Горица Т: Мој тамнички прозор

„Сто четрдесет година је требало“, како каже познати српски историчар, „сталног надчовечанског напрезања да се држава створи. Па, кад је створена, било је довољно двадесет година да, као последњи коцкари кућу раскућимо, праг развалимо и огњиште угасимо“.

Ове реченице воде у размишљање о дешавањима кроз време у коме Христоносци страдају, кроз време када се урушава Предaње и сва Тековина на њему заснована. СрБију посматрам кроз ту призму. СрБију којој „земаљски моћници“ не дају да има домаћина, већ за владаре доводе распикуће и безбожнике.

Христос је домаћин у СрБији просперитета, напретка, љубави, слоге. Христос је домаћин у СрБији која својим делима задивљује свет. Кад има Христа у себи СрБија је непобедива. Као у доба Немањића. Када је свака СрБска породица била мала црква и када је отац био домаћин у кући, а владар Домаћин у држави. А сви слуге Господу нашем, Исусу Христу. То је, на жалост, домаћинска СрБија које више нема…

Сада, у времену када од нас захтевају да «мислимо глобално, а делaмо локално», бујице обмана и лажи куљају из сваке поре јавног живота СрБије. Са екрана „националне“ и свих осталих телевизија просипа се простота и скаредност, најжешће баш у дане Божићног поста, из новина нас бичују неморалом и огавностима сваке врсте, тела нам убијају немаштином и безнађем, а душе обманама и лажним учењима. Угрожене општим безумљем наше православне душе се грче и дрхте тражећи Спас и Утеху.

Душе траже Спас од безбожја које је преплавило планету, спас од лудила које се острвило на све што Богом живи и што се у Бога узда.

Свет, и моја СрБијица, све више постају тамница душа. Огреховљена. Запрљана свим нечистоћама које човек ствара… Вилајет у коме шљашти и бљешти голотиња тела и свакојаких страсти, у коме су људи заслепљени шареним ништавилом медија, заглушени децибелима дивље музике, а у коме је тако мало светлости за душу, за Веру у Господа, за Истинску Љубав. Тек по која жишка сакривена, прогоњена, запретана, од јавности скривана…

Када би Господ данас дошао, у чему би нас нашао?

„Су чим ћемо изић’ пред Господа?“

СрБија располовљена кумовском секиром, официрском сабљом, крвавим ножем … издајама и подвалама, лежи у каљузи изгубљених илузија и сопствене немоћи. Утрнула од очекиваних и неочекиваних удараца, утрнула од бола. Онемоћала. Окупирана.

Располућена СрБија, раСрБљена, понижена и згрчена…

Приземљена, за грех везана… грехом окована…

Видим и осећам кумову секиру… Крваво сечиво које кроз време пара душу и разум…

Видим официрску сабљу у Топчидерској шуми… и осећам крвави нож како се немилосрдно забија и касапи лице младог владара модерне СрБије…

Видим просјаке и богаље са највишим војним одликовањима после сваког рата наметнутог СрБству… са испруженом руком, згаслим очима и згаженим поносом… И данас их срећем… И видим националне горостасе који труну у казаматима туђинским, грчевито бранећи право на постојање СрБскога народа и право на одбрану…

И Живојина Мишића како залаже код поверилаца све што има, чак и свој шињел (пошто је, као Обреновићевац избачен из службе), пре него што је војничким знањем, вештинама и јунаштвом освојио звање СрБског војводе.

Гледам највећу јунакињу Солунског фронта, бесмртну Милунку Савић, носиоца Карађорђеве звезде са мачевима, носиоца медаље Обилића и носиоца 2 ордена Француске легије части, како после Првог светског рата ради као чистачица… како клечи поред кофе са прљавом водом да би исхранила своју породицу – у тој истој Краљевини у чијем је ослобађању онако пожртвовано учествовала прерушена у мушкарца … чак више пута рањавана…

Видим Небеску СрБију коју са земље СрБије закриљује облак срамоте…

Видим Оливеру како подноси турско ропство за султанову милост према њеној СрБији…

„Којекуде“ видим и Карађорђа … пред устаницима и … у Радовањском лугу… и главу његову пред крвником, као главу св. Јована Крститеља на тањиру…

Видим Косово поље сво у црвеним божурима … и сва поља по СрБији искићена црвеним божурима изниклим из крви, коју су по њима и за њих пролили најбољи синови овога народа…

И стид ме обузима… Стид којим би се могла да прекрије цела планета.

Гледам… Јуначке устанке и победе…

Чујем… струне гусала опомињу и подсећају… да свако срце уздрхти… и да крв јуначка проструји…

И СрБију разрушену и попаљену… Па СрБију уређену и расцветану као најлепша башта…

Видим јунаке Колубарске битке,

јунаке са Цера,

јунаке Кумановске битке,

Па СрБију у збеговима, расуту по Албанским гудурама,

СрБадију на Крфу, у Плавој Гробници…

јунаке са Кајмакчалана и срце др Арчибалда Рајса које са врха Кајмакчалана СрБље љубављу опомиње и преклиње …

Видим све наше Видовдане и јунаке који су Видовданском светлошћу обасјани…

Јасно се виде тама и Светлост СрБије раздељене кумовском секиром.

„И виде Бог светлост да је добра; и растави Бог светлост од таме“.

А безбожни свет који је згазио СрБију упорно покушава да састави Светлост и таму, да сједини уље и воду, да уједини Истину и лаж…

Све вредно се данас у СрБији јавно руши и поништава. Све жртве се јавно бацају под ноге, све се гази… да би се разјединило Богом уједињено и ујединило неуједињиво…

Давне, 1910. године Дис је пророковао:

„Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг’о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања
….
Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа,
Ал’ кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.“
Наши славни преци су себе уградили у темеље државе коју марионетске, неСрБске власти урушавају…

Наши славни и свети преци су, вазда се борећи „за крст часни и слободу златну“, своје животе полагали на бранику Отаџбине, а савремене генерације својим безбожјем, небригом, немаром, незаинтересованошћу, газе светле и свете гробове доказујући да нису достојни остављеног им наследства… И не мисле о томе шта ће они своме потомству оставити… А оставиће само срамоту…

Поново видим Милунку Савић… И не само њу…

Видим… сва недела егоцентричног Запада коме нас безглаво вуче садашња марионетска власт.

Видим порушен и запаљен Константинопољ!

Видим ондашње „крсташке ратове“ који су заправо пљачкашки ратови и ратови против Вере Православне… и ове данашње ратове… са истим циљем, само заоденутим измишљотинама о некаквим људским правима…

Видим бивше СрБе који бездушно насрћу на све што их на корене и прошлост сећа. Као да се уништавањем нас СрБа може уништити сопствено осећање отпадништва? Као да се уништавањем нас СрБа може заборавити сопствени злочин над душом и над својом децом?

Видим људе… како уловљени у замке лажноверја, сопствене душе убијају…

Гледам буне и устанке, гледам… уз тешке жртве освојени Скадар… „савезнике“ који на штету СрБа оснивају Албанију… па крвави пир над светом Царском породицом у октобарској револуцији… и све сурове игре банкара са Волстрита…

Видим небројене СрБске жртве уграђене у темеље Југославије коју моћници уништише, уз помоћ ововремених Бранковића и оних који у њу нису ништа ни унели, сем жеље да избегну ратне репарације и да, не бирајући средства, направе националне државе изгонећи Србе са вековних станишта… Не бирајући средства, јер њихов бог проповеда да „циљ оправдава средство“…

Видим Милунку Савић и стотине и хиљаде СрБа и СрБкиња чијом је заслугом створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, потоња Југославија…

И Ђенерала и његову војску расуту широм васељене… Ђенералове војнике како чезну за Отаџбином и Богу се моле да им макар кости у њој, светој, почивају… И Ђенералове војнике по Србији, у којој безБожје царује и уништава све што се Богу моли, и свакога, ко своје Отачество љуби…

Боже, толико смо грешни… Не можеш нам све ово опростити. Кажњавај нас, Господе, заслужили смо…

Допуштамо да нам Веру газе. Да нам светиње скрнаве. Да нам Високе Дечане унижавају. Да нам Грачаницу небеску приземљују и уземљују. Да нам стубове који нас за Небо везују обарају… Допуштамо да нас понижавају и поништавају, допуштамо да нам отимају, да нас поробљавају… да нам своје безвредно намећу, а наше бесцено газе… Допуштамо недопустиво…

А св. Филарет Московски је заповедао: „Љуби непријатеље своје, непријатеља Божијих се гнушај, а непријатеље Отачества сатири“.

Смемо ли да Косово свето заборављамо?… А ко свето Косово и Метохију заборави и одрекне га се, Господ га се одрекао и заборавио га… даБогда.

Са светог нам Косова и Метохије СрБског владику изгоне, док „племе моје сном мртвијем спава“…

Шиптарска полиција износи монахе и монахиње из СрБских манастира, а све по срамном и издајничком налогу „бахате СрБске световне и духовне власти“!

Плачи СрБијо, мајко… располовљена и рањена… грехом, срамотом и издајом свезана, плачи са душом рањеном, но душом непокоривом… плачи, због недостојне деце своје… Плачи… и проклињи…

Одјекују и речи св. Јустина Ћелијског: „Каква тмина, каква помрчина! Где су СрБи?! Много је бивших СрБа, а правих, тако мало, авај…“

Али знај, Мајко, васкрснућеш! Не дају те твоји свеци и твоја верна деца, која знају … „СрБија је вечна, док су јој деца верна“!

А још је много твоје верне деце која се не питају:

Где је Спас наш? Куда да идемо, а да не потонемо?

Јер, твоја верна чеда знају:

У Вери Православној је Спас наш. У обожењу народа је Спас. У покајању и повратку тековинама светих предака је Спас. У Светосављу је Спас.

Искра Светосавског пламена није згасла, иако страшне олује дувају и бујице надолазе. Деценијама затрпавана мокрим грањем, успела је да и просуши и распали гранчице Бадњака, и сада се разбуктава из Дубоког Потока, и из срца Шумадије. Из Љуљака осветљава васцело СрБство, а најјачи пламен на Косово и Метохију баца. Осветљава и греје топлином Светосавског духа и истинском љубављу у Христу… Греје спремношћу да све даје за Христа, а Христа ни за шта! И верни народ СрБски води ка Спасењу.

Спас наш је у повратку реду и поретку у Цркви… и држави.

Као у доба светих Немањића и Светога Саве… Као у доба свих часних патријараха и владара СрБских.

Када је владар био Домаћин у држави, а слуга Господњи. Када је отац био Домаћин у кући, а слуга Отачеству и Господу. И ту је суштина успеха и опстајања и величине нашега народа. Желимо ли да опстанемо, томе се морамо вратити.

А Св. Сава нас је још заветовао: „Не тражите нове пријатеље у доказаним старим душманима“.

Поуке СрБског Златоустог, Светог Николаја Жичког парају Небо и одјекују опомињући посрнуле СрБе:

„Народ не треба да следује својим слепим вођама кад га ови воде путевима лажним и удаљују од Бога и Божјег Закона“.

„Србине, знај ово и запамти и ходи мудро као и оци твоји. Не дај свакоме да буде пастир. А кад имаш доброг пастира то ти је небески дар већи од целог света“.

„Зато сви ви, који сте се освртали, не осврћите се више. И који сте се колебали, не колебајте се више. И који сте сумњали, не сумњајте више. Зар вас није научило крваво искуство? Све је обмана и варка изван Христа. Зато придите и полоните се Христу, цару и Богу нашему“.

А св. Симеон са самртничке постеље моли:

„Боже отаца наших, сачувај наследство моје!“

заповеда:

„Имајте љубав међу собом!“ и проклиње:

„А ко од њих одступи од онога што сам им наредио, гнев Божији да прогута њега и семе његово…“

Амин…

И ја, најнедостојнија од свих, Господу се молим да нас памети призове…

Дан после Св. Саве, 2011.