АУТОРИ

Помаже Бог браћо и сестре!

Много је земаља под Божјим Небом које красе природне лепоте: реке, равнице, брда и планине. Но једна од ретких је наша дивна Србија, украшена поред природних и натприродним лепотама. Јер у њој је свака долина гроб, свако брдо споменик, а свака планина маузолеј неког од наших славних и храбрих предака, знаних и незнаних јунака, који су положили животе бранећи свој кућни праг, чувајући гробове оних пре њих и колевке они после њих, не остављајући олтаре наших светих цркава, штитећи нејач прогоњену и расејавану у мноштво збегова.

У овом смутном времену у Цркви једно од последњих и великих зала, поред екуменситичке јереси, јесте лажна ревност и притворна борба за веру. Са једне стране се појављује погрешна борба за веру, лишена светоотачке ревности, која запада у фундаментализам џихадистичког типа,

У једном од текстова архимандрита Никодима Богосављевића[1]  владика Артемије је, скупа са својом паством, назван расколником и секташем, што је пуко и безлично следовање овог архимандрита јеретичком ставу екумениста у Београдској патријаршији (дотични се у исто време њима, наводно, супродставља), који владику и његову паству неосновано именују на исти начин, само зато што не пристајемо на њихово „јединство“, не у Христу и вери православној, већ у екуменистичкој јереси.

Да није било јеретичких насртаја на чистоту вере православне, током читаве историје Цркве, не би тако сјајно заблистали пресветли примери Светих и богоносних Отаца, учитеља и стубова Православља, исповедника, мученика и јерараха. У борби се показује оно што не може потпуно да се види у миру – ко је истински војник Христов а ко је то само по спољашњем изгледу.

Недавно је по први пут посетио наш манастир-катакомбу, један верник из Аранђеловца који се налазио на поклоничком путовању, у обиласку манастира на северу Косова. Каже, чуо је за нас па је свратио да види где смо. Након упознавања примили смо госта намерника у трпезарији. Ту је он уобичајено послужен кафом и колачима а пошто је долазио из далека понудили смо му и ручак, од онога што се затекло са наше монашке трпезе, што је он прихватио.

На свети празник Благовести, удостојио сам се да посетим наставнике и ученике Основне школе Свети Атанасије Александријски у Тембиси (Јоханесбург), којима сам држао часове веронауке у периоду од 2008. до 2013. године. Дочекали су ме топло и срдачно, са њима својственом скромношћу и љубављу. Пријатно су ме изненадили чак и они најмањи ђаци (који нису били у школи у периоду када сам ту држао часове веронауке) али који су вероватно чули од старијих ученика и наставника и у пролазу се свечно руковали и поздрављали ме речима: Hello Father Pantelejmon.

 

Манастир св. пророка Илије на гори Самоково, код Куршумлије, још један је у низу предивних примера да се светосавске катакомбе, које последњих година ничу широм отаџбине и расејања, под духовним руководством преосвећеног владике Артемија

Хрвате су у историји увек предводили странци, они им и писали историју, при чему су им ти „историчари“, знајући за хрватску патолошку одбојност према Србима, измислили и иранско порекло. Просте дијалекатске чињенице, међутим, сведоче да толико далеко не треба ићи ни на исток ни тако дубоко у историју кад се зна да у кући и по кући и данас има много неспорних доказа да су Хрвати, напросто, периферно српско племе.

После недавне посете римском папи делегације СПЦ, састављене од митрополита цетињског Амфилохија и епископа бачког Иринеја, уследиле су сасвим логичне претпоставке у нашој јавности, да је ова посета имала само један циљ – уговарање доласка римског папе у Србију. Овим случајем нам Иринеј Буловић својим тужним примером показује да није лако имати посла са римокатоличким бискупима.

(О препреци коју пред сваку православну душу невидљиво постављају “званични антиекуменисти” под окриљем Београдске патријаршије)
А Исус одговарајући им поче говорити: чувајте се да вас ко не превари… (Марко, 13, 5)

Почетак ове године нам је донео приличан број тема које привлаче пажњу епископата, свештенства, монаштва и верног народа.