Благодарност и нови позив г-ну Буловићу

Након што је са нашег сајта г-ну Буловићу упућен позив да се огласи у јавности и даде неки нови деманти (видети рецимо „Да ли ће ускоро нови деманти“), он се љубазно, као што је било и очекивано, одазвао, и изјавом путем Танјуга упутио јавности неколико демантија (http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/242629/Vladika-IrinejMolimo-se-Bogu-da-se-Artemije-pokaje).

Захвални смо г-ну Буловићу на исказаној сарадњи. Наравно, нико није очекивао да ти деманти буду искрени, истинити и тачни; и ту нас г-н Буловић није изневерио.

Такође, поручујемо г-ну Буловићу да се као следећи корак очекује његов иступ и у грчкој јавности; овај текст се може сматрати и јавним подстицајем и позивом на тај чин. Митрополит Амфилохије и г-н Јевтић претрпели су у Грчкој, слободно се може рећи, јавне поразе у недавним окршајима; позван је сада г-н Буловић да се „огледа“. Можда ће бити боље среће. Можда њему неко и поверује?

 

 

Погледајмо сада изјаву-деманти г-на Буловића, коју је пренео Танјуг 20. марта.

 

1. С обзиром да прогон Епископа Артемија и његових монаха траје већ више од годину дана, да је о томе до сада много и писано и говорено, да су са прогоном упознате и друге помесне Цркве, те да су се из појединих Цркава због прогона чули гласови протеста, упућени носиоцима прогона, г-н Буловић је нашао за сходно да демантује да се овде ради о прогону.

„Они себе приказују као прогоњене, што је нетачно“, поручио је г-н Буловић јавности.

Такође је г-н Буловић из Новог Сада „објаснио да до сада предузете мере према ‘артемијевцима’ нису прогон“.

 

2. Острашћеност, мржња, нетрпељивост и сличне страсти, испољене до сада према Епископу Артемију, такође и Архимандриту Симеону, биле су читавој јавности више него видљиве у протеклом периоду. То је такође било предмет исцрпних коментара у другим помесним Црквама.

Стога је г-н Буловић нашао за сходно да и то демантује изјавивши да се према прогоњенима „не гаји мржња и нетрпељивост“.

 

3. Продужавајући своју изјаву-деманти г-н Буловић, будући да се врло љубазно одазвао позиву, допунио је тврдњом да „до сада предузете мере“ нису произвеле „ничије злостављање, страдање или хапшење“.

Овде би г-ну Буловићу, сасвим реторски, могло бити постављено неколико питања:

• у коју категорију сврстава сузе Епископа Артемија прилико напуштања Грачанице?

• у коју категорију сврстава брутално, од стране шиптарске полиције и међународних оружаних снага, избацивање Епископа Артемија из манастира Дубоки Поток, и затим са Косова и Метохије?

• у коју, пак, категорију одређивање вишенедељне полицијске пратње, са готово свакодневним претњама преко медија да је поднета кривична пријава, да ће бити поднета кривична пријава, да ће бити ухапшен…?

• у коју затим категорију инсценирано, злонамерно, неосновано и тенденциозно хапшење Архимандрита Симеона и г-на Предрага Суботичког?

• У коју категорију …………………..?

Нека се, међутим, г-н Буловић осећа слободан од обавезе да одговара на ова питања и да их демантује; она, могло би се сматрати, имају само реторски карактер.

 

4. Проширујући своју изјаву-деманти г-н Буловић покушао је да демантује самога себе! И у томе је успео!

Додао је, дакле, „да је Артемије једини кривац за ситуацију у којој се нашао“.

Али, г-не Буловићу, па сви су говорили и понављали небројено пута да је Симеон главни „кривац за ситуацију у којој се Артемије нашао“; чак и да је једини кривац! Јер, у питању је „добри, радни, вредни, честити, поштени Владика Артемије“! Упитајте г-на Гавриловића, на следећој седници Синода, који је то изјавио. Упитајте Вашега „брата“ г-на Јевтића, који је то понављао. Не верујемо да ће Вам одрећи помоћ.

Али, чекајте, па и Ви сте изјављивали – „у тим проблематичним трансакцијама нема присуства Владике Артемија“! Сећате ли се тога?

Немојте се само још једном самодемантовати, молимо Вас!

Коме сада да верујемо – г-ну Буловићу или г-ну Буловићу?

Већ полако чили жеља да Вам упутимо нови позив за неки следећи деманти.

 

5. Још један неопходни деманти изрекао је г-н Буловић:

„Зато и нема хистеричне и грозничаве ужурбаности да они буду кажњени“!

Захваљујемо г-ну Буловићу на хумору који исказује, покушавајући да разбије монотонију непрекидних демантија, и забави читаоца.

Премда би се код неуких могла јавити нека питања, попут:

• брзина и ужурбаност са којом је донета Одлука о уклањању са управе Епископа Артемија 11. фебруара 2010, и то само неколико сати након повратка „Комисије“ из Грачанице, која је уз то у Грачаници боравила такође само неколико сати, и у свом саставу имала нестручна за тај посао лица, како би се могла окарактерисати, с обзиром да није, како демантујете, била „хистерична“ – можда „психотичном“?

• која нам реч онда преостаје да окарактеришемо „ужурбаност“ са којом је кажњен Архимандрит Симеон од стране Црквеног Суда, будући да је то учињено док је био у притвору, и то у другој држави? Који Суд доноси пресуде, а да није саслушао оптуженог? Добро, познато нам је, Инквизиција… И који још? Ваш? Да, да…

• У какву, пак, врсту „ужурбаности“ сврстати хитно, неосновано и незаконито расписивање међународне потернице против Архимандрита Симеона, са циљем његовог непосредног смештања у затвор, и онемогућавања на тај начин било каквог деловања и говора – у „бесомучну“?

• ……………………

 

6. И најзад, заокружујући своју изјаву-деманти, г-н Буловић као „шлаг на торту“ додаје да је „Црква до сада више пута … позивала Артемија и његове следбенике да престану са неканонским понашањем разорним за црквено јединство“.

Али, г-не Буловићу, потврдиће Вам сваки верник – па Ви сте тај који гази Каноне, и то јавно, и хвали се тиме, и притом проповеда то гажење и кршење Канона као исправно! О, знате ли колико је то кажњиво, г-не Буловићу.

Ви морате бити кажњени, за многобројна безакоња, гажење Канона, кварење Вере, чињења јавних саблазни таквим понашањем, учења других да ходе тим путем…! То је насушна и примарна потреба Српске Цркве! Тек након тога створиће се услови за повратак мира и поретка у Српску Цркву.

И заједно са Вама Председник Синода г-н Иринеј Гавриловић, и Цетињски Митрополит, и г-н Јевтић, и остали „приручни“ и „посилни“.

Ви сте ти који газите и кршите каноне, и то чините јавно, не стидећи се тога, и упућујете и друге да то чине и ходе Вашим стопама, и тиме „разарате црквено јединство“. И већ сте га разорили.

Знате ли колико Вам тешке казне следују?

Само Ваш одлазак у јеврејску синагогу и учешће у јеврејском обредним радњама има за Вас несагледиво трагичне последице. И при томе то нисте учинили тајно, него јавно, наочиглед целога света, саблазнивши тиме многе Православне савести!

 

 

 

 

Шта заправо значи позив упућен од стране г-на Буловића Епископу Артемију „да се покаје“?

Шта друго ако не да се покори њиховим безаконим и антиканонским одлукама и чињењима, којих је било небројено, не само у протеклих годину дана, него много више у претходним годинама. Да прихвати безакоње и да га одобри, да га легитимише.

Са којом перспективом треба да се обави то потчињавање?

Са којом другом ако не у смислу саображавања њима, њиховом начину деловања, размишљања, „управљања“, итд.

А то управо значи саображавање са праксом страном Цркви и Предању, страном Еванђељу и науци Христовој.

То другим речима значи да постане као један од њих, сличан њима.

Али, зашто би то Епископ Артемије учинио? Која је цена?

Зашто би неко, ко је читавог живота стајао за Истину, борио се за њу, живео њоме, сада је одбацио – и пригрлио лаж, непочинство, безакоње, свакакве неправилности и девијације?

И то на позив г-на Буловића?

Управо онога г-на Буловића који је изјављивао и претио да ће „сломити кичму Артемију“! Који годинама већ води кампању клевета, сплетки, инсинуација, интрига…

Хајте, г-не Буловићу, није ли ово и од Вас превише!

Планина безакоња коју сте нагомилали вапије за покајањем. Од Вас се захтева покајање, и то дубинско, дуготрајно, почев од Хануке, па редом! И у том смислу подстицања на покајање, биће и канонски лек-мера која Вам следује.

 

 

 

 

И на крају, нити Ви, нити неко од Ваше „браће“ који тако „храбро“ дају интервјуе по Грчкој, не „охрабристе“ се још да одговорите на питања која Вам је, пред очима читаве Православне јавности, у два наврата поставио Митрополит Пирејски Серафим.

Шта чекате г-не Буловићу? Немојте само опет неки деманти. Овде Ваши деманти не пролазе. Уосталом, Митрополит Пирејски Серафим је управо Вас лично демантовао. Претрпели сте пораз.

 

У свом недавном писму, насталом као одговор на интервју Митрополита Амфилохија за Ромфеу, Митрополит Пирејски, управо за „посрамљење својих критичара“, наводи да је својевремено (пре годину дана) прихватио „недоказану усмену изјаву, из уста Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја, о ништавости Канонског Отпуста Високопреподобног Архимандрита г. Симеона Виловског…“.

Ви слагасте тада, г-не Буловићу, једнога Архијереја, сасвим „мирне савести“ и неусиљено, и очекујете да Вам се још верује?

Каквом моралу Ви учите Хришћане, г-не Буловићу? Римокатоличком, инквизиторском, папистичком…? А каквом Ваша „браћа“, г-н Јевтић и Цетињски Митрополит; да ли истом?

Пошто Ваш пример, извесно је, не сведочи Православни морал, Веру и живљење!

 

„Неумољива канонска питања за канонски безакона чињења Светосавске Српске Цркве“, дакле, остају још увек неодговорена, и поред исхитреног „истрчавања“ по медијима, како Вас, тако и Цетињског Митрополита, као и г-на Јевтића, и на њих одговоре очекује не само Митрополит Пирејски, него читава Православна пуноћа, и посебно:

„На основу

а) којих канонских поступака
б) којих канонских оптужница
в) прилагања којих чињеничних доказа
г) којих канонских испитивања
д) којих истраживања оптужница
ђ) којих канонских суђења
е) којих одбрана и
ж) којих правних лекова су донете:

I)        Одлука Светог Синода Српске Цркве од 11-2-2010 о привременом удаљавању Епископа Артемија са Његове богоспасавајуће Епархије
II)       Одлука Светог Архијерејског Сабора Српске Цркве од 2-5-2010 о наметању Епископу Артемију казне свргнућа са управе Његове Канонске Епархије
III)     Одлука Светог Синода Српске Православне Цркве о наметању Епископу Артемију забране свештенодејства, и
IV)     Одлука Светог Архијерејског Сабора Српске Цркве о наметању Епископу Артемију казне рашчињења са високог Архијерејског достојанства“?

 

Немојте само опет неки деманти, апелујемо г-не Буловићу, хајте једном одговорите као човек, као муж (у словенском значењу те речи) – нећемо рећи „као Архијереј“, то су можда недостижне, Хималајске висине, за Вас.

Можете ли г-не Буловићу? Можете ли пружити ту радост Православној плироми?

 

Уредништво