Подсећање: Koсовска хроника

ГЛАСНИК КиМ број 110, 18. мај 2002. године

АКО ЗАБОРАВИМ ТЕБЕ КОСОВО,

СРПСКИ ЈЕРУСАЛИМЕ,

НЕКА МЕ ЗАБОРАВИ ДЕСНИЦА МОЈА (Пс.137,5)

 

Милошћу Божјом, за последњих годину дана у Чачку и околини са благословом епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Артемија и епископа жичког Стефана, по трећи пут је прикупљена хуманитарна помоћ за наш многострадални и намучени народ српски на Косову и Метохији.

Ова трећа акција започета је половином фебруара а завршена половином априла ове године. Прикупљено је око 40 тона помоћи. Бог није дао да пропадне ова наша жеља и добра намера да колико било ублажимо невоље, страдања и патње нашег народа на Косову и Метохији.

На пут се кренуло 16. априла у 2 часа по поноћи, јер је у 7 часова чекала пратња у Звечану. Без пратње КФОР-а и мултиетничке полиције не би се могла ова тешко прикупљена помоћ доставити по српским селима.

После проласка кроз Приштину и поред Урошевца, стигли смо у Косовску Витину испред које смо видели доста срушених и запаљених српских кућа.

Помоћ се састојала од животних намирница, средстава за хигијену, нове и половне гардеробе и обуће. Понели смо за свако село и комплет видео касета са духовним садржајем о Св. Сави, Хиландару, Св. Василију Острошком и сл. као и по комплет аудиокасета са духовним и родољубивим песмама. За сваку кућу смо спремили и комплет од по 10 штампаних једнолисница са разним духовним темама и разне пластифициране иконице. Понели смо и по две свеске за сваког ђака са иконом Св. Саве на корицама.

Акцијом је обухваћено око 700 кућа у двадесетак села Косовског Поморавља. У све три акције прикупљено је око 85 тона помоћи која је испоручена у око 25 села.

Ипак, најважније је од свега био сусрет са тим храбрим људима, радост, подршка, утеха и нада да нису заборављени, иако су нам у већини места сведочили да смо, на жалост, први из Србије који су дошли код њих у село да се распитају о њиховом животу и да им донесу помоћ.

Дај Боже да се Срби обоже, сложе и умноже, али и да схвате да нам нема срећне, лепе и мирне будућности и благослова Божијег на нама и нашој деци ако не почнемо да живимо по заповестима Божијим и ако свако од нас, колико је у могућности, не допринесе да се ублаже муке и патње Срба с Косова и Метохије и да им се на било који начин помаже, јер они на Косову и Метохији, иако ми тога нисмо свесни, чувају и бране све нас и целу Србију.

”КАД УЧИНИСТЕ ЈЕДНОМ ОД ОВЕ МОЈЕ НАЈМАЊЕ БРАЋЕ, МЕНИ УЧИНИСТЕ” (Мт.25,40)

На Источни петак и спаљивање моштију Св. Саве на Врачару 27.4/10.5. 2002.год.

Према тексту јеромонаха Пантелејмона, манастир Црна Река

 

Српске светиње на Косову и Метохији

ПУШКАРНИЦЕ ОКО ЦРКВЕ

Витина, маја 2002.године

 

У порти цркве Свете Петке у Витини, у три различита угла, размештено је исто толико добро утврђених пушкарница. Опасане су високим наслагама џакова са песком, и у њима стално дежурају припадници Кфора из америчког контингента.

– Да није њих, сада не би било ни цркве – каже нам протојереј Драган Којић, старешина овог храма у Витини, где се за три последње године број српских породица са 700 смањио на 50.

Та богомоља, чувана напуњеним пушкама, једна је од ретких на Космету које су преживеле рушилачки талас у последњим летима. Јер, по подацима „Гласника Косова и Метохије“, који излази у Грачаници, Шиптари у Покрајини су од доласка мировних снага минирали или спалили чак 108 српских светиња, па од неких није остао ни камен на камену.

Таква зла судбина снашла је, рецимо, манастир Светог архангела Гаврила, у селу Бинач, два километра удаљен од Витине. То место је најстарија српска насеобина у овом крају, а Шиптари су, осим манастира, уништили и сеоску цркву.

Бинач је, иначе, мешовито село, као и Горњи Ливоч код Гњилана. У овом другом посетили смо сеоско гробље, где су до темеља срушени капела и мала црква. Мештани веле да не знају ком је свецу била посвећена, али знају да је више нема, иако је у тренутку минирања јединица Кфора боравила у кући само сто метара удаљеној од ње. Догодило се то 2000. године, на размеђи другог и трећег миленијума.

На гробљу у Ливочу затекли смо и једног од житеља овог места како замишљен стоји поред обореног споменика што га је подигао свом оцу Стојку Спасићу. Други асоцијативни детаљ уочили смо при доласку на Космет, недалеко од главне аутобуске станице на периферији Приштине. Ту је један Шиптар, каменорезац, својој радњи за израду споменика дао назив „Бил Клинтон“ рачунајући, ваљда, да је онај чије име радња носи заслужио споменик од њега.

У јединој већинској српској општини на Космету, Новом Брду, сачувана је црква Успенија Пресвете Богородице, подигнута у селу Бостане. Али, нису сачувана сва села, па их је остало само девет, јер су све куће у Клобукару и Влашцу попаљене и ту више нема никога.

Г. Оташевић

 

ПИСМО ИЗ КОСОВСКЕ КАМЕНИЦЕ

ЗА: Г-дина Ј.П. Јаремцука, општинског администратора Каменице

Координациони центар за Косово и Метохију Београд

Командира УНМИК-полиције Каменица

Председника Скупштине Косова г-дина Неџата Дација

Г-дина М. А. Новицког, омбудсперсона Косова Приштина

Mercy-corps-у Приштини

ОСЦЕ Гњилане

ОД: Богољуба Милошевића, посланика Коалиције „Повратак“- Косовска Каменица

ПРЕДМЕТ: Страдања једног обичног Србина и како му помоћи?

ДАТУМ: 15.мај 2002.године

 

Поштована господо,

Скоро је три године како је Косово и Метохија протекторат Уједињених нација. Време неумитно тече и тај временски период је довољно дуг да се много тога промени на боље. Нажалост за Србе на овим просторима за сво ово време живот је све тежи, скоро немогућ. Уместо да се услови живота побољшавају они постају све тежи, чак неподношљиви. Да бисте сагледали егзодус целе једне националне заједнице представљам Вам живот и страдања једног обичног Србина. Србина који ни на који начин не може да угрози развој „младе демократије“ која се овде „изграђује“.

Јевтић Трајан из Косовске Каменице рођен је 1934. године у селу Божевцу, општина Косовска Каменица.

Инвалид је рада, дијабетичар, инсулин завистан и прима га 2 пута дневно. Отац је троје одрасле деце. Кћерка је удата а два сина су још далеке 1975. године отишла у Србију. И поред парализе и дијабетеса узорни је пољопривредни произвођач. Поседовао је воћњак на 2,5 хектара у селу Одевцу, камион, мотокултиватор и трактор. Поред обраде своје земље помагао је још 20 породица, својих ближих и даљих рођака, пријатеља.

Сејао им је кукуруз, косио траву, обављао транспорт.

Двадесет трећег априла 2000. године сејао је кукуруз Стојану Димитријевићу из Косовске Каменице када га је напала група од 8 омладинаца који су га тукли рукама и ногама и нанела му тешке телесне повреде од којих се лечио у Врању четири месеца. Том приликом трактор му је практично демолиран. Камењем је сломљено свих осам стакала на кабини и све остало што је могло да се сломи. Случај је пријављен КФОР-у. Резултат истраге: нула. Починиоци непознати.

Породична кућа у селу Божевцу демолирана и опљачкана. Пријављено полицији. Истраге није било.

У селу Одевцу запаљено 0,75 хектара под вишњом а посечене и из корена извађене шљиве сорте стенлеј са површине од 0,80 хектара. Због честих напада три године није брао шљиве и вишње. Све пријављено полицији. Резултат: ништа.

На повратку из села Ајновце у Косовској Каменици на тзв. Коларском мосту дана 03.03.2001. каменован трактор и поломљено задње стакло на кабини.

Запаљена шума у површини од 0,80 хектара у селу Беривојце 2001. године.

У пролеће 2001. украден мотокултиватор ИМТ 509. Пријављено полицији. Истраге није било.

Дана 17.11.2001. (на дан општих избора) каменован у селу Беривојце. Сломљено стакло на десним вратима кабине трактора. Дана 04.04.2002.године испред куће запаљен камион ТАМ 2001. Изгорела цирада. Пожар угасили ватрогасци општинске ватрогасне бригаде, све пријављено полицији, извршен увиђај, резултата нема.

У току 2000.године искључен телефон. Дана 04.05.2002. први пут уручена опомена за плаћање рачуна у износу од 404,40.

Деветог маја 2002. године у периоду од 24:00 до 04:00 сати украден трактор. (У овом периоду је укинут полицијски час који је био на снази од 23:00 до 05:00). Ујутро је све пријављено полицији. Увиђај није вршен. Резултата нема.

Г-дин Трајан Јевтић сад очекује да га ликвидирају јер више нема шта да му краду, пале, секу, уништавају.

Али Трајан Јевтић сад буквално не може да живи јер му је трактор служио поред обраде земље и за кретање. Више нема воде јер живи у делу града где вода не долази због висине а коју је транспортовао трактором. Његова пензија је мала а сада ће изостати и приходи од преосталог дела воћњака јер не може тамо да оде.

Трајан Јевтић моли све који могу да му помогну да му се трактор нађе и врати. Уколико то не може онда моли за кредит како би набавио други трактор а кредит би враћао продајом вишања и шљива. Тражи међутим и заштиту јер ће бити узалудна свака набавка машине коју могу поново да му украду. Тражи и да му се заштити живот који су већ неколико пута до сада покушали да му одузму.

Поштована господо,

Очекујем Ваш коментар али и Вашу помоћ како би овај човек могао остатак живота да проведе у миру. Сматрам да у „изградњи демократије“ не морају баш да се користе овако брутална средства. Очекујем Ваш одговор у име Трајана Јевтића.

Мој E-mail: bogomilos@yahoo.com
или bogomilos88@hotmail.com
У нади да ћете услишити мој апел срдачно Вас поздрављам.