Почетна / Житије / Свети Михаило, Митрополит кијевски

Свети Михаило, Митрополит кијевски

30. СЕПТЕМБАР

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ

МИХАИЛА,

митрополита Кијевског (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за септембар)

 

Свети Михаило би првим митрополитом Кијевским и Сверуским. Управљао Руском црквом у дане светог равноапостолног кнеза Владимира. Освојивши грчки град Корсун,[1] кнез Владимир прими тамо свето крштење и ступи у брак са принцезом Аном, рођеном сестром Византијских царева.[2] Чврсто решен да светлошћу Христове вере просвети сву велику државу своју, равноапостолни кнез одмах затим посла из Корсуна изасланство у Цариград к царевима и патријарху са молбом: да пошаљу црквене пастире ради крштавања Руске земље, помрачене тамом идолослужења, и ради управљања Руском црквом. Цариградски патријарх свети Никола Хрисоверг[3] заједно са сабором епископа изабра и постави за митрополита Русије Михаила, мудрог разумом, поучљивог и светог животом.[4]

Добивши од патријарха потребна упутства, митрополит Михаило крену кнезу Владимиру, у пратњи одређеног духовенства да му помаже у управљању, шест епископа и многобројних презвитера и клирика. Са великом радошћу и слављем кнез срете светитеља, и ускоро после тога заједно с њим и са супругом крену у престони Кијев. Путовање новокрштеног кнеза и новопостављеног митрополита ка мајци градова руских би као неки свештени поход за искорењење незнабожног многобожја и идолослужења у Владимировој дедовини: јер они ношаху са собом свете мошти, крстове, иконе и свештене црквене сасуде; њих праћаше крстоносна војска – црквени пастири, дошли из Грчке и поведени из освојеног Корсуна.

Сво кратко време управљања светог Михаила Руском црквом прође у апостолским трудовима: у проповедању Еванђеља незнабошцима, у крштавању њих и утв5рђивању у вери новопросвећених. По речима црквене песме,[5] свети Михаил „земљи Руској, поробљеној убогошћу неверја, донесе из Цариграда Христово Еванђеље и дарова јој га“. Прво дело светог Михаила на месту његовог архипастирског служења би крштење кнежеве породице – његових синова, затим крштење кнежевих великаша бојара.

Наша Црква велича светитеља Михаила као крститеља престонога Кијева, и пева: „поноси се град Кијев до данас одевен ризом крштења од тебе, светитељу“. С великим трудом, али и с великим успехом, би извршено ово важно дело. Свети митрополит, епископ и многобројни презвитери учаху непросвећени народ вери Христовој, припремајући га за примање светог крштења, рушећи његова многобожачка сујеверја, „сецивом еванђелског учења посецајући идолске кипове“. У то време кнез Владимир својом влашћу доприношаше успесима њихове проповеди: он нареди својим слугама да поруше идоле исмевајући их, а народу од најмлађег до најстаријег – људима и женама, знатнима и обичнима, робовима и слободнима, да у одређени дан иду на реку да се крсте. И сабраше се житељи Кијева на обали Дњепра ради крштења, које изврши свети Михаило са многобројним духовништвом, у присуству кнеза, његове породице и бојара.

Крштењем Кијева би постављен чврст почетак за просвећивање Русије светлошћу еванђелске истине: вера Христова, коју исповедаху кнеза и бојари, постаде вером и руске престонице. Али сада је било потребно учинити је вером целе земље Руске с краја на крај, целе земље која је била под Владимировом влашћу, и над којом је за црквено управљање био постављен свети Михаило. Светитељева је дужност била да сабере стадо словесних оваца, да би и м . био пастир и учитељ. Зато ревносни архипастир, уз сарадњу равноапостолног кнеза, жуди да по градовима земље Руске засади веру Христову. Црква штује светог Михаила као сведока истине и проповедника Еванђеља Христова, који почупа „трње многобоштва и посеја плодоносно семе у земљи Руској“. Најглавнији градови Русије после Кијева у то време беху: Велики Новгород, престоница северних покрајина кнеза Владимира, и Велики Ростов, главни град Заљеске земље. Свети Михаил изврши путовања у та два града ради обраћења незнабожаца у Христову веру. Године 990, праћен епископима и кнежевим војводама Добрином и Анастасом Корсуњанином, светитељ посети Новгород; ту поруши идоле, многе крсти, сагради неколико цркава и постави при њима презвитере. Наредне године он предузе тако исто путовање са проповеђу Еванђеља у Ростов. Овога пута успех његове проповеди беше значајнији: он крсти безброј људи, подиже много цркава, постави при њима презвитере и ђаконе, установи поредак црквеног богослужења и управљања.

Године 992. свети митрополит Михаило се упокоји. Свети Владимир неутешно тугова и плака за њим, пошто у преминулом светитељу он изгуби не само доброг и ревнооног пастира, него и мудрог саветника свог у пословима државне управе.

Још одмах после крштења Кијева свети Михаил благослови кнеза Владимира да подигне Десјатини храм у част Пресвете Богородице. Светитељ не доживе да види довршење овога храма, али овај храм прими његове остатке, јер он би сахрањен у њему.

У дванаестом веку обретене као нетљене, чесне мошти светог Михаила бише тада пренесене у Кијево-Печерску лавру, у Антонијеву пештеру; а одатле 1730. године изнесене. у Велику Успенску цркву лавре, где нетљено почивају до данашњега дана.[6]

————————————
[1] Корсун – иначе Херсон Таврички – стародревни град грчки на југозападној обали Тавричког полуострва или Крима, у близини данашњег Севастопоља. Од тог града данас постоје само рушевине.

[2] То се догодило 988. године. У то време византијски цареви беху: Василије II Бугароубица и његов брат Константин VIII, синови цара Романа II. Скоро све време они су царовали заједно: Василије од 975. до 1025. год., Константин од 979. до 1028. године.

[3] Св. Никола II Хрисоверг управљао Цариградском црквом од 983. до 996. године.

[4] Подаци о животу св. Михаила до његовог постављења за митрополита; нису се сачували; а о његовом пореклу једни летописи веле да је Сиријац, а други – да је Бугарин.

[5] Овде и надаље наводе се речи из службе светитељу Михаилу.

[6] Спомен светог Михаила првобитно се празновао 15. јуна, по предању дан његове кончине. Од 1730. год. празновање је пренесено на 30 септембар.