Горица Т: Покољ српских душа

Покољ српских душа врши се …

(Авва Јустин)

Суочени смо са агресивним урушавањем темеља и свих носећих стубова – ослонаца једног народа: угрожена је Вера наша Православна, угрожен је СрБски језик и писмо, угрожен је економски систем, угрожени су сви системи кроз које један народ функционише. Окупирани смо и споља и изнутра. Угрожен је и наш биолошки опстанак.

Чини се да се налазимо пред затирањем. На делу је насилна промена духовног идентитета, која се спроводи перфидном пропагандом о модерној цркви, „цркви“ која прати потребе данашњих људи, која је „прављена по мери човека“. То је „црква“ чија су учења погубна за душу, јер је воде све даље од изворнога предања. Та „црква“ се човеку перфидно намеће својом чисто људском логиком, и пријемчива је за све оне који нису у стању да осете и препознају Божанско, за оне који људску логику користе и у промишљању о вери.

То је „црква“ у којој многи, као и јудејски фарисеји „веру и смиреност замењују спољним демонстрацијама вере“.

То је бесрамна подвала „преучених“, свесно бежање од Истине да је „Господ Христос јуче и данас исти и вавек“, да је свет нешто што се мења у времену, али се „Црква не мења, не мења се њена Божанска Истина, њена вечна Божанска Правда, не мења се њено Божанско Јеванђеље“ како нас о томе апологета и догматичар о. Јустин учи.

То је покушај да се сакрије да је једина Истина непроменљива и непропадљива кроз сво време постојања света, да узалуд данас неправославни човек покушава да створи Бога заборављајући да је још давно Бог створио човека…

Није први пут да смо изложени стравичном и духовном и физичком затирању. „Данак у крви“ дајемо од пада у турско ропство. Заправо, и још пре тога… И данас су непрегледне колоне деце које ововремени јањичари на својим „коњима у сепетима“ одводе.

Модернизација и глобализација су усавршиле и овај злочин, перфидније га изводе, о њему је скоро забрањено говорити. А и кад се проговори, говори се о „одливу мозгова“, о „људским правима“, о „праву на различитост“, а не о „покољу душа“, што је заправо, истина. Тако, страдање непрекинуто траје столећима.

Милиони из нашега рода су страдали „због крста са три прста“, са погледом ка Небу и молитвом Господу… И данас страдају. Најчешће од оних који су своју веру издали и изабрали земаљско царство.

Али, у стара времена, било је другачије.

Народне вође су били духовни горостаси, који су били и Христови ратници. Вером у Господа вазносили су се у Царство Небеско, а потомцима су остављали завет да чувају Свето Предање и да за Христа, кад устреба, страдају… А потомство је своје бесцено наслеђе чувало следећи свете претке и настојећи да их у врлинама и оданости Богу и Отачеству бар достигне…

Данас нам поново убијају Карађорђа, поново убијају јасеновачке мученике, поново цементирају јаме препуне костију невиних жртава страдалих са благословом „блаженог Степинца“, само због „крста са три прста“, поново убијају Ђенерала Дражу, и светог патријарха Варнаву, св. Вукашина из Клепаца, св. Оца Харитона… Нема савести која би се огласила. Нема чак ни трунке стида због тога. О покајању да се и не говори.

У она, стара времена, када је владар био домаћин и када је патријарх био духовни пастир, „систем вредности“ који су свети Оци утврдили је био „образац понашања“, и најбољи су томе следствовали, а остали ишли за њима и верујући и знајући да их воде правим путем, путем спасења…

А данас?

Упорним настојањима да се све релативизује, да се ништа не поштује, урушена је, не само држава – правни поредак, већ и међународни поредак, а разбија се и урушава и јединство свете Вере… Наметањем силе безакоња као јединог правила понашања, урушава се поредак и улази у беспоредак, у пакао моћних, а безбожних…

Наш је народ увек највише страдао када је настојао да се прилагоди окружењу, да се са њим поистовети, да прихвати туђе по цену да поништи себе, и да постане оно што никад није био… То су заправо све досадашње издаје… од Косова Поља па до данашњега дана.

Свако наредна издаја и страдање било је другачије и теже. Садашње страдање је и суштински другачије. Садашња издаја је и већа и тежа, заправо, највећа могућа. Јер, издана је Вера, издана је Суштина.

Сада смо изнутра окупирани. Сада су нам душе угрожене. Сада нам душе разједају они који би морали бити пастири наши… и зато су најболније ране које нам они задају.

Од нападача спољних брани се силом оружја и силом Вере. Јер кад сила Вере оснажи срце и оружје, победа с Божијом помоћи долази…

Најуспешније смо се бранили утврђени у својој вери, својој особености, препознатљивости, бранили смо се Православљем и духовношћу која из њега извире и којe граде непобедив бедем Вере и везују нас за Небо.

Да ли смо свесни да је све што је најбоље у нашем народу усађено кроз веру?

У траговима има доброг и у онима којима је земаљско претежније, но временом се губи, као што им се и вера изгубила.

Није узалуд речено: „Благо човеку који не иде на веће безбожничко, и на путу грешничком не стоји, и у друштву неваљалих људи не седи“…

Зар је потребно да свака генерација на сопственој кожи учи „ко је вјера, а ко је невјера“? Наук су наши преци стекли, а ми бисмо бар морали знати да није Његош узалуд певао „спуштавах се ја на ваше уже, умало се уже не претрже… од тада смо виши пријатељи“.

Није случајно Св. Сава оставио аманет „Срби, народ мој, Христови су, а не папини“. Знао је Светитељ сву погубност коју доноси веровање у папу. Није случајно у Законику цара Душана садржан део који се односи на деловање „латинских жупника“.

Погубна латинска погубна јерес као стоглава аждаја обрушавала се и данас се обрушава на свето Православље, да га поништи и освоји, не бирајући средства.

Само, Србија је некада имала благочестиве владаре. Последњи владар слободне СрБске државе, деспот Ђурађ Бранковић, одбио је да пошаље своје представнике на саборе у Фиренци и Фераре, поводом потписивања уније са Латинима. Тада је непоколебљиво и храбро Веру Православну бранио и сам одбранио Св. Марко Ефески.

Одговор Деспота на латинску понуду да му помогну у одбрани против Турака, под условом да прими папску веру био је да га „његов народ сматра несрећним, али мудрим човеком, а када би урадио то што од њега Латини траже и примио туђу веру, сматрали би га несрећним лудаком“.

А све је то било много пре Јасеновца, Јадовна… Бљеска и Олује…

Шта ли би данас благочестиви деспот Ђурађ рекао?

Све се понавља, само онај ко не жели да види и препозна Истину за њу и не зна. Борба за људске душе траје…

Ево писма латинског бискупа које сведочи о једном од начина побеђивања Православља, о унијаћењу у Румунији:

„Нико међу Румунима неће да чује за римског папу“, признаје бискуп у једном писму упућеном редовнику језуитског Удружења, „али они желе да избегну велике финансијске терете које им намеће месни шизматички (православни) епископ. Нека зависе од нас, у почетку финансијски; они су осетљиви на паре. А њихово право обраћање у католицизам, нема сумње, доћи ће касније“. То је био почетак стварања унијатске „цркве“ у тој области.
Видимо ли и препознајемо ли шта се данас у СрБским земљама дешава?!

Са Светосавског трона требало би да непрестано одзвањају речи Светога Саве… да звоне сва православна звона, да држе будним верни народ, да га опомињу, упозоравају, поучавају, снаже… и да га неодступно воде Светосавским путем.

Да се не враћамо у далеку прошлост, довољно је да се подсетимо нашег страдања у двадесетом веку.

Иако Конкордат заслужује да се о њему говори много више, да би се разумела данашња дешавања, помињањем Конкордата желим да подсетим на то велико искушење које смо успешно пребродили, јер су народ предводили прави пастири… Захваљујући милости Божијој, имали смо тада великане Православне Цркве, патријарха Варнаву Ристића, епископа св. Муч. Николаја Велимировића, митрополита Гаврила Дожића, епископа Иринеја Ћирића и неустрашив верни народ…

Пример правог пастирског наступа архијереја верног Православљу је обраћање патријарха Варнаве верницима уочи прославе СрБске Нове Године.
Властодршце је описао као „људе без разума и поштења“ који су „ударили на светосавску православну цркву“. Упозорио је: „Сви редути у овој слободи и слободној држави уништени су и предати“ и дошао је ред на последњи бедем, на „свету српску Цркву“. Ево шта још говори наш свети патријарх:

„Из сасвим непознатих разлога и ником недокучивих узрока они су направили уговор са црним поглаваром црне интернационале. Тим уговором они хоће да доведу до тријумфа тога поглавара на Балкану, за којим они теже хиљадама година. Против тога црног поглавара и његове језуитске војске борили су се најпре византијски патријарси и цареви. Када је њихово оружје малаксало, борбу су прихватили наши славни Немањићи на челу са Св. Савом. Када је српско царство пало на Косову, и сами Турци су се борили против латинске најезде на Балкан. Знали су Турци лажни карактер те интернационале, па јој нису дали на Балкан. Знали су Турци разорно дејство њено унутра у држави, знали су да та интернационала не преза ни од каквих средстава, ни од каквих сплетака и интрига, па нису улазили ни у какав компромис са њом. Православну веру Османлије су понекад и гониле, али су је сматрали за веру и поштовали као веру. Међутим, на ону црну интернационалу гледали су не као на веру, него као на политику. И ето, браћо моја, тој нескрупулозној политичкој организацији данас наши властодршци широм отварају капије и пуштају је да стане чврстом ногом на Балкан. И то ко и кад? Не какви туђинци, но крштени синови Светосавске цркве… Нека је част Турцима и нека је срам таквим православцима и таквим Србима!

…Пребацују нам што уносимо политику у Цркву! Не уносимо ми политику у Цркву, него уносе отров у цео организам народни они који су изгубили и памет и родољубље и поштење… Ко ће казати народу истину ако не народна света Црква? Одакле ће се чути глас Божији и глас пригушене народне савести, ако не из Светосавске цркве? Ја се не бојим овога што сада говорим. Ја се бојим да нисам одоцнио да ово јавим народу. Можда сам ово требао раније рећи. Бојим се одговараћу зато пред судом Божијим. Али све сам рачунао као и сви савесни људи у овој земљи, да ће се зло прекратити…“

Историјске чињенице су неумољиве и оне говоре о томе да је свесни и верујући народ устао у одбрану најсветијег што има, у одбрану своје свете вере Православне.

Тада су се из Цркве искључивали политичари, министри и посланици православне вере који су гласали за Конкордат!

А данас?

Данас се чувари Православља прогоне и изгоне са светог Косова и Метохије! Данас се врши егзодус целог народа Божијег и монаштва – неустрашивих Христових војника који непоколебљиво стоје у одбрани светоотачког предања. Данас се примењују методе инквизиције према свима који се усуде да сведоче да „Крст Православља носи радост Спасења“!

Очигледно је да садашње „институције СПЦ – не иступају самостално и делују веома колебљиво“… „Бројни представници СПЦ нису на висини свог мисионарског позива, као ни моралног живота који од њих захтева вера Православна“. Зато све чешће чујемо да уместо Божије благодети призивају „благодет Европске уније“.

Као привезак државне политике чак делују жалосно. Једино су непоколебљиве у претњама и обрачуну са онима који не одступају од Светосавља и Светотачког предања.

Изненађује жестина напада на преосвећеног владику Артемија и претње које стижу „са највишег места“, и то не само владици Артемију, његовом монаштву, већ и верном народу – „санкцијама“!

Није ли парадоксално да са трона Св. Саве најжешће нападан онај који најдоследније и најпостојаније следи пут Светога Саве, Св. Владике Николаја, св. Јустина Ћелијског?!

Речено је: „Можеш да радиш шта хоћеш, али не можеш докле хоћеш“…, јер Божији суд је коначан…

Намеће се питање да ли смо свесни да је у току промена духовног идентитета нашега народа, да саморазарајуће, поданичко понашање води у нестајање нашега народа, да насиље над свим националним, свим што је у гене наше уткано води у нестајање нашега народа. Да се разарање духовне и националне свести врши на све начине, па и насиљем над ћирилицом, светом и мученичком, јер је и народ који се њоме служи свет и мученички…

Подсећамо да је католичка „црква“ ћирилицу прогласила „Ђавољим изумом“, а Методија, јеретиком… А сви видимо да се данас врши бесомучно латиничење и латињење СрБа. И ћутимо?!

Не тако давно, митрополит св. Петар Зимоњић – успротивио се усташкој забрани ћирилице у Сарајеву, одбио да замени печате.

А данас?!

Треба ли ишта рећи или је довољно подсетити на вапај светог владике Николаја који непрекидно одјекује над СрБским земљама: „Не, ако Бога знате, господо СрБска, ако сте и учени, будите паметни!“

Дешава нам се православна и национална трагедија несагледивих размера…

На делу је апостазија, а на испиту је сав народ СрБски. Стављени смо на пробу исповедништва Православља и светосавске вере.

„Заглушујућа пропагандна инверзија“ намеће богоодступнички пут, јер тај пут води у нестајање СрБије. Знамо да је овом безбожничком свету свака Србија велика, јер је не мере територијом, већ мером слободе и правде уграђених у дух и душу СрБског народа.

А лепота Православне вере је у потпуној слободи коју Бог даје човеку… У тој и таквој слободи Србин је вазда стремио висинама за које неправославни и не знају да постоје.

Није лако борити се са пријемчивим земаљским царством и тежити вечном. Зато многи, чак и они за које смо веровали да су изабрани, оклизну се кад верују да ће инославнима приближити Православље, и сами подпадну под њихов утицај, па заувек отпадну од Светоотачког завета.

Св. Максим Исповедник каже „ја не називам љубављу, него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави када неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде“.

Милошћу Божијом у нашем народу је поникао и уз св. Јустина Ћелијског узрастао до светоотачких висина владика Артемије, најчвршћи стуб и највидљивији светионик у овоме времену тмине и помрчине. „Смерни и смирени служитељ народа и Христовог олтара“- владика Артемије носи свој крст прогнаника и мученика. Милошћу Божијом, дата нам је прилика да га следимо на тешком путу очувања Светога Предања.

Постојаност којом истрајава на путу исповедања Православља задивљује и подстиче. Једини прави ученик и следбеник аве Јустина непоколебљиво стоји у одбрани вере и очувању и спасењу душа наших.

У времену општег духовног посрнућа, у времену када се над СрБским народом примењује „ефекат куване жабе“, владика Артемије носи свој крст и нескривено се противи и екуменизму и доласку папе у Ниш.

Намећу нам се бројна питања: Ко је тај који хоће да дочека папу пред лобањама праведника газећи душе оних који су крстом и себе и нас одбранили? Ко нас то води на смртоносну литицу богоотпадништва?

Св. Јован Кронштатски учи:

„Бори се против сваког зла, тренутно га уништавај, војуј против њега оружјем свете вере датим ти од Бога, оружјем Божанске правде и мудрости, молитвом, побожношћу, крстом, храброшћу, преданошћу и верношћу“.

А овако поучава св. Јустин Ћелијски:

„Деси ли се да народ, у саблажњивим тренуцима своје историје, напусти своје светосавске светиње и идеале, светосавско свештенство се не сме повести за ниским нагонима народним, него високо држати заставу светосавског идеализма. Ако чак и многи свештеници, и многи епископи, изневере Светосавље, па ти останеш сам на светосавском путу, и онда се не бој, него храбро и чврсто држи светосавску заставу до краја, до мученичког краја и радосне смрти за светосавске светиње и идеале. Јер знај: са тобом је држи он – вечни епископ Србске цркве Свети Сава. А са њим – сва света и славна војска светосавских бесмртника, којих је пун небески свет. И непоколебљиво веруј: светосавска застава ће у србском роду увек наћи свога неустрашивог заставника, можда у неком простом сељаку или одушевљеном монаху. Радуј се што је тако! Јер је главно: да нас Свети Сава не напусти. Напусти ли нас он, напустиће нас и Бог, и небо, и земља, и све што је свето и честито било у нашој историји од почетка до данас“.

За својим Учитељем владика Артемије смерно корача предводећи бројно монаштво и верни народ… И сваким даном, Богу хвала, све је више пробуђених душа…

Господе, чувај их…

Господе, помози да останемо достојни својих светих предака…

Господе, сачувај нас… душе наше устрептале сачувај и спаси…

Април 2011. г.                   

Горица Тркуља