрека митрополита Амфилохија: ‘’Он гради Шишатовачку епархију за себе!’’ И, сво време, од јуна до новембра, биле су одлука за одлуком, све више и више је прогоњен Артемије. Ја сам у почетку прихватао те одлуке, али се са њима нисам слагао, то је била клаузула, јер су биле противуставне и противканонске. Али, што кажу, ради мира у кући, прихватао сам. Међутим, када је уз то дошла и издаја Православне Вере, када је поглавар Српске цркве прогласио себе екуменистом, а само пар месеци пре тога оца Јустина су унели у календар светитеља српских, за кога је екуменизам – свејерес, чиме је тај став о. Јустина прихваћен и подигнут на виши ниво… У септембру је у Бечу он свечано изјавио: ‘’Ја сам екумениста и пацифиста!’’. То значи: ја сам не јеретик – него свејеретик! Е, тада је дошла моја реакција и по питању вере. Иако сам ја и раније, док сам био члан Сабора, врло често (постоје сва акта) и писао и говорио против екуменизма, а за чистоту праве вере. Али, ово је превршило меру и ја сам рекао да се убудуће нећу повиновати никаквим антиканонским одлукама, ни прошлим, ни будућим. Они су тада мене казнили забраном свештенодејства, наводно да се нећу повиновати никаквим одлукама. Испустили су оно: антиканонским. Није исто никаквој одлуци и неканонској одлуци. То је први случај, не само у нашој цркви … да неко буде кажњен без саслушања и без покретања поступка, без вођења судског процеса. Чак по Уставу Српске цркве нико не може бити кажњен никаквом црквеном казном без претходног саслушања. Овде су владику казнили на најдрастичнији начин без икаквог саслушања… Очекивао се Сабор у новембру. Јесењи. Моје питање је остало отворено. Очекивао сам да се ту, ипак, покрене нека расправа о томе. Десило се супротно. Иако су се кадровска питања у цркви ( избор нових епископа…) решавала увек на задњој седници Сабора, овде је, на првој седници Сабора у новембру, постављен епископ Рашко-призренске епархије. А ја на Сабор нисам ни позван. Е, онда је заиста дошло до непризнавања те неканонске одлуке и тада се, да кажемо, Епархија рашко-призренска нашла у егзилу, литургијом у Дубоком Потоку.  Сабрало се монаштво и народ …

И тако, ми смо и даље били без крова над главом. Зима долази. Сналази се ко како може. Али, оно што је тада био центар јесте Љуљаци, где смо задужбину покојног проте Томислава Марковића, добили на коришћење. Задужбина има велики конак и цркву, има све. Ту смо почели да се сабирамо, уместо у Шишатовцу. Народ је долазио… На првој литургији је било много људи. Народ је са разних места тражио да се код њих отвори катакомба. И онда је почело. Неко поклони кућу и имање, неко даде под закуп и тако је кренуло да се стварају те наше катакомбе. Већ у децембру 2011 почеле су да се отварају катакомбе, да би, ево за осам година, само у Србији дошли до тридесетак катакомби, али и ван Србије… Када је настала Епархија рашко-призренска у егзилу, ја сам у једном разговору са братијом рекао да је Епархија рашко-призренска добила космичке димензије, да она није више везана за територију, него за исповедање вере. Тамо где има верника који се боре за праву веру, тамо је и наша епархија. И заиста је тако. Прво се дешавало по Србији, па је после неког времена, почели да се јављају људи из иностранства. То је наша дијаспора. Сви су они пришли нама незадовољни такозваном званичном црквом, свештеницима и владикама, њиховим екуменистичким потезима. То је најважније било. И ми смо, у договору са њима, давали сугестије шта треба да би се отворило богослужбено место: треба наћи просторију, треба наћи смештај за монахе… и где се створе такви услови, тамо је и никла катакомба у дијаспори: у БиХ – Републици Српској код Бања Луке, у Аустрији Гринбах код Беча, у Америци код Детроита, у Канади у Торонту, у Русији на неколико места, у Немачкој у Франкфурту, у Лондону. И, није само то, него траже и даље. Међутим, сад смо ми у проблему, јер немамо више могућности да попуњавамо те потребе, тако да је за катакомбу у Франкфурту, као привремено решење, одређено да о. Димитрије из Беча одлази једном месечно и служи тамо, а они су добили молитвено правило где они сами држе сваке недеље и празника после радног времена. Читање акатиста, молитава, псалтира… све што је могуће и без свештеника читати. И тако је дошло до тога, да нас има, Богу хвала, близу четрдесет катакомби.

ПГ: Народ је препознао Вашу борбу за Истину и стао је уз Вас.

Владика Артемије: Да. Само да допуним. За ових осам година број монаштва се умножио. Сваке године буде и десетак нових монашења. И даље млади људи, момци и девојке, долазе у наше катакомбе, проводе искушенички стаж, и бивају монашени. На Велику Госпојину ове године у Лозници замонашене су три монахиње, у Љуљацима замонашена су двојица монаха, у Барајеву је двапут било монашење, сада у Вргудинцу за Аранђеловдан биће два монашења. И тако, сваке године расте број…

Тако је настала и тако се разрастала и разраста се Епархија Рашко-призренска у егзилу.

ПГ: Преосвећени, можете ли нам испричати нешто о настанку манастира у Дудовици?

Владика Артемије: Један мој пријатељ из Црне Реке је још 2011. изјавио да ће да поклони своју кућу и имање које има. То је све урађено са уговором: поклонодавац, поклонопримац, оверено, потписано, набројане су парцеле, све како треба. И, пошто до данас ми нисмо регистровани као правно лице, онда је ишло на лично име. Он је то поклонио на име владике Артемија, а ја сам настојао да у Уговору о поклону стоји клаузула: поклонодавац даје … , поклонопримац са благодарношћу прима… за потребе монаштва Епархије Рашко-призренске у егзилу. Тако да то није приватно моје, и не може то неко од мојих да наследи. То остаје за монаштво. Настојао сам свуда где је било поклона, а било их је, хвала Богу, и у Бадовинцима код Шапца, и у Ариљу, и у Лозници и у Врњачкој Бањи, и у Нишу и у другим местима, било је поклона и на Златибору… Свуда смо настојали, пошто мора да буде на лично име, старешина катакомбе да буде тај који то административно спроведе, а све остаје Епархији.

ПГ: Да ли нешто треба рећи о регистрацији Епархије?

Владика Артемије: 2015. године смо поднели захтев за регистрацију, два пута је било захтева да се допуни документација, али поднесак није одбијен. Није завршено. Недавно смо добили поново да треба послати нову допуну. То је у процесу…

Подробније разјашњење о настанку катакомби треба урадити, а после овог нашег разговора треба обавити разговоре са мојим монаштвом, старешинама катакомби, сваки може да допуни својим сведочењем како су малтретирани од стране администратора, и због чега су напуштали своје манастире на Косову и Метохији. Тако ће се, постепено, та слика употпунити, као кад уметник прво уради основне црте пејзажа, а после део по део попуњава… Слика о Епархији Рашко-призренској ће бити постепено попуњавана док не добије свој потпуни изглед.

ПГ: Следећи разговор треба да обавим са владиком Николајем.

Владика Артемије: Да, прво са нашим хорепископима… Верујте, свака прича говори за себе. Ја сада многе ствари сазнајем од њих… Многе ствари се сада откривају. Спонтано. Тако, дође до разговора…

ПГ:  Молим Вас да нам кажете како видите стање духа нашега народа данас.

Владика Артемије: Тешко је једном човеку да обухвати и да спозна дух народа у целини. Али, судећи по ономе што раде представници духовности, значи црквене власти и мислим да је ниво духовности, као и све друго што је у Србији понижено и то је у понижењу и деградацији. Нове владике, нови свештеници, нови монаси, сасвим другу слику верника праве од оне која је у народу била укорењена вековима. И у погледу богослужења, и у погледу светих тајни, у погледу причешћивања, у погледу поста… на свим нивоима је дошло до декаденције, или како се то каже посветовњачења. Уче народ да исповест није потребна, да пост није потребан,  да је причешће без икакве припреме неопходно сваке недеље, без обзира на сав живот… То је оно што није православно.

ПГ: Значи ли то да Београдска Патријаршија преводи српски народ у неку другу веру која није вера наших славних предака?

Владика Артемије: Знате како је: споља гледано све је то у реду, цркве велике и велелепне, одежде златоткане, митре брилијантне, хорови добри, али – суштина није та. Говоримо о оделу, а не о човеку. А одело можете ставити на лутку, али лутка није човек.

ПГ: И шта је Ваша порука и Ваш савет?

Владика Артемије: Оно што и до сада. Ви знате наш став, став наше Епархије, наших монаха… Само могу да додам: Више ревности у томе. Сигурно, не можемо да кажемо да смо ми задовољни, да смо постигли не знам који ниво, али смо на путу томе. Значи, једноставно треба умножити љубав, ревност, спремност на страдање за веру. По томе се познајемо међусобно и по томе ће нас и Бог препознати.

ПГ: Хвала Вам, владико!

Владика Артемије: Богу хвала!

– Растајемо се са нашим владиком који нас очински брижно  испраћа…

Као што је један од највећих умова и мудраца свога времена у манастиру Ћелије нашао уточиште од прогона  комунистичких власти и своје вечно почивалиште, тако је његово духовно чедо, његов најоданији и највернији ученик, владика Артемије, од прогона данас власти имајућих нашао склониште и уточиште недалеко од овог манастира где је уз свога духовнога оца растао и  стасавао за тешку борбу за очување чистоте Вере Православне и за спас рода србскога.

Свака реч нашега владике је искуствено мудра. Одише миром и оставља дубок траг у срцу. Води нас до спознаје Истине Вере и у срцима нашим буди и греје љубав према Господу. Свака његова реч одише посебном снагом и жаром Истине, одише благодатном ревношћу, јер ‘’једини непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући  се од сваког другог учења и сопственога умовања’’ ( св. Игњатије Брјанчанинов).

О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Шта да чинимо са Косовом? Да ли да поново кренемо у рат, у нови Косовски бој? Не, никако. Нико то не заговара и ако се некима то приговара. Треба само имати свести и добре воље, сагледати реалност на Косову и то званично објавити ”граду и свету”, Та реалност је да је Косово неотуђиви део територије државе Србије и као такав под ОКУПАЦИЈОМ од 1999. године. А по сваком Божијем и људском  и међународном праву, окупирани део неке државе и даље остаје део те државе, али под окупацијом. Зна се како се под окупацијом живи. Бар ми Срби имамо искуства у томе. Окупација се трпи, али се у исто време ради на ослобођењу окупиране територије. Она никада не може постати нешто ”друго”, јер свака окупација је привремена. То је оно што је власт Србије требала да објави одлуком Народне Скупштине још 1999. Или бар 2008. А није касно ни сада. То је једини државотворни и достојанствени чин.

У Лелићу, 11. 11. 2018. г.

Горица Тркуља